Зора

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 253

гов паде на фигуру солдата, насликану на зиду куће, и он, опазивши свирајућега малишу, запита: ко је то нацртао. Тај одговори, да је он цртао. Одмах други дан Казначејев посла градскога архитекта Коха, који поче младоме Ајвазовскоме давати сатове из архитектурнога цртања. Заједно с тиме градоначалник посла младоме умјетнику сандук са бојама и хартије за сликање. Благодарећи покровитељству А. И. Казначејева Ајвазовски је био наскоро отпремљен у симферопољску гимназију; но није му било суђено да у њој доврши курс, пошто га 1833. год. по највишој заповијести премјестише у Академију Умјетности. Знаменити Тончи обратио је пажњу Владареву на његов необични дар, те је као питомац царски опредјељен у разред пејсажнога живописа професора М. И. Воробјева. Одмах у почетку Иван Константиновић изабрао је струку мариниста, — врста живописа тада сасвим нова — и прве задаће из тога добио је од Францускога маринисте Филипа Танера, године 1835. Те године на академској изложби појавила се његова прва слика, за коју му је једногласно досуђена прва сребрна медаља. Двије године затим он је добио и прву златну медаљу те послан, као питомац Академије, у Крим и на Црно Море. У 1840. год. Ајвазовски пође у иноземство, у Италију, затијем у Париз, па у Италију и Иортугалију. Свуда је он неуморно радио и излагао својеслике, обраћајући на се пажњу и критике и публике. Године 1847. Ајвазовскоме је од Академије досуђено, због његових слика црноморских пристаништа, мјесто професора морских изгледа. Кад је почела војна 1853. до 1856. Ајвазовски се посвети сликању подвига руске Флоте. Иза тога оде у Париз, гдје изложи 25 слика, за што га, мимо све руске умјетнике, —- одликоваше орденом почасне легије. Ајвазовски је, у опште, са особитом љубављу илустрирао својом кичицом све најважније политичке догађаје,. ма како били они свезани с мо-

рем, а у томе броју је и устанак Кандијота 1866. године и откриће Суецкога канала. Кичицом Ајвазовскога увјенчани су и бојни подвизи руске Флоте у пошљедњем рату с Турцима. Пребројати слике Ајвазовскога готово је немогуће, има их више од 5000 и већина њих преставља разноличне ефекте мора. У тој области Ајвазовски заузима најодличније, прво мјесто. Он је својим сликама, прије половину вијека, открио нове хоризонте, знајући да под својом кичицом саједини појезију застарјелога романтицизма и истинитост наступајућега реализма. Ајвазовски је познао море и живот његов, постигао је тајну чудноватих покрета валова и његове слике дају пуну илузију колебајуће се масе воде, живога мора. То живо, то бурно, свирепо, то тихо, њежно, што се под сунчаним зрацима тако мило таласа, море, Ајвазовски је посматрао и изучавао читавога вијека, по свијем крајевима Европе. Тамо је живио дуго година, али срцем својим вазда је био привезан за своје мило Црно Море, које је он насликао не у једној стотини слика. Црно Море и приморски град Феодосија в^жли су га увијек себи. У том невеликоме граду провео је он своје дјетињство, тамо је појанио он прве проблијеске свога талента, којима не дадоше угинути осјетЉиви и предани домаћој умјетности људи; тамо се он населио кад је постао славан и живио до саме смрти, жртвујући много труда и материјалних срестава за уљепшање свога роднога града. ГЈрије три године у Феодосији је свечано прослављена осамдесетогодишњица рођења знаменитога умјетника. Град је поднио Ајвазовскоме почасну атресу, набрајајући заслуге, које је учинио за Феодосију. Са свих страна Русије и из иноземства стизали су му безбројни телеграми. То је била пошљедња светковина у његовоме животу. Ајвазовски живахни, весели, који никада за мир знао није — сад је покојник. Но душа његова жива је, и она ће вјечно живјети у његовим радовима! С рускога: _/?. ЈУ[-ић.