Књижевне новине

BTRANA 6

POLO TT O IT III III III III IJ

U 7 I

Mihailo VUKDRAGOVIĆ

JOŠ JEDNOM 0 NARODNOJ

'U svome odgovoru na moj napis, u pretprošlom broju »Književnih novina«, »Narodna muzika na beogradskom Radiju«, Miroslav Špiler, Božidar Božović i Đorđe Karaklajić izjavljuju deklarativnim tonom i OVO: »Mi u umetničkoj „obradi narodne muzike, i to treba jasno podvući da ne bi bilo zabune, takođe vi-

dimo perspektivu i budućnos daljeg njenog razVvViltka«, Pored sve preciznosti i jasnoće

njene formulacije, ja ipak ne znam da li je ova izjava izraz njihovog mišljenja ili je treba shvatiti kao zvanično mišljenje Radio Beograda čiji su oni odgovorni programski rukovodioci. Ali i pored toga, ja je primam sa zadovoljstvom kao dokaz da odgovorno programsko rukovodstvo Radio Beograda u potpunosti usvaja OSnOVnu misao kojom je bio insp:risan moj napis. Ja bih, prema tome, mogao Ovom učinjenom konstatacijom i da završim svoj odgovor Špileru, Božoviću i Karaklajiću ne osvrćući se na sve ostalo, a pogotovo na »lekcije« o narodnoj muzici koje su u zbilja obilnoj meri uputili na moju adresu, Ja bih to i učinio da baš njihova izjava nije bacila jarku svetlost na raskorak između njihovih reči i dela. Ja ni pre ove izjave nisam nikada sumnjao da jedan seriozan muzičar, po znanju i kulturi, kao što je Mirko Špiler, koji, kao pomoćnik direktora Radio Beograda za celokupni muzički program, a samim tim i najodgovoriija ličnost za fizionomiju muzičkog programa, može na narodnu muziku i svu njenu problematiku u sklopu jedne radio stanice drukčije gledati. I baš zbog toga ja sam ustao protiv napuštanja jedne jasne linije na tome osetljivom sektoru muzičkog programa, kakav je u našim uslovima narodna muzika, i potpadanja pod uticaj želja onih širokih slojeva radio slušalaca „kojima je, na današnjem stepenu razvijenosti muzičkog ukusa, strana umetnička Obrada narodne muzike.

Ja, pre svega, kategorično tvrdim da u posleratnom životu i razvitku muzičkog programa Radio Beograda, i posebno narodne muzike svih vrsta u tome programu, nikada nije bilo naglog i brzopletog postupka s obzirom na uvođenje emisija umetničkih obrada u program beogradske Radio stanice, kako to u svome naDpisu proizvoljno tvrde Špiler, Božović i Karaklajić. Njega, i da se htelo, nije moglo biti jer su obrađe stizale postepeno, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, uporedo sa postupnim povećan'em njihovog broja povećavao se, Opet postupno iz meseca u mesec iz godine u godinu i broj, emisija umetničkih obrada narodne muzike. Treba pri tome imati na umu da je u to vreme najveći broj obrada poticao iz pera Ljubomira Bošnjakovića, rađenih u vidu jednostavnih harmonizacija koje su »godile uvu« i onih najprimitivnijih „konzumenata narodne muzike-i time činile onu nužnu i neophodnu prvu stepenicu u prelaženju od »sevdalinke« — i kao izraza narodne muzike i kao načina izvođenja — ma novi vid obrađene narodne melodije, bliz u izrazu onome improvizovanom, ali progresivan po tome što je muzički opismenjen u izrazu Ono” me improvizovanom, ali progresivan po tome što je muzički opismenjen i time tačno fiksira. Takve vrste obrada bile su u tome početnom periodu naročito forsirane (bez obzira na njihovu često vrlo skromnu umetničku vrednost) baš zbog toga što se nije htelo nametati slušaocima pod vidom narodne muzike nešto što stepen njegove prijemčivosti ne bi mogao da apsorbuje. Uopšte, po ovom koliko važnom toliko i osetljivom pitanju, mu= zičko rukovodstvo Radio Beograda, u vreme kada je počeo sistematski rad ma obradama (konkretno na ovom sektoru ja i profesor Miodrag Vasiljević) radilo je sa mnogo pažnje koja je bila usmerena baš na pronalaženje najboljih načina da se umetnička obrađa približi slušaocu. Uzet je kao uzor Stevan Mokranjac i njegovo X »Rukoveti« čiju i umetničku vrednost i popularnost svakako ne osporavaju ni Špiler, Božović i Karaklajić i koje i u današnjem programu Radio Beograđa imaju svoje dostojno mesto. A valida i u njima postoji »razvijena realizovana. harmonija, „višeglasje« (pisci članka spominju, misleći na Obrade, i »bogatu instrumentaciju« kao da su naši kompozitori komponujući obrade za glas i kamerni orkestar primenjivali rafinovanu instrumentaciju recimo jednoga Rikarda Štrausa!) dakle oni elementi za koje pisci članka doslovno kažu: »A te elemente uva koje nije na njih naviknuto (zbog izvornog folklora kao i zbog improvizirane muzike*) mora tek da usvoji i to slušanjem ne samo narodne muzike u obradi (a program Radio Beograda pruža za to mogućnosti) već uopšte umetničke muzike«. Rečenica koja se nadovezuje na ovu, opet jedna »lekcija« ranijim muzičkim rukovodiocima muzičkog programa čiju »naglost« i »brzopletost« eto drugovi današnji programski rukovo-

dioci Radio Beograda već nekoliko godina ispravljaju: »I što je takođe od značaja, naše uvo je baš kod na-

rodne muzike veoma osetljivo na sVaku promenu. O svemu tome nije VOđeno računa«. Da nije žalosno, bilo bi zaista smešno, Ali da pređemo Da analizu ovih nekoliko citiranih rečenica iz njihovog napisa jer one.treba da im posluže kao »ubojito oružje« u odbrani »principijelnosti« njihovog »stava« na probleme narodne muzike na radiju. Njihova teza, sadržana u gornjim cilatima, svodi se na ovo: uvo, koje nije naviknuto zbog izvornog folklora kso i zbog improvizova-

*) Podvukao M. V.

Gradimir

MITO TT PT TT TOOITTOTTTTI TT III O II OI III IDI III III II III IU II II II II II IO O OL O O O Od

MU?7ICI

K I

Aleksić: CRTEŽ

ogegegteeeeP 9 teeeeee akteeeeeoeeeeP 969999 teen eee OIIIIIOIIOIIIIIIIIIIIITI OI TTTOTTTTITTTTITTT IJ

ne muzike na razvijenu realizovanu harmoniju, višeglasje i bogatu instrumentaciju, mora slušanjem, ne samo narodne muzike u obradi već uopšte umetničke muzike, te elemente tek da usvoji. Sasvim tačno. Ali pogledajmo kakve zaključke iz ovoga pravilnog načelnog stava izvode i u praksi (u programima muzičkih 'emisija) primenjuju ovi odgovorni rukovodioci Radio Beograda. U želji da radio slušaocima pomognu da se na gore opisani način približe umetničkim obradama narodne muzike oni umetničke obrade svođe na minimum zamenjujući ih sa emisijana improvi-= zovane marodne muzike! Šta to znači? Znači, da odgovorni rukovodioci mu– zičkog programa u praksi favoriziraju onaj vid narodne „muzike-improvizovanu muziku o kojoj u svom načelnom izlaganju i glasno govore da je jedan ođ uzroka zbog kojih slušalac ne može đa shvati muzički jezik umetničkih obrada. Oni kažu i ovo: »Nisu, kako Vukdragović kaže, improvizacije onesposobile slušaoca da oseti lepotu originalne narodne melodije ili bilo kojeg vida mjenog uobličenja.« Nekoliko redova docnije, a đa okom ne frepnu, govore o improvizaciji kao o jednom od uzroka nerazumevanja umetničkih obrada! Sa ovakvom logikom daleko se ne može. Ova i ovakva »briga« za umetničke obrade narodne muzike O-

drazila se i na njihovom broju otku-

pljenom unazad dve godine. Evo zvaničnog statističkog podatka. Od 627 obrada narodnih melodija koje je Radio Beograd otkupio posle rata, najviše do 50 otpada na vremenski period od poslednje dve godine a sve druge na vreme od kraja 1945 do 1950. Na prosečno oko 120 obrada u ranijim godinama dolazi, u poslednje dve godine, oko 25 godišnje. Statistika Udruženja kompozitora Srbije za ovaj dvogodišnji period raspolaže sa još poraznijom cifrom od 14 obrađa za dve godine, Sve su ovo »dokazi« koji ubedljivo potkrepljuju u praksi tezu Špilera, Božovića i Karaklajića da »politika razvoja-naše narodne muzike ka njenom umetničkom uobličavanju treba da bude postepena i postojana.«

Svoje mišljenje o improvizovanoj narodnoj muzici i o načinima njenog izvođenja izgrađivao sam i izgradio u toku dvadesetpetogodišnjeg javnog muzičkog rada. Od toga sam dobar vremenski period proveo u beogradskoj Radio stanici, pre i posle rata,

baveći se naročito pre rata, baš improvizovanom narodnom „muzikom i ispitujuć; u svakodnevnom kontaktu sa narodnim pevačima i sviračima sve mogućnosti njenog uzdizanja. 1 saznanja do kojih sam u tome rađu došao ,a koja sam u glavnim crtama izneo u svom napisu, nisu rezultat niti kabinetskog teoretisanja niti neke apriorne nesimpatije prema fako zvanoj improvizovanoj narodnoj muzici, nego plod dugogodišnjeg teoretskog i praktičnog iskustva. U današnjem vremenu borbe za naš kulturni napre• dak, koja treba da prožme sve delove našeg narodnog organizma ja

.am, iz područja svoje delatnosti, do-

dirnuo jedan od krupnih vidova naše zaostalosti na polju muzičke kulture — praksu improvizovanog izvođenja narodne muzike na beogradskom Radiju, taj po rečima kompozitora Stevana Krstića »pravi ana hronizam u vremenu sprovođenja jezičke pismenosti«. Špiler, Božović i Karaklajić svojim su odgovorom. očito pokazali da nisu hteli da shvate suštinu onoga što sam u napisu izneo, a što se u krajnjoj liniji svodi na potsticanje borbe za kulturni napredak, nego su nizom proizvoljnih tumačenja moga članka koja su išla čak dotle da mi pripisuju mišljenja i namere kojih uopšte nema niti sam ih u bilo kojoj formi izneo. Tako, na

= - KNJIŽEVNE NOVINE: == aa E

e se0boao90DE9eB 86 eBBe Bee Bee eegee eee eegee ove e ep9 9 eee eee eee

P ie

primer, njihovo tvrđenje da moja teza znači da bi »takozvanu improvizovanu narodnu muziku trebalo odmah i potpuno izbaciti iz programa Radio Beograda i njeno mesto u potpunosti ustupiti obradama«. Ili, na kraju članka: »Vukdragović je improvizovanu muziku proglasio bez rezerve za kafansku, cigansku, štetnu i kao takvu pokušao da je diskvalifikuje, zatražio njeno ukidanje kao vida narodne muzike, ustvari njeno stavljanje na indeks«. Ovi postupci Špilera, Božovića i Karaklajića, da iz moga jasno iznesenog načelnog stava na improvizovanu narodnu muziku, izvode ovakve maliciozne zaključke, teško se mogu dovesti u sklad s položajem sa koga mi odgovaraju. Svako ko pročita moj napis lako će se uveriti da i pored oštrog kritičkog odnosa prema improvizovanoj narodnoj muzici ne postoji ni nagoveštaj a kamo li moj zahtev da se improvizacije odmah i potpuno izbace iz programa i njeno mesto u potpunosti ustupi obrađama. To je glupo i kao pretpostavka. Ali ostajući dosledni ovom svome »načelnom« stavu Uu odgovoru na moj napis, Špiler, Božović i Karaklajić, držeći se one latinske »finis coronat opus«, na završetku izjavljuju: »Mi hoćemo da pokažemo samo ovo: da je zahtev za potpunim ukidanjem improvizovane na rodne muzike još uvek preuranjen, da politika razvoja naše narodne mu> zike ka njenom umetničkom uobličavanju treba da bude postepena i postojana, a da nema još dovoljno uslova — i pored dobre želje svih nas — da umetnička obrada narodne muzike prekonoć u potpunosti zauzme svoje buduće mesto!« Dakle ono što sam ja zastupao još 1945 godine, kada sam otpočeo akciju među kompozitorima za radna obradama (u mome članku napisao sam: »Prihvaćem je, tada, 1945 god. kao jedino pravilan put postepeno napuštanje nasleđene prakse improvizovanog načina izvođenja narodnih pesama i igara i isto tako postupno uvođenje u prugram najrazličitijih VTsta obrada narodnih melodija, od jednostavnih harmonizaicja do viših, stilizovanih oblika«) iznose đanas kao svoj stav — prelazeći preko ove moje izjave u svojoj »analizi« na četiri stupca kao đa ne postoji. Ništa ja nemam protiv ovoga današnjeg njihovog stava jer je to ođuvek bio i moj stav i ja ga pozdravljam, ali pitam sebe i svakog objektivnog čoveka: šta im je trebalo da iskrivljuju činjenice? Kakve mi zadnje namere žele time pripisati?

I na kraju. Na moj apel rukovodstvu Radio Beograđa da priđe temeljnom razmatranju ovoga pitanja zasnovan na uverenju, da će u tome naporu naići na punu podršku svih onih kojima je na srcu ozdravljenje i pravilan. budući razvoj muzike na beogradskom Radiju, Špiler, Božović i Karalklajić nisu se osvrnuli ni sa jednom reči. Komentar za ovo nije Dpotreban, LD

Kuda vodi

BROJ 60

ROOIIOIIIOOIIIIIOI II IIIIIITITIITIITITTTIOTTTI i

savremena

evropska muzika

(POVODOM NOVE OPERE Il. STRAVINSKOG)

O svom novom muzičko-scenskom djelu, koje smo imali prilike gledati i slušati na bečkoj državnoj operi, Igor Stravinski je napisao:

»The Rake's Progress« bez kompromisa je opera, opera Sa arijama, »recitativima, horovima i ansamblima. Njena muzička izgradnja i način, na koji su tu razrađene muzičke forme, šta više i odnos između tonaliteta, sve to leži strogo na liniji klasične tradicije. — Muzička drama i opera dva su sasvim prazličila djela. Moj stvaralački rađ stoji u službi opere, koja je pisana u ilalijanskom opeTskom i mocartovskom stilu. — »The Rake's Progress« je basna, koju su napisali američki pisci Auđen i Kallman, a smafram da je jedan c najljepših libreta koji postoje.«

Toliko autor o svome djelu. Međutim, na mene lično, novo Stravinskijevo djelo djelovalo je — porazno! Zašio porazno?! Zato, jer počevši od s5amog libreta i teksta, preko scenskog zbivanja do muzičke koncepcij, ono djeluje toliko neubjedljivo, toliko neprirodno, toliko »siromaški«, da se to riječima ne može opisati. Čvrsto sam uvjeren, da je koji od naših kompozitora napisao ovakovo djelo, djelo toliko bijedno u čitavoj svojoj idejnoj koncepciji i muzičkoj strukturi, djelo

Vukašinović: IZ RAKOVICE

Boško

NE, NI ZLOVOLJNO, NI PROIZVOLJNO!

(Nastavak sa treće strane)

simboliku Don Žuanovog udesa među ljudima«, — oni su ustvari taj motiv prirodno i vremenu potpuno odgovarajuće preneli iz legende i sačuvali ga. ali ne insistirajući ma njemu naročito ni poetski, ni idejno. Već i prvi među njima, Tirso de Molina, ne završava dramu. upravo komediju o »Burladoru«, sa mirakulom njegove smrti kao poentom, kao pečatom nad donžuanskom sudbinom, Komedija se završava, u #poslednjem raspletu ljubavničko zavodničke intrige, veridbama, kraljevom voljom ostvarenim, zavednih ljubavnica. Izabele sa VOojvodom Oktavijom, Ane od Uloa sa markizom de la Mota, Aminte sa njenim verenikom.

Kod Molijera to je još izrazitije. Za Molijera Don Žuan i nije prvenstveno zavodnik. Don Žuan je za Molijera

BEOGRAD:

Bora Grujić:

bezbožnik. To je, bez, svake sumnje, jedan od najizrazitije u literaturi datih likova bezbožnika, On je, kod Molijera, sav od ovoga sveta, sav realan i realist, sav vezan za materiju i sav maferijalan. Njegova »religija je aritmetika«, kako mu veli njegov šeretsuga Zganarel. I kad sluga pita Don Žuana u šta on uopšle veruje, ovaj mu odgovara: »Ja verujem, Zganarele, da su dva i dva četiri i četiri i četiri osam«. Ni za šta nadzemaljsko on ne haje, »Duh, priviđenje ili đavo, ja hoću da vidim šta je to!« uzvikuje on pred kamenim spomenikom u samome frenutku kad ovaj treba da ga uništi.

I Molijer je potpuno uz takvog svog Don Žuana. Razume se, i sam Molijer se pomalo zaogrće onim »plaštom religije« iza koga se krije »kao iza štitfa«, kako kaže Don Žuan, jer

drukčije ne bi moglo ni biti. I pod tim plaštom i Molijer akceptira onaj legendarni finale Don Žuanova Života, ali ga daje, skoro bih rekao, sa nekom vrstom latentne persiflaže, kao čovek koji priča čudo, sam mu se u potaji smeje, što se čuje jasno i razgovetno u vrlo ovozemaljskim rečima Zgnarela, kojima se komedija i završava: »Ah! A moja plata, moja plata! Evo gde su sad njegovom smrću svi zadovoljeni I uvređeno nebo, i povređeni zakoni, i zavedene devojke, i obeščašćene porodice, i zlostavljane žene, i izbezumljeni muževi, svi, Svi su zadovoljni; samo ja, nesrećnik, posle tolikih godina služenja, imam jeđinu tu nagradu što sam rođenim očima mogao videti kako je bezbožništvo moga gospodara kažnjeno najstrašnijom kaznom na svetu! A moja plata, a moja plata!«

Je li to, dakle, onaj finalni motiv smrti u kome bi se najpotpunije mo” gla »evocirati tragična 6imbolika Don Žuanova udesa među ljudđima«? Ili je i Molijer pokazao »siromaštvo invencije« i »sitan strah cd svega što nije konvencionalno opipljivo, bojazan od svake vizionarnosti«? U svakom slučaju, ni Tirso de Molina, ni Molijer a na dalja svedočanstva i ne treba se pozivati — nisu mirakuloznu smrt Don Žuana kao finale njegova živo'na puta shvatili ni onako duboko poetski značajnom, ni tako s:mbolički rečitom, niti toliko idejno predubljujučom kakvom Eli Finci vrlo proizvoljno hoće da je vidi i protumači,

A o takvim proizvoljnost:ma ovde je samo i bilo reči. Ne o. sudovima i ocenama, hiti sa smerom da se delo brani, a kritika oporečava, već jedino ma se ukaže na lo da kritika ne treba i ne sme da se piše sa predraspoloženjem o objektu koji će se kritikovati. Predraspoloženja su obično obojena zlom, voljom. a zlovoljna kritika se samo proizvnlinostima može Opravdati. Milan BOGDANOVIĆ

oskudno po invenciji i tehničkoj obradbi djelo bez topline i osjećanja uvjeren sam, da bi se o takvome djelu povela jedna vrlo ozbiljna i temeljita diskusija.

Slušajući i gledajući »The Rake's Progress« (Život razvrafnika), čovjek mora da se pita:. šF. je autor zapravo s njime htio đa kaže?! Zar je zaista želio da napiše »operu« ,operu u Dpunom smislu fe riječi, ·operu u kojoj glavnu riječ treba da vođi melodija, operu sa arijama, duetima, tercetima i ansamblima, operu u smislu stare italijanske ilj mocartovske opere sa »secco recitativima«, koje prati klavir u orkestru i sa zatvorenim operskim brojevima. Ako je to kompozitor mislio ozbiljno, onda smo čuli zaista karikaturu onoga, što je stara italijanska ili mocartovska opera stvorila bila. Moram otvoreno priznati, da sam dobio dojam, kao da je autor u ovome djelu pravio eprdnju ne samo iz te stare italijanske opere nego i svih onih, koji su došli da slušaju i gledaju to djelo.

Stravinski na uvodnom mjestu tvrdi, da je to »najbolji« libreto, koji u operskoj literaturi postoji. Moguće, ali moram priznati da se ne sjećam, đa li sam na sceni ikada vidio nešto, što bi na me djelovalo neprirodnije, dekadeninije i odvratnije od nekih prizora u ovoj operi: da li scena u javnoj kući, da li pojava brađate žene s kojom glavni junak mora da živi. da li „.izor na groblju ili konačno scena u ludnici sa svim onim degenerisanim i izobličenim likovima. Sve je to koncepcija i izraz jedne bolesne i zaista već degenerisane ljudske ·kulture, traženje nečeg pod svaku cijenu novog, neobičnog, senzacionalnog i tobože originalnog.

Slušajući novo Sravinjskijevo djelo i gledajući nekoliko dana uzastop-, ce u Joaje-u bečkog »Koncerthauza« radove dvaju bežkih slikara, koji su

tu izlagali povodom muzičkog festivala, zaista nam se nameće jedno ozbiljno i krupno pitanje: Kuda

savremena evropska umjetnost?! Zar su to opet iste one posljedice prošlog teškog rata, kao što je to bilo i iza 1918 „godine, iza Prvog svjetskog rata?! Onda, kao 1 sada, svjetsko umjetničko tržište bilo je poplavljeno svim mogućim senzacijama jednog »futurizma«, »dadaizma« i svih mogućih ». . , izama«, koji su se međutim brzo preživjeli i pali u zaborav i u prašne arhive mu-• zeja i biblioteka.

Takve misli zaista nameće i Stravinski, obzirom na sve ono što i Stravinski, obzirom na sve ono što je stvorio nakon »Žar ptice«, »Petruške« i svih onih — nažalost malobrojnih! — djela, gdje je bio iskren i pošten, gdje još nije tražio nešto »nova«, senzacionalna i originalna pod svaku cijenu! a što je đaleko od svake uvjerljive umjetnosti i estetike.

Poznati majstor modđernog živopisnog, blještavog i velikog orkestra, Igor Stravinski povukao se u jedno asketično, suhoparno i hladno razmatranje. Klasični sastav njegovog Ofkestra (drveni duvači po dva, dva TOga, dvije trube, mali gudalački sastav, klavir u ulozi starog čembala) nije više nimalo zanimljiv u Oovakovoj oskudnoj instrumentaciji, jer DOstaje jednoličan i nedostaje mu zvučne punoće, Jedna šira, logična i raspjevana muelodička linija (baš je to glavna karakteristika italijanske klasične opere!) neđostaje tu kako u orkestru, tako i u pjevačkim dionicama. Neprirodno i kao na silu iskonstruisane djeluju sve te teške i nepjevne kolorature, s kojim se na sceni muče pjevači, a koje treba tobože da imitiraju stari italijanski »belkanto« stil.

Scenska „postava „Stravinskijevog djela bila je zanimljivo rješena, Reditelj je čitavu stvar u glavnome Ppostavio u vidu jedne marionetske igre u kojoj je ansambl izvodio ukočene i groteskne kretnje. Kostimi i dekor potpuno su odgovarali idejnoj koncepciji čitavog djela.

Ovo je bila jedina operska izvedba, 'Edje je gledalište bilo napola prazno, Bečka je publika novo Stravinskijevo djelo oftklonila. Aplauzi bi su — za razliku od ostalih izvedbi — škrti i oni su išli u prvome redu zaista samo odličnim pjevačima, koji su savršeno svladali svoje muzički i glumački neobično teške i nezahvalne uloge. Ali, onaj izvjesni zanosni štimung, ona spontana atmosfera, koja inače vlada u bečkoj državnoj operi između pozorice i gledališta, ovoga puta je potpuno izostala. ž

Boris PAPANDOPULO

vođi