Зора

Стр. 260

3 0 Р А

Бр. УП.

плодоносног Јадра, ту бајну младост и то свјеже здравље, те румене усне, намијењене драгановом пољуптду, и то лијепо, мило чело, и под њиме слатке, ведре очи, са којих се види још ведрија душа. Не, не, Иво не прима својевољну жртву сестре своје, која хоће браћу да искупи, те ето падоше и сребрњаци, и из паса љута гуја, и та бритка сабља, десна рука од које се без цјелива не одваја. Па још к томе и ђечерме и јелек и силав, вас у чисту злату. И кад оста у кошуљи самој, го до душе своје, онда му се силно затресоше груди, јер изнесе да приложи и кандило и икону, сребром опточену, крсно име своје. Ту већ више не могаше издржати Ивова мати, старица Боја. Ионајејадна, по реду, уступила била већ свој дио : осам низа рушпија, што су некад китиле њу, невјесту једнога Кнежевића, па чувани да оките снаху, невјесту другога Кнежевића, Ива дичног сина њеног. За тим још једну другу ниску, најдрагоцјенију, најскупоцјенију на свијету, ниску топлих материнских суза, које су чак и леденога Кулина узбудити могле. Али сада, кад се чак дотле дотјерало да се алали и господство сина њена и лијепо крсно име куће Кнежевића, ту препуче срце у старице, мртва паде преко славе своје. Ето и тај мио материн живот, врхунац те гомиле јада и мука, највећи је и најтежи и пошљедни прилог Ивов, тако велики и тако силан, да и Кулин окреће главу да га више не гледа, оставља робље откупљено и бјега далеко од јада шта је починио. „Алах рахмет ејлен". Ништа није тако силно задобило свијет као ова дирљива драмска сцена, боље рећи јак и једар чин са сценама живим, јасним и препуним осјећаја. Знаменити мислилац данашњега вијека, граф Лав Толстој поставио је три погодбе, које мора испунити свако у истини вјештачко дјело: 1° Нормалан, то ће рећп моралан, однос између писца и рада 2° Љепоту облика и 3° искреност, т. ј. љубав пишчеву према ономе о чему пише. Све три ове погодбе дивно су испуњене у овом вјештачком раду г. Нушића. Прва је погодба оличена у симпатији пишчевој према добру, према правичности, у истинитоме моралном односу писца ка раду. ЈБепота је облика добивена у чистом и бираном језику, у крјепком и дирљивом изразу. А нада све, трећа, најглавнија погодба, искреност, истинита љубав према описа-

ном предмету, тако Је Јасна, видна, осјећајна, тако непосредна, да осјећаге душу пишчеву како пати са тим јадним свијетом, како разумије бол њихов, како тумачи јад њихов, како цијени жртву њихову. Та је искреност у главном и задобила све; она је онај скупљени народ силно узбудила и Ја сам био нијем, потресен свједок једнодушног осјећаја и истинских суза, што су пале у спомен нашим напаћеним прецима. У нас је било више покушаја на исТориској драми, али до данас још ни један није потпуно истакао своју литерарну ни сценичну вриједност, ма да је укус нашег свијета још једнако наклоњен прошлости нашој. До сада је једини г. Нушић схватио да се само у овако кратком збивеном фрагменту, у топлом, осјећајном и срдачном апелу може најбоље утицати на срце и на машту, и још к томе задобити вриједност дјелу. Приказивачи су имали воље, као и у већини српских комада, а њихова је спрема била довољна (код г-ђе Гргурове пребогата) да задобију заслужени успјех драмском раду. Кнез од Семберије штампан је у априлској свесци биоградске Зпезде-, он је свијетла и блистава зрака са нове Ј'едрине њене.

Биоград

рор. Ј(оио6ић

Степаи Срелшц: Две нрииоветке. Мостар. Мала Библиотека, св. 9. Ако кога запитате ко је то Г. Сремац, он ће вам одговорити: писац Лилгунације на Селу, наш најбољи сатирички писац — у случају ако не спомене само Иикоиу Слапу. Од тога је истина двоје. Истина је, прво, да је писац Лимунације, али је, срећом за њ, и писац Итзкоке Слаке\ аистинаје и то да је сатирички писац, али то још не значи да је најбољи, ма да му то није тешко бити и ма да то не би било много. Јер сатира ако се не зове Листики, зове се Лилгуиација — и тада није ни добра. Није добра такође, ако се зове Макси.и, јер је то исто што и Лимунација. Вјерујте ми, да ми ово није најпријатније констатовати. И очевидно је да бих се ја овдје мање задржавао, да мање цијеним Г. Сремчев таленат; да је ово писао н.пр. Јевтић ја бих слегнуо раменима и мануо