Зора

Стр. 252

3 О Р А

Вр. VII.

љубави да остави човјека на миру, да би се могао испавати... Али ја остајем при томе, и ако ми је досадно о томе говорити, да још има љубави и да човјек натрчи на њу као мува у млијеко. Послије најуморнијег посла, најмилији је одмор у љубавном заносу. Упитајте себе ако нисте сасвим изанђали, па ћете се увјерити да је тако. Дантон је изгубио главу, што се мало дуже одмарао

од државних послова — милујући своју лијепу жену. Колико је њих због љубави и вјером преврнуло и т. д... Не стигох да одговорим г-ђи Санојци на њене наводе о профанисању љубави, и о „болесној" љубави. Има тога, има. Мораћу јој првом приликом то одобрити, да бих поправио што о Васкрсу укварих, јер је волим видити кад је добро расположена. И. К. Лјвазовска — руски слккар —

19. априла руску умјетност задесиоје тежак и ненакнадив губитак: умро је Ајвазовски. Смрт његова свакога је дубоко поразила. Свакога, који цијени умјетност, ко љуби прошлост и поноси се садашњошћу њезином, заболило је срце при вијести о том, да је нестало славнога „пјесника ваздуха и мора". Ајвазовски се угасио. А он је тако јарко горио љубављу према домаћој умјетности, таленат његов тако је дивно блистао до пошљедње минуте живота, сав он био је тако пун животне снаге, нада, планова, да се готово није вјеровало тужној вијести која је долетила из Феодосије, — није се вјеровало, не гледајући на то, што је Ајвазовски умро у старости, у 83 години својој. Да, то је била смрт далеко од цвијета година, али свакако у цвијету снаге. Његова умјетничка душа није знала година, није осјећала старости, није имала ничега заједничкога са његовом готово грбавом фигуром, она је била тако исто млада, као оно прије шесдесет година, када је Ајвазовски отпочео радити. И. К. Ајвазовски свршио је брзо, сједећи у столипи, на минуту прије тога весео и задовољан. Он се недавно вратио из Петрограда и на дан смрти дошао на своје имање, гдЈе је очекивао госте. Но мјесто њих дошла је неочекивана смрт и однијела ту умјетничку душу, која се раз-

лиЈевала по толиким дивним сликама, по толиким чудним радовима. Говорити о томе: ко је био Ајвазовски, држимо да је излишно. Његово име давно је увјенчано свјетском славом, одавно већ заузима једно из првих мјеста у реду најпознатијих европских умјетника, почињући од великих мајстора епохе препорођења. Те части био је удостојен од руских умјетника до Ајвазовскога само покој'ни Кипренски. Готово све највеће стране академије умјетности увјенчале су Ајвазовскога наградама, медаљама, дипломама на звање почаснога члана. Иван Константиновић Ајвазовски родио се 17. јула 1817. год. у Феодосији. У врло младим годинама у њему се појавила љубав према цртању и музици. Он је цртао кредом, угљеном, оловком на чему год је могао; копирао је са литографија и рђавих бакрореза портрете јунака из устанка грчкога и, најпошље, насликао је на зиду очевога дома Фигуру солдата, која побуђиваше свачије љубопитство. Као самоук научио се свирати на виолини, лако памтећи мотиве мјесних пјесама. Свирка на виолини највише је и допринијела његовој каријери. Једанпут тадашњи градоначалник Феодосије А. И. Казначејев, пролазећи поред куће Ајвазовскога, зачу мелодичне звуке виолине и заинтересова се: ко то свира. У то вријеме поглед ње-