Књижевне новине

STRANA 6

H T

KNJIŽEVNE. NOVINE E

K E

BROJ 6}

ić

Wv4eMRKPKKMMNKMV MAA VUWVKWW VM RV 6WEBVA600 de 0 ga gaa Poe 0689 809686 tea eeaaNeaNedeeAe PA ray avav eee aan ana edaa Re nAN aaa RA AAA atAAaeRAR aBd aaa keRA AoA aeĆeeayP NA itakayeaWeyaaava2evavBegeaWaaoaaoySyas0#P4yerpMoi ea eedaWi AAA apygi a eo VaveWab0gya?aabdWegaybaavadgeakvai oeeveveeeeoveeeRe Bb eee 866996 6BEe 699. NYG E KKA

SAVREMENI PRAVCI U ARHITEK:TURI |

Funkcionalizam, kako se uobličavao neposredno posle Prvog svetskog rata u Rusiji i na Zapađu, pretstavlja zamašan kontrolni metod za svrhovitost i opravdanost svakog arhitektovog postupka u pogleđu pri-

| mene materijala, odabiranja kon-

'strukcije, izgradnje oblika, organiza-

cije gradnje, životnog i proizvodnog procesa, shodno nameni građevina. Sređivač je materijalnog i duhovnog sastava arhitektonskog dela u odnosu na problem prostornosti, ekonomisanja materijalom, radom, prostorom i životom u njemu. Kao i u mašinstvu, savršena funkcionalnost postaje osnovni princip svakog modernog mišljenja i arhitektovog „delanja pri gsređivanju prostora.

Funkcionalizam je stvaralački pra= vac i metod smišljenih postupaka kojim se zbir pojedinih funkcija stapa u jednu povezanu celinu kao vid opšte funkcionalnosti neke „zamišljene zgrade. Funkcionalnost u svim sVoOjim vidovima krči put krajnjim oblicima savremene arhitekture, jednoj od najvažnijih društvenih disciplina u granicama njenog dometa. Zajedničko je merilo „svrhovitosti i zakonitosti kako kompozicije, kako u odnosu na arhitekturu celine kao stvaralačkog prostornog organizma, tako i svih

njenih pojedinosti. Za razliku od ku- ·

bizma, koji je svoj domet imao manje više samo u aritmetičkoj usklađeno= sti plastičnih tela, to jest arhitektonike, funkcionalizam već izvodi organski srastao „unutrašnji sklop njenih delova. Funkcionalizam ne smatra orpament funkcionalnim elementom zgrade i odbacuje ga bilo u kom vidu.

No, ipak i pored toga svega, funkcija, svrhovitost nije jedino i rešavajuće rukovodno načelo arhitektonskog „stvaralaštva; ne „zadovoljava još u svemu visoko izgrađenog čoveka XX veka. Jer celishodna forma još nije i krajnje oblikovano izdelana forma. Izvesno je, međutim, da je funkcionalizam već zahvatio srž arhitekture poniranjem duboko u carstvo prostorne misaonosti. On više nije prolazna stvar, već trajna vrednost, otkriće. Pretstavlja najvažniji pravac i najneophodniji uslov na putu za konačno uobličavanje savremene teorije arhitekture u svoj njenoj celovitosti. Funkcionalizam je pragmatika savremene arhitekture u odnosu na ciljeve mođernog društva koje se izgrađuje. Konstruktivizam je put ka čistoj struktluri građevina kao glavnom i najvišem jzrazu apsolutne svrhovitosti. Ističe odlučno prednost konstrukcije u arhitekturi pred ostalim njenim komponentama; iz nje rezultuje tehnički oblik, utemeljen na racionalnom shvatanju prostornog rešenja. Neposredni uticaj tehničke arhitekture XIX i XX veka na postanak konstruktivizma neosporan je; ustvari je on njeno produženje. Konstruktivizam je ujedno početak pravilnog shvatanja svrhovitosti arhitekture kao stvari službe društvenoj zajednici. Konstruktivistička težnja arhitekta zasnovana na strukturi pojedinih građevina proširila se u toku teoretisanja i na čitavu „savremenu arhitekturu zbog njene konstruktivne uloge kod izgradnje novog socijalnog i privrednog poretka društva.

Futurizam, objektivizam — »sachlichkeit«, kubizam, purizam kao pravci odigrali su svoje uloge i nestali kao takvi. No, njihovi plodovi su ostali, Izvesni odlomci i osnovne misli funkcionalizma i konstruktivizma, stvarani i iznošeni povremeno na videlo u Evropi i Americi, preporođavaju se i uobličavaju kao teoretski pravac u velikoj raspri o arhitekturi, koja je bila pokrenuta u Rusiji odmah iza Oktobarske revolucije. Konstruktivistička misao teoriski oformljena, vraćajući se na tle Zapada dobija svoje odgovarajuće tumačenje i ton. Izgledalo je u jednom isečku razdoblja, od jednog do drugog Svetskog rata, kao da će takmičenje modernih pravaca na Zapadu — uključivši i Ameriku i revolucionarno-eksperimentalna laboratorija u Rusiji usmeriti razvoj arhitektonske misli pravoliniski i time unaprediti uveliko njeno konačno uobličavanje i pobedu.

Konstruktivisti su u kapitalističkim zemljama bili smatrani avangardom savremenih „arhitekta kao pristalica ruskog, krajnje levog konstruktivističkog pravca. Ta avangarda polazi od sintetizujućeg purizma Le Korbiziea, da bi zatim oštro istupila: protiv njega zbog tobožnje akademske ogra-– ničenosti kojom se on služio uglavnom u borbi protiv cerebralnog aka– demskog nazadnjaštva. Negativan stav Le Korbiziea u pogledu nužnosti socijalne revolucije kao uslova za ostvarenje savremene arhitekture kao osnovnog načela konstruktivista, doprinelo je takođe tome da se taj pobornik moderne arhitekture nađe na

: zbrisanom prostoru izmđu eklektičara i konstruktivista. Zato se, osim tekovina tehničke arhitekture, konstruktivisti rado oslanjaju na mnoštvo Losovih postavki u težnji da se raskrinkaju puristička teorija i izvešne Le Korbizieove misli, a time i on sam kao najvažniji pretstavnik »neokapitalističke arhitekture«, U ovoj raSpri o suštini arhitekture, kojoj su odrekli svojstvo umetnosti, netrpeljivost levih konstruktivista bila je prema slobodnom tumačenju drugih arhitekta prilično upadljiva. Ostali su svi oni na cedilu kad su moderni pravci, a pogotovo konstruktivizam, bili u Rusiji u svim svojim vidovima stavljeni van društvene službe i potrebe, to jest jednostavno likvidirani,

Dialektičko kretanje arhitektonske misli i teorije odražavalo se u Rusiji na radu dveju glavnih grupa, i to OSA i ASNOVA. Od njih se očekivalo

Nikola DOBROVIĆ

u svoje doba konačno rešenje arhitekture buđućeg sveta. Za grupu OSA važilo je ukratko sledeće načelo (kojeg se ona nije uvek i dosledno pridržavala): oblik jedne „građevine izvodi se isključivo iz objektivno izdelane plastike svakog njenog dela. Spoljašnost zgrade nije umetnički cilj, već sklop i rezultat samostalnih delova. Svaki je deo uslovljen funkcijom u okviru celine. Fasađe se ne rešavaju u uobičajenom smislu stilova. Ističe se strukturalni prioritet arhitektonskih dela, njihova konstruktivnost. Suprotstavlja se svakoj osećajnosti i psihološkoj obojenosti stvalaračke svesti pri rešavanju arhitektonske problematike. U raspri da li je arhitektura tehnika ili umetnost, grupa je odlučno stala na stanovište da je ona tehnika i kao takva zasniva se na nauci.

Pripadnici grupe ASNOVA. po svo= jim pogledima na arhitekturu bliži su stanovištu sadašnjice. Stvaranje novih oblika — po njima — provodi se doduše u smislu tehničkih uslova rada i uz isticanje „strukture, ali bez onog nipodaštavanja umetničkog smisla i određenosti stvari kao temeljnog principa. Njihovo stanovište razlikuje se od pripadnika prve grupe i u pogledu tumačenja „funkcije i uloge funkcionalizma u arhitekturi, Oni dokazuju da ograničavanje na čisto mehaničku stranu problema i na funk cije vezane za samu zgradu jedino u fizičkom smislu još ne uzdiže arhitekfa na nivo umetničkog konstruktivizma, koji treba da bude značajna crta nove arhitekture. Funkcija je kod pripadnika OSA samo sredstvo za ostvarenje cilja, to jest „samosvrha. Prema tome, materijalnost tehničkih pojedinosti jedne zgrade ne može biti obuhvaćena po izvesnom pravilu, ukoliko ne postoji jedinstvo nekog umetničko-sređivačkog kriterijuma. Rešavanje ukhilitarno=svrhovitog, izgradnja jednog volumena koji funkcioniše isključivo u pravcu svoje najuže namene, pretstavlja samo deo problema. Arhitekt — po njima treba da vlađa podjednako svim izražajnim sredstvima prostornog stvaralaštva, to jest celokupanim bićem arhitekture. Oba konstriktivistička pravca oko 1924—25 godine u oštrom su sukobu sa formalistima ili „suprematistima, koje je predvodio slikar Maljević. Problem arhitekture istraživali su formalisti čisto shvaćenim i formalno zamišljenim . figurativnim kao apsolutnom · dinamičnošću plastike. Nastajanju konstruktivizma u Rusiji doprinela je, u prenesenom smislu reči, i jedna vrsta slikarskog shva-– tanja sveta, njegove materijalnosti, koja se, za razliku od bojenih pojava, može i dodirivati. Slikar Tatlin, vođ ovog pokreta, polazi stvarno od specifičnih osobina materijala, Intuitivnim i umetničkim savlađivanjem specifičnih osobina materijala dolazi se, u prostoru predmeta i objekata, do novih izuma, iako se postižu nezavisno od racionalno naučnih postavki i metoda primenjene tehnike (projekt spomenika JII Internacionale iz 1920 godine). Nekolicina krajnjih konstruktivista bila je u to doba opsednuta fetišizmom mašina, formalnim i ropski shvaćenim mašinskim naturalizmom. Lenjinov institut nacrtan u obliku balona. Dom rada koncipiran u vidu dinamo mašina (arhitekti: Leonidov, Golosov) itd. dokazuju čisto opitni značaj ovih skretanja, za razliku od tehnicističkog tumačenja arhitekture, kako ju je arhitekt Sant Elia svojim tuturističkim gradom prikazao u jednom inđustrijalizovanom svetu pretpostavljene mehanizovane „budućnosti. Konstatiktivističko stvaralaštvo odriče se uz to svakog plastičnog rasčlanjivanja osnovnog zidnog platna, ukoliko ono uopšte postoji, ili dodataka u bilo kom vidu na građevini samo radi stvaranja fasada, a prema tome i ornamenta. Plastična modulacija građevina, ukoliko je ona opravdana, sprovodi se samo funkcionalnim sredstvima. Svi pokušaji da se preko ornamenta dođe do stila smatrani su jalovim iz prostog uverenja da do stila vodi obrnut put. U dubini arhitektonskih ·„praelemenata, treba da nastanu novi odnosi stapanjem njihovih delova u organske celine. Ta dubinska snaga i unutrašnje zračenje prema spolja, ostvareni „gvozdenom logikom, izazvaće — verovali su oni — neminovno izvesne ftitraje i na površini arhitektonskih delanja, koja što je važno — ne mogu biti u opreci sa tim zbivanjima u samom njihovom

. jezgru.

Sa konstruktivizmom i funkcionalizmom je zasada zaokrugljen misaoni svet nove arhitekture. Preostali deo rada arhitekta svodi se na obrađivanje još neuzoranog zemljišta te teorije i na borbu oko izvođenja izvesnih njihovih zamisli. Hitlerovski fašizam je potiskivao iz nemačkih „zemalja moderni pokret, a u Rusiji je on već potpuno zamro negde oko 1935 godine. »Socijalistički rcealizam« — kako se umetnost u toj zemlji naziva nije ništa drugo nego vraćanje na eklekticizam u vidu neoeklekticizma. Pošto se savremena arhitektura širi na krilima novodopske tehnike, a nju nije moguće zadržati, tehnička arhitektura će iznutra razoriti ovaj neoeklekticizam u Rusiji, kao što je već bio i slučaj ranije u zemljama Zapada. Ovako krupne stvari kao što je tvrdnja O sazrelosti i zaokrugljenosii arhitektonske misli i teorije mogu bi-

d;

oblicima .

ti u ovako jednom kraćem članku samo nabačene: Zbrku koja, uprkos zaokrugljenosti teorije postoji ne'samo u nestručnim, nego i u stručnim krugovima nije moguće time jednostavno ukinuti, ali se može ipak skrenuti bilo čija pažnja na izvesne pozitivne činjenice korisne po društvo, a te se svode uglavnom na sledeće: Svakog savremenog arhitektu već može nešto da ispuni verom i samopouzdanjem. Dok su pojedini pravci, svi ti brojni »izmi« prohujali u slikarstvu i književnosti bez međusobne povezanosti i akumulacije misli đa bi se u krajnjem cilju od njih sazdala jedna organska misaona celina, jedna velika obuhvatna stvaralačka misao, na polju arhitekture ustvari se to već dobrim delom i postiglo. Što uspeh arhitekture u tom smislu nije još na odgovarajući način ubedljiviji i frapantniji u srazmeri sazrelosti te teorije, razlog je njena zavisnost od svega društvenog zbivanja i nesudelovanja same društvene volje. Bez naloga arhitekt ne može da zida, pogotovo ne može savremeno. Muzičara ili slikara, pretpostavljajući njegovo dobro raspoloženje za rad, ne mogu ni svi đa– voli podzemlja sprečiti u tome da proizvede neko epohalno delo. To je ovde bitna razlika kad je reč o uspehu.

Sava Nikolić:

„MA FI TLLEK L- REVLJA ZA NRKRMII IK TURU

Oko ljubljanskog časopisa Arhitekt okupljeni su uglavnom sasvim mladi ljudi, U vreme kad se u savremenoj arhitekturi više ceni vrednost rada i mogućnost »ekipa«, kad se naporima »ekipa« daje prvenstvestvo, Ova grupa mladih „arhitekata pretstavlja nesumnjivo takvu jednu »ekipu«, koja se dobro međusobno razume i dobro je uskladila različite naklonosti i različite sposobnosti pojedinaca. :

Ova genevacija arhitekata razvijala se posle rata ujednačeno i sigurno, možda zahvaljuujći najviše nekolikim profesorima arhitektiure, takođe mlađim ljudima, koji su u ovom slučaju odigrali ulogu ne samo Dprofesora, nego i starijih drugova. Danas već ova grupa arhitekata, ili, bolje i tačnije, ova generacija arhitekata svojim određenim, „odmerenim stavom pokazuje nesumnjive znake pouzdanosti ukusa i sigurnost shvatamja i mnamja. Ovakva je uravnoteženost ukusa i shvatanja „svakako najveća snaga, snaga svoje vrste i pretstavlja za naše prilike prilično izuzetan slučaj. U našoj današnjoj arhitekturi ima vrlo mnogo nečeg skoro bi se reklo haotičnog u ukusima i shvatanjima, pojmovi i kriterijumi još uvek su sasvim »klizavi«.

...... ogkgevesegsapeeeoebBeBeeBBE Bee 699666 989999

CRTEŽ

Bogdan Bogdanović

Može zato da se poštavi pitanje đa li će redakcija Arhitekta imati dovoljno istrajnosti, dovoljno smisla za stvarnost da eliminiše iz diskusija o našoj savremenoj arhitekturi one veštačke, doktirinarski, »učevno« postavljene probleme, one »probleme od hartije« koji tako često lebde u vazduhu i samo opterećuju i otežavaju

diskusiju? : Možda se s obzirom na izvesnu unutrašnju homogenost 8Wnedakcije,

sme pretpostaviti da će redakcija uspeti u tome. Časopis već posle tri objavljena broja ima svoju fizionomiju, i izvesna ispravna strogost sa kojom je uređivan daje mogućnosti da se veruje da redakcija neće biti liberalna u onom rđavom smislu na

koji smo navikli: liberalna prema konfuznim «izlaganjima i mnejasnim stavovima,

Problemi su, naprotiv, u A rhi-

tek tu znatno pažljivije i realnije odabrani, nego što je to dosada činjeno. "Tretiraju se sa mnogo manje »učevnosttić, sa mnogo Više neposrednosti i praktičnog smisla. Mislim da su jezik, stil.i terminologija brižljivo pročišćeni i jasniji. Izgleda da se redakclja Arhitekta vrlo ispravno opredelila i za to da pridobije, kol/ko je moguće, ne samo stručnjake, nego i ostale ljubitelje arhitekture i da na taj način otvori put časopisu ka široj publici .

Teško bi međutim bilo reći da li postoji i koliko je razvijeno interesovanje za pitanja arhitekture i urbanizma kod nas, kod šire čitalačke publike. Ni sami arhitekti, ni dnevna štampa nisu još pronašli odgovarajuće načine da ovakvo intetesovanje probude i da ga upornim radom razvijaju i kultivišu. IDak ne bi trebalo sumnjati da u izvesnom 7latentnom vidu interesovanje publike za ova Dpitanja postoji. Teško je zamisliti da ne postoji interesovanje, ili da se ne može razviti interesovanje za fako neposredna pitanja svakodnevnog života, kao što su, na primer, pitanja: kako stanovati? kako obezbediti i kako urediti svoj dom? kako razvijati stanbenu kulturu kod mas? kako organizovali, u neposrednom smislu, život pojedinca, porodice, ili čitavog naselja ili grada?

Navike jedne sredine utiču u najvećoj meri na karakter i kvalitet arhitekture, ali i arhitekfi svojim radom, svojim shvaiamjima, popularizacijom uspelih rezultata mogu i mora~

ee MiHAr{b VOR:ORACG ON IO E O lim

ju da podignu i oplemene navike, da razvijaju svakodnevni način života. Zato su najvećeg značaja, izgleda mi, napori redakcie Arhitekta da pridobije i širu publiku. Ovakva uloga časopisa koju bi mogao da odigra u našoj sredini nije bila vrlo velika. ; i

Možda ne bi ni bilo korisno u ovakvom jednom, prvom, osvrtu mabrajati sve one probleme koji se nameću, koje nam valja svakodnevno rešavati. Mnoga su pitanja naše savremene arhitekture koja je potrebno, u sklopu čitave naše kulturne politike, ozbiljno razmotriti i tražiti im rešenja. Redakcija ih sasvim ozbiljno uviđa i sa mnogo dobre volje i istrajnosti počinje, ill bar pokušava da ih definiše i što jasnije iznese. Ne bi trebalo sumnjati da će redakcija, ozbiljna, odmerena i savesna kao što se već prikazala i u daljem radu umeti mnogo da doprinese da se oni definišu i re= šavaju.

Časopis je vrlo dobro tehnički opremljen, ili tačnije rečeno opremljen je i prelomljen je tako da je to novina Za nas. Po svojoj tehničkoj opremi ne ustupa ni mnogim „imostranim revijama koje se izdaju sa znatno više sredstava i tehničkih mogućnosti. Moglo bi sasvim opravdano da se postavi pitanje, da li će časopis uspeti da po svome značaju pređe granice naše zemlje i da nađe sebi prijatelje i čitaoce i u inostranstvu. Iskustvo govori da su na ovom polju i publikacije malih zemalja, npr. Švajcarske ili Švedske, uspele da pridđobiju znatnu publiku u inostranim zemljama. Naravno, postigle su to zahvaljujući pre svega velikom ugledu koji, sa pravom, savremena arhitektura ovih zemalja uživa. „Međutim, prirodno je da se upitamo kako bi i na koji način valjalo da i mi prikažemo svoje realizacije inostranstvu. Po raznovrsnoj prošlosti, po tradiciji koja prethodi našoj savremenoj arhitekturi i po velikim naporima koje danas ulažemo — naša savremena arhitektura vredi da bude prikazana.

Suđeći po priličnom broju pisama ~

koja redakcian Arhitekta dobija iz inostranstva — časopis se is-

pravno orijentisao i na ovu moguć-

nost. Ukoliko bi se uspelo da jedan ovakav, za nas svakako reprezenitativan list stekne prijatelje u inostranstvu, bio bi to znatan doprinos u bor• bi koju vodimo da upoznamo ljude van granica naše zemlje sa naporima naših ljudi da izgrade svoju civiliza-

ciju, na svome tlu, prema svojim po-

irebama i svojim shvatanjima.

NAŠI KONCERTNI PROBLEMI

Statistički podaci, koje smo izneli u prošlom broju »Književnih novina« o koncerinoj sezoni 1951/52, pokazali su da je ona bila bogata u raznim kon= certnim priredbama i da im je nivo, posmatran u proseku, bio na solidnoj umetničkoj visini, U ovom pozitivnom bilansu prošle koncerine sezone došla jeu punoj meri do izražaja aktivnost naših umetnika i umetničkih kolektiva. Njihova delatnost dala je celoj sezoni pečat, pre svega, naših nabora i naših ostvarenja. Uloga stranih umetnika i umetničkih ansambla, ma koliko značajna u smislu obogaćenja našeg muzičkog života, bila je ipak samo ona nužna i korisna nadopuna našim sopstvenim ostvarenjima. Čak i onda kada se radilo, naročito na području muzičke reprodukcije, o visokim i najvišim umetničkim ostvarenjima — u kojima smo gledali domet za kojima i mi težimo. A 'a naša ostvarenja, stvaralačka i izvođačka, povezana sa onim značajnim činiocem, kome je, u krajnjoj liniji, sve namenjeno — publikom pretstavljaju ono široko područje iz koga izrasta, razvija se i stalno traži puteve napretka muzička kultura jednoga naroda. Od stepena svesne povezanosti ovih triju činilaca u izgradnji muzičke kulture zavisi ne samo tempo njena nazvitka nego i putevi u tome razvilku. Razvoj nacionalnih muzičkih kultura-shvaćen šire ili sveden na pojedine njene centre kao žarišta i rasadnike-govori nam „uvek i rečito o publici kao činiocu od presudnog značaja u svima njenim razvojnim fazama. Njoj je namenjeno sve ono što muzički stvaraoci pišu i od mere njene zainteresovanosti za muziku menjaju se i uslovi njenog prosperitefta. Muzičko je stvaralaštvo, pri tome, u odnosu prema publici u jednom izuzetnom položaju već po samoj svojoj prirodi. U odnosu prema likovnim umetnostima, na primer, čija se jedanput dovršena dela javljaju pred o- · čima publike uvek u neizmenjenom obliku, onakvom kako ih je umetnik zamislio i ostvario, muzičko delo pretpostavlja između sebe i publike posrednika; muzičkog umetnika — izvođača koji mrtve note iz kompozitorove partiture prenosi na publiku putem živog zvuka. Nezavidan položaj u kome se svako muzičko delo nalazi zbog ovoga neophodnog posrednika između njega i publike, pri čemu je njegova sudbina vezama ne samo za stepen tehničkih i interprelativnih sposobnosti izvođača nego i njegovih sklonosti pa i simpatija odnosno antipatija za određeno delo, pretstavlja jedam poseban problem približavanja muzike publici i njene veće ili manje afirmacije kod nje. Zbog toga se svuda pa i kod nas borba za muzičku kulturu i za njeno podizanje kreće jednovremeno u dva pravca podjednako važna u svojoj komplementarnosti: u pravcu muzičkog stvaralaštva i mu-

zičke reprodukcije. Šio uža povezanost jednoga s drugim korisno će se odražavati i na jednom i na drugom sektoru i podjednako doprinositi približavanju muzike publici.

Našu proteklu sezonu stalno &u pralile izvesne pojave koje su počele u sve većoj meri dobivati oblike tipičnoga za naš koncerini život. Sve &e one uglavnom svode na publiku i njen odnos prema našem javnom muzičkom životu, naročito onome koji se manifestuje preko koncertnog podijuma. Taj je odnos u protekloj sezoni počeo dobivati zabrinjavajuće forme sve veće i upornije nezainteresovanosti naše publike za koncerte, Ovakav odnos naše publike naročito se osećao tokom cele sezone za koncerte doma– ćih umetnika i umetničkih ansambla. Došlo se dotle da se s pravom možemo zapilati da li u Beogradu imamo koncertnu publiku, publiku u onom dobrom, u jedino ispravnom. smislu koja na koncerte dolazi da bj zadovoljila jednu od osnovnih duhovnih potreba kulturnoga čoveka, kamo, uz potrebu da se pročita dobra knjiga, čuje i vidi dobar pozorišni komad ili vidi slikarska izložba, spada svakako i potreba za dobrim koncertom. Ja pri tome eliminišem onaj ianki sloj takozvane koncertne publike koja iz snobovskih pobuda dolazi samo na koncerte stranih umefinika gledajući u njima »a piori« prvoklasnu robu jer dolaziizinostranstva, Težište je na onoj našoj publici s kojom naš muzički život s pravom računa jer ona pretstavlja njegovu živu i pokreinu snagu. Bez nje on poštaje neplodan i pust i gubi perspektivu zdravog razvoja. Ceo složeni proces izgradnje naše muzičke kulture lišen u potrebnoj meri ovoga važnog faktora dolazi u opasnost da se postupno ne samo uspori nego Obeskrvi i zakržljavi. Međutim, pogrešno bi bilo na praksi iz protekle sezone, u odnosu na publiku, izvoditi zaključke da naša sredina ne pretstavlja daleko širu i razgranatiju osnovu na kojoj mi treba da gradimo naš muzički život i da u raznim slojevima mašeg društva ne postoje upravo neiscrpni ezervoari muzičkih konsumenata koji poseduju sve potrebne kvalitete buduće dobre i dorasle koncertne publike. I dalje. Pogrešno je u labim posetama koncerata u prošloj sezoni gledati nepostojanje već izgradjene koncertne publike jer i ona živi u našoj sredini, tako reći na dohvat ruke, lu nesnmavnjeno Većem' broju od onoga koji smo obično vidjali na koncertima, Drugim rečima, postoji u našoj sredini jedan izgrađeni sloj koncertne publike (bar toliki da ispuni do poslednjeg mesta dvoranu Kolatčeve zadužbine) i miz mogućnosti da se njen broj mnogostruko poveća. Ali, da bi se postiglo ono prvo i prišlo potpunom ostvarenju drugoga

prvi je uslov da se ne sedi skrštenih ruku, nego da se organizovano, sa mnogo pribranosti i strpljivosti, priđe poslu vaspitavanja i izgrađivanja koncerine publike i, u vezi s tim, poduzimanju niza mera koje će ovaj posao olakšati i ukazati na najpogodnije puteve za njihovo ostvarenje. Profesionalne. muzičarske organizacije i kompozitora i izvodjača (savezi i udruženja) gotovo u potpunosti ovladavaju i regulišu celo= kupnim našim javnim muzičkim životom, uz punu moralnu i materijalnu podršku organa državnih prosvetnih vlasti. Već sama činjenica da je država prepustila stručnim muzičkim organizacijama · brigu oko razvoja i unapređivanja muzičkoga života pružila je ovima ieslućene perspektive „svestrane aktivnosti i time mogućnosti pronalaženja najraznolikijih formi koje će doprinositi prosperitetu našeg muzičkoga života. U ovim novim uslovima života i razvoja naše muzičke kulture uloga naših stručnih orgamizacija biće naročito u organizacionom pogledu sve veća i sve odgovornija. I ne samo njihova nego i svih muzičkih institucija, u delokrugu njihove aktivnosti.

Kađa pod ovim uglom posmatra=mo na naš budući koncertni život, kao na jedan od najvažnijih sektora našeg opšteg muzičkog razvitka, o5novni zadaci u radu na njegovom što uspešnijem izgrađivanju nameću se, po prirodi stvari, tako reći sami po sebi. U prvi plan, kao centralno pitanje, izbija pitanje 'publike. I to u dvogubom vidu. Prvo, u ianalaženju puteva i načina za vraćanje onoga dela dobre koncertne publike koja se u poslednje vreme odbila od koncerine dvorane (što, u isto vreme, znači da treba ispitali gde su uzroci tome odbijanju) i, drugo, u pronalaženju najpogodnijih formi vaspita= vanja nove koncerine publike. Organizatori koncertnog života, Udruženje muzičkih umetnika sa svojom Poslovnicom, rukovodstvo Beogradske filharmonije, Radio stanice, Centralni dom Jugoslovenske narodne armije itd., stekli su dovoljno iskustva u dosadašnjem radu i svakako će ga koristiti prilikom planiranja budućeg rada. Ja ću se, ipak, zadržati na Beogradskoj filharmoniji kao na centralnom izvođačkom felu u našem koncertnom životu i na primerima

iz njene dosadašnje prakse pokuša=-·

ti izvesti neke zaključke koji bi trebalo, po mome mišljenju, da posluže kao polazna tačka za njen budući rad. Ideja o uvođenju koncerata u pretplati (abonentskih koncerata), sprovedena u prošloj sezoni, bila je u osnovi Vrlo dobra jer je s jedne slrane sa svojim unapred određenim programima davala repertoaru cele sezone jednu logičmu celinu a s

druge strane pružala mogućnost formiranja jednog probranog kadra ljubitelja simfoniske muzike koji će, pretplaćujući se na celosezonski ciklus od osam koncerata, obezbediti dobru posetu ovim koncertima. Nedovoljno organizovana akcija oko skupljanja pretplatnika kao i povišenje cena ulaznicama, koje je naišlo baš u to vreme, imalo je za Dosledicu da ovaj pokušaj uvođenja abonentskih koncerata nije uspeo. Broj od oko 700 pretplatnika, koji su se javili na početku sezone, postepeno se od koncerta do koncerta smanjivao tako da su poslednji koncerti spali na oko 400 posefilaca. Rukovodstvo Beogradske filharmonije nastaviće, i pored lanjskog „neuspelog pokušaja, sa abonentskim koncertima i u iđućoj sezoni. Uveren sam da će uz bolju organizaciju ovaj novi pokušaj imati uspeha i da će se oko aboneniskih koncerata okupiti daleko veći broj ljubitela simfoni-

ske muzike nego što je bio slučaj .

u prošloj sezoni. Ovaj kadar biće najviše željena publika i na vanred= nim koncertima Filharmonije i mjoj treba pružiti pbreimućstva i olakšice i za oge koncerte, pogotovo prilikom gostovanja inostranih umetnika sa orkestrom Filharmonije na koje se tako gorljivo „lepi” onaj ksenomanski mentalitet jednog određenog sloja u našoj sredini. Ali to je samo jedan od zadataka Beogradske filharmonije. Drugi, za budući prosperitet ove ustanove i naše kulture mnogo značajniji i odgovorniji za-

datak je njen udeo u zajedničkim ·

naporima svih za to pozvanih organizacija na stalnom i sistematskom vaspitavanju nove koncerine publike. Rad na ovom oselljivom polju ne bi u budućnosti trebalo ni smelo da se kreće niti u znaku stihijskog puštanja da ga rešava vreme niti u naku „povremene kampanjske agitacije. Postoji samo jedam jasan i određen put a to je put orijentisanje ka omladini, srednjoškolskoj, ulnverzitetskoj i radničkoj. Na tome polju nije se dosada učinilo gotovo ništa i to je jedna od najvećih slabosti u našoj dosadašnjoj muzičku kulturu i njen budući raz-

voj. Rad na upoznavanju omladine.

s muzikom freba da vuče duboke

korene i osnove u školama opšteg obrazovanja, koje treba da pruže

omladini ne samo neke suve i apstraktne preitstave o muzičkoj umetnosti nego da živu muziku približe omladini (što je s današnjim ·tehničkim mogućnostima zvučne reprodukcije mogućno i ostvarljive i u našim uslovima). Međutim, tu se još uvek nalazimo na mrtv“j tački.

(Nastavak na sedmoj strani)

borbi za.

RM a.

)

|