Земунски гласник

338

Жснијалиа досетка. (Свршетак.) — Ух , изрекох се, али више нећу. Јел те, ваша ће мидост доћи ? Овако кемо наредити. Пред капијом нека стану кола, да неби пало у очи. Одатле до касе има само 20 корака. Обуците се, да вас по хаљинама непознаду, и у 6 сахати уђите у дворану и заузмите ваше место. Остало оставите мени. О, када принципал изиђе , да јави, да војводкиња није дошла, па с тога да ни он не може Орлеанку претстављати, а ја с Леном изиђем — но ћут' — мал' се неизрекох, а ја хоћу, да изненадим вашу Светлост. Амали ја се од срца смејала. Што је дуже Леа гледала, све јој се више допадало поштено лице његово. Она се сети младости и оних веселих дана, и обећа Коблеру, да ће све тако учинити. Како ли се сада Лео радосно вратио кући? Није ишао, трчао је, а У грудима му певаху хиљаду шева. Кад се сусрео са Леном, питала га је, где је био, а он само мете прст на уста и слеже раменима, што му је она врло за зло примила. Дође вече и сала беше препуна. А баш пред 6 сахати дође на касу нека умотана женска. — Шта кошта ? — Свако место 10 грошића, али не знам хоће ли још које призно бити. — Та биће ваљда за мене, ја сам мршава. Је ли војвоткиња већ ту? — Још није, одговори Розаура, али тек што није дошла. Желим вам добру забаву. Розаура то изрече, те похита на бину, јер је она имала претстаљати живу закоиану калуђерицу. Дезидерије је човек пристојан. Собе где су се мушки и женски чланови облачили беху једна на једној, друга на другој страни бине, и морале су увек бити закључане изнутра. И баш кад је Розаура хтела у женску ући, мушка се отвори и Дезидерије изиђе, обучен као јунак. — Хеј! повиче. — Све је пуно , одговори она, ни јабука неби могла на земљу пасти, да је бациш. — Ала нам је дружина весела. Обешењаци! за новцем су ти као хијене за мртвим лешинама. Лео је највеселији. Пева и смеје се непрестано. О, моја је досетка велика, женијална. — Бојиш ли се? запитага Роза .ура.

— Бојим ли се? Ја? Само пази како ћу одважно говорити. А хоће ли ме публика грдити или не — то ми је свеједно. Сад дражајша моја иди и огрни се у црно и појави се опет као жива сахрањена калуђерица. Напред! Међу тим је војвоткиња ушла у салу, али без своје дворкиње и то намерно. Све се подигне а поглавица вароши викпе трипут ,.Живила!" а Анолђани живо прихвате. Владарка се клањаше на еве стране и седне на своје окићено место. Те усклике зачују чланмви у обема собама. — Но! проговори претстављач јунака, шта је то? — Да није војвоткиња што дочула, иа зби.т.а дошла, рећи ће Лео, — Да, ваљда кроз оџак! исмеје га принцииал. Лудо ! ваља увек најпре мућнути , па онда казати своје мисли. Ево како ствар стоји. Преварили смо публику, да ће војвоткиња доћи, на се сад публика унражњава у узвицима, како би достојно војвоткињу могли поздравити. Ха, ха, иоштована публика може дуго чекати. Тако се исто разговараху и женске у својој соби. Изби и шест сахати. — Почињите! повиче Дезидерије. Завеса се дигне, а он изиђе на среду, блед као смрт. — Висопоштована публико ! Желим вам добро вече. Почем њезина Светлост нису дошли, то ни ми не можемо претстављати „Орлеапку," него — Но у исти мах паде му поглед на војвоткињино седиште и реч му заседе, језик му се следи и ухвати се оберучке за главу. Шта је то? — Оисена? — Играли се то тако са Бенсбергом? — Или •— или је збиља — • И глас се зачу : — Ја сам дошла, дакле се Орлеанка може претстављати. И тај глас дође управо са столице владаркине до ушију бенсбергових. Као да га триста хиљада громова ударише и као да га триста хиљада ђавола сјапарише за голо тело! Тако му је било. Срце му престаде куцати, коса му се подиже, све му се окретало око њега. Осетио је, како му ноге дрхтаху , ломио је руке и пао је на колепа. — Милост, милост! — Устани, проговори владарка. Устани. јер се само пред богом клечи. Публика незнађаше наравно. што то све значи.

Изиђоше сви чланови из својих соба. — И она збиља дошла. Не могуће! Ко ли нас издаде? Тако се запиткиваху сви редом, Лена је дрхтала као прут, а Розаура се онесвестила. Настаде мртва тишина. За тим ступи Лео напред и стане до Дезидерија, који је устао и стајао као окамљен, и рече: — Ја вас могу спасти. Дезидерије немогаше речи проговорити. — Хоћете ли да вас спасем? Дезидерије је могао само главом климнути. И Лео нроговори: — Милостива владарко ! Још сам јутрос имао част известити вас , да је мој принципал наумио нреварити поштовану публику. — Шта? Он! О, несретник! он нас издао! прогунђаше сви чланови. — Он! протепа Лена и смрче јој се пред очима. Публика, наравно, није још ништа разумела. Дезидерију су стале мисли. Лео се неосврћаше на ништа. — Милостива владарко! настави Лео. Ваља га казнити, а како, то је у вашој руци. Нека ми донусти ваша милост , да вам нешто приноведим. Неки директор позоришта има једну ћерку, именом Лену. Та Лена и шављивчина овога друштва волу се, јако се волу, и узели би се радо, али отац и мајка њезина не ће ни да чу ју, шта више отац прети својом очинеком клетвом. Како би га сада најбоље казнили? Најбоље тако, кад би ви и поштована иублика изјавили , да им оии даду свој благослов, иа ћете му онда ова ј грех опростити. Само би то ваљало сад одмах учннити нред сведоцима, јер ко један пут слаже, више му се неверује. Владарка помисли:овај је мнокб одважан, али се није љутила на њега. Публика се смејала, и тако је бар нешто опет видела за своје иаре. Розаура је дошла мало к себи, и одмах је закључила, да тога шалшвчину својим оштрим ноКтимарасчуиа. Чланови једногласно п])огунђаше: „0, издајник !" Лени је нешто свануло пред очима. Почела се нешто нодати. Дезидерије стајаше још не престано као какав каменити споменик, а у себи је мислио: „0 ти обешењаче, гори од најгорега!" Сад проговори владарка: — Нека директор Бенсбергсада бира: Или мој гњев или предлог Леов. Нека сместа благослови децу или —