Зора

гора ,је почимала ђе су у данашњијем Конавлима село Поиовићи, а Ерксине (данашњеМрцине) су комад земље с неколико села до жупе Конаваоске, те је граничила с Тр^ккнЈ/Ић и ИрксинЕ,и. М. 218, а све је Ерксине сл вкси^ии СЕ/1И и здсешци дао Дубровнику краљ босански Томаш Остојић год. 1451. М. 449., па ето је закључити, па темељу наведене приче, У Корчули, о Власићима 1896.

да је само једно село уздржало споменуто име, а и то преиначено у Мрцине, то по народној машти. У споменутому је селу око седам стотина становника, а у Доњој гори и преко девет стотина. — У Мрцинама су људи јунаци као и Херцеговци, те се нимало неразликују од херцеговачкога типа, а Доњогорани и Витаљана мекши су и жупнији, каонути при мору.

ооО%§00=

КЊИЖЕВНОСТ Јанићије (Јоаникије) Памучина

У септембру овегодине. навршује се равних двадесет и шест година, од када се угаси живот првога и најбољега књижевника херцеговачког, о коме се у нас Срба тако мало зна, јер се о њему врло мало п пнсало. Његови пријатељи, који га познаваху, или нијесу могли или нијесу хтјелп о њему да пишу; а они, који би о њему писали, — ни иознавали га нијесу. Па зар наша „Зора" да о њему не проговори, да га колико толико отргне забораву, кад другп толико ћутаху? Зар да не проговоримо коју о жнвоту н раду му па. ма и у кратко, кад је он то заиста заслужио! Јанићнје Памучина родио се 13. децембра 1810. у селу Заградињу (котар Требињски) а крштено му нме бијаше Бошко. Још као дијете волно је школу и науку, те се учио азбуци по разннм плочама и корама јасеновим. Чнм је мало одрастао, отац га одведе у Манастир Дужи, да се принравља за калућера, те је у томе манастиру провео четнри године као ђак, а тада оде у Манастир Завалу и ту се зађакони. Четири године иза тога. херцеговачки митрополпт Јоснф закалуђери га и даде му име Јаннћнје. Из Завале пређе Памучина у Мостар и ту остаде до смрти. А умро је 9. септембра 1870. год.

Нема старнјега човјека у Мостару, који се Памучине не сјећа с-а одушевљењел, јер је он свакога задобити знао својом пријатном појавом и мудрим збором. Доброчинства пак чинио је и сувише. Пред смрт своју послао је у Русију 800 дуката, те наша српска православна општина и данас прима интерес на те новце, за српску школу мостарску. Није он бно од оних свјештеника, који само за свој џеп раде, а на народ се и не осврћу, његова је девиза бнла: све за Сртгстто, а Сртсставо ни за живу главу! Због тога. народ наш у Мостару ноштовао га је као светитеља, волио га је из душе а благо свакоме ономе, кога народ воли и обожава! Као што смо већ навели, он је први Херцеговац, који је почео радити на књижевноме пољу. Он је неуморно купио срнске народне цјесме и нриповијетке н описивао дивне српске народне обнчаје. У своме чланку „Слављење Вожића у Херцеговини" он сам вели: „Ја сам досад саставио и печатати дао доста чланака, које у „српско-далматннском магазину", које у „Светозору" у Бечу и другпм периодичннм књнгама у Русији, за које сам се много трудио, описивајући у истима народно стање у Херцеговини, народне обичаје и друге догађаје. Ово народно цвијеће да неби по