Зора

Стр. 262

3 0 Р А

Бр. VII.

Г. Сремац није учинио тај гријех, или готово није. Ја сам расположен да вјерујем да га је спасао његов умјетнички инстикат. Тешко је, с разлогом, претпоставити друго што. Али ипак, може се то сажаљевати али се не може не признати, он се је огријешио о истину на два начина. И читалац осјећа три незадовољства: интелектуалио, морално и литерарно, ако се тако може рећи. 1" он је промашио тип у основи. (Ствар је његове савјести ако је тако хтио; ја у то не вјерујем.) Од двије примјетне врсте људи, с једне су стране они који с хуманим тежњама, искреном вјером, часним радом, личним иожртвовањем у име друштва и истине раде за добро свију, они који вјерују у идеал нешто виши него што је њин лични интерес, које тишти и нешто друго осим свој рођени трбух и који улазе у животну борбу да добрадонесу и пострадају за њ (па ако им се ово друго чешће дешава него прво, то није њина кривица). Међу оваке спада Сремчев учитељ. С друге су стране практични људи чији је свакидашњи живот немилостиво, вучје клање око плијена, сунђер пун свакојаких, већих и мањих, прљавштина, мрежа исплетена од ситних подлости, хипокризија, лажи, личних интереса, ружних навика, које долазе мјесто демантованих илузија младости и које их, пошто се каже да у пороку има нечег фаталног а у врлини нечег трошног, изједначавају све, горе и боље, не дајући им да виде шта вриједе и како мало вриједе, како је судбина каткад иронична. Треба бити слијеп па не видјети ко од њих више вриједи, ко од њих креће човјечанство напријед и да ли ове друге не носе морално на својим плећима они први, ради којих свијет можда једино и вриједи, који га оправдавају тако рећи. И ако свијет не иде напријед једино због њих, јасно је и то да никако не би ни ишао без њих. Они су со земљина, како се то каже. Ја не желим да су на страни ових других г. Сремчеве симпатије.. 2° кад сам споменуо симпатије, Г. Сремац се вара у оном што се зове оцјена моралне вриједности изнесене личности. Другим ријечима, он се вара не само у сликању личности (то је 1°) но и у мишљењу које он има о њој; не само да таква личност као тип не постоји но и утисак који он од ње добија нетачан је. О-

туда се наше симпатије разилазе. Г. Сремац и ако изрично не вели на чијој су страни његове, каже на чијој нису. У осталом и оно прво као да се једном наговјештава: бојим се да их не уживају онај капетан чије је савјесно и мудро капетовање оставило јамачно добар траг и онај учитељ с црвеним носом који је због пијанства отпуштен из службе. Ово је друго пак очевидно и иронија, неуспјела иронија, према Максиму јасно о том свједочи. А шта је управо то код новог учитеља што му навлачи пишчеву антипатију? Ево шта. Јамачно то што воли природне науке те збира биљке и бубе; што чита сељацима новине умјесто да с њима пије; што је у предавањима мало детаљнији; што не бије ђаке; што пише дописе против капетанових злоупотреба умјесто да помаже његове ћефове; што носи народно одијело: што није побожан (будимо искрени, колико нас је таквих); што се ноћу не мота око вајага и т. д. Право да кажем, ако нећемо да се поцсмијевамо Факгима, ја не знам шта у цијелом том раду учитељеву има за осуду и колико је нас који такве гријехе не би на се узели. Без наивности се не може тврдити да ће се таквих учитеља српска школа икада стидити. Шта више, ко сасвим није туђ у историји тога покрета (очигледно је да ја овдје не могу мислити на г. Сремца), тај ће знати колико је он користи донио и како се на промјене које је он тражио и које су онда сматране за револуционарне данас, с промјењеним временом, предрасудама и памећу, сасвим друкчије гледа... Довољно је, у осталом, познато од чега ми патимо, и није ствар у том ударити сатиром но ударити гдје треба. И ако не може бити снора о Г. Сремчевој искрености, о том да ли он тако мисли као што пише, о том да ли он неће да види или не види — јер ја хоћу да вјерујем да је он промислио прије но што је ово написао — не може такође бити сумње ни о том да је његово мишљење погрјешно. Другим ријечима, ми вјерујемо има разлога зашто — да г. Сремац тако мисли, али не вјерујемо да добро мисли, и то је главно. Јер, на крају крајева, с гледишта на коме смо сада, нама је свеједно да ли је оно искрено или неискрено (— гријех увијек остаје, разлика је само у степену); од значаја је то, да је погрјешно, лажно, хтио он или не хито, и да се ми разилазимо. И како је овдје најва-