Источник

Бр. 14

ИСТОЧНИК

Стр. 333

На жалост не удешава се данас свој живот и рад по вјери, већ вјера по животу. Нема у нама данас оног вјечитог сталног Христова морала, већ морал који годи нашим чулима, нашем уживању, нашим страстима. Нема у нама Божанске Мудрости, већ животињске, саможиве лукавости, која се само назива мудрошћу. Отуд су и постале неке пословице, које најбоље казују како се погоршао начин хришћанског мишљења; на пр.: нужда закон мијења, т. ј. у извјесним приликама треба хвалити оно што је за проклињање, или тврдити, да је бијело оно, што види свак да је црно. Ми обично данас: пријевару, неистину и притворност или лицемјерство, које хоћемо да оправдамо, називамо: лаж из невоље. Има људи гордељиваца и сујетних хвалиша, који су без икакве унутрашње вриједности, који у моралном погледу врло ниско стоје, али ипак знају и умију да то забашуре, те да свијету премажу очи сјајем и славом, рјечју и спољашњим дјелима, и тако, небирајући начинб, ни средстава, који се слажу са моралним законом, стичу себи међу људима угледа. А међутим испричавају свој поступак говорећи: мудрост то допушта; скромна заслуга се никад не признаје; свијет се мора варати и обмањивати, јер он то хоће; то се зове: лаж из невоље. Она је корисна, па с тога је и добра. Има људи кукавичких, страшљивих слабића, који су додуше прилично непокварени, који шта више имају праве воље за побожна, морална начела, али, — кад доспију у р^ава и морално покварена друштва, у којима се поштење, част и добар глас признатих људи са потсмјехом хули и псује, или им се, ако и недоказано, приписују најгадније ствари, или се иначе опадају. погр^ују и свакакву руглу извргавају, — они из пуке удворности слушају хладнокрвно и пристају на погрде и опадања истих; или, кад доспију у притаку, гдје се говоре гњусне и погане ријечи, гдје се држе раскалашни и необуздани говори, пред којима би сваки поштен човјек морао црвенити, смију се са уживањем коЈекаквим двосмислицама и будалаштинама; или, кад доспију у друштво разузданих људи, који су се подали пијанству, картању, блуду и свакаквој раскалашности, саучествују у свима страстима са тим људима из погрјешног частољубља, да их не би погрђивали, исмијавали или да им се не би ругали, да су „образ кротости, правило вјере" и т. д. -— Сваки такав кукавички и страшљиви слабић испричава свој поступак ријечима: то мудрост допушта; међу вуковима мораш и сам урликати, све ја то мрзим и презирем, није то у мојој нарави, али — ама то је лаж из невоље.