Зора

3 0 Р А

приступачне клисуре спуштали низ Средиземно Море па нападали, освајали, рушили и плијенили; но у чијим скоро гусарским дјелима бјеше ипак доста и племенитости и пожртвовања за потиштене и невољне. — Ови ритери звали си се још и ритери јованци, ритери св. Јована Јерусалимског. Мухамед II., послије освојења Цариграда, сјетио се дивног Родоса, те са двогубом жељом: да освоји острво и да сломије упорност родошких ритера, пошаље на Родос, децембра 1479., једну велику и страшну Флоту са многобројном војском. Али и витезови родошки бијаху утврдили обале своје са свих страна, те и не сањаху да има силе која ће се примаћи у луку, на којој, мјесто некадањег Аполона, дизала се сад огромна кула св. Николе Чудотворца, са величанственом ратном заставом витезова јованских. И јуначки ритери на челу са својим гросмајстером Петром Д' Абисоном, (0'Ађи80п <1е 1а ЕеиШаЛе) бранили су се заиста витешки и крепко: али сила османлијска бјеше неизмјерно велика, и тај страшни бој трајао је читав мјесецдана, непрестано из дана у ноћ. И најпослије се очајна битка сврши с великим родошким тријумфом : флота бјеше жестоко поражена, јуриш сасвим одбијен, пошто османлијска војска бјеше поражена са 10.000 мртвих и 15.000 рањених. А велики Фатих Мехмед диже свечану заклетву против Родоса! . Све побједе које бјеше однио, сва крвопролића од Хелеспонта до ријеке Саве, Дунава и Неретве и т. д., и све грдне пирамиде лешева, којеје остављао за собом, не бијаху довољне да плате големи губитак Флоте и увреду нанесену од малог

Родоса великом Абулфати! . . . Само смрт његова (од колере, у четвртак 3. маја 1481., у Малтепе код Скадра) кадра је била да сачува Родос од његове велике и грозне освете . . . све док оно силни султан Сулејман не паде под кулу св. Николе Родошког са 300 лађа, 100 убојних топова и 150.000 војника, године 1523., лицем на Васиљев-дан. VI. Мухамед II. умро је у Витанији г. 1481. у 50-тој години живота, пошто је 30 година владао, а толико исто и ратовао ! Пошљедне ријечи биле су му: огорченосг на Родос и жеља за Италијом, које мало прије исписасмо. Оне ријечи захтијевао је да му се и на гробни споменик напишу. За 30 година он је 12 држава и више од 200 градова освојио. Оборио је 2 царства: византијско и трапезунтско; седам краљевина: Србију, Босну, Албанију, Влашку, Мореју, Кастемини и Караман ; острва: Негропонте (Еубоеју) Кефалонију, Лезбос, Лемнос, Тенедос, Имброс и Тасос. Био је силан! Милијонима живота искупио је својих тридесет владалачких година и костима људским засијао све од Каспијског и Црног Мора до Јадрана. Турска историја и традиција приписује му велике особине самог избраника божјег, кога је ресило све, што је могло да уреси најмудријег и нај јуначнијег цара и владаоца Правовјерних. Она га сматра за донде најдостојнијег имењака великог Пророка и најдостојнијег носиоца сабље Његове. А исторпја опћа биљежи име његово, као име једног од највећих освајача свијех вијекова!