Зора

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

73

шлости, онога вредена, из којега се историски сиже узимље. Познавање савременога друштва тражи голена жпвотна искуства, које се временом и студовањем тече. А, ваљано иознавање одавно минулих времена још је мучннје, јер тражи да се ожпве дух н слике, мисли п осећања, којих више нема и то тако, као да су то садашњост, те да на ову истинску заборавимо, докле год такав роман читамо. За историски роман на нрвоме је месту потребно, да је историја дотнчнога доба довољно расветљена, што је реткост и у др. већој, туђој књпжевности, а камо ли у нас, где још ваља толико критички рашчишћавати, пабирчитп п проналазити историско градпво, да је мучно доћи и до добрих монографпја историскнх. Неколико месеци, година и две, врло су кратко време за такве послове, ако се хоће да се створи дело трајне вредности. С тога је великпм романонисцима. нарочито онима што из давне прошлости узимљу своје спже, често потребно било читаве месеце студовати, док су били у стању нанисати, како ваља, само по неку страницу својих романа или прииоведака. Такву брижљивост показује напр. ОгистФлобер, у оно мало својих романа, што ће остати монуметалним делима, можда кроза столећа. Држимо, да правога историскога романа код нас још не може бити пз иредходннх разлога, алн не одрнчемо да у томе може бити колико било срећних огледа, у поједнним добима, нарочито почевши од XIV. столећа на овамо. Добивши у руке Десиотпову власшелу изненадили смо се њезину натнису историскога романа, нарочито што јој је писац за такве ствари још одвећ млад и што је већ показао у својпм Првим жртвама врло слаба успеха, као нриповедач, ма да је, у осталош, вредани ма да нас, у последње време хоће готово да претрпа својим песничким саставпма. Нећемо нијекати, да смо од њега до сада добили више леиих несама, пунпх здравих мисли и осећања; али, још му се хоће да остане ограничен само на те ситније иесничке саставе,

док више не стече и знања н искуства, да би могао писати историске романе из сриске прошлостп. А, он је у тако срећним животним околностима, да ће то зар временом моћи и ностићи. Ако се пак нађе да Коларчева задужбина није требала овај роман на свет издати, онда ће за то највећа морална одговорност с пуно разлога требати да иадне на референте, који јој га ирепоручише. Наше је мишљење да младим нрииоведачпма не треба ласкати, јер искуство нам показа, да они услед тога иостају размажени а и уображени. Критика ваља и да је оштра и да је правична, и да у себи нема нн суровости ни претеране благости. С таквога гледишта оценићемо овај роман. Роман је пз доба деспота Стевана Високог, сина кнеза Лазара. Догађај и у њему збивају се у првој ноловини XV. столећа. Садржина му је ово : Марнна, кћи Маројице Буиића, иургарскога кнеза у Новоме Брду, оставши рано удова Бана Крајиновића (који кад је узеде беше у годинама), заљуби се у младога, лепога и честитога војводу, Синишу, носледњи изданак властелинске лозе Војводпћа, из северне Албаније; ну, у тој љубави не беше срећна, јерје Снннша љубио лепу и честиту Злату, кћер ћесара Угљеше и ова њега. Љубоморна, покуша она да Злату убије; то јој не нзиде за руком, али уснеде опањкати Синишу као издајника код деспота Стевана, те му овај у скоро одузе баштину. Мало за тим, Марина се каје за своје грехеитрујесе. —Она беше господарка тврдога града Врмџе, у моравичкој долпни. Маринини интереси нодударалп су се са онима Стевана Лобојевића, (старога друга Маринина мужа), господара од Сокоца, којп је жудео да њезином помоћу пронађе закопано благо једнога пређашњега властелнна и да постане зетом ћесара Угљеше, иа по смрти му и наследником баштине његове; с тога је рев. носно помагао смерове Марннпне противу Синише и храбрио је у томе. Лобојевић тежп за што већом влашћу н независношћу од деспота, 5