Књижевне новине
— — MMC=— a E_S A. Š- ME ——_ŠR SA
—- —____—-
| i i stanovi probisvijeta, i luksuzne kafanske terase, i podrumi | i verande i sniježni vrhunci
x KROMNO, dakle u sklaS du sa svojim · sada~
šnjim položajem, Narodno pozorište „,Sterija” u Vršcu proslavilo je februara meseca prvo desetleće SsVOBS postanka. Ovo jedva da bi bilo važno da se zabeleži, jer staranje oko otima–nja od zaborava ovakvih događaja ne prelazi okvire lokalne hronike. Ali drugi jedan momenat daje ovom skromnom slavlju potpuno drugi aspekat. Važan čak.
U petvekovnom postojanju ovog našeg naselja pod krajiškim gradom Đurđa Smederevca, sada jedđno pozorište u Vršcu prvi put sastavlja deset godina svoga postojanja i rada.
Iznenađuje ipak da Vršac nije mogao sebi da stvori svoje stalno pozorište. Nisu ga istina stvorili ni mnogi drugi gradovi, a ono sa stalnim sedištem u Novom Sađu plod je zajedničkih napora cele Vojvodine, u trenutku kada je ona prestala da buđe Vojvodstvo. Ali nekako od Vršca to kao da se očekivalo. Vršac, rodno mesto Sterije, a da prećutim i ono „oca srpske drame”. Vršac, koga Teodor Pavlović u jednom ođ onih svojih članaka, koji sadrže kulturni program za Srbe („Pozorište, Narodno «pozorište, Srpsko narodno pozorište”, Novi srb. letopis, 1837), pominje pre Kikinde i Novog Sada, kao mesto u kome bi se moglo ,,osnovati i održati pozorište”.
Videli su Vrščani mnogo štošta i kojekoga. I Salvinija, ali i trupu „gospodina fon Remaja”, koji nek bude pomenut jedđino zbog toga, što je svojom poslovnom umešnošću da Beogradu 1867 nametne stalno nemačko pozorište,
– prodrmao savesti i ubrzao da Be-
ograđ dobije onakvo
—
pozorište,
VRŠAČKO POJORIRTR IBBNU
'
kakvo je jeđino i moglo imati. Videli svega i svačega, a ponosno gledali i svoju decu Tinku i Andriju Lukića, a slušali i do Londona proslavljenu Sultanu Cijukovu. Ali svog stalnog pozorišta Vrščani neće imati, ni u vreme najvećeg svog uspona, kađa izvoze vino Francuskoj i Italiji, a ni onda kada posle filoksere o svadbama piju mesto vina soda-
~
Tenesi Vilijams
„Camino real“
STAROJ Španiji velike ceste koje su spajale pojedine pokrajine nazivale su se „,ca mino real”, kraljevskim putovima, jer su ih gradili kraljevi. Takav jedan Camino real izgrađio je i Tenesi Vilijams i to njegovo najnovije dramsko djelo, prvi put izvedeno prošle godine u Njujorku, naišlo je i na oduševljeni prijem i na ogorčeni otklon. Vilijams je izjavio, da je cd svih njegovih djela upravo „Camino real” najviše pisan za prikazivanje, a ne za čitanje, i da je jedna od bitnih karakteristika tog komada, da se ne zbiva ni na kom određenom mjestu i ni u kom određenom „vremenu. Pozornica je u Hamburgu (scenograf je bio Pol Rene Gogin) prikazivala jedan konglomerat svih arhitektonskih i društveno-ljudskih elemenata koji sačinjavaju bpo-. jam ulice: bio je tu i raskošan hotel, i stražarnica, i bar
javna kuća, i neki bijedni
U
— a u svemu tome vrzmaju se ljudski tipovi svih rasa i doba: bokseri, ciganske vračare, elegantni turisti, trgovci bijelim robljem, bogataši, prosjaci, čarobnjaci — jedna ljud ska bujica koja stalno prolazi pozornicom.
Na sceni stalno netko Ssvira gitaru, drugi pjevuckaiu »La palomu« i po jeziku policajaca a djelomično i arhitekturi vi ipak nazirete đa ste u Meksiku. Ali kakvom Meksiku! To nije samo veliki prostor između Sjeverne i Južne Amerike, između anglosaksonskog i TOomanskog duha, između fantastičnog bogatstva i još fantastičnije bijede, zemlja istovremeno konkretna i apstraktna. Izabravši španski naslov, Vilijams je, čini se, poslužio i privilegijom španskog teatra, da život prikazuje kao san, a san kao život,·i da alegoriju, apstrakciju i snoviđenje zaplete u dinamično KkrOVOBE vavo kolo. Protagonisti
Camino wreala su Don Ki-
"skih motora,
hot, Dama s kamelijama, Ka-
zanova, Lord Bajrom i ijedan
bokser, koji je zapravo simbol
vječnog Sanča Panse, a Uz
njih još niz likova, u šarenoj,
košmarskoj, karnevalskoj po-
vorci, kojoj nema kraja i ko-
ja prolazi sad kroz komediju
sad kroz tragediju. Čitao sam
đa je Vilijams u tom djelu
sasvim ogrezao u pesimizam,
no čitao sam i njegovu izja-
vu, gdje on fo negira, nego
se pravda, da je htio jedino
izraziti onaj strahoviti osje-
ćaj nesigurnosti, onu grozni-
čavu slutnju da je nešto u
zraku, užasnu onu neiskrenost
čovjeka prema čovjeku, strah
i nepovjerenje što obvija lju-
de poput dima ucigareta na
mjujorškim „ikoktel- partijama — kako glasi sarkastična Vilijamsova „komparacija. Ima jedna scena, u Hamburgu iz-
vanredno izvedena, gdje želja
za oslobođenjem, za izlazom,
dolazi do snažnog manifesta:
duž čitave scenske rampe po-
stavljena je ograda kakva o-
bično stoji na granicama. Tko
pređe tu rampu, avion će ga
odvesti u zemlju sreće, Ram-
pa je spuštena, u gledalištu
se čuje strahovit šum avion-
ljudska gomila
pruža ruke prema gledaocima
preko rampe, koja okrutno
ostaje spuštena, i kako se šum
elisa udđaljuje i stišava, tako” se i raširene pesnice grče i ljudi se ruše sami u sebe i srozavaju u bezizlaznost. No na kraju djela javlja se akcenat optimizma: kad se Don Kihot probudi (jer je čitava predstava zamišljena kao snoviđenje glavnog viteza-lutalice đuboko u našem stoljeću), njemu. se pridruži bokser, kojeg su nekoliko puta ubijali ali je on uvijek ponovo oživio: pred njima se osvijetli Triumfalna kapija i Terra incogmita, i bokser, neuništivi čovjek stvarnosti, kaže vječnom sanjaru: „Vamonos... Hajdemo ...” To nije bio jedini momenat u ovoj nezaboravno izvedenoj predstavi, kad čovjek osjeti da je pravoj umjetnosti svejedno, doživimo li je u klasičnom ili tkzv. modemom teatru.
Marko Folez
N.
Jedna scena iz „Po-
kondirene iikve” u
izvođenju „Vršačkog pozorišta
vodu. Neće ga imati ni u periodu između dva rata, kada su trebali, čak morali da ga imaju. Neće ga imati sve do 10 februara
1945, kada se u bioskopskoj sali „Srbije” podigla zavesa i otpočeo rad Sterijinom komedijom
„Tvrdica”,
A ovih deset godina kontinuiranog rada pozorišta u Vršcu, nalik je onome u drugim pozorištima i Vojvodine i Srbije. Razvojna linija je krivulja blagotalasasta, ali više sa silaznom tendencijom. Uzlaznog tek od najskorijeg vremena, možda. Godišnji izveštaj (ne mnogo pouzdani, kako nas uverava današnja uprava) daju zbir: 1400 pretstava. Repertoarska politika: kao i kod drugih. Ovde sa tobožnje naglašenom brigom za negovanjem Sterijinog repertoara. Naravno, bez ikakvog pokušaja i bilo kakve ambicije za nekim autentičnijim tumačenjem Sterije.
KHrajnji domet u domaćoj drami tokom deset godđina: Krleža — „U agoniji”, a od svetskog repertoara jedva do Molijerovog „,T'artifa” (i to kao težak promašaj).
deset godina od osnivanja
Do Šekspira, ne. Ali zato „Seoski lola” (osuđen od „Vršačkih socijalista” još 1883, i to kakav. Sa Perom Dobrinovićem)”, „Dva ka-
plara”, kojim je Nikola Đurković po nevolji popunjavao svoj repertoar još pre 110 godina”, Kaplar Miloje”, i još puno ovakvih kaplarijada kao tobožnjih Kkasaštikova. Slično, uostalom, kao i u drugim pozorištima. A isto tako i migracija glumaca, svakosezon= ska. Za jednu deceniju deset upravnika ili vršilaca „dužnosti; permanentno akutno pitanje umetničkog rukovodstva (režirali su tu i pokojni J. Rakitin, a i Josip Kulundžija, ali i po neki bez poznavanja scenske azbuke uopšte). Zapadanje u krizu finansisku i isplivavanje iz nje. Gubljenje publike i ponovo pridobijanje u ovoj sezoni. Ali, ipak. Jer radi se o procesu složenom, sa rezultatima koji nisu mnogo vidni u prvi mah — a to je ta jedna decenija — ali čiji rezultati neće izostati, jer ne mogu izo stati. Ne treba zaboraviti da svaki skoro treći stanovnik ovog grada na (26.000), uči neku školu. A zna se da je ovde rođen otac srpske drame, a zna se da je on izrekao i koliko puta ponovio — onu o teatru kao školi. A. uče se, ovi mlađi u njemu. Već zbog toga je važno ovo desetleće kontinuiranog vanja.
istraja-
Povratak Sleriji
VE, a možda i tri seD zone, ne sećam se već, ovo pozorište kao da je potpuno zaboravilo čije ime nosi. Sterija je ustupio mesto lolama (seoskim, a i neseoskim), a tek tu nedavno sa Roblesovom „Istina je mrtva” istisnuti su kaplari i podnarednici da trenuino ustupe mesto jednom inkvizitorski reakcionarnom generalu i jednom pukovniku „,afraćenskadu” iz napoleonskih ratova u Španiji. O jubileju pak, Sterija se nije mogao izbeći, i tako je data ,,Pokondirena tikva”, u režiji Nikole Smedđerevca, člana Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, kao gosta. Ovoj, ne toliko po događajima koliko po društvenoj sadržini
„najvršačkojoj” komediji Sterijinoj, N. Smeđerevac je prišao bez ikakvih eksperimentatorskih pretenzija, već pre u znaku bidermajerske solidnosti, a to znači: poštovanje teksta i izbegavanja većih rediteljskih zahvata, kako bi se postigla autentičnost. Predgovor „Pokondirenoj tikvi” napisan, inače, u obliku razgoVvVora pisca sa čitaocima, dramatizovan je u prolog bez ikakvih teškoća, a još manje izneveravanja originalnog teksta. Ispao je to uspeo spektakl, ta predigra koja današnjem gledaocu približuje i objašnjava Sterijinu intimnu poučitelnu nameru „Pokondirene tikve”, / Radmila Joksimović kao FPema, podvlačila je uspešno bezazlenost
pogospođene opančarske udovice, kao glavnu „,čertu haraktera”, pri
' čemu su njeni prelazi iz parve-
niskog prenevešćivanja u pravu prirodu majstorice dobili svoj puni reljef. Zlata Rakić (jedina koja je celu deceniju u ovom po-
· zorištu) kao čankoliza Sara, dala
je ovom rolom svoj najveći glumački domet. Olga Veljković kao Evica, pokazala je izvesnu neujednačenost koja je bila nametnuta. U scenama sa voljenim Vasilijem bila je nekako rasplinuta, ali u seenama sa Ružičićem dala je punu meru svojih sposobnosti koje zaslužuje pažnju i dalje negovanje. Ružičić nesumnjivo talentovanog Miladina Kriškovića ostao je ne potpuno opredeljen u dilemi: Ružičić —-· varalica ili Rozičič — zaneseni slavjanstvu-
. jušči arhipoeta. To se naročito o-
sećalo u drugom činu (Monolog: „Nek se naše lepotice bele ...”), a što je svakako šteta. Slobođan Simić, glumac sa sposobnostima velikog raspona — a koje, čini mi se, nisu dovoljno iskorišćene dao je trezvenog esnafliju Mitra sa snažnim akcentima životnosti,
a što mu je srećno pomoglo da'
prebrodi rezonersku poučitelnost kao najnezahvalniju komponentu ove ne mnogo zahvalne role. Jovan, Ivana Vukova dobro je koncipovan kao šegrt. Vukov je djskretnim „tumačenjem ove role srećno izbegao ono komedijanje toliko zavodno u ovakvoj prilici. Katica Pecović je ostvarila Ančicu kao ljupku služavku sa mnogo nerva. Vasilije mlađoga Slevana Popovića bio je najbleđi lik
ove pretstave. Volim da verujem ·
da je to bilo zbog umora ođ Roblesove drame. š
U scenografu Karlu Napravniku (njegovi su i nacrti kostima), reditelj je našao više nego odličnog saradnika u ovom autentičnom tumačenju Sterije. Ma koliko uprošćen zahtevima scena, delkhor je dočarao lokalni kolorit umetnički uzdignut do tananosti.
M. T.
Sanjar Dostojevskog“
Branka Poantelić ostvarila je ulogu „Lotoscveta”, male gejše iz „Čajdžinice na avgustovskoj mesečini”, gracioznom igrom na sceni Beogradske ko| medije.
KULE
u Vazdunu .
(Nastavak sa strane 1)
izdavanja Skerlića i Savkovića, mi još uvek nemamo savremenu istoriju književnosti ni ome naše literarne prošlosti o čijoj vrednosti mema danas nikakve dvojbe bez obzira na to s kakvim joj Kkriterijem prilazimo.
A šta da se kaže za niz Kknjiževnih imena iz bliže i dalje literarne prošlosti koja su za našu predratnu, oficijelnu i luniverzitetsku „Književnu istoriografiju bila i ostala poratno, dan danas, po nekoj nesalomljivoj tradiciji autentične primo-predaje, na periferiji književnog stvaranja?
Ona se, kao po nekom zajedničkom, nemuštom dogovoru između preživelog građanskog akademizma i me spominju kao da nikada nisu nji postojala,
Samo zato (da li samo zato?) što ih nisu razumeli jeđan Skerlić ili Savković (dva, neospomo, značajna imena u sivilu naše Književno-kritičarske delatnosti od Vukova vremena preko Pavla Popovića avaj! prvog našeg istoričara književnosti i kritičara koji je na konzervativan klasičarski način ipak osetio nešto od poezije u besmrtnoj Brankovoj »Tugi i opomeni« — ba sve do Antuna Barca)?
Samo zato što ih još uvek ne propisuju srednjoškolski programi, obojeni senkom ždamovističkozogovićevske misli za koju između dva rata literarno egzistiraju samo dva-tnmi standardna imena, dok ostale prekriva gusti i tmušti pokrov zvaničnog nepostojamja?
Šta da se kaže za niz knijiževnih imena u pogledu čije se vrednosti svi slažemo, ali koju, danas bar, nikako ne možemo tražiti niti pronalaziti po recepturi jedne estetike koja ne može više da prati, zadovolji i usklađi današnje potrebe misli i estetskog osećanja? | Zar je danas moguće ostaviti neizmenjenu skerlićevsku literarnu ocenu ili estetsku presuđu je-
(„Bijele noći“ u izvođenju zagrebačkog Dramskog kazaiišta)
RIČA. Dostojevskog o pP sentimentalnom tre-
nutku, o metafizici tog trenutka izvedena je u konfesionalnoj formi veoma stidljivoj i veoma nametljivoj u isti mih. Ja sam sanjar to je deklaracija bolno samosvesna o vlastitoj konstitucionalnoj i tipološkoj izgubljenosti, ali Saliodopadljiva i samozađovoljna uprkos nesposobnosti da se otpočne život.
Živi usamljen taj sanjar, ali čezne da živi i zna za čim čezne, a živi i dalje životom sna. Kao u abuliji sve dohvatljivo i životno za njega je beskrajno udaljeno.
U jednom trenutku realni svet prodre u taj život koji je san. Zahvalno, nespreino, svesrdno ali ne bez samoodricanja sanjar prihvati trenutak: prozor njegove monade prema realnom i dohvatljivom. Kroz saopštavanje sebe (,,_Ja sam sanjar”...) i odjek u tuđem biću, on bi da izađe van iz zagušljivog spacijuma, iz klopke sanjarske' svesti.
Priča o trenutku više nema tragičan smisao. Sanjar je ovde učinio napor i dalji napor: da eternizira trenutak. Uzaludno i srećno. Jer trenutak nije atom vremena nego funkcija večnosti i sama večnost.
I tako sve biće sanjara ostaje intemzivno skupljeno oko tog jednog središta. Kroz ispovest i rođemu ljubav koji se preobražavaju u sećanje i ispovest on prianja uz trenutak, transcendira san i ostaje stostruko zarobljen. Kroz taj trenutak on je spasen za san.
Hoću da kažem: suština je stvani ovđe u nepomičnosti. Bele noći, sve tri i svekolike, samo su trenutak koji stacionira i prožima sav život sanjara. Ali one nisu tok. One su sećanje, one su koncentracija bića i rađaju se uvek iznova u svakom daljem trenutku. One su nerazorive.
Zato ne sentimentalna „priča nego drama i tragedija trenutka. Sve je tu funkcija trenutka, sve opstaje samo u odnosu prema tom središtu: ono razvojno i neočekivano gubi se dakle već rađi toga što već prva reč sadrži epilog i razrešenje. Nepomično teče taj tok sudbinski okončan već sa početkom. Kružni je to tok, večno vrenje. Reč trenutak zatvara magični cirkulus: ta reč stoji i pre početka ispovesti i u završnom zahvalnom sećanju, skoro post mortem.
Sociološko obrazloženje u odnosu na lik i psihostrukturu središne ličnosti bilo bi neefikasno jer
leži van stvari. Recimo da sanjar ianjari zato što nema novaca za ıeku određenu svrhu ili zato što a uopšte nema, a da je to opet zato što on nije onaj koji ima, jer nije rođen da ga ima itd. _sve se okreće u neumesnu šalu. Stvar se, takođe, niukoliko ne razjašnjava time što je ovde devojka između dva momka, jer jedan od dvojice momaka nije uopšte momak nego sanjar i biće srednjeg rođa prema njegovom vlastitom uviđanju. Ni to ko je ona ne utiče na događaj i ne menja tangencijalnu ulogu ove devojke u odnosu na sanjara, čiji se circulus vitae izlaže u psihološkoj tipskoj generalizaciji i u bezuslovnosti postojanja. j Dve su dđakle poetsko-misaone žiže u romanu Dostojevskog: proiblem trenutka i problem psiholloškog tipa sanjara. : Prevođenjem ove materije na dramski jezik nužno se nailazi na nerešive probleme. Buđući da u priči Dostojevskog kraj dodiruje početak u zatvorenom krugu izlaganja, da bi se uopšte dobila radnja i razvoj trebalo je raskinuti začarani krug. Misterija kružnice zamenjena je pravolinijskim razvojem radnje. Zaista smo dobili priču, i banalnu priču, ali ne Dostojevskog. ''re-
CC _— _-_----_——
POVODOM „KOLOMBE“ !I POVODOM ANUJA
Često sam se tokom pretstave pitao — šta je ,Kolomba”? — gde i u šta se gađa, i da nije bilo četvrtog čina, surovog i teškog, ja možda ne bih bio u stanju da na to pitanje odgovorim, i izišao bih iz pozorišta zadovoljan što sam se smejao, zadovoljan samog tog smeha radi. Ali Anuj ima jednu čudnu osobinu u sebi — on zna šta je to gorčina u smehu, i nje-
Bov smeh nije niukom slučaju gargantuapantagruelovski, ja bih ga pre vezao za smeh „Mizan-
tropa”, na primer. Postoji jedan kvalitet u literaturi koji mi Kkrštavamo imenom poetičnosti, a
O a OaN
Pozornica prikazuje konglomerat arhitektonskih, društvenih elemenata
Z
pod tim podrazumevamo, ili bar tako kažemo, nešto ljudsko (ma koliko ta reč, bar za mene, ne značila ništa kada se o literaturi govori) ljudski bol, ja bih rekao, koji odjednom prodre kroz zvečavu i blještavu zavesu smeha i pocepa je. Reći da je to poetično značilo bi vratiti se jednoj ružičasto – romantičarskoj definiciji poezije, i mislim da bi trebalo da kažemo: Anuj ume da bude' ozbiljan, da u svojim komedijama zna šta je to nesreća i gde je nesreća i da se tome nikada ne smeje.
Što se tiče te nesreće, ili tog ozbiljnog u „Kolombi”, ona je bila vrlo nesrećno postavljena. Jer prva tri čina gledali smo burlesku, bufoneriju, slušali vic i dosetku, a četvrtom se dogodilo da je bio težak, pretežak, da mu kraj nije značio ništa, ili bio tu kao sentimentalni dodatak koji ne staje ništa. Pretstava se tako raspala, ostao je kraj da lebdi negde u praznom prostoru, nestvaran i neprisutan. I kada je pala zavesa ja mislim da je svako mogao da se sa pravom zapita: šta znači to? Priznajem, meni samom nije bilo u prvome trenutku jasno, i tek kada su vizuelne pretstave izbledele i postale višemanje neodređena masa opšteg utiska, znao sam da to nije bio Anuj, da Anuj tako ne radi, i da se tako ne može raditi. Rekao sam već da je on ozbiljan pisac, i da mjegovi „,ružičasti komadi” nisu nimalo ružičasti, da , ,Kolomba” (iako me pripada ružičastim komadima) nije isto što i „Bal lopova”, gde se i igra i peva i viče i zamlaćuje do mile volje (što, opet, ne znači da se ceo sastoji samo u tome) i da sa njom treba biti itekako oprezan. Soja Jovanović je pronašla nekoliko efekata za koje se ne može reći da ne deluju, napravila spektakl, našla se u četvrtom činu pred
U ovoj drami svcko iraži svoje pravo
scenom koja nikako nije mogla da u taj spektakl stane, ali je sve to daleko od ove pesimističke komedije i od Anuja kome je nešto sasvim drugo potrebno. Za Anuja je potreban, reditelj koji zna šta je to mera i ravnoteža,
koji zna gde komedija počinje i
gde komedija prestaje, i koji će umeti da jednu ambivalentnost često sretanu kod Anuja ukroti i uskladi. Već smo imali prilike da vidimo šta je Soja Jovanović učinila sa Vert Brehtom, i ovoga puta izgleda da se ponovilo isto. Samo što sada ne izlazi protagonista pred zavesu od bamibusove trske i peva sentimentalne kuplete kojih u tekstu drame nema, već jedan ulični verglaš prolazi i peva svoj kuplet, ništa manje sentimentalan i ništa manje suvišan, u almosferi iz 1850 godine, umesto 1900, kako je to Anuj za-
\
mislio i kako na programu piše. Anuj je sve pre nego to, on nije sentimentalan prema ljubavi (verglaš peva chanson damour ili tako nešto, iz ko zna kakvog razloga na francuskom) ta ljubav koja u „Kolombi” propada nije nežan cvet iznesen odjednom na mraz i vetar ulice, niti mi možemo Kolombu otpustiti sa — to je jedna mala kurvica. Daleko od toga. U ovoj drami svako traži svoje pravo, svako se grčevito bori za svoje pravo, i ako je ono samo jedna fikcija, ako mu ne pripada, kao što je to slučaj sa Žiljenom, niko mu ne može pomoći. Ja sam uveren da bi jedna anketa među ženama pokazala da je Žiljen dosadan i nemoguć muž i makoliko Anuj, hotimice, ili po našoj sentimentalnoj . potrebi da buđemo uvek na strani onoga koji gubi, bar kadđa se rađi o lite-
raturi ili pozorištu, vođio gleđaočeve simpatije prema njemu, niko ne može Kolombi da ništa zameri. Zaista je divna i poetična (namerno upotrebljavam {iu reč) ljubav u tavanskoj sobici uz sveću i Baha, lepa, kažem, u literaturi od koje danas više ni pomena nema, ali svet je nešto sasvim različito od toga i to je činjenica koja se ne može poreći. Naši mali literarmi i pozorišni mitovi trpe poraz za porazom, baž radi toga Što su bili literari i pozorišni, stvarani uz namere da izazovu emociju, a sami nisu proistekli iz emocije izrasle u životu oko nas, stvarnom i nezaštićenom maglama literature. Nazvali mi to su. rovošću — imenom koje često dajemo onim slikama koje nisu hraajene literaturom — ili bezobzir« nošću pisca, ostaje činjenica da je on imao pravo. Takav je jedan primer, Šo. Možda ne bi bilo DpOogrešno reći da je to isto i Anuj, samo na francuski način, razume se, sa više lakoće i više briljantnosti. Međutim, problem „Kolombe” dovođi me do jednog drugog Dpitanja — do pitanja Anuja kod
nas. Za mene je postojao jedan veliki broj „zašto” kadđ god bi se povela reč o repertoarima naših pozorišta ili izđavačkih kuća. Mi smo već tri Anujeva komada videli' na našim pozornicama, ali ja mirne duše mogu da kažem da još nismo videli Anuja. Ja mislim da postoje bar dve njegove drame koje bi trebalo prikazati pre „Kolombe” — „Antigona” i ,,Seva”, pa čak možda i „Sastanak u Sandisu”, tu ozbiljnu, malo nespretnu melodramu. Ali „Sevu” svakako, „Ševu” koja je i ozbiljna i poetična i tragična i ·'komična, i posle koje se nikako ne može reći: Assez, Jean Anouilh!
Jovon Hristić
dnog Disa, Jakova Ignjatovića, Sremca ili Bore Stankovića?
Zar za literarni postupak Radoja Domanovića još uvek treba da nam Jiontemplacija Bogdana Popovića, a za Simu Matavulja biografska ocena Vida Latkovića.
Itd. Itd,
Ovom nabrajanju nema skorog kraja. A. dok se u našem književnom svetu raspaljuju, 8 vremena na vreme, mučne polemike koje pre služe individualnoj afirmaciji nego objektivnoj potrebi, dotle nas i prazni Mknjižarsici izlozi, iz Kkojih su rasprodati i Skerlić i Savković, uzalud opominju da još nismo zakoračili u naše vreme, a srednjoškolski nastavnici jadikuju u međoumici kako da zađovolje literarnu rađoznalost svojih učenika čija mlada svest instinktivno odbija veštačke podele i preživele
šablone.
Stuđenti i gimnaziski učenici iščekuju svaku reč o našoj kul-
· turnoj, a posebno književnoj pro-
šlosti. Oni čekaju da već neko osvoji te još neogsvoJene kule u vazduhu!
aplus „VITORIO“ —u:Baleb!ha muziKu Đuzepe lPerđdija
Mlađi „koreograf Metropoliten opere Zahari Solov prikazao je nedavno premijeru svoga baleta »Vitorio« na muziku Đuzepe VeT(ija. Citavu godinu dana Solov je studirao baletske sekvence Verdijevih dela. Gleđajući mnoge evropske pretstave došao je do zaključka da se prikupljanijem najlepših delova opera može styoriti muzička podloga za balet sa sopstvenom tematikom. Tako je nastao »Vitorio«.
Naslovnmu ulogu premijeri, koja je održana 8 januara ove godine, sam Zahari Solov, dok je ulogu Princeze španskih ostrva igrala naša zemljakinja Mija Slavenska,
igrao je na
. Drago Miirović u ulozi Sanjara
balo je, takođe, razbiti sentiment, ali radi toga da bismo ga povećali ad maksimum: jer živeti samo trenutak a živeti dalje znači isto Što i Živeti posle vlastite smrti, i zašto da se mirimo sa gubitkom trenutka? Sanjar ostaje odan trenutku. Ako mi izneverimo „nepomičnost dobijemo priču, banalnu priču.
U subjektivnoj psihološkoj realnosti, u čuđu ljubavi, trenutak perzistira jer se uvek ponovo rađa, kao što svako umetničko delo pokazuje bezvremenost uz sve neizbežne kondicionalnosti njegove pojave i trajanja. Rečeno je: svaki estetski doživljaj ima nečeg kosmogonijskog u sebi,
Zagrebački izvođači uložili su puno napora i invencije da poetsku materiju Dostojevskog pretvore u dramu. Režijsko rešenje (Mladđena Škiljana) zasniva se na ovim premisama: u monolozima je đata okvirno ispovest sanjara, njegovo osećanje, te slobodno i čedno prostiranje fantazije. Kroz dijaloge koji se interpoliraju u sećanje razvija se radnja i konflikt je zasnovan na· dramskim elementima životne situacije u kojoj se nalazi Nastjenka, na razlici „,,tipova” i sukobu sna sa zbiljom. Intencije pisaca dramatizacije (Borislava Mrkšića i Kreša Sidora) kreću se u istom pravcu. Radnja je dobila unekoliko ilustrativan tok: da se pokaže, naprimer, kako se sanjar odnosi prema prijateljima i kako ih gubi, kako Nastjenka prema baki itd, i zato su bila potrebna spajanja šavova, uostalom ne mnogobrojna. , -
Sanjar, Drago Mitrović, izdržao je u jednom sorđiniranom tonu đa obuhvati sve intenzitete Yazbuktale duševnosti sanjara: od introspekcije pustinjaka i prijatelja petrogradskih kuća i nepoznatih znanaca, on je spreman da plane kao barut i ostane u sebi beznađežno odan ljubavi prema Nastjenki, koja je pre fikcija nego ljubav. Ljiljana Gener igra Nastjenku, koja uprkos svemu Ostaje nesvesna drame koja se zbiva u njenom slučajnom poznaniku. U inteligentnoj igra Lj. Gener podvlači živu razliku između nemoguće varijante prijateljstva sa sanjarom i sve njene ođanosti obećanom i realnom i mogućnom. U ostalim kraćim ulogama videli smo ozbiljna i lepa ostvarenja.
Milan Damnjanović
važi kao poslednja ocena”