Зора

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 263

жније да наша мишљења, наше симпатије буду исте, јер се ради тога оваке књиге пишу, очевидно је онда шта књига губи кад то није случај. Читалац управо не би могао ни да је оцјењује, јер, ако ми се допусти да узајмим ово поређење, то је као кад би неко што болује од далтонизма говорио о слици чија је сва важност у контрасту боја. Само, ово је обрнут случај и зато читалац може да оцјењује, само овдје је гледалац с нормалном ретином а писац с болесном... Но, ако личност није истинита, реална и ако се читалац не слаже с писцем у суду односно ње, то ипак не смета да она буде жива, жива својим, нарочитим животом који јој не пружа реалност но којим је прожима писац. Али, ово постаје врло озбиљно, ова ни тако не живи, то смо већ видјели и то је 3". Још једанпут, понављам, она је просто теорија, идеја. И прича, (из оскудице другог израза тако је називам, али ако баш ви хоћете могао бих рећи и чланак) дакле чланак му је овдје био само средство, да протури, без обзира на реалност, а рпоп ту створену идеју о Максиму. Она, при свем том, може бити и интересантна али она није жива. И ако се тим хоће објашњење, ја држим да то долази отуд што г. Сремац нема снаге да створи оно што не воли (да би, на тај начин, фонд рјечите топлине замијенио евентуалну оскудицу у опсервацији) или оно што није видјео. А истина је која бије у очи још од Лилгунације да је Г. Сремац, у овим случајевима, говорио на памет, да

Сриска * Српска Краљевска Академија спрема издање свих старих српских натпнса (са дркава и других зграда, са икона и црквених утвари и са старих гробова) и записа (по рукописним и старим штампаним књигама) па моли сву господу, која би таквих натписа и записа имала преписаних, или била у мјестима гдје им се записи налазе, да их пошљу Академији до половине аигуста оие године. Да би ово

не познаје факта и да их не разумије.' Ништа, међутим, није тачније од онога: све разумјети значи све опростити .. Овдје, уз то још, да је у првом успио, друго би било излишно. На овом би мјесту долазило и ја бих могао споменути како је само приповиједање, с гледишта композиције недовољно течно, с испадима, несређено, могло би се рећи и неуглађено, на једном мјесту и усиљено (мислим на сцену с оџачарем) и како није свагда ни најодабраније, али то је тако очевидно за оног ко је књигу читао да ја преко тога прелазим да свршим с најозбиљнијом напоменом како би Г. Сремац могао још једанпут и добро да размисли да ли оваки испади за оваЈ ми мах не пада друга ријеч — не уде његову имену и његову таленту •—• тако снажном таленту и тако лијепом имену. Књижевност је озбиљан посао гдје се не смију правити експерименти, неоправдани и несмислени, особито данас кад толика друга зла боду очи свију оних који хоће да виде. И ако ја, обрнуто писцу, баш његову књигу не назовем донкихотизмом — само наопаким, јер се овде Мембринов шлем узима за берберски тас —• не бојим се да ћу погријешити ако јој дам друго какво име. Урош ЛгШробић. Р. 8. — Да контраст није правило у послу књижевног хроничара, ја бих био јако изненађен овом заједницом хладног, анахронистичног и промашеног Максима и дирљиве, просте и топле слике Ибишага коју је писао Сремац, аутор Ипкопе слаие и Пон Ћире. Спомињући ово ја не тражим друге ријечи за оцјену; у осталом оне ми и не требају. — У. П.

издање било што тачније, Академија моли господу која би записе слала, да их не преписују већ прецртапају са свима скраћеницама, па ће се у Академији читати. Академији би добро дошли тачни преписи и оних натписа и записа, који су већ објављени, али од невјештих читача, те зато нетачно прочитани и наштампани. * Наш одлични сарадник, Г. Слободан Јовановић, проФ. Вел. Школе, оштампао је из правничког

Кроника * VI