Зора

Стр. 198

3 0 Р А

Бр. VI.

III. Спава ко д'јете... Ал' шума ципреса Не огледа се над плавом му водом. Поноћне зв'језде глухим иду ходом Кроз ведри зреник, провидна небеса. Сањиви галеб трудно крило стреса, За даљним негдје блудио је бродом Веселим летом пучином, слободом... Док рикну море пуно срџбе, б'јеса У небо пљусну ускипјелом водом, Уви се маглом и измахну бродом. Небом дуго муње пламтиле су жарке... Али олуј стаде. Гле! Мир, ноћ без јава, А море без брода... Само галеб спава На црном трупу скрхане катарке. IV. О, ја волим ноћи, њине мутне зборе, И њине тишине и њине олује, И њине ријеке што страхотно струје И потоке њине што сјетно роморе. Сваки цв'јетак, камен, талас, лист са горе, Звук свој има у њој, сви шапћу и струје... И мој дух се мрачни јасно у њој чује И мир кад оглуви, ил' вјетри кад оре. Ја сам дио ноћи. Над пољем и хумом Кад почне да бл'једи и умире с шумом, А зора јој с неба скида зв'језде њене, Она шуми збогом у одласку наглом И увија н'јемо, ко цв'јеће и ст'јене, Моје бл'једо лице сузама и маглом. V. Стоји пуста црква, без гласа и звона, Хладна и сумрачна сву ноћ и дан ц'јели, А у напуштеној у глухој капели Сама плаче, бл'једа, жалосна мадона. Кандило не пали више рука она Што паљаше тамјан. Кроз храм невесели Глас молитве драге не хори се см'јели Ни глас вјечне вјере с расутог амвона. Времена и људи варварском су руком Пустошили по њој и рушили с хуком Предака божанства и свете олтаре.