Земунски гласник

329

Вар се могао још и предмишљати. Он ступи корак ланред. Розаура до њега, а Лена стаде скакутати од радости а .Лео скоро да нлаче нарашто — од радости. Влагослонише их и — церемозаија се сврши. Војиоткиња се диже. — Вудите сретни децо и пека буду скорим сватови. Лео ме је заиста изненадио, али нека зна, да то умем и ,ја урадити. С богоМ .Део КобЛеру вајмарски дворски глумче! С богом! Пристајеш ли? Е питај сада твоје нове родитеље , јесу ли задовољни са зетом. — 0 најмилостивија! протепа Розаура, је ли то све истина? — — Најмилостивија, најузвишенија и""најсветлија госпођо , мајко зем.^е наше! ми смо сви узбуђени, радосни, ганути — јер — то јест — то је, као — ах, од радости немогу речи проговорити. Одите — ћери , сине, жено, одите на моје груди! Розаура је полетила, али Лео и Лена, наравно неумадоше када, јер век лежаху једно на другом срцу уста на устима. Но Лео се на један пут отрже и повиче: Живела племенита Ана Амали ја, војвоткиња вајмарска! — Хвала децо, па сад с богом? Тако рече и брзо изиђе из позоришта. — Живила! живила! орило се по дворапи. Сад се требало још публици извинити. Бенсбергу није оскудевала нова лаж. Он се нрибере и одважно проговори: — Високо поштована публико! Два пут сте изненађени, и сад нећу да пропустим, а да вас и по трећи пут и то највсћма изненадим. Све ово, што сте видели, све је то уговореио. Ви се чудите, је л' те? Но чујте: Ја сам се свом снагом заузео, да вам покажем оно , што још никада невидесте. И ја себи ласкам, да ми је испало са руком. Кажите сами, јесте ли кадгод у животу видели такву претставу? Поштована публико! Орлеашса је од Шилера леио парче, али ја држим да и мој јединсгвени комад вреди 10 гропта. Трипут сам ја ишао у Вајмар , да војвоткињу приволем за идеју своју. О, високопоштована публико , верујте ми, страшнога ме-је труда то стало. Испочетка није никако хтела, а за тимрече : „Но, Бенсберже, баш за твоју љубав доћићу, али иначе неби. И ту ћемо шалу тако одиграти, да паши добри Анолђани ништа недочују о томе. А после , кад ја одем из позоршита онда ти изађи,

и кажи им све истину, да смо се ми то тако договорили. Па збиља, мој драги Бенсберже, рече ми, чула еам, да имаш у својој дружини једнога врло даровитог члаиа, Леа Коблера. Ја ћу га узети за дворскога глумца." Тако ми је говорила војвоткиња, и кад неби био скроман могао бих вам још много лепих речи њезиних наређати, с којима ме је почаствовала. Надам се, да сте уверени, да смо ми савршено природно играли, и у тој нади отступам за данас и желим вам лаку ноћ. Завеса се спусти. — Но, шта велите ? рече после тога Бенсберг својој дружини. То се зове ваљано извући. Цревара за преваром, и ја опет остајем поштен човек. А да л' ће нам Анолђани ући у траг — а, за то се не старам! Ми ћемо до који дан у Бело поље, а носле нека нас грде за леђи. Драги с.ине Лео! да није овако сретно испало, ја бих те сад звао на ииштољ или на сабљу , а овако те грлим, и заборављам све што је било, и велим са господином Шилером: „Будите сједињени милиони и т. д. Напред у мој стан где ћемо пливати у новцу и сити се најести. Моја је досетка јединствена и о тој жениј а л н о ј д о с е т ц и говориће потомство. Напред!" И поред свега тога — нема Дезидерија Бенсберга у конверзационслекеикону. Како је не благодарно потометво. А Лео и Лена — шта је с њима? Лео је био после још дуго Вајмарски глумац, а Лена до гроба верна и мила женица његова. Њезин живот беше сретан, као пролетни дан са плавим небом, са еунчаним зраком и тичијим песмама. Сад већ почивају у једноме гробу, окићеноме мирасавим цвећем.

М о д а.

Свс има своју меру и цсл,, али је у моди давно тога нестало. X о р а ц и ј е. Моду или правило у ношњи и понашању, које се временом мења, наћићемо и код дивљака, као год код Француза и њихових мајмуна. Једни се шта више тако заносе за модом, да и облик главе мењају. Неки желе дугуљасту, неки завршасту, а неки округлу и сваки друкчије, него што му је природа дала. Човек би у наготи својој могао тако исто поднети зиму и врућину, као год што му руке и лице под! носе, али он ти призове очи у по-

моћ и стане пред огледало, и ту почиње — мода. Свакако је човеку најглавнија потреба нешто мало платна за тело своје. Лицкање и дотеривање према ономе, што се очима допада, то је први степен култури. За то немаре само људи екстремни и филозофи. Накит је женска вештина, јер вештина допасти се, то је у њима поникло. Није никаква нова ствар, да су женске сујетне, бар више од свакога другог божјег створења. Иа ако ћемо истину казати, ни они. који први заодеше наготу своју, ни они неучинише то из стида и потребе толико, колико из сујеасе. Па је ту и олакишца велика! Тело опшанчи са шестоструком кринолином и претрпај га са разлнчним хаљинама, па ти онда остаје само лице, коме онда све време и сву вештину за улепшање можеш посветити. Накит, то је женскима светиња, а лепота највише суштаство. Одело им је оружје и кројач то је први министар у њиховом државном животу. Но највише се забављају са накитом на глави, мислим, да они то кажу копФпуц. Нико други него су баш жене морале пронаћи огледало, а тако исто и молерај, јер се они у томе најбоље разумевају. Тако се читави народи сада, иа и регименте у војсци разликују по боји. Боја надасци, ндатну или зиду, кад се њоме што слика, али опет непретовари, онда је лена; само мода нетреба тако далеко да иде, па да прави од лепа лица умазану даску, нлатно или зид. Шарени лептирови и птице морали су бити учитељи женскима, с тога их Фантазија лако пренесе у пределе пајлепших папагаја и леитирова. Наметноме је човеку мода увек смешна. па и она најлепша и најновија, коју нам Париз измисли, а новосадска „Даница" донесе. Али V Француској да падне и престо и и олтар, тоалета би се опет одржала, нека падне слобода и братство, слобода одевања мора остати. Тешко је казати, шта је мода, јер је она страшило, које из саме моде постаје, и које прождире онога, који јој служи. То је етрашило из Француске. Бог му је лакомисленост. Нариз му је храм његов. ЋуД је просвештеник његов. Французи су једини правоверии. Сви други народи не знају мислити, него слено мајмунишу њима. .По најејајнијем времену Лудвика XIV. мора да су се Французи од вајкада са ситницама бавили, следователно и

/