Зора

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 255

И други роман Роветов 1,а Зг^погта, који је прије угледао свијета у Ииоуа АпШо&га, а сада из истога листа оштампан, баш годи срцу и души нашој. Садржина одговара истини, а нова је у појединостима. Три су карактера особито живахна и истинита. Добро триумфира, врлина бива окруњена. Комедиограф Коего, богати и галантни младић прима као своју Еи1и, ћерку новинара ИезроГа, преминулога на двобоју, којег је Роеро проузроковао. Прихваћаје ради тајанствене препоруке биједнога и сиромашнога Неспола, коју је изрекао издишући у ранама, — а и из грижње савјести, што није отклонио и осујетио онако несретан двобој. Повјерава Лулу мудрој учитељици и најзад се вјенчава с њоме, јер млада изображена госпођица бијаше силно заљубљена у избавитеља свога. Овај сиже развијен је појединијем новостима, гдје је веома природно и вјешто измијешана туга са смијехом. Немирни новинар Несполо, који је пун контрадикција, парадокса и невоља, а ипак увијек весео поред свију незгода у животу, од једном нагло и бучно долази, пресијецајући — кад је било најљепше фини разговор, што га комедиограф имађаше са плавом, лијепом, чаробном, љубазном и од свију љубљеном Стефанијолг. Новинар у Америци стекао бијаше ћер Лулу са неком женом рђавога гласа и понашања, па је исту у Милану повјерио жени, што даје собе у најам. — Описана је у кратко — као што тако обичава Ровета —■ али живо. И Роеро, растресене памети, похлепан за угодностима и уживањима, али добра срца, човјечан је и истинит, те се и о њему може казати, да је права слика. Нада све пак нова је и по психолошкијем цртама паспитатељица. Усијеђелица, дџевојка из пропале фамилије, поносита својијем сиромаштвом, поштењем и беспријекорнијем владањем, налазећи се осамљена, заводи школу и уздржава господске обичаје и пријатељства с некијем господ-

скијем породицама, придржавајући увијек свој понос, надувеност и неодвисност. Лијепа Стефанија жена је, какву Рајберти описује овијем стихом: Ргепа <1е геИ§1оп е <1е тогбз. Која нагони своје љубавнике, да се жене онда, кад их се жели опростити. Адвокат Оливијери добар је морални савјетник, који гледа правицу, а мрзи друштвена лицемјерства и варке такозванога високога друштва, од којега настоји ослободити комедиографа, те га привољети, да љуби здраве осјећаје и лијепе борбе. Роман иде хитро и живо, није претрпан нити пренакићен, нити обилује описивањима из антологије. Најглавнија и најживља мјеста престављена суудијалозима, који су састављени, вођени и довршени ријетком вјештином. * * * Друго ваљано дјелце вољни смо да прикажемо и то: Мегхе1Ме сН АпЂошо ВаМага (К. Р>егпрогас1. Кгеме.) Полуцртице! Па ипак су толике и такове живе боје, да онијех двадесет и осам у најелегантнију свеску скупљенијех цртица, слијевају се пред нашијем очима као сјајне сличице чудотворног калејдоскопа; сличице разнолике, без какове особите међусобне свезе, али које нам дају идеју фантастичне, убаве неке цјелине, и ако не по све хармоничне. Који претјерано строг критичар, претресајући ову књигу могао би казати: „Автор није још погодио себи пут," али би му писац — на одбрану своју имао одговорити: „Ја сам овдје сабрао неколико мојијех радња, штампанијех прије по разнијем новинама, те их предајем публици на оцјену. Писао сам онако, како ми је диктирало срце и ватрена машта." Батара је поријеклом Далматинац. Перо његово више пута заносно описује и црта попут вриједнијех и гласовитијех писаца Со1аиШ-а, 8а1заНећ-а и другијех ученијех синова несретно ове земље Далмације .