Зора

33*

Бр. VII.

3 О Р А

Стр. 259

Браиислап Ђ. Нушић: Енез од Селберије историјски фрагменат. Прошло српско иече на биоградској позорници дало нам је и једно ново дјело даровитог српског књижевника, г. Нушића, једно дјело историске истине, пуно српских суза, и крви и јада! Историјски фрагменат: крвав лист из очајног живота српског живља, почетком 19. вијека. Осиони Кулин капетан на јаде је пребродио валовиту Дрину, зацрнио Јадар и ГТодриње и сад води кроз кнежину Семберију триста и три роба. Триста и три роба: све по избор младости и здравља, снаге мушке и љепоте женске. Па еда ли у тој српској земљи срца српског, те да мирно гледа ово тужно робље; ово живо гробље, ову браћу милу и сестрице драге? Кад већ ова мучна пест земље нема крјепке моћи да усгукне бијесну силу турску, да успори бујицујада што прелива лијепу домовину Србинову, да ли бар има дарежљиве руке те да даде откупа за поробљену рају? Ето кнеза од Семберије, Ива Кнежевића, ето сламке међу вијорове, српског срца што већ не може поднијети, да му и иначе ојађену земљу натапа братска суза сужња пролазника, јер ће клетва земљу да окужи, а вапај ће небо да замрачи и очај ће земљу да сажеже. Послаоје момка, вјерног ТТТиша, у поруку Кулин капетану, да је вољан откупити робље. И метну се на мјеру понос српски и даде се цијена заробљеној снази и заплијењеној љепоти, од три тисуће крвавих рушпија. Сазва кнез Иво кмете у договор, да се пусто злато из камена точи, кад је гола сиротиња раја, те већ више давати не море. Зар је лако кметима пристати на откуп, али камо ћеш душу од тешкога гријеха и образа од срамоте црне, те кнез Иво скиде с плећа ћурак, и прострије га на тле, да набере зноја сирота својих. Настаде мучно, као стријела оштро и као добош тупо, набрајање новца одцијепаног од мука разнијех: неко даје агам села

своја, неки спушта даре и прћију кћери своје, ма дјевојком остала, трећи поклања Ивов дар дјевојци и прима снају без прћије, четврти, пети... и не броје јада својих, већ муком бацају прилог, кидајући од живота, не би ли попели цијену. А, даде ли и кнез штогод, он који се толико одликује од осталих и вјековним племством дома свога и високим умом својим и господском ношњом својом и кнежевским поносом својим ? Стрпите се, стрпите се, добре душе! Док се тако тужно саборише, запишташе с пута зурле и затутњаше бубњи, весела пратња Кулинова уз гоњење заробљене раје. И чим наступи погана нога крвникова, већ бијес пусников гони кмете да коње водају. Али се као горостас истави српски понос Ивов, и он одби насилников захтјев, јер ти кмети сембериски још никоме измећарили нису. Што му драго, нађоше се слуге, само да се прими понуђени откуп. Али штајето: тојесамо дваестак рушгшја и нешто гроша. Муком муче голе душе над пошљедним грошем, око зноја свога, око крви своје, а бездушни Кулин хоће још, тражи још, пијан од бијеса, а жедан и незајажљив златом. „Харач, харач!"... Откуд раји харач? Откуд злато, који крова нема, Мирна крова да уклони главу ? Огкуд злато, који њиве нема Него турску свој'јем знојем топи ? Откуд злато који стоке нема, Но за туђом по брд'јех се бије? Откуд злато који руха нема? Откуд злато који круха нема? Дошао је ред на Ива, да и он приложи лепту своју. И он даде све три кесе, што му бабо и ђед оставише, и двије њиве међашкиње и дворове прадједове, у којима се стотинама гбдина пренашало, с кољена на кољено, име и слава породична. Ај, све то још не искупљује све, не залијеже за робињицу дичну Стану, алем камен за хареме, за коју се саму ишћу три тисуће. ГТа зар ниској, дивљој страсти предати ову дивну цуру, поносито чедо