Земунски гласник

347

Беше нок октобарска, хладна. Она остави кућу и варош и оде са сељаком к Мајни, где је велика узбуђеност у Француској војсци прорицала скори сукоб. И у сред тога немира у једном сеоцу бдизу Франкфурта венчају се двоје драгих са свим у тишини. Бонкар не бегае сигурану ФранкФурту за своју женицу, јер је близу своје отачбине била, а да је сад у ГГариз шиље и то му беше теретно. И у такој нужди обрати се она својој тетки, која беше у Тирингу за неким иопом удата, и опише јој живом бојом љезин очајни положај. И тетка у договору с мужем својим јаве јој, да је радо примају к себи, док доцније непође са својим драгим у Париз. Са крвавим срцем растане се с њиме. Зар вигае да га не види? Аустријанци се опет прикупе и побију се с Французима. Потуку их и растерају их са свим. Бонкар лежагае тегако рањен у школи у једноме селу. Умирајући молио је старога учитеља, да однесе његов последњи поздрав несретној жени. И старац одржа реч. Наравно, док је она то чула, дотле се тихи поветарац већ играо по травици на гробљу његовом. То беше гром за. њу. Ошг се тепгко поболе, анеколико недеља после тога роди мушко чедо, које је у свему на незаборављенога личио. Отац њезин бегае утучен болом за заблуденом ћерком и није јоЈ ни на једно нисмо одговорио, у којем га је молила за опро1итен>е. Рат је непрестано беснио, и тако немогаше она отићи у Париз брату свога мужа. С тога се дала једипо на изображење чеда свога, коме је очино име дала. Својим трудом заслуживала је толико, да је могла лепо живеги. Није морала дирати у оне новце, што јој је он на поласку дао. И прођоше године. Око Тиринга се спремаху страшни бојеви. Свргаи се и битка код СалФелда. Јованка остави свога сина тетки и пође са честитим попом на бојиште, где му је помагала у н.еговом поелу и тегаила несретне. Али ко ће описати њезину жалост, кад се вратила у село, своју другу домовину, и видела гау пламе ну. Врискала је и само је свога сипа искала. А кад га је опет добила и претисла на груди своје, није ни марила за оно мало имаовине своје, што је иламен прождерао. Црни дани наступише пострадале сељане. И опо је спокојно сносила с њима ту несрећу и тешила

их. Но изненада паде опет један малаксали зрачак сунчани у њезин мрачни живот. Стиже јој писмо од родител.а. да јој отац јако оболео, па да похита кући. С потресеним срцем дигне се она са својим синчићем Хербертом на пут и са потресеним срцем уђе у очину кућу и отац је плачући загрли. Врло је остарио. Туга за ћерком га је са свим сломила. После неколико недеља стајаше Јованка на гвеговом гробу. Дуго је требало , да се стиша не описана туга њезина. Но мало по мало она мине и на место туге, обузме срце њезино велика озбиљност. Погледа на сина и сети се, да јој ваља и његову и своју част пред светом оправдати. Шта се и шта се није говорило у вароши о њој и о ономе Француском ОФициру, но у школи свога прегорког живота она се научила та насртања презирати и само је хтела чисто срце свога синчића сачувати од злобних увреда и исмевања. Једини доказ, да је њезин Херберт законито дете, изгорео је заједно с цјжвом у селу где су се венчали. Она је додуше имала ниемено сведочанство од њезина ујака, да га је он видео, али то не бегае доста. 0 тој«-оаа уреди имање што јој гут °Ц а остаде, а сина свога новери једној пријатељици, па онда се дигне на пуг. Најпре је походила село , где је јуначком смрћу умро њезин драги. Прост камен беше на гробу његовом. То му је онај честити учитељ поставио- На гробу рвеговом изиђе јој пред очи цео сан љубави њезине са свима слаетима и горчинама. Оснажена оде одатле у село, где су се венчали и потражи за то законити доказ, али све бадава. Црква је изгорела, а и онај поп умро. Други сведоци, пријатељи њезинога мулса, бог зна где су. Јованка се врати кући. Одатле је писала више писама у Париз, брату покојнога мужа, и добила је одговор: да му само поднесе законита писмена, па ће зацело Херберту признати и издати очино имање, премда се не може одобрити брак једнога барона од Бонкара са обичном грађанском ћерком. То је Јованку јако тигатало и она се зарече, да више не ће ништа ни тражити и жиниће само за евога сина и његово изображење. (Н.чсгавиће се.)

М о д а.

(Наставак.) 1Пто год застари, не допада се и најлепша мода, кад јој прође време, постане смешна. Кант је био човек филозоф , паметан и уважен од суврменика , па и нотомства, али су му се зато опет смејали његовом дугачком капуту са белим дугмадима, што их до доле закопча. Та то има и сад људи од старога шлога, што но веле, које сиротане увек исмеју, кад год би изишли у „променаду." Подробнија историја о моди била би отужна, као год стара догматика, као год гакогастична филозоФија, као год саветовање родитељско девојци, да се не заљуби, или да не скочи на прозор, кад гато улицом о калдрму на Форму сабље звекне. Но поједине моде заслужују ипак, да им човек нешто пажње поклони. Негда су носили ципеле са шиљком од две стопе; то је изнашао краљ Хајнрих II. из невоље, јер је имао неко израшћено месо на прстима, а свет као мајмун, видио у краља, па хоће одмах и сам ципеле са шиљком од две етопе. Један опет није хтео никад сећи нокте на ногама, па 1е с тога иашм иишмсте ципеле и то тако здраво, да су му се шиљци јога пре њега на сваком ћогаку, кад је хтео да сврне у који други сокак и по томе су увек знали, да он иде. После је папа забранио те шиљке, јер се у њима није могло клечати, и тако је сад остало само још мало у Вачвана и Мађара. Но да почнем с главе место с ногу. Коса је најгЛавнији украс женскима, а брада мушкима. То нам је природа дала за топлоту и за украс. Врада је мугакима, што је цвећу лишће. Врада дичи човека,. као год буздован десницу Краљевића Марка. Деца и жене немају браде. Зато је брада најбољи знак мужанства. Она даје чак и оку већу ватру, као год намазане обрве какве лепотице. И саме жене изгледају нешто јуначки, у којих мало јаче брада проклија, а то се не види толико у нлавих, колико год црних. Но био је један богослов у Карловцима, који је својом догматиком до велике промућурности дотерао, и он вели да женске зато немају браде ни бркова, што је у њих дебља кожа на лицу, него у мушких, па неможе да пробије. Наравно, наука о галантству према женекима учи нас