Зора

НАШЕ АРХНВЕ

239

Н А III Е А Р X И В Е Прича Бранислава Ђ. Нуши^а.

У варошици К. има хиљаду и оса.м стотина становника; шест сокака; три попа; седам каФана; један срески начелник; два пензионара; седамнајест удовица; три учитеља; две учитељке; један предсједник општине; две пијаце; четири политичке странке и т. д. Да не би овакав почетакличио на извод из какве геограФије или путописа, ваља одмах да пређем на причу о једном чудноватом догађају који се деспо у варошици К. Дакле, сем свега набројеног у варошици К. има сад и једна менажерија. Вратила се са некаквога вашара, на коме је зло прошла, па свратила и овде на неколико дана. Истина, кад је менажерија стигла,

писар Паја је рекао:

нашу варош

оило Је оаш сувишно доводиги какве животиње!" али је честитн Словинац, господар менажерије, свратио од нужде, јер није имао трошка да даље путује. Код Газда Саве бакалина мало дасака и клинаца на вересију; код газда Нићка сапунџије на вересију греде п месо за исхрану животиња; код овог ово, а код оног оно елем честитп газда направи некакву малу бараку па сутра дан у зору удари бубањ кроз варош и на сваком ћошку газда застаје да изговори ону познату реч; „Великолепна светска менажерија. Дођите да видите што до сад нисте видели!" и т. д. Међу тим кад уђете у менажерију, која је у ос^слом имала свега шест животиња, газда вас најпре доведе до једног смрдљивог кавеза п отпочне овакво објашњсње: — Медвед, у науцп назват ХЈгзиз ћеШсозиз; страшило света. До сад је

појео две газде менажернја. Кад је прошлог лета саједном менажеријом, од које сам га ја купио, био у Москви, овај је медвед разаио решетке од кавеза, појео газду и прогутао једног момка па за тим побегао у оближњу Булоњску шуму. Три дана су у Москви били затворени сви дућани; богатији свет нобегао је у оближњу варош Иркуцк, а у Москви остао је само генерал Гурко. Из Петрограда су једнако летеле депеше и питале: „Где је сад медвед; шта је са генералом Гурком ; шта је са генералом Робекином; овамо се чује да је прогутан генерал Бигајев!" и т. д. Међу тим тај медвед, који је са толиким руским генералима имао иосла, тако је по спољашњости изгледао, као да је заиста био у Москви али не прошлог лета негојош са Наполеоном I., када је овај походио Москву. Био је тако очерупан, изгладнео и одрпан, да је просто личио на коцкара који је јуче пуштен из хапса. Слона би требало са сажаљењем обићи. Он је толико био матор и оклемпавио, да је личио на најобичнијег просјака који пред црквом проси. И он, разуме се, има своје латинско име и причу како је на њему однесен „Раџа бухарски" до гломаче и спаљен од стране „Енглеске експедиције". Енглези би и данас врло радо откупили овога слона за спомен. За тпм има једна птица, која је са свим „нов проналазак" занауку, па за то још и носи своје „популарно име" а у науци се назива „Зосзосиз ДиНсто^орегив". Та је птица знаменита што своје мале „не рађа