Земунски гласник

346

Малп барон.

I. „Озбиљно вас опоменути морам, господине бароне, да се тих толиких послова оканете, да неседите толико у соби и да гледите да што више у простој природи уживате; јер ћу вас један пут по1епб уо!еи5 на кола пак с вама у село. Деца околних места и онако питају за свог љубимца, којег радо видети, а још радије поклоне његове примати желе. Било би са свим паметније, кад би ви чешће у очи тих младих дечака загледали, него што гледите у тај стари дворац, који видећи увек се заплачете. То вам се као лекар Ескулапом заклињем да то нечини добро." Доброћудан осмех показа се на лицу лекара, али такође примети и неку тугу на лицу онога, којег караше, и ласкавим речима настави: „Не не, господине бароне , старом пријатељу морате у нечему и попустити; то је све била шала , а сутра ако Бог да опет ћемо се видети," и с тима речима изађе лекар напоље. То се све збило у једној малој собифц које изглед на неку речицу бијаше, на којој обали доста занемарен и уским путем одељен врт се пружаше. Врт исти бијаше воћкама иосађен, између којих дворац се неки скриваше, који у полај као и врт, у јадном стању своје биће показиваше. Споменута собица била је лепо уређена стварима, да су по старом штилу опет биле од чести углађене и очишћене, дуварови чисто окречени , разним сликама окићени, између којих једно огледало. Оа једне стране била је слика једног Француског коњаничког ОФицира , а с друге једна госпа, која је неизказану лепоту показивала. На једној столици седио је један од прилике педесет година стар човек, који реченој слици ОФицира зачудо налик изгледаше, али при свем том неку унутрашњу срчану болест у себи скриваше. Лице као што реко изразаваше му пеку тугу, руке мале , одело нит бијаше ново нити старо , али са свим чисто , и поред њега стајаше нека у чисто грађанском оделу одевена жена, која га с материнском брижљивОшћу сматраше. Сасвим право има господин доктор, рече она брижљивим гласом, и да ми ви нисте забранили, ја би му зацело казала, како сте ви ноћас кашљали , и како вас човек од посла одвратити не може, а с тим само

вашем животу шкодите, који уживати ваше стање вама довољно допушта. И још кад гледите у онај дворски врт, у ком се она горда госгха шеће, која на свашта мисли само не на вас господине Херберту, који сте тако — тако ваљани за такову једну . . . ." Молећи поглед болестника задржа говор исте жене , али она опет настави своје речи: „Да господине Херберт, то вам ја кажем, стара пријатељица ваше матере, јер вас волем као своје рођено дете, и што мени самој срце пуца, гледајући вас, где опадате, кога сви људи љубе и поштују, јер сте спрам сваког добри само не себи." „Добро, добро, смешећи се одговори он слабим гласом. Ја ти помоћи немогу, добра Марто, ја се тих послова оканути немогу јер су ми сретства, кад умрем, које ће скоро бити, да могу себи онај спровод и онакав споменик, који само једном барону од Бонкера нриличи, спремити. А за ону горду госпу немој ми више говорити , ма да је горда она је опет несретна. Ја сам је волео, и још како волео, још онда кад је оиа сретна била и кад је меие волела. Ја је још волем, сад још после тридесет година, кад је она већ мене заборавила. Али сад Марто иди и несметај ми више ; јер ја са овим везом још данас готов бити морам." Марта послуша али нерадо, оставивши свога питомца у његовим жалосним мислима. II. Почетак ове приповетке, коју ми поштованим читаоцима претставити хоћемо, пада педесет годинапре истог догађаја, који се у реченој собици збио , зато умољавамо да би нам мало и опростили што ћемо мало издаље започети. Било је лето годиие 1795. крато, време после закљученог Базелског мира, усљед којег је сва лева обала реке Рајне Французима припала. Једног дана дојаши једна чета Француских коњаника у осам сати од Франкфурта удаљену варошицу М. Каиетан који је речену чету предводио смести се у стан код барона Рајнека, а подпоручик његов, баронХерберт од Бонкара, млад и јуначан човек, смести се у кући земаљског зваиичника Фајна. Исти Фајн који јесветски изображен човек био скриваше такођер у себи тврди карактер постојаног Немца. Он је мрзио све туђинце, који су туђинским духом при-

тискивали немачке варошице и сваким понижењу излагали. Он прими свога. госта учтиво, али озбиљно, а послужитељима заповеди, да с највећом услужношћу предусретају сваку његову жељу. Кућу је пазила његова јединица Јованка, јер је већ нет година био удовац. Јованки беше 18 година. Беше у пуном цвету девојачке лепоге. Заносила је човека. Отац ју је с највећом брижљивошћу васиитао. Она је заиста и Бонкара занела, Дражи дворкиња на поквареноме двору Лудвика XVI. изчезаваху пред њезином простом лепотом. А осим тога срце његово бепте чисто и сачувано од неваљалих утисака иоквареиога дворсжог живота. И он је опет светским изображењем, својом углађеношћу и унутрањом наклоношћу савршено задобио срце девојчетово. И наскоро распламте се оба млада срца у најжешћем љубавном пламу. И према томе не беше ништа та помисао, да народ његов с њезиним у боју стоји, ништа не беше ни страх, да би то отац могао дознати. Отац ништа није слутио и иоклонио је ћерки савршено поверење. Но несрећа неспава. Дође заповест,, тај незвани гост да пође с војском у Диселдорф. Нећемо описивати бол, што обоје са тога трпеше. ЈоВанка мишљаше, да ће морати умрети на срцу свога драгог, који јој све беше. У кући родитељској не беше јој више останка. Морала је или љубазника или оца напустити, а она је познавала твегову тврду вољу и његов иатриотизам, и тиме је још више страховала. Знала је, да би је он пре отерао од себе, него што би јој њезину наклоност одобрио. Време је пролазило. Оиа се одважи, иремда тешким срцем, да иде к Бонкару. Он јој се закмео, да ће јој поузданога гласника, који ће је довести, а он ће се одиах венчати њоме. Он беше независап, а имањем његовим, што је спасао у револуцији, у којој му и отац паде, управљао је његов старији брат, који је високо звање у Паризу имао. Имао је таман толико, да је с њоме и с дечицом могао поштено живети. И Бонкар одржа реч. Један јој сељак, што је за главни стан Француски храну носио, донесе писмо, пуно њежна осећања. Брзо га прочита, па онда напише оцу кратко писамце, у коме му говори о својој љубави и иамери и изјављује наду , да ће јој опростити .