Источник

/ Стр. 332 ИСТОЧНИК Бр. 14

живот свога милог дјетета, или која би га се одрекла у невољи? Права њежност, права истинска л.убав мисли само на предмет л>убави, а заборавља на себе. Колкши гја лк>еве никтоже ?1,иатћ, д<1 кто д$ш8 скок> по= ложитт* зл др8ги сеоа . (Јов. 15, 13). Петар осјећаше тежину свога гријеха, с тога и оде те плакаше горко. Он осјећаше ништавило св<>је према узвишености Божааственог Спаситеља. Он осјећаше како је недостојан и да се назове учеником Христовим, јер је показао не само да нема љубави, него је и неправедно поступао према Учитељу свијета. Јер овдје се није радило о спасењу Христова живота, већ о одавању достојног поштовања истини, — о признању истине, коју је Исус, не бојећи се гњева и освете јудејских судија, свагда слободно и безазорно исповиједао. Овдје се радило о том, да су против лажних свједока требали устати прави, те рећи: Јест, овај Исус доиста је Месија, доиста Христое, Спаситељ свијета! Требало је вјерне охрабрити, осоколити и показати им, да ученици Христови раде јавно у духу Учитеља свога, увјерити их дјелом, е је Нзегово Јеванђеље досаојно, да се за њега заложи имање, крв пролије, па и сам живот жртвује. Али Петар, и ако је био потпуно освједочен о истинитости науке Ис) сове, и ако је био увјерен, да она има толику силу и моћ да може и грјешнике спасти и усрећити, ипак није имао одважности, да буде најпрва жртва, да буде најпрви мученик за вјеру. Он осјећаше тежину свога гријеха, с тога изиђе на поље и горко плакаше. Зар неодлучност ученика,, зар та чињеница, да ни један ученик не има^аше толико одважности и слободе, да га у одсудном часу призна, није понижавала и омаловажавала Исуса пред непријатељима његовим? Како ће пјијелу Јудеју, цијело човјечанство одушевити својом Божанском науком онај. који није способан да задобије, да одушеви за себе ни своје присне пријатеље, своје ученике ? —- 0 свему томе не могаше Петар да мисли у првој забуни. Сузе стида и кајања дођоше прекасно. Али Петар се одрече Христа у првој забуни. А колико ли има данас ученика и ученица божанственог Учитеља, који у сличној прилици из просте себичности, управо саможивосги, одричу га се пред свијетом сасвијем хладнокрвно и промишљено. Исус није особно, управо видљиво, данас међу нама, ал је дух његов у науци његовој. Који се одриче прнвичности, истине и осталих врлина, које је Спаситељ проповиједао, тај се и њега одриче. — Јадно и жалосно, управо ништаво је то Хришћансгво; јадна и жалосна, управо нигнтава је љубав према Богу, ако ми наша начела, нагпе назоре удешавамо према приликама, и ако се повијамо по сваком вјетру.