Зора

Стр. 196

3 0 Р А

Бр. VI.

дрхта, спусти пакет и склопи руке, па се побожно загледа у писца као у свету икону. Очима га је питала, је ли он тај Шјенкијевић — тај исти, једини? Он то опази, насмија се и рече: „Тај, тај, бако, тај исти!" Изванредно образовање, популарност и продуктивност тога роман-

сијера задивила је и Нијемце, који су иначе тако строги у критици славенских писаца. Њему су радо метнули ловор вијенац око главе, шта више још повећали са неколико златних листова. Пригодом двадесетпетогодишњице Шјенкијевићеве кличемо том великом сину Пољака — живио и слава ти!

Лјесиишшбо с* 5—>

* и* (Госпођи Ј{.)

> не куни величанство бола У ноћ глуху крај мртвог огњишта: Само она груд је празна, гола, Која нема да оплаче ништа!

Не прокун'мо никад, ни ти ни ја, Тешку патњу што је тако дуга Шта је радост? Луда пародија Свете пјесме што се зове туга.

Не зовимо да се врати амо Ташта срећа из смрти и уза: Њу и даде небо да познамо Чар, светињу и значење суза.

У СУјМрМУ

двела ме туга и мисли злослутне Далеко у поље. Трава пуна росе Н'јемо стоје врбе покрај воде мутне, Тихи вјетри мрсе зелене им косе... На западу негдје полумртав бл'јеска Угашеног дана задњи бл'једи пламен, Н'јема је надамном ширина небеска, Мрак засипа шуму, рјеку, пв'јет и камен. Ено једно гробље. Ту леже сељаци, А доље у селу задњи огањ згасн'о, До сусједа сусјед, другар до другара; Ноћ. И ту се спава... Бијела и гола И док међ горама задњи мркну зраци Међу њима стаза кроз вечерје касно Побожно капела врх њих стоји стара. Кривуда од једног до другога дола...