Књижевне новине
(Nastavak sa strane 1)
Jutro je progledalo bez izmaglice, a vazđuh je prijatno rezak kao da nisu poslednji jesenji dani. Vuče vas želja da posle pet godina ponovo vidite Pikaso-ovu keramiku. Boje kobalt plavo i mrko, gleđ koja kao suze curi niz trbušaste bokale i dugovrate vazne sa kojih vas posmatra širom otvoreno oko ili celo lice; tanjiri i posude, oblici i oblici s finim konturama, uprošćeni, majstorski. U Murovom ateljeu
AČNO u podne stižu ko-
la. Dugo se putuje do Mura. Ostavili smo London i pređgrađa. Peri Grin. Ponegđe kuća skrivema. u zelenilu. Zamišljate umetnikov dom kao neko velelepno zdanje i atelje sav u staklu i metalu. Ulazimo, međutim, u malo dvorište s oniskom kućom iz Jelisavetinog: doba, iz Šekspirovog XVI veka. Starinska engleska far-
ma, »Hogglands«. U neverici silazite i prilazi vam čovek u košulji „zavrnutih „rukava. Henri Mur.
»Doneli ste sunce«, kaže raspoloženo i, pokazujući na fotografski aparat, nastavlja: »Samo da snimim. 'Trenutak«. Iza male zgrade u šiblju — ateljea — nazirete neko belo opruženo telo — kostur ili skulptura. Mur govori: »Imamo celo popodne na raspoloženju. Šta želite prvo da vidite?« —d »Vas«, odgovarate i zagledate Ba. Izdržao je i ne trepnuvši. Dok idete uz njega, pitate se zašto unapred, pod pređubeđenjima i predrasudama, pokušavamo da zamislimo nečiji lik, Ovaj komplikovani umetnik, čija su dela toliko kamenovana i slavljena, tako je jednostavan i prirođan da vam ta neposrednost, iz koje zrači plemenita snaga čoveka, pomaže da se prijatno osetite. Mur usput govori o tome koliko skulptura dobija u prirodi, eto, »naprimer u Holand parku«, Slaže se da su ta izložena dela heterogena, jača pojedinačno, i slabija kao celina. »Skulptura je umetnost otvorenog prostora. Dnevna svetlost, sunčana svetlost potrebni su joj Žž: po mom shvatanju, prirođa je njen najbolji okvir i dopuna. Više bih voleo da stavim „jednu svoju skulpturu u neki pejzaž nego li u najlepšu zgradu, ili na najlepšu zgrađu koju znam«.
U·wsred poljskog cveća i bokora zevalica stoji veliki ženski torzo u bronzi po kome sunce pali var-
nice. »Da, novijeg datuma, ono što se naziva realističkim«, komentariše Mur. Malo dalje sede
dve figure izlivene u bronzi. »Gledajte detalje, ruke i noge«, i Okreće postolje udesno. Žena je smireno skrstila ruke. Mur uzima odliv tih ruku i pruža ih. »Vidite, ovako sam tražio da nađem najbolji položaj tih ruku, ovako. To su moji »Kralj i kraljica«. Idu na daleki put. Za Jugoslaviju sam namenio manju Kkompoziciju« »Šta me je opredelilo đa ih tako uobličim?« »Zlatna grana«, knjiga Džejmsa Frejzera. To su oni Vvladari iz tog tamnog vremena, sa svom vlašću nad tuđim životima. Kralj je i vrač i vrhovni žrec i ratnik. Nisam znao da je i kod vas prevedena.«
»A sada, đa vas upoznam sa mojom porođicom. Pazite kad ulazite, i ja moram da se sagnemt, opominje Mur dok ulazimo u kuću. Zapažate jednostavne stvari od hrastovine i rumenu boju terakote u jednoj vitrini. Iduća soba, zatim oniska prijatna soba sa dve tri slike u belim ramovima, nekoliko skulptura, puno Knjiga i započetim ženskim ručnim radom. Gospođa Mur, čiji ćete lik često sresti u umetnikovim crtežima i stuđijama, ima i slovenske krvi u sebi. Irina Rađecki, slikarka. Krupnih očiju i kratko podrezane kose deluje dečački mladoliko. Ni Muru ne biste dali pedeset šest godina, Oči su irski plave, kosa u visokim zatonima na čelu, pokreti mirni, široki. ·
»Moja žena, s kojom sam se Uupoznao u Parizu, sada retko slika. Kađ odemo do Pariza oboje zajedno crtamo na nekom kursu, sa živog modela. Od velike mi je pomoći; često diskutujemo o Uumetnosti i to razumevanje i osećanje za moj rađ mnogo znači«,
| kaže Mur. »Nameravamo da za-
jedno posetimo vašu lepu zemlju«, dođaje njegova žena. »Ja naro'čito želim da obiđem manastire i crkve, da viđim originalne freske, to vaše blago. I da vidim vizantiski stil i njegova ukrštanja sa drugim stilovima«, ističe Mur. Zatim, posle male pauze: »Birajte šta ćemo sađa i kuđa: atelje, razgovor, čaj...«
U prvoj prostoriji prepunog ateljea, dok odjekuju uđarci čekića i dleta iz sobe gde rađe Murovi učenici, udđišete onu atmosferu punu očekivanja i belog vajarskog praha. Rađoznalo posmatrate sav taj monUumentalni Svet masa u kamenu, bronzi i drvetu, neočekivanog ritma, jednu naročitu pate koja deluje humano u svom prisnom kontaktu sa Umetnikovom prirođom. Zapažate odmah da su oni idealizirani kanoni proporcije antičke i renesansne umetnosti žrtvovani rađi anatomskih distorzija, često krajnje ekstremnih, »Lepota, u onom grčkom ili renesansnom smislu, nije cilj moje skulpture«, kaže Mur kao da čuje šta mislite. Prisečam se da je to ranije i Tomas Hardi rekao, ustajući protiv obične realnosti: »Prirođu pretstavljaju kao Lepotu, a ne kao Tajnu... Ja želim đa viđim onu dublju
| JEDAN RAZGOVOR OU NON | JOU A UL
JUDRIBIMIE
PRTA ar YO NVO PM ya Wta a i e,
-
Y
reamost koja se nalazi ispođ ŽIvopisnosti, izraz onoga što se ponekad naziva apstraktnim slikama«. Od ovog ateljea ne postoji bolji vodič kroz godine i stilove Murovog stvaralaštva. Molite Mura da vam istovremeno kaže ponešto o svom životu i pokaže faze kroz koje je evoluirao do danas. Dok ga slušate kako se precizno izražava roje se asocijacije o toj umetnosti koju Mur zastupa.
Nije me zado-
voljila akadem-
ska nastava EGOV život je poznat.
NSS je 1809 u Kaslforđu, u Jorkširu. Otac ruđar, a u porodici sedmoro dece. U dvanaestoj godini dobija pomoć da se dalje školuje, Slikao je i vajao od malih nogu. Zatim postaje učitelj u svojoj staroj OsnoVvnoj školi. Počinje rat. Sa osamnaest godina stupa u vojsku i s jeseni 1917 na frontu u Francuskoj, u bici kođ Kambreja, biva povređen otrovnim gasom. Vraća se u Englesku, nastavlja rad u školi. Zatim, kao bivši borac, koristi mogućnost đa proveđe dve godine u Umetničkoj školi u Lidsu. »Nije me zadovoljavala akađemska nastava«, priča Mur. »Novi vidici se otvaraju slike Gogena i van Goga. Onda, delo Rodžera PFraja »Vizija i slikanje«. Crnačka i meksička skulptura zainteresovale su me i, kađ sam prešao u London, na Akademiju umetnosti, Britanski muzej postao je moja druga kuća«.
Mur živo. govori i vi viđite centralno zdanje, prizemno zapadno krilo tog najbogatijeg muzeja egipatskim i asirskim spomenicima; vidite te kolosalne stilizova– ne skulpture kođ kojih je animalna teorija bogato primenjena; asirske reljefe iz lova i bitaka, i krilate bikove sa dvorca Asurbanipala. Onđa se penjete stepenicama i uz mumije i sarkofage nailazite na Sumersku skulpturu čija vas uzdržana snaga privlači večitom vitalnošću. Umetnik sada priča o Etrurcima i njihovoj
terakoti, „paleolitskoj skulpturi starijoj od dvestotine vekova, zatim o EtWmografkoj galeriji i
njenom bogatstvu,
Vernost materijalu ESTE li zapazili, crnačka skulptura rađena je pretežno u drvetu. Jedan od osnovnih principa umetnosti, koji je tako jasno izražen kod te primitivne skulpture, to je vernost materijalu; nepoznati umetnik pokazuje jedno instinktivno razume· vanje svoga materijala, njegove tačne upotrebe i mogućnosti. Drvo ima vlaknastu, fibroznu građu i može da se obrađi u tanušne oblike — a da se pritom ne slomi — i crnački skulptor bio je u stanju da oslobođi ruke od tela, da dobije prostor između nogu i podari svojim figurama dugačke vratove kad je to poželeo. Ta potpunija realizacija sastavnih delova jedne figure daje crnačkoj skulpturi jedno izrazitije trođimenzionalno obeležje no što ga imaju drugi primitivni periođi kada je kamen bio glavni materijal koji se upotrebljavao. Za crnce, kao i za druge primitivne narode, seks i religija su dve glavne međusobno povezane životne poluge. Mnoge crnačke skulpture, kao i crnačke duhovne pesme, (ali bez njihove sentimentalnosti), imaju patosa, jedno statičko strpljenje i rezignaciju predđ nepo-
znatim misterioznim silama.« »Da, ta meksička umetnost. Čim
sam je otkrio učinila mi se tačnom {i istinitom, možđa i zato što
SA HENRI MUROM TT
OU ULJULUJU10HU}IJuuiuiud“TTT wn FF _JTO«TL Sir
Dnevna svetlost Henri Mura
Umeinik obično provodi slobodne časove sa svojima. Na slici: Henti Mur u igri se ćerkom, u bogatoj bošti svoje kuće.
nost sa skulpturama iz XI veka ana koje sam još kao dečak nailazio po crkvama Jorkšira. Ta njena „»kamentoste pod kojom podrazumevam vernost materijalu, njena ogromna snaga u kojoj se ne gubi senzitivnost, njena zapanjujuća raznolikost i plodnost invencije oblika, i njeno približavanje punoj trodimenzionalnoj koncepciji forme, čine, po mom mišljenju, da ona daleko nadma-– šuje svaku drugu skulpturu«.
Sađa vam pred oći izlaze Tedom grupe sa Ostrvlja: Nova Gvineja i njeni dugokraki fetiši i kljunasti profili; lica kao lepinje i zaokrugljeni ftrbusi bogova sa Nukuoro ostrva; drvene kao izglođane poglavice usahlih tela čije postojbine ne možete da se Sectite; zdepasti pigmejci četvrtastih vilica — sav taj mrki svet dalekih podneblja.
Mur razlaže kako su isti oblici i odnosi formi, isti valeri, upotrebljeni đa izraze slične iđeje u tim tako udaljenim delovima sVeta i periodima u istoriji, tvrđeći da se isti način zapažanja može videti kođ jedne crnačke skulpture i figure iz doba Vikinga, kod jedne kamene figure sa Kiklađdskih ostrva i Nukuoro drvene sta tuete.
»Znate, tako sam došao do zaključka đa je realistički iđeal fizičke lepote u umetnosti, koji se razvio iz grčkog V veka, samo jedna digresija od glavne svetske tradicije u skulpturi«,
Pokazujući na jednu svoju četvrtastu figuru, Mur primećuje da ona pripada njegovoj prvoj fazi iz 19% godine. Prekolumbijanski uticaj je očigledan, kao da je pred vama svirepi lik actečkog idola Čakmula. To kažu i one maske na zidu.
»A da, 10% dobijam stipendiju. To je mnogo značilo. Pariz, Rim, Tirenca, Venecija, Ravena. „Santa Maria del Carmine“ u Firenci i Masačio koga proučavam, te freske koje me još ođuševljavaju. Tu nisu važni detalji već ta mo“ numentalnost, snaga, ogromnost života. Uopšte životni oblici, forme prirođe duboko me interesuju... Zato sam toliko provođia u Muzeju prirodnih nauka. Eh, te tvorevine prirode! Stvaralaštvo prirođe!«
»Prvu samostalnu izložbu imao sam 10% u maloj Voren galeriji. Poseta Ser Džekoba Epstajna, Agastosa Džona i Henri Lema, značila je veliku moralnu podršku. Prodao sam radova za oko devedeset funti, crtež jedna funta. Na drugoj izložbi u Lester galeriji već sam bolje prošao. Zatim svake druge, treće godine, nižu se izložbe u istoj galeriji. Postepeno raste reputacija. Da, Uuz to sam i pređavao na Akađemiji. Onda, reakcija inostranstva. Pariz, Njujork, San Francisko, Čikago, Australija, Bijenal u Veneciji i Internacionalna nagrađa za skulpturu, Brisel, Amsterđam, Hamburg, Bern, Atina i sada Sao Paolo. Izložbe, otkupljivanje radova, druge počasti. od 19040 živim samo ođ SsVOE umetničkog rađa, ne predajem više. Da, i ovaj rat koji je opet značio Hrekretnicu za mene. Kao »ratni slikar« mislim da sam stekao popularnost kod široke britanske publike SsVOjim skicama iz skloništa i podzemnih železnica u dane bĐombardovanja Londona«.
»Kađa sam počeo da se bavim skulpturom pre triđesetak i više godina, bilo je veoma nužno boriti se ža doktrinu »vernost materijalu« potrebu poštovanja specifičnog karaktera svakog materijala. Međutim, tokom vremena, mnogi od nas pokazali su se sklonim da od toga stvore neku vrstu
sam odmah uočio izvesnu slič- fetiša, Ja još mislim da je to va-
žŽno, ali to ne bi trebalo da jć ocena „vrednosti jednog dela. Striktno pridržavanje ove doktrine imalo bi za posledicu đa materijal dominira nad umetnikom... Skulptor treba da je gospođar materijala. Samo, ne okrutan 8BOspoda?r«. »Po mome mišljenju dugotrajno i intenzivno proučavanje čovečjeg tela pretstavlja neophodnu osnovu za jednog skulptora. Ljudsko telo je ono što me najdublje interesuje, ali ja sam pronašao principe forme i ritma proučavajući dela prirođe, kao što su oblutci, kamenje, stene, Kkosti, drveće, biljke i tako dalje.«
Da li ste ikad gledali u oblake
UR uzima nekoliko ka-
menica iz velikog sanduka u uglu i pažljivo ih zagleda. »Sa morske obale... Na šta vas potseća? Jeste li nekad gledali u oblake i u njima otkrivali čitav svet za sebe? Po ovoj kosti radio sam tu glavu«. Sličnost sa u-– skom konjskom glavom u bronzi lubedlijva je. Zatim umetnik objašnjava: »Kada otstupam od predmeta koji stvaram ne služim se invencijom, već substitucijom, transplatacijom formi sa jednog konteksa na drugi. Ili, drugim rečima, metaforama. .. Oduvek me je privlačilo sve što je snažno, čvrsto, tvrdo, kameno«.
Okrugle forme kod Mura su povezane asocijacijama za gruđi ili krušku, za breg ili fetus; čitava anatomija, čitav jedan panteizam. Dok posmatrate njegovu” »Ženu u ležećem položaju« čije je telo tretirano kao pejzaž, nameću vam se stihovi Stifena Spendera: »I odmoriti se u plavom pejzažu jedne žene...“
»Ne, to je, tako da kažem, najapstraktnija faza. Uticaj Pikasa i sirrealista. Potseća vas i na Lipšica? On je barokniji, ako mogu tako da se izrazim. A, Aleksandar Kolđer sa njegovim mobili. ma. Znate i za njegov cirkus na Monparnasu? Da, pripadao je istoj školi sa Arpom i Mondrianom. Ne Tangi i ne Đakometi. Varate se,
»Da, ovđe sam „,otvorio skulpturu“, kako se to kaže, probio tunel.• Posmatrate tu Murovu resekciju, konkavnost, lukove, pećine u telu. Tamo gde su anatomski opravdani osećate debljinu skulpture, Dok Mur govori o „tajanstvenoj fascinaciji pećina u pađinama brda i misteriji tamnoga otvora“, u potsvesti vam je seksualna simbolika. Neke od tih njegovih skulptura imaju skeletsku strukturu, druge, u bronzi, deluju neočekivano, arabeskno izlomljene u tri nepovezana dela, ili su međusobno obgrljene tako da kroz arkađe prve forme delimično viđite drugu skulpturu. Imena su gotovo uvek ista: »Majka i dete« »Porođica«, »Žena u ležećem položaju«, različite varijacije »Kompozicija« i »Figura«.
»Jedno umetničko delo prvenstveno treba da ima svoju soOpstvenu „vitamost« govori vam Mur. »Skulptura koja me najviše uzbuđuje je punokrvna, tojest njene komponentne forme su potpuno realizovane i đeluju kao mase suprotstavljene jedna drugoj. Ta skulptura je statična i snažna i vitalna i odiše onom energijom i snagom velikih planina. Ona ima svoj sopstveni živoi nezavisno od predmeta koji pretstavlja«. Ta shulptura je stalična i snažna i odiše eneroijom velihih planina. Ona ima suvoj Ssopstveni život nezavisno od predmeta koji pretstavlja.
»Ne, to je maketa za moju „Ma-
donu sa detetom“. I ove tri figure iz Batersi parka zrelijeg su datuma«.
Posmatrate kako su ovđe kontrolisane distorzije meuskularnih kontura, opšte proporcije sveđene na objektivniju meru. Naročito kođ »Porodice« — čovek, žena i dete, Privukli ste se na ovaj način Murovog tumačenja ŽiVOta, slobodnu igru jedne mašte i promišljen raspoređ formi, i kroz njihovu međusobnu čvrstu ZBglObljenost osećate ostvarivanje jednog novog likovnog bogatstva. Kasnije, pijemo čaj na terasi. Tu su i Murovi učenici Olif Ričmond, vajar sa Tasmanije, Stifn Voker sa Novog Zelanda i Piter King, iz Engleske. Razgovor se vođi o Brankusiju, skreće na Đota, zatim Blejka, tog velikog pesnika i umetnika, ondđa na Ternera. Mur govori o Orosku i Dijegu Riveri. »One skulpture u viu ferakoti, poklonio mi je Rivera. On ima najveću zbirku meksičke skulpture«.
trini,
Dok se vitki Tasmanac interesuje za našu zemlju kojw bi želeo da upozna i dok vas poziva đa posetite njegov atelje u Čelsiju, na terasu uleće Murova jeđinica, plavokosa sedmogodišnja devojčica sa velikim psom kome je oko vrata oplela venac ođ bršljana tako da liči na neko malo pagansko božanstva. Pitate je voli li da crta, i ona vam ponosito odgovara da već pomalo i Vaja.
Mur iznosi svoj skicni blok iz ratnih dana, Te izvanredne slike i vizije toliko vas odđuševljavaju i potsećaju na Gojine »Desastres«, da se teško rastajete od njih. Umetnik obećava da će nam poslati i svoj blok na izložbu.
Odjednom postajete svesni da je pao mrak i da je proteklo to popodne koje vam je Mur tako nesebično poklonio. A: vama se čini da je proteklo mnogo više i osečate da se ovakvo popodne
retko doživljava. Vera Ilić
bao politič
INAVER neće više da
odgovara Debreceniju.
Ss razlogom. Polemika se otegla u prazno natezanje i nekakvo džentrisko · branjenje „okaljane” časti, u OVOm sluča-– ju, po Debreceniju, „Yevoiucionarne” časti Bartoka, a težište nije u utvrđivanju časti i morala Bartoka, kome sva čast i slava kao velikom kompozitoru da-
našnjice, genijalnom sintetičaru Musorgskog, Debisija, Stravinskog i SŠenberga, neumorno
radniku na polju muzikologi)Je, antifašisti u doba cvetanja {ašizma, a vatrenom Madđaru celog života, već je pitanje o jednoj kobnoj zabludi Bartokovoj koja u sebi nosi otrovnu strelu koja daleko gađa i teško pogađa nas.
U svojoj morfološkoj analizi naših narodnih pesama: SerboCroatian Folk Songs from the
Milman Parry Collection by Bela Bartok and Albert Lord (,,Srpskohrvatske narodne pesme iz kolekcije Milmana Perija i Morfologija srpsko-hrvatskih narodnih melodija od Bele Bartoka i Alberta Lorda”, izdanje Kolumbije univerziteta, Njujork, 1951) Bartok, navodeći izvore kojima sc služio, izjavljuje: „materijal iz Međumurja („Dr. Vinko ZŽganec, Hrvatske pučke popijevke, Zagreb 1924”) imao sam opravdana razloga da izostavim. Ova se Oblast sastoji od nekih trista kvadratnih milja koje su nelada pripadale Ugarskoij. (Podvukao J. S.) Materijal koji je sakupio Dr. Vinko Žganec, 6080 melodija, a to je preogroman broj za tako malenu oblast, pokazuje preovlađujući mađarski uticaj: oko dve trećine su samo pozaj-
mica iz takozvanog „Starog” i „novog” mađarskog muzičkog gradiva. „Sa visine na koju ga je popela njegova velika slava
svetski priznatog kompozitora, i sa koje muzički i kulturni svet uopšte sluša njegove reči kao „ultima verba” u pitanju muzike i folklora, Bartok, naizgled nenametljivo i blago, u suštini sa ironijom i krajnjim omalovaža-– vanjem ništi jednu našu rednu muzičku oblast, naše jedinstvene, poznate i priznate međumurske popevke, koje po SsvoOjoj lepoti i bogatstvu mogu da se mere jedino sa ukrajinskim i makedonskim melodijama, KOjima doduše nemaju ritmičke, ali nesumnjivo imaju intervalske sličnosti. To naše jedinstveno blago iz Međumurja (oblasti koja je šezdeset i jednu godinu bila pod vlašću Mađarske, a ne „pripadala” Mađarskoj, kako Be" la Bartok kaže, oblasti koja je po mađarskim „statistikama iz 1900. g., dakie pod vlašću Mađar= ske, bila naseljena sa 930 hrvatskim stanovništvom), to naše blago iz kojega je crpao svoju inspiraciju veliki broj naših kompozitora, na kojem sam, između ostalih, rastao i razvijao se i ja, na kojem su se, kao takvom, inspirisali i mnogi strani kompozitori, kao Weinberger, PFinke i drugi — to naše živo bogatstvo Bartok ništi u prah, i preko tog praha navlači mađarski veo. Dr. Vinko ZŽganec koji je ceo svoj život posvetio sakupljanju i proučavanju međumurskih popevki (prva zbirka je objavljena 1912 god. u Zagrebu), u svojoj svesnoj i iscrpnoj studiji „Hrvatske pučke popijevke iz Međumurja” u izđanju Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti, Zagreb 1924, beleži tačno koliki je i kako majušan broj međumurskih popevki nastao pod mađarskim uticajem. sa
ARTOK, koji je u po'obu · svoga muzikološkog delanja smatrao, i bio ube-
Dok posmatrate skulptur u hovi Stivena SBehdere:
izvan= '
.
7 27
Ž ŽZ
urrerrruure ar |
da „najlepše pesme nastaju baš mnogostranim međusobnini uticajem naroda na narod”, ipak, kad su u pitanju međumurske narodne popevke, on, U tekstu objavljenom 1951, odbija da vidi taj međusobni narodni uticaj, kategorišući međumurske „pesme kao jednostavne pozajmice iz mađarskog. S druge strane, on propagira da su melođije Selkeljskih Mađara, jedne nacionalne manjine u Rumuniji, formirale . melodije Rumuna (Masik der Ungarn und benachbarten Volkern — Na: rodna muzika Mađara i susednili naroda, objavljeno u Berlinu 1995 god.). J
Tu se moralo zamisliti. I mi smo se zamislili. Vinaver je u svome članku „Narodne popevke u transkripciji Bele Bartoka” u „Književnim novinama” ođ 19 avVgusta 1954 god., napominjući da ni do danas, tri godine posle objavljivanja njujorškog izdanja naših narodnih pesama u ređakciji Bele Bartoka, kod nas niko o toj značajnoj knjizi nije progovorio ni reči (i poređ svih akademija i instituta!), uz sve dužno poštovanje i divljenje prema Bartoku kao velikom kompozitoru i muzikologu, Vinaver je ukazao na zablude i pukotine
đen,
Josip Slavenski
u životu i radu Bele Bartoka, što se odražava i u njegovoj poslednjoj knjizi. (Vinaver Je sa aUloritetom mogao pisati o iome, Jer materijal poznaje, a ima ı ŠirOko stručno muzičko obrazovanje.)
Debreceni je na to odgoVorio,
opet u „Književnim, novinama _ e On je na sebe uzeo ulogu MHBartokovog branioca i tumaća, bra-
neći Bartokovu čast i ugled, u koje niko nije ni dirao. ı tako je nastala polemika. MDebreceni se u svojim napisima zgraža na reč „šovinizam”, koju je Vinaver upotrebio, a koja je po Debreceniju nespojiva sa bWariOoOl. Još više: on kao da se čudi: zar se veliki Bariok, njegov rad i ideje mogu uopšte kritikovati? On, izgleda, ne zna da se još ı danas vodi žučna polemika oko opravdanosti dodekafonije „Šenberga; nemilosrdno se kritikuje stvaralački put najveceg muiuzičkog geniza dvadesetog veka iIgora Stravinskog, pa i drugih, Debrecenija, čini se, u njegovom vejikom pijetetu, koji s pravom neguje prema velikom kompozitoru Bartoku, čini se, vređa svaka zamerka Bartoku. A bez ukazivanja na pogreške i zablude, i bez ispravljanja tih pogreški i zabluda, nema pravog napretka. Najzad, Debreceni izgleda nije ni čuo za žučne polemike koje su rumunski muzikolozi vodili sa Bartokom počevši od 19% god., a naročito zbog adaptacije rumun– skih melodija i balada, polemike koju je prekinuo Drugi svetski rat, a u kojima reči „šovinizani” i „,falsifikat” nisu samo jednom pomenute. (Videti: Coriolan Petranu, „Bela Bartok et la musique roumaine”, Revue de 'Transsylva-– nie, Bukarest, 19837, No 3). — Doduše, od tvrdnje da je falsifikator rumunskih melodija i balada, Bartok se žučno branio u „La Revue inter nationale de musique”, Bruxelles, Octobre—-novem-= bre 1938, nazivajući osetljivost rumunskih muzikologa „patološkom”. Ali rumunski muzikolozi, sa jedinim izuzetkom «Brailija, ostali su pri svome.
X TO se tiče „šovinizma", treba pročitati u Bar. tokovoj autobiografiji (Kine auto biographische Skizze” koju je | / Bartok napisao 1921 god. za „Mu. sikblitter des Anbruch”, a na. lazi se u knjizi „Bela Bartok” u izdanju „Boosey and Hawkes, . Bonn 1952) gde sam Bartok kaže; Ž, „Još jedna okolnost je bila oq otsudnog značaja po moj-razvoj; u to doba nastao je u Mađarskoj onaj poznati šovinistički pokret (podvukao J. S.) koji se. osetio i na umetničkom polju, Radilo se o tome da se u muzici nešto specifično mađarsko stvori, Ovo shvatanje obuzelo je {ia ||
mene.”
Debreceni, zasenjen kompozitor. skim autloritetom Bartokovim, kako izgleda, smatra da Su svi za- Ž kljucčci koje je Bartok izveo ne- | osporivi, a doneti po čistoj ob- Jektivnoj naučnoj savesti, bez ikakvih subjektivnih primesa, A_sta da kažemo o već spomenutoj MBartokovoj studiji „Narodna muzika Madara i susednih naroda”, štampanoj u Berlinu 198 (podvukao J. S.), u kojoj Bartok_" pokušava da naučnim metodama dokaže suvereni uticaj mađarske – narodne muzike na sve susedne – narode: Rutene, Rumune, Slovake, Moravce; Galiciju, Bukovinu, Moldaviju, Međumurje, pa čak ı na Bosnu?! Zar to nisu „turanske” ideje? (Turanci su nastojali da naučno obrazlože Velikoma- |; darstvo. — Interesanino je da su jedna muzička publikacija koja je izišla pre nekoliko meseci, 1954 god., u Beogradu, u izdanju || udruženja „Jožef, Atila”, drži po- | fi stavki ranog mBartoka, svakako povučena Bartokovim autorite- ee tom, a bez dovoljno naučne spre- | me i MWritike.) Pored rumunskih, negodovali su i čehoslovački kom- – pozitori zbog adoptacije nekih. | slovačkih melodija. Pored osta- | log, prisvojena je bila i jedna od najlepših slovačkih melodija, i po “ tekstu i po melodiji, koja je sa- ~. | slavni deo slovačke himne: „Nad 'P'atrou se”, kojoj je dodat nov . mađarski tekst, suprotne, ljubavne sadržine: „Ast mongyak ho- | By.. Kao mađarsku, objavio |
|
| ,
je Bartok ovu pesmu za klavir u izdanju „Universal adition”, } Wien. Čak ni genijalni moravski | kompozitor Janaček nije uspeo ubediti poznatog muzikologa DI. Alfreda KEinsteina da je to slovačka melodija. Toliko je Bartokov uticaj bio neodoljiv. Pod”. istim tim neodoljivim „uticajem | političko-folklorna propaganda |. opravdavala je sve adoptacije „međusobnim uticajem naroda na narod od 25%. Pitanje je, me- | | đutim, ko je dao ostalih 750/0?
Da bi dokazao nepristrasnust M Bartokovu u određivanju iZVOT- || nosti pojedinačnih folklora, De- M breceni se poziva na Bartokove studije arapskih pesama. Ne sa- | mo arapske, nego i turske pesme, Bartok je sa strašću izuča- | vao, vazđa tražeći u njima slič- || nosti sa mađarsknm pesmama. Sakupljajući turske melodije 1937 god., on sa najvećim oduševlje- || njem nalazi u njima sličnosti sa” | mađarskim (Musik der Zeit No. %, | posvećen Beli Bartoku. str. 23—26) || Zar i to nisu ideje koje su stra- ||| sno propovedali „,yruranci”?
Što se tiče mene, izjavljujem "|| radi tačnog obaveštenja Debre- | cenija, i drugih koje to intercsuje, da, mada visoko cenim MBatoka kompožitora i mada sam bio među prvima koji su ga kod nas} propagirali, ne smatram sebe nje- || govim učenikom, iz prostog TR" zloga što to nikad nisam ni bid, Na Peštanskoj muzičkoj akademiji ja sam bio đak MKodaljija,. ali sam zaista imao mnoge lične
(Nastavak na strani 11)
APG u ležećem položaju” nameću vam se sti »I odmoriti se u plavom pejza žu jedne žene..” \