Зора

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 261

руком; али кад је ријеч о г. Сремцу, — то нек покаже колико га волим — ствар постаје интересантна — бар за мене. Јер послије Иђ ^ ођс Слачзе Сремац је мене свега освојио као и толике друге. Ја нисам могао да помислим да ће једном он написати какву Књигу која неће бити добра или управо коју ја нећу волити (јер књиге су добре, као што знате, зато што их в.олимо, а не волимо их зато што су добре). То је за ме ишло у онај ред контрадикција које не поимам: да Исус Христос, на примјер, пише водвиље или да Г. Н. Н. састави књигу а ништа не украде. Међутим, ја сам се преварио, Г. Сремацје демантовао моје наде. Не тим што је у обим приповијетке унио дискусију друштвених питања, далеко од тога; напротив ја држим да то њој по праву припада. Тиче се само гледишта с којег је тим питањима приступио и времена кад је то учинио. Он је написао Лимунацију на Селу најприје, а ево сада и Максилга — опет то само мало друкчије. И ја непрестано себи постављам питање зашто Максим послије Лимунације? Зашто и послије Поп Ћире? Зашто уопште Максим? — Да нам Г. Сремац покаже да и он умије да не буде умјетник? То је успио ако је желио... Како волим Поп Ћиру с оним искреним млазом поезије, с оном приљепчивом топлином која бије из њега и заразно се шири, с оним природним ријечима које нам дају живу емоцију, једном ријечју с оним .. ја не умијем да кажем шта... с оним снажним акцентом живота који је писац дубоко осјетио и у души проживио. То је дјело истинске опсервације и искреног реализма, дјело једне честите и добре душе коју од срца волите и којој се без резерве повјеравате. Како је, пак, оио блиједо, више него блиједо, безбојно, више него безбојно, хладно, да хладно... Па како је уз то још због краткоће све остало необјашњено, читалац добија чист утисак који га више не оставља и то, да ово и није прича, и д'а се вара ко то мисли и да вас вара ко вам то каже. Силуета? Ни снлуета... Ни једног детаља, шта кажем? ни једне ријечи што даје истиниту емоцију живота коју осјећате кад сте пред каквим умјетничким дјелом. Речени утисак појачава нарочито сам начин приповиједања. Споменуту хладноћу пак донекле објашњава то што је сатира, по својој природи,

бар се тако каже, нешто што искључује, што је супротно симпатији, од које живе остале књижевне врсте и која једино улива дјелу топлине. Прелазећи преко тона којим је писана и који је, можда, погођен, посао је што вриједи труда и није без интереса задржати се, и ја то чиним, на самом појаву који је био предмет књиге и односу пишчеву према њему; јер ако ме то љути и вријеђа, нагони ме и да мислим. Што се у оваким случајевима, с видљивих разлога, мора захтијевати од писца то је да буде особито пажљив. С деликатним предметима, треба деликатно поступати. Највећа тачност у опсервацији и најскрупулознија објективност у бирању факата и детаља морају зауздати личну симпатију и антипатију која се, у извјесним приликама, може претворити у клеветање оних људи што немају могућности да се истим оружјем бране. Не треба се бојати да би овако просто констатовање било без значаја; за Омира кажу да чак никад не спомене острво а да не дода како је опкољено водом, ма да су — то је бар моје мишљење — то Грци знали и без њега. Даровит писац и честит човјек мора бити у највећем степену вјеран и пажљив из љубави према себи и оној идеји коју заступа или обара, и гријех пада само на њ ако, из наопаког схватања или хотимичног извртања, свали на идеју оно што припада њеним наказним појавима и што је дошло додиром туђих, прљавих руку, које је трљају и прљају као што с новцем чине, за који се и иначе често она и животу и купује. Искреност може да искупи и зачмалост појмова, али њу не може ништа да замијени. Фалзификација факата — то се не да никад сувише истаћи — највећи је гријех који у оваким књигама писац може да учини. Златне су Елиотове ријечи у овом погледу (Џ. Елиот је Енглескиња): кад умјетност хоће да докаже нешто умјесто да слика живот, кад хоће да поучи, она постаје најдосаднија поука. А још кад је та поука рђава, кад је гријех учињен, али не да жигоше други! У том случају, има ствари које треба рећи, које управо поштен човјек не смије да прећути, пошто је то један, да не кажем једини начин којим се одужује својој савјести, — у том случају такве појаве треба обиљежити, јер је рђава књига исто што и рђаво дјело.