Зора

Стр. 258

3 0 Р А

Бр. VII.

Она има свој особити начин мишљења, осјећања. живљења. У томе је највише оригинална. Али и начин, којијем она то све изражава тако је особит, да и у пјевању као да је чујемо гов.орити и као да нам сама природа збори. У овој збирци стихова дрхће и уздише велика душа, која је много љубила, много подносила, много сањала, а. која и данас жели сањати. Свијетлијем разумом својијем, којега љубав храни и његује, шара и увеличава васколики свијет, — а кадикад и поједина створења; појетични њезин дух узноси горе много високо и л >Ј 'де и ствари, да их опет дозове љубавном пјесмом, али је ипак реалност принуђава, да гледа неке идоле своје скрхане и тада тугу своју изражује очајнијем ријечима, што производе јежњу и дрхтавицу у срцу читаоца, који је увријеђен и престрашен, каодаје починио Бог-зна какав инсулт. — Пјесма плаче правом, дубоком тугом. Кријепки и снажни гласови гњева и срџбе Аде Негри изненадили су нас и задивили; елегија Викторије Аганоор силази нам на срце и ту остаје. * * * Завршићемо ове биљешке своје приказом нове Риссгпг- јеве опере Тозса, гдје нам је славни италиј. композитор открио и другу страну свога моћног ума. Тоском попуњује се артистична индивидуалност учитеља Пућинија. Пошто се

је показао вриједнијем музичаром у Ес1^аг-у и у УИИ, послије онијех елеганција у Мапоп-и, након осјећаја и страсти у Вокетв, осјећа он у себи другу вибрацију, која до сад не бијаше избила из дубине његове душе. Ето туробне и јаке драме, што га привлачи и што га осваја. У њој се учитељу јављају нове и тешке потешкоће, али их он куша и јуначки побјеђУЈе. Окривљују РиосГш-а, да су многа мјеста у Тоски слична пређашњијем његовијем дјелима, особито Мапоп-и и Воћете. Али гдје је тај композитор, да нема свој особити стил, својствени умјетни начин ? Такви су и највећи учитељи. УегсИ је можда изузетак у овоме, готово опћему, правилу, те је једини, који је знао дати свакој својој особи мелодичну физиономију, видљиво разнолику. Али је на свијетЈ' само један Верди! Пућинијево ово дјело природно је, искрено, особно, његоно; тако га је замислио, — а написао га је онако, како га је осјетио њежном умјетничком својом душом; саставио га је елегантнијем, крјепкијем, бујнијем стилом, бистријем, мелодичнијем јаснијем ритмом, музикалном углађеношћу, чарима богате своје мастионице, а понајвише дубокијем познавањем театралнијех еч>еката. Ставивши у музику либрето, гдје је драма тако страшна, Рисит је доказао, да посједује и другу вјештину, такозванЈ': „знање жалости." УВубо 2 ј чачић.