Зора

Д Е Н И 3 А

301

Дениза. Где см метнуо књигу, коју си донео за госпођицу од Пардана ? Фернан. Ту, на сто. Зар је већ готова? Дениза. Још не, али довршује облачење. (Уз.ме кшигу са стола). АндрНја (улазећи Донизи). Нисам вас, госпођице, могао питати мало час пред оноликим светом, да ли сте се потпуно опоравили од јучерашње главобоље, која вас је спречила да ручате с пријатељима, који ми јуче стигоше. Од њих су двоје, госпођа од Тозета и Фернан, већ и ваши пријатељи. Представљам вам господина Тувнена. Ваш отац га је освојио. Надам се да ћу вечерас имати задовољство и част да вас видим за нашим столом с господином и госпођом Брисо. Дениза. Да, господнне, мајка ми је већ саопштила ваш љубазни позив. Фернан (Андрији). А ја ћу у напред мало да јашем коња твоје сестре, како бих га добро за њу спремио; хоћеш ли и ти с нама? Андрија. Нећу, имам нешто да прегледам са господином Тувненом. Фернан. Онда до скорог виђења! (Излази). ЖТВЈРТД ПОЛ А ИА, Псти осим Фернана доцније госпођа од Тозета. Дениза (Андрији). Господине конте, хтела бих нешто да вам кажем . , . (Тувнен се уклања. Тувнену). 0, није то никаква тајна, господине.

(Андрпји). Тиче се госпођице ваше сестре, која је нешто нервозна од јутрос. Андрија. На несрећу, она је увек таква. Дениза. Да, али од два, три дана узбуђена је више него обично, те ме то ње ради узнемираваАндрија. Она вас међу тим много воли. То ми је често казала. Дениза. Мислим да ме одиста мало воли; али то јој не смета да буде неповерљива не само према мени, него и према вама, што ме неколико теши. Андрија. Према мени? Дениза. Допуштате ли да будем искрена, господине конте ? Андрија. Преклињем вас. Дениза. Ви можда нисте довољно интимни са својом сестром. Она мисли да је ви не волите; не каже ми ништа, али то је зацело боли. Помислите, господине конте, да је она изгубила и оца и мајку, да је у манастиру провела десет година и да сем вас никога на свету нема. Андрија. Знам ја све то, госпођице. Само, из тог манастира, у коме је провела десет година, она је тек ту скоро изашла као велика девојка. У манастиру сам је ретко виђао, а сваки пут, кад бих је обишао, изјављивала ми је жељу, да у њему остане и да 8