Звезда

вр. 16

3 В Е 3 Д А

стр. 128

кога Срби још ките, улепшавају и увесељавају својим лепим обичајима. Ово је био и последњи Божић што га је одстојао и одслужио Хаџи-Рувим. Дође и Ново Лето 1804. године. Са Новим Летом допадоше Срби још горих патња и страдања. Сви знатнији људи из народа беху пописани у тевтере, те да се уклоне из народа. У тај страшни списак беше забележено и име старца Хаџи-Рувима. Дахкје не чекаху много. Решено учињено. Главе првих српских кнезова, попова и калуђера почеше падати. Фочић Мемед-ага беше већ стигао у Ваљево ухватио, Илију Бирчанина V Алексу Ненадовића бацио у тамницу, а послао своје људе, да му донесу главе кнеза Станоја из Зеока и Хаџи-Рувима из Боговађе (Мемоари Проте Мат. Ненадовића стр. 67 ). Станојеву главу турци уграбише али погибе један од момака у свађи и борби око куће Станојеве. То за овај тренутак спасе главу Хаџи-Рувиму. Кад Хаџи-Рувим дочује, шта би са ваљевским кнезовима, „а он не хтеде бегати преко Саве, а „лако је могао, него дође у Београд, јави се код „владике Леонтија, а Леонтије није га смео са„крити, него јави Аганлији. Овај пошље момке те Хаџи Рувима ухвате и на Варош Капији посеку, и после варошани измоле га и саране га код цркве. То је било после на недељу дана кад су кнезови исечени у Ваљеву", [(30. јануара 1804. год.) види мемоаре Проте М. Ненад. 6«.]. Тако прича о последњим данима и смрти Хаџи Рувима прота Матија Ненадовић. Кад се загледа мало боље у протине речи и види да је могао лако Рувим побећи преко Саве, у Срем, па није хтео, но отишао да тражи заштите у архи јереја, који је шуровао с дахијама и који је кр вавих руку сео на крвав престо, питањеје: како је могао онакав карактер, као што је био Рувим тражити заштите у једнога вероломника и убице, као што је био митрополит ЈЈеонтије ? Штагаје могло нагнати да иде у таку очигледну погибију? Кад се не би знало оно што долази за овим и кад се не би знало за велику мржњу Рувимову према Немцима, онда би заиста чудо било што није побегао преко Саве но дошао владици у Београд. Сад да наведемо узрок, којије Хаџи-Рувима довео у Београд. Навешћемо га по причању г; М. Ђ. Милићевића. Како Фочић Мехмед ага ухвати кнеза Алексу и баци у тамнипу „Хаџи-Рувима, вели г. Мили„ћевић спопадоше црне мисли. После вечере седи ,,он у својој оџаклији према ватри, и узбуђено „броји своје бројанице. На пољу је помрчина као „тесто а у оџаклији се једва види од ватре с ог„њишта ; друге свеће нема у њој. 0 зиду, више „домаћинове главе, виси пушка крџалинка, сабља „сребром окована, и два пиштоља кубурњака. То „је соби сав накит. У углу десно од огњишта „полице су на којима се у сенци једва виде неке

„старе поцрнеле црквене књиге, до полице мали „орахов столић, на коме је сав писаћи халат, а „]ош даље је клупица, и на њој кутија са свима „халатљикама за резање и шарање крстова и икона. „Хаџи-Рувим у тренутку душевнога мира „маша се или за перо те пише књиге, или за „сечиво те реже крстове и иконе — тиме он „све„тује рају око себе!" (наставиће се) ' ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ 0ДН0СА новела Емила Роланда

(наставак) Све је то лудо! Ко зна? Можда ћу се прибрати и по :тати енергичном. Његова се љубав прерушила у неку форму егоизма који мирише на мучење. 8. маја. Дуго смо се шетали по флорентинским улицама. Дуго смо стајали пред Ор-Сан-Микелом и гледали Св. Борђа. — Какав је мајстор, "Донатело ! рече Цезар. Нису то мртви људи из скаске, нису рафајелска лица са глатким линијама — то су људи од крви и меса који стоје на оба ноге пркосно и крепко на земљишту стварности. Како се само наслонио на штит ! Како му је поглед жељан борбе ! Он је велики али упоран јунак. Јунаци смеју да буду упорни, кад имају снаге да своје тврдоглавство изврше и да подвласте друге људе. А код овога смо о снази унерени. У том и јесте вечичина. До натела, што му све верујемо.... Да, то он уме ! Уметничко историјске тираде! ГТун је до врхова прстију финог естетичког осећања. Али изгледа као да је то на њему све. Правог природног осећања он не познаје. Код њега ништа не долази од срца, све што је у њему то су нерви. Има хиљаду врлина али једну ману. Изгубио је првобитну природност у свом префињеном од стотину расположења зависном начину мишљења. 0 Фабрикио ! * Објашњење дође, у вече у Фијезоли. Седели смо пред малим манастиром у сенци од кипариса и гледали смо залазак сунца, које просу жутоцрвену светлост у јасном вечерњем сјају преко свих дивота Фиренце. Шум од кола допирао је до нас с друма, дечја песма из оближњих кућ», манастирско звоно, које поче изнад нас тихо и тужно ударати. — Какав леп тренутак! отпоче он, за тим погледавши ме право у очи продужи брже : — Тереза, шта је то с тим архитектом ? Кад човек слуша вашу тетку мора помислити на угледан примерак