Књижевне новине
_ 7 7 AA 777 i 2
Ga ČINI
Pol Klodel i Rene Koti
DOL KLODET
rođen 1868 gođine u Vilnev-sirFer an Tarđemoa, u malom selu od 300 stanovnika (departman En), proveo je kao sin neznatnog sudskog činovnika svoje detinistvo u čitavom nizu „gzabačenih sela i malih mesta, gđe mu je otac bio premeštan. Ođ 1882 godine porođica mu prelazi u Pariz, Edđe završava prava i Dpolitičke nauke. Godđine 1890 stupa u diplomatsku' službu i boravi u Americi, i naročito u Kini mnogo godina. Umro je krajem prošloga meseca i ožaljen od čitavog francuskog naroda.
Kao stuđent stupa u Književne krugove i posećuje Malarmea, Počinje da piše kao simbolista, čita „Remboa, ali njegov baos i bespuće odvode ga da traži razrešenja u katolicizmu. Od 1886 postaje veliki katolik i piše pesme Inspirisane Bibliiom. Njegova poezija pretstavlja jeđan aspekt francuskoga genija, slabo poznatog, onog iz BgBotskih kateđrala, iz Rablea i Viktora Igoa. Njegova nejednaka poezija deluje čas uzvišeno, čas groteksno, čas poražavajuće. To je snažni lirizam bez kontrole, često grub, katkad ljubak, i kao takav ima se primiti ili odbaciti globalno. Piše u širokim stihovima. „Koliko mi đopušta đah”, kaže sam za sebe. Njegove glavne poetske zbirke su: „Pet velikih ođa” (1911), „„Kantata u tri glasa” (1944), „Ratne pesme” (1922), „Pesme i reči za vreme 'Triđesetogođišnjeg rata” (1945), Njegova proza je malo značajna. Ali najvažniji đeo KlođeloVOg književnog rada su njegove drame; on je danas jedan od najvećih dramskih Ppisaca Francuske. S početka na njega utiče Vrlo mnogo pozžorište simbolista, i on počinje sa svojim dramskim delom u vreme kada se javlja reakcija na „maturalističko · pozorište. „Zlatna glava”, „,Drvo”, prva verzija „Grada”, „Mlada devojka Violena”, „Odmor sedmoga dana” — drame su iz godina 1890—1896 i pripađaju estetici kraja prošloga Veka. No ubrzo on prevazilazi sebe iz tog vremena i postaje najveća ličnost savremenog francuskog pozorišta. Za prvo njegovo veliko delo „Vest za Mariju” (tri verzije 1892—1900—b 1912) francuska Hritika kaže, čak i ona koja ga mnogo ne voli, da ie „jedno od vrhunaca hrišćanske umetnosti uopŠšte i tragične umetnosti svih vremena”. Ta je drama pozno postigla uspeh, koji bi tek danas potpun i svetski. Posle nekoliko osrednjih uspeha sa „Taocem” (1911), „Yivrđim hlebom” (1918), „Poniženi otac” (1920) i naročito sa „Pođeiom juga” (1906) koju je sam pisac đugo držao ppovučenu, pa je ponovo objavio tek 1948
— dolazi opet jeđan d#veliki, nesumnjivi „uspon sa „SBSatinskom cipelom” (1930). Ovo je
komad gotovo nemoguć za izvođenje. Pa ipak ga je ŽanLui Baro sjajno postavio na scenu 1942 gođine, pribegavši izvesnim skraćenjima. Sukobi i efekti pojedinih situacija —
\kaže kritika — mogu se naći samo kod Eshila i Lope đe Vega.
~
Uvod
Za mnom je ravnica, kao
kao kakvu staru
svetlost
Veče pada, promatra mobi
Osluškujem, mjihovo šum
mekad wu Kini kad sam se leti peo na Kulijang,
Zemlja poravnata daljinom i mapom dok se god ide
po njoj,
Put koji se imao preći sa mnogo muka i znoja od
jednog mesta do drugog,
Od toliko kilometara i toliko godina, a koji bi se sada
sav mogao pokriti šakom!
Sunce jedmim maglim zrakom tu i tamo oživljuje i
ozarava
Neku reku kojoj se ne pamti više ime ili neki grad —
ranu zbog koje se još pati!
A tamo dole dim je parobroda koji kreće i osobema
koju jedino odaje more, —
Izgnanstvo prihvaćemo pumim srcem, iz koga se može samo mapred ikako matrag!
predeo, ta stara uhoda!
A ova tišima, za druge meobična, kako je prisma tvome
srcu!
Flanine jedna na drugu propinju se u nekom ogromnom
iščekivamju.
Potrebno je mmogo prostora da bi život počeo Dponmobo0, I da se dah sa pučine zadrži i da se voda u tome
rastrzanom, krugu staloži! i uzdahe svih tih sela
podamnom u šećernoj trsci i pirimčanim poljima. A što se tiče moje kuće koju sam napustio za svagda, potrebno je samo da se okrenem i uvidim da je tamo.
(Dok čitam psalme čujem vetar koji pokreće zavese ma uveramdi.)
Znam da je sve svršeno sa mmom i da je povratak isključem.
Sa dubokom strepnjom, dušo moja, stupi u taj kraj potpuno mepozmat,
Jer zašto zadržavati se duže ma tome pripremnom . pragu?
Dođi, ako ime nekog Oca ima za tebe izvesnu blagost
Pariz, maj 1921 (Preveo Nikola Trajković)
Tako je Klodel ostavio svoj svei
LNNAT ON U a, a 7
A. Derner: MONUMENTALNA I DEKOPDATIVNA ARHITEKTURA u SMRPI|I
„Književni Tajms” od 31 decembra 1954 donosi, ma dva stupca, prikaz Derokove monografije o arhitekturi u sređnjevekovnoj
ralelnom iđejom”: sasanidsko nađahnuće oseća se u svođovima i prozorima mnogih naveđenih spomenika. Nalaze se i sasanid-
Srbiji, koje je napisao ski ukrasi. Bogatstvo ilutajmsov Kritičar A, Oer- stracija je najlepša osobineT. na ove knjige, — Veli „Tajms” naziva ovu pu- Tajms. Knjiga je „bogat blikaciju ,veličanstvenom”. | majdan obaveštenja i su-
gestija za arhitekte, arheologe i dekorativne umetnike”. Ona pokazuje još jedared: „,da je osnovna osobina romanske i vizantiske arhitekture skladno (mada statično) savršenstvo zapremina”, naročito kad se uporedi sa gotskom „dinamikom akcenata”.
Pošto je knjiga opširno prikazana ,,Tajms” podvlači: da je srpska arhitektura stvorila nešto jizVOTno (uz uticaje i sa Zapada i sa Istoka). Pitanje koje je potegao Stšigovski (o prođiranju đurđijanskih neimara i ziđara u Istočnu Evropu, pa i dalje na zapad) Deroko dodiruje „pa-
ALO GYi u KO rija by a 20 | ei
EDAVNO je u Srpskoj
akađemiji nauka pret-
sednik beogradske sekcije Društva za srpski jezik i pravopis, profesor Dobrivoje Alimpić, održao predavanje: „Neke karakteristike naše „moderne” poezije”. Publiku su sačinjavali većinom profesori književnosti beogradskih srednjih škola. Bilo je i nekoliko javnih radnika, književnika i univerzitetskih nastavnika. Najviše su bili uzbuđeni profesori književnosti: nešto se dešava u njihovim školama što njima nije sasvim jasno. Neke promene u
shvatanju i ukusu kođ omladine, kod generacije koja je detinjstvo provela pod okupacijom a mladost u socijalizmu, i koja nije imala prilike kao starije pokolenje da iskusi staro društvo. To je davnoželjena generacija bez ostataka buržoaske svesti. I sad je nastao nesporazum: profesor, bilo oni koji su školovani pre Revolucije, bilo oni koji su izučili visoku školu posle nje, imaju drukčija shvatanja od nove generacije. Profesori misle: prosto je nemoguće da mladići i devojke vole ovu modernu poeziju u kojoj tu i tamo proviri po koja dobra pesma, nalik na one stare koje su nas odđuševljavale. Tu nerazumljivu poeziju nekakvih sintetičkih aforizama, metaforičnih spregova, nečeg što nije prosto i jasno, što ne zvuči srokom i slikom kao Rakić, Dučić, Šantić (poslednji ljubimci starije generacije). Ta omladina čita na svojim školskim sastancima u literarnim družinama modđemu ili ,modernističku” poeziju. Ona je čak i piše. Ne samo stihove nego i prozu, pa i pismene zadatke piše na isti način. Da li je to pomodđar– stvo, pitaju se profesori, rđavo podražavanje savremenim pesnicima ili neka drukčija organizacija svesti. Zato su profesori pomno pratili izlaganje D. Alimpića. Oni hoće da čuju, da im se objasni, da su načisto valja li to novo ili ne.
U teoretskom uvođu D. Alimpić rezimira sve ono što je od vremena Marksa i Engelsa naovamo pisano o poeziji kao jednom od oblika ideologije. Zatim će reći i ovo: „Svaka društvena stvarnost ima svoju ideologiju; naša društvena stvarnost, preko svoje tematike i problematike, nameće i svoj sadržajno nov odraz u poeziji (umetnosti), i to u duhu socijalističkog shvatanja, socijalistiČke ideologije. Međutim, naša savremena poezija jed-
nim svojim delom, onim koji se naziva modernim, — iako to svojim sadržinom nije, — a koji neki od savre-
menih kritičara pokušavaju da pretstave Kritičkim, pa čak i socijalističkim, i da opravdaju težnjom za novim pesničkim izrazom, — svojim pesimizmom, misticizmom i iracionalizmom označava ustvari idejno vraćanje unazad, označava dekadentnost. I ta „mođerna”, ustvari dekađenina poezija, koja danas već preživljava kod nas svoju krizu, pokušava da opravda sebe propovedanjem da se poeziji ne mogu diktirati sadržaj i forma umetničkog stvaranja i da ona, kao i ostale umetnosti, mora da bude potpuno slobodna, jer samo kao takva mo-
Reč jo 0 „modaymaj" p00iji
že da živi i da se razvija. Ona, kako kažu njene pristalice mora da buđe slobodna i od svake ideologije...” I tako pod gluvim zvonom dogmatike Alimpić oglašava zakonomernosti, razjašnjava uslovljenosti i pronalazi zakonitosti sve dok ne „utvrđi” da su zakoni pesničkog stvaranja ustvari zakoni društvenog mišljenja, sve do recepta za pravljenje pesama, samo još recept nije dao.
Posle takvog teoretskog uvoda dolazi analiza koja se svodi na „sledeće:
Žali se D. Alimpić na „bežanje od stvarnosti”, na nazadnjačke idđeje i pesimistička raspoloženja.
„Da mogu da na Yosi
odmorim čelo danima bih išao sa mekim ko moe vodi
Ja misam izrastao za mišta trajno i smelo,
jer sam drvo koje cveta ali ne rodi«.
Za ove stihove D. Grbića Alimpić kaže da su ,,tečni, pravilni, ritmički, lepi, ali oni nisu izraz čoveka naše stvarnosti; oni i misaono, i osećajno, i oblikovno pripadaju prošlosti”. Grešni Grbić? Kakav je to on lično, a ovamo se oduševljava Vlasinom i iz sveg grla peva o novom svetu i no-
er m ramena
PUTEVI SAVREMENOG IZRAZA
Maks BEKMAN: San (917)
#
vom čoveku. Te stihove Alimpić i ne pominje. Ne, već, samo oVe, jer hoće da iskoreni i najmanju pojavu pesimizma u stilu onog timofejevca što je čitao bukvicu nekom malom pesniku kome deca i žena izgore u prevrnutim kolima a on se ne optimizira životodavnom stvarnošću izgradnje, već kuka i očajava, izgubljen i sam. Da je samo pesimizam! Tu je i „idejno-idđeološka neodređenost”, uticaj egzistencijalizma, predratnog nadrealizma, nekakve pesme „O maslačcima, čivilucima, tanjirima, ljubomori itd., o banalnim sitnicama kroz koje nam se ne kaže ništa. Pa verbalizam!: „verbalističkih pesama ima i kod D. Matića, i kod V. Pope, i kod M. Pa„vlovića, i kod O. Daviča, i kod Vesne Parun, i kođ B. V. Radičevića, i kod drugih. One su često u čisto zvukovnom smislu uspele, ali su misaono prazne i osećajno plitke”. I ne samo to, nego i „nerazumljivost kako u formalno-logičkom tako i u umetničkom smislu”. Verovatno, kaže D. Alimpić za Pavlovićeve pesme „Zver i dvojnik” da je „ovaj ciklus pesama, a u to nimalo nismo sigurni, trebalo da prikaže postanak zemlje i čoveka na njoj po
Kant-Laplasovoj teoriji, ali ne isključujući ni Potop ni Nojev kovčeg”".”
„Nerazumljivost naše ,moder-
ne” poezije dolazi i od proizvoljne jezikovne organizacije poetske misli", a pesnici ,,u svoj stil unose svakidašnje, obične konvencionalne reči i izraze, koji svojom opštnošću treba da sveđu subjektivnost stila na nulu”. Još je češći slučaj da se u težnji za originalnošću, rečima i izrazima daje
roizvoljan metaforski smisao, kod
aviča. Alimpiću su to sledeći izrazi: oblačići bez pamćenja, bubna opna mora, mineralno gledam, razrogačenih godina itd.
Zatim u takvoj poeziji imamo po D. Alimpiću fotografski žanr, intelektualizaciju (pozitivno) i depoetizaciju stila (negativno), a na kraju ovakav zaključak: „Mi Verujemo da će naše doba dobiti svoju Modernu, jer i pesnici čije smo pesme u svom izlaganju pomenuli, samo manjim brojem svojih pesničkih ostvarenja pripadaju ,modernoj”. Mnogo je veći broj njihovih pesama koje označavaju lep doprinos našoj savremenoj poeziji”.
Da bi bilo sve jasno treba dodati: Alimpić svoje teoretske kompilacije i dogmatizacije upotrebljava kao ubojno oružje protiv jednog, manjeg đela savremene poezije koja mu je inače i lepa i vrednosna. On tom manjem delu poklanja veliku De J i kontradđdiktoran je, jer kad je nešto nebitno i kađ je reč samo o
iju, i
„nekim karakteristikama” čemu toliko zveckanje timofejevskim oružjem, kađ baš to nebitno po
Alimpićevoj logici niti je odraz društvene stvarnosti, niti je klica društvenog zla, niti je opasnost po literaturu uopšte.
Neki su od prisutnih prihvatili diskusiju. Profesori se žale na svoje đake da pišu ,nerazumljivo” ili .u naročitim slikama” kao jedna učenica koja je napisala da joj „raste vodostaj u cipelama”. Čini im se da pometnju u mlade duhove unose kriti-
čari jer hvale neke nerazu. mljive i zamršene pesme koje onda čita omlađina. Je-
dan nastavnik kaže da je to mođa „koju je prihvatio i Dobrica Cosić, pa mu kritika na sva usta hvali novi roman, a „Koreni” da viđite, kad pročitate ne razumete i ne viđite u čemu je tu veličina”. Što se tiče poezije, mišljenja su podvojena: jedni tvrde da Pas vlović i drugi pesnici uopšte nisu razumljivi i đa njihova poezija ne vredi, dok drugi na čelu sa D. Alimpićem tvrđe da je većina pesama kod tih pesnika divna, da neke čak nadmašuju i klasične pesnike, pa i ljubimce, Rakića, naprimer, a da je manji deo pesama „mmođeran”. Alimpić je pojam „mođeran“ izjednačio sa pojmom nakazan, izvitoperen, besmislen, a nastavnici smatraju da taj pojam uključuje u sebe i one divne pesme koje su nalik na one nekadašnje. „Međutim, diskusija nije okončana i profesori traže da se o tome raspravlja u književnim listovima i časopisima, 4 i na jednom zajedničkom sastanku profesora i književnika, kako bi mogli mirmo da idu u školu i odole „usijanim glavama” za koje Desanka Maksimović u istoj diskusiji predlaže klasičnu seminarsku sholastiku: niko ni da pisne, da utuve dobro osveštana pravila, pa posle škole neka pevaju i rade šta hoće. Jer ovako mogu da obmanu profesore i da pod plaštom nerazumljivosti sakriju svoje neznanje i nepismenost.
Jedan profesor tvrdi dđa je pedagoški i metodđično da se nastavnici približe đacima i otkriju stvarne vrednosti kako znaju i umeju, „jer su ranije profesori bili predvodnici naprednih literarnih shvatanja i stremljenja pa nije pravo da sad u socijalizmu profesori buđu kočnica progresivnih težnji omladine.” Pojavilo se i mišljenje đa se u časopisima i listovima uz dobre priloge proturaju i rđavi, „modernistički”, te je sasvim dobro što se književnici svrstavaju u frontove i grupacije da bi se videlo gde je ona literatura koja je i savremena i estetski kvalitetna, ko je konzervativan, a ko napređan. Neki tvrde da kad grupe književnika posećuju gimnazije i čitaju svoje radove unose zabludu među učenike i dezorijentišu ih „,,svojim modernističkim „tekstovima i na taj način samo odmažu profesorima”. Drugi misle da je besmisleno sputavati omladinu, ali pedagozi treba budno da motre gde je granica istinskog i početak zabluda. Na kraju je D. Alimpić rezimirao svoje pređavanje i diskusiju: da je savremena poezija napredna i umetnički na visokom nivou; da je jednim, manjim svojim delom i kod istih pesnika „modema” i nazadna, i da je krajnje vreme da književnici pomognu profesore u rešavanju njihovih nastavnih problema, kao i da je preko potrebno da se vodi o tome javna diskusija na sastancima u Udruženju književnika ili na stranicama novina” što će biti korisno i za nastavnike i za učenike. Tako se seansa završila, niko nije pomišljao da je bilo zabune ili nelogičnosti, i svi su bili
zadovoljni.
„Književnih
Naravoučenije: Nema tog tiraktata ili referata koji će da nadoknadi pravi smisao pedagoške akcije. Vaspitanje i obrazovanje omladine mora da proishodi iz prisnog „poznavanja psiholoških sadržina i manifestacija omlađine. I ako se klasično pravilo jedinstva teorije i prakse primeni, onda je prevashodan savremen pedagoško-psihološki metod rada sa učenicima kao živim individuama, — stalan kontakt sa njima i pronicanje u njihovu ljudsku sušti-
„nu, razvijati im sposobnosti i ob-
darenosti.
M. M.
· zamišljenosti.
Pozitivni i negoctivni, Traži se Prometej ali ga Leonov ne doje.
Majski, veoma opsežan broj „Novog mira” (glavni urednik bio A. T. Tvar– dovski) donosi izvanredno opširan prikaz nOVOgE TOmana „Leonida Leonova. Kao što je poznato Leonov spada u najpoznatije savremene ruske pisce. Upoređuju ga sa Dostojevskim: njega jedinog, i po tematici ,i po ekstatičnoj psihologiji njegovih ličnosti. Uz izvesne pohvale, koje idu čak i do hvalospeva, romanu se oštro zamera: što je učinio izvesne neoprostive greške u slikanju svog negativnog junaka Gracijanskog, i svog pozitivnog junaka, profesora Vihrova., „Gracijanština” je kobno nasleđe kapitalizma, u naše dane. Nažalost — kaže časopis — u nauci, umetnosti i književnosti, češće izbija na vidik mogućnost „gracijanština”. U te oblasti češće prodiru avanturisti, pustolovi svake trage i bagre. Tu lakše prodru lažni autoriteti, koji umeju da spreče kritiku, visprenom ličnom igrom. Hladni su i vešti. Gracijanski ume da se snađe. On je, uistini, i u suštini, sitnoburžoaska poročna duša, sa gadnim gresima iz prošlosti (bio je nekađa u službi carističke „ohranke”). Leonov je, umetnički na visini: on je hteo da pobije Gracijanskog stavljajući mu na suprot profesora Vihrova. Taj bi metod bio zaista uspešan, koliko je prikladan, da nije Vihrov isuviše bled, pasivan, predobar, „ne dovoljno Prometejskoga kova”. Vihrov nije izuzetni borac, već samo naučno poslovan, Sstva-
ran, pozitivan čovek, koga Leonov neobično voli, i pravi ga i suviše „čovečanskim”. Vihrov ne traži „efekte”. On propoveđa učenicima omiljenu „Leonovljevu lekciju: o ruskoj šumi, koju obožava. Vihrov oličava i obuhvata mnoge ruske pozitivne ljude, ođ Lomonosova, pa na dalje. Istina, on je i suviše krotak. Tome su naginjali i raniji ruski velikani, ali ne u toj meri. On mrzi negativnog Gracijanskog, ali mu se ipak ne sveti. Prosto, neće 5 njim da ima veze i dodira. Međutim, stari Lomonosov, najpozitivniji i najizrazitiji obrazac ruskog naučnika, i pored takvog „stava zamora”, oseća se 'vazda kao „ogromna sila” — čega nema u Vihrova. Vihrov je, često, neodređeno slab. On nije Prometej, nikako. Nije uporan do kraja, kao što se očekuje, i to očekuje s pravom. Ima trenutaka kada i ođ tog starinski krotkog Vihrova zahtevamo: da bude suroviji, neumitan i neumoljiv. Ali on to nije. On oprašta i suviše. Zašto? Kakva je to tradđicija? Čemu vođi? Nekako je pasivan, i u tome „iđe do nečeg svetačkog”. Njegova je dobrota smerna i bespomoćna. Tu nas je Leonov sasvim razočarao. Negativni pak tip njegov, Gracijanski, nije dat sa dovoljno realističke tačnosti, a bilo je neophodno jasno pokazati čitaocima: da će ovakve ličnosti, kao što je Gracijanski, uskoro sasvini iščeznuti iz sovjetske stvarnosti. Ali, ipak, i kraj svih nedostataka, Leonovljev, roman je, u osnovi, optimistička tvorevina, | kao takav može se preporučiti. Ž
Sovjetski profesori filozofije protiv egqzi-
stencijalizma U Sovjetskom Savezu profesori na katedrama
čiste filozofije sve češće istupaju protiv egzistencijalizma, iako nijedno deio tog pravca nije prevedeno. Oni se pozivaju na Darvina i tvrde da je Darvin još uvek aktuelan jer je nadrastao sve te teorije koje su ustvari priprema za biološko uništenje čoveka kobalt-bomibom. Util:tarizam, veli jedan profesor, polazio je sa gledišta da je čovek tvorac socijalnog, pa prema tome ı moralnog. života. Povođ ka takvome životu bio je potpuno egoistički; čovek je opažao da u socijalnom životu ima više koristi za sebe i više jemstva za razvoj individue negoli u razbijenom životu. Još je Kantov utilitarizam razbio tu teoriju o tvoračkoj moći čoveka i postavio teoriju da se postanak socijalnog života ima pripisati uticaju socijalnih nagona koje nalazimo ne samo kod ljudi još u preistorisko doba, nego i kođ izvesnih životinja, koje žive u parovima ili u drugim oblicima zajednice. Ako čovek nije,tvorac socijalnog i moralnog života, koji su onda putevi i načini da se od nesvesnog nagona razvije potpuno svestan etički život. Dž. S. Mil to pitanje rešava na taj način što kaže da čovek kao svesno i inteligentno biće, kad jednom dođe do svVesti o dobroti i korisnosti izvesnog načina života i rađa, pređaje to potomstvu kao nešto što se po sebi razume, kao opšte USVOjenu korist. Vaspitanjem i životom mi usvajamo te
-
tekovine pređaka i na njima zidamo dalje. Darvin idđe dalje 1 na biološkim i psihološkim osnovama zasniva to prelaženje socijalnih i moralnih tekovina od predaka na potomke. Po njegovoj descedentnoj teoriji sve vrste organskih stvorova ponikle su evolucijom od nižih vrsta ka. višim. Princip po kome se svako živo biće mora ili usavršavati ili uginulti jeste ta borba za Oopstanak. Zakonu sveopšte evolucije potčinjen je čovek. Čovek u borbi za svoj opstanak izdvaja ono što mu je korisno od štetnog. Tako se i razViO SOcijalni instinkt koji u primitivnom, nagonskom obliku imaju i životinje, samo bez umne čovekove sposobnosti. Umom čovek dalje odabira i ono što je trajno korisno za ceo rod: tako nastaje etika. Moral je socijalni instinkt pod kontrolom razuma. Po Darvinu opšte dobro čine sva ona sredstva pomoću KkOojih se što većem broju individua osigurava egzistencija. Morbidnost egzistencijalista. je u njihovom protivživotnom stavu. Oni hoće da razbiju inđividuu trujući je sumnjom u smisao i vrednost sopstvene egzistencije. Sovjetski profesori tvrde da se teorija o apsurdnosti života, o jalovosti njegovoj i o sizifovskom besmislu življenja suprotstavlja osnovnim biološkim „zakonima koje je postavio Darvin, i da će ih život prevazići, jer je nagon za samoodržanjem jači, jer je odabiranje i usavršavanje moćan biološki princip, neuništiv i trajaće dok postoji ljudđski rod.
MU a
Memoari generala de Gola
U „Nuvel Revi Fransez” od 1. 12. 1954 Marsel Arlan piše o stilu de Golovih memoara. De Gol je strasno izučavao stil velikih francuskih i rimskih istoričara. Uvek traži veličinu i smisao pojedinih ljudi za velike situacije. Tako o Čerčilu, kađa se našao sam u ratu veli: đa je on, Čerčil, bio slađostrasno potresen svešću o svojoj odgovornosti i veličini. Samo je ođ njega zavisio
spas! Kadđa je Čerčil savetovao đe Golu da se, privremeno, „savije”, đe
Gol mu je odgovorio: „Suviše sam siromašan da bih se mogao pređ bilo kim savijati.”
De Gol je, po sudu Arlana, sav prožet idejom veličine. Ona mu je zvezda vodilja. Ona sačinjava srž njegova i života i stila.
Holivud: Mit i sivar-.
nost
U „Dojče Komentare” od 22 januara Hans Jakobi pobija „izvesne pogrešne stavove ođomaćenog mita o Holivuđu. Statistike, iznesene u javnosti, o prihodima Holivuda, lažne su. Nije istina. da „Holivud cveta, i da su mu prihodi veći od rashoda. Televizija bije Holivud. Ona ga poražava. Za poslednje tri
godine 5000 je bioskopa za-
tvoreno u Americi. Trećina bioskopa radi sa deficitom, i propast im je neminovna. Dobro se drže bioskopi pod vedrim nebom, gde se pretstava gleda iz auta, s kojega se Dosetilac uopšte i ne skida.
Za poslednjih 6 godina američko je stanovništvo poraslo za 15 miliona lju-
4 4
di, đok se nekadašnji broj posetilaca filmova smanjio na polovinu. Holivud mora da poveđe većeg računa o potrošačima u inostranstvu (gde „televizija još ne tuče bioskope). Danas, Holivud 'grozničavo traži sredstva: kako da se spase. Jedno je od tih sredstava: trodimenzional– ni film. Ali to je nedovoljno đa bioskop spase od neminovnog sloma. Drugo sredstvo: da se podigne nivo. Holivudski prosečni film bio je sračunat· na najbanalnije zahteve. U poslednje vreme Holivud
znatno popravlja svoj kvalitet. Mesfild o Šekspiru Slavni „engleski pisac Džon „Mesfilđ izišao je pred javnost sa novom verzijom svoje toliko čuvene knjige o Šekspiru.
„Književni Tajms” od 24 decembra divi se i učenosti i ćudljivoj fantaziji te knjige. Mesfilđovi su Komentari krajnje individu.. alni. On usvaja naučne rezultate, ali postavlja sasvim nove perspektive, baš na osnovu dosadašnjih naučnih nagoveštaja. Šekspir je — smatra Mesfild preobrazio sve čega se dotakao. Danas, posle tri i po veka, još nismo svesni koliko je Šekspir čudesan. Ni pre ni posle njega, nigde u Evropi i nigde u svetu, nije se pojavilo nišla
slično. . y Mesfild se najviše divi „Bogojavljenskoj noći” a
zatim „Hamletu” i „Juliju Cezaru”. Naročito je značajan njegov preopširni komentar „Cezara” (koga drugi šekspirolozi ne ističu nikad, do te krajnosti; naprotiv, dosta su hladni prema njemu).
„DohRtor
Faustus“
Tomasa Mana
(Nastavak sa strane 4)
znamo veoma malo. Nema nika. kvog nagoveštaja, niti upućiva. nja na njegov telesni izgled. Za. htev uzdržljivosti
banalizuje i ugrozi tajanstvenu simboličnost ovog lika uzdignu. tog u nadindiviđualno. Samo od centra udaljeni likovi, smeli su da se ostvare kao figure u pito.
resknom smislu te reči, dok su.
protagonisti nužno morali kriju tajnu svog identiteta.
da
momas Man je koncipirao svoj 4
roman u obliku biografije. Ulogu hroničara dodelio je profesoru Cajtblemu — to je mera kojom
pesnik filtrira grozote kroz jed.
nostavnu humanističku dušu pri. poveđača, đa bi ih tako preči. šćene predao čitaovu.
„Dok su mi uši bučale od hi- 0
steričnih deklamacija spikera o „svetoj
nemačkih
sao sam stranice o paklu svakako pretstavljaju najubed. ljiviju epizođu poglavlja, nepojmljivu — uostalom — bez unutrašnjeg iskustva iz gestapoyskog podruma”.
Stil ovog romana pripađa poznoj epohi Tomasa Mana. Sa „Legendom o Josifu” i „Lotom u Vajmaru” razvili su se oni parođistički elementi koji visoko naučnom fonu njegovih tekstova daju blagu osmehnutost jedne „Malo ironije, travestije i visoke razonođe” u radikalnom saznanju i produbljenoj problematici.
Naučno-analitički elemenat ovog romana daje mu isprva esejističku notu, ali što se dublje uživljavamo u jezik tog luteranskog pejzaža to više nas osvaja veličanstveno-razboriti ritam i Bgustina njegove orkestracije. Skoro nesvesno sledimo zvuk glasova, kao da prisustvujemo velikom konceriu. Neka poglavlja intobi-
rana su kao solo-tema: „Oduzeše
nam to čudesno milo biće...'. posle smrti deteta, akcelerando koje nosi Luverkinovo strađanje i nastup poslednje glave, „Učinjeno je”, kao završni horal klasičnog oratorijuma.
Mana izazivala su
I prekor, mržnju i protest Patriciji Libeka wuideli su u „Buđenbrokovima“ svoje karikirano ogledalo. „Čarobni breg“ uvredio je lekare i vlasnike sanatorija. Ciklus o Josifu probudio je sumnju sveštenika „svih Veroispovesti. „Doktor PFaustus”, međutim, pogođio je HEotOvo Nemačku. Kao da je pesnik prokleo svoju domovinu. Ali Tomas Man je ovu knjigu napisao kao samokritiku nemačke duše, daleko od pomisli da je njegovu zemlju konačno odneo đavo. Kolikogodđ je savremenost te Nemačke bila mučna i očajna, Tomas Man je verovao u njenu budđućnost. U jednom pismu od 17 oktobra 1954 piše mi Tomas Man: „,S osećanjem velikog priznanja či"ao sam ove ređove (moj predgovor za „Čarobni breg") koji, puni tako lepe simpatije, pružaju jednoj stranoj publici pretstavu o mom skromnom duhovnom -alstvu...” Ovaj pesnik s više prava i zasluge govori o svom „skromnom duhovnom garstvu” nego mnogi vlađalac o geografskom domenu svoje države.
RANIJA dela Tomasa
„Budenbrokovi” — veliki građanski roman društvenog Tas" trojstva — utvrđili su mnjegovu
svetsku slavu. „Čarobni breg", taj zreli, humanistički i vaspitni
roman — raskrsnica njegovog opusa — je najistančanija instru' mentacija nemačkog jezika posle Getea. „Legenda o Josifu" —
snažna tetralogija ranoistoriskih i mitskih znanstvenih i svetskih
sprečava pe. snika da spoljnim oživljavanjem ~
oslobodilačkoj borbi protiv bezdušne mase, pi. koje
čitavu |
prilika — znači samosavlađivanje – pomoću koga pisac razbija okvir.
programatskog romana i prodire u nove misaone i stvaralačke prostore. „Doktor Faustus"” centralno pozno delo „umetnjka
— tragično je priviđenje epohe,
puno Hkritičnog humanizma i U umetničke originalnosti. Ćudna montažna tehnika daje ovom
delu slojevitu istovremenost, ŠID
besumnje veoma otežava čitanje, i skoro ga pretvara u složenost studiranja
Na tri vremenska i
plana odvija se sudbina: prvo
duševna
prošlost prerušena u sađašnjošb
srednjevekovno-ustaljena istorija koja „nikađa nije izlazila ni kraj sa samom sobom, koja na
mesto napredne stvarnosti posta (namest) |
vlja napredne revolucije snove Gotsko-starinska kulisa „Kajze sašena, grada u kome se rodiO nemački muzičar Adrijan Leve! kin, čiji život opisuje ovaj roma!' Na drugom planu odigrava 5 realna biografija kompozitora Adrijana, između „1886, „godinč njegovog rođenja, i 1930, godđinč pomračenja njegovog uma i sm! ti. Kazuje je njegov prijatel učenjak Cajtblem, i to naknadn0, u vreme Drugog 1943-45. Tačno na
snove o revoluciji)
dan i godinuU
svetskog rat.
kada sam Tomas Man formuliš
svoga Fausta. Dok Tomas piše ovaj roman, on kao tragičnu pozadinu proživljava Nemačke: knjiga pretstavlja nje Bgovo učešće u toj borbi. I Sere nus Cajtblem, ponirući u sudbi nu svoga prijatelja — muzičar
borbu Ok |
Mal
beleži ujedno, živeći u današnjići
duhovne i fizičke pogotke rata i fašizma. Ovo preplitanje kobnč sadašnjosti i istoriskog zbivanj faustovske ·srednjevekovnosti
mođerne demonije, stvara tle jedino moguće, čini mi se — na kome je moglo da izraste delo koje tumači i proniče u OPM
čudnu, jezivo-grotesknu Valpur
Bisku noć Hitlerovog doba. O. Bihalji-Merin
KNJIŽEVNE NOVINE