Књижевне новине

[0]

(Ham | III

(Nastavak sa strane ?)

spasli su se od rata, doduše neprijatnom cenom.

Danci i naročito Norvežani su bili okupirani, Oni su imali i svoje žrtve. Oni cene te žrtve, koje i mi cenimo. Moglo bi se jedino prigovoriti da je njihovom otporu nedostajalo mašte — makar i anarhična mašta Perginatova.

Jedan norveški sudija, aktivan učesnik olpora, pričao mi je: stvorili su ozbiljnu organizaciju, oko 50 hiljada ljudi, od kojih je svaki bio običan skijaš i dobar strelac. Ali su se povukli kad su počele | prve nemačke odmazde. Ne iz

kukavičluka nego zbog novog

„shvatanja čovečnosti. To se i

sudiji čini sasvim na mestu,

jer, veli, „odmazde su ostavile težak utisak na stanovništvo“. U otporu je Norvežanin nastojao da sačuva manire do-

| bro vaspitanog građanina. Postoje anegdote o njegovom otporu za razliku od našeg. Te su anegdote jako pristojne.

Naprimer: Gestapo je pozvao

Norvežanina i zahtevao od | njega da „otkuca“ svakoga ko

kaže nešto ružno o Nemcima.

ovamo...“ Duhovito? Svakako. Ali, za naš ukus, i nevino.

NO &što, međutim, nisu ipostigli ili nisu do kraja postigli sami, Skandinavci neobično živo i sa zahvalnošću traže i nalaze u drugima. U tome je i srž simpatija koje oni osećaju za nas.

Njih privlači naš duh, naša svežina. Sve ono što možda nedostaje njima. Kao što, na kraju krajeva, nas privlači njihova kulturna mirnoća i blagi odnos prema stvarima — nama nepoznat. •

Oni vide u nama staru, prvobitnu kulturu koja je, posle dugog čutanja, našla živ nastavak. Makakav taj nastavak bio, on potvrđuje da su takva čuda u Evropi mogućna.

Nemac, međutim, dolazi, prvo, zato što je polrebno da svoju bledunjavu kožu za dalje učvršćivanje svog mesta pod

| preparira _ i, drugo, da bi zado-

margarinsku

voljio svoju primitivno-perverznu strast za egzotikom. Da jednom. godišnje vidi, umesto slika i jevtinih kabaretskih pretstava — prave boje svejedno čega, Juga ili Istoka, ili jednog ili drugog izmešano. I da sam sebi dokaže koliko je daleko odmakao svojom evrop| skocnemačkom kulturom.

| A Šta se desilo, Skani inavci su naši prija-

telji — svojim vrlinama (oni

vole strogu nacionalnu neza| visnost, iako su između sebe ukinuli pasoše) i svojim nedostacima (oni su mprelerano oprezni). Zar možemo zabora= viti ili, bolje rečeno, da ]i smo |uopšte zapamtili da nije bilo štampe u svetu koja bi kra-

jem 1953 toliko bila za nas u

tršćanskoj krizi, kao šlo je, bez obzira na političku pripadnost, bila Danska.

U Skandinaviji sam naučio da se shvatanja ljudi ne smeju procenjivati prema njiho| voj političkoj pripadnosti. Istina, najširokogrudiji prema tuđim pojavama su liberalno raspoloženi, vanpartiski intelektualci. Kamo sreće da su svi izvan parlamentarnih šstranaka. Što se više ide prema levici ili desnici, na klupama parlamenata ljudi se sve više Zaklanjaju dogmama — dogmom o zapadnoj slobodi, večito važećim pos“gnućima i nepromenljivosti tuđinaca. Ali mnogi u dubini duše žele ili traže promene, mada ne nasilne, ne rutalne.

Kada oni nešto promene, to je često delo izuzetno i usamljeno. Ali mi ćemo ga razumeti. Nasmejaćemo se s razume|vanjem čitajući redove pune ljutnje kojima je jedan buržoaski ekonomista mpropratio izgradnju prve socijalizovane željezare u Laponiji. Kaže da bi bilo jevtinije da su sve inženjere i radnike na godinu dana smestili u najluksuzniji stokholmski hotel. Mi ćemo reći, iz vlastitog iskustva, da se, naravno, u eksperimentima potroši i preko mere. Ali se zato pokaže smelost. Nećemo uzeti ni suviše OZiljno sve one scene seksualne brutalnostn i gole ljubavi svedene gotovo na instinkte, koje gledamo m njihovim filmovima i koje tako lako prelaze kič, znaćemo: i na taj način oni beže od mirnoće. Mirnoće s kojom, nažalost, švedski mladići podnose strastvene ljubavne pokrete svojih nikako mirnih prijateljica.

I, na kraju, setićemo se da je njihov možda najveći mcderni pesnik i dramatičar Nordal Grig koji je kao reporter

oginuo u britanskom bombar-– eru nad Berlinom, svesno ili nesvesno tražio smrt u akciji. On je ličnom žrtvom, simboično hteo da vrati nordiskoj ulturi sjaj romantike i traičnog podviga.

Ako ništa drugo, možda je on doprineo tom čvrstom uveOOU na koje sam svuda u Skandinaviji nailazio: da po-

omci Nansena, Ibsena, AnderSena i Strindberga još nisu rekli poslednju reč u svetskoj kulturi, Oni žele da se njoj vrate novom snagom.

J. Gustinčić

2 TI II

DOPBROVIĆEVA REČ |

Dokumenti jednog sfraralačćog procesa

»Danas sam pogledao Rembrandta u Rijskmuzeumu. Video sam onaj fragment Anatomskog predavanja, koji je lane jedan luđak baš nekoliko dana pre mego što smo zajedno otišli u Amsterdam oštetio. — To je valjda vrhunac slikarstva, — faktura je majviolenfnija, koju sam ikada video. Razmišljao sam mnogo, o slikarstvu, o svome radu. Mislim da sam malo taman postao, ma da su mi slike iz ove godine nesrazmerno bolje slikane nego li ostale, — Lagano čovek sazreva. — Samo da bi mogao praviti figuralne stvari u miru, ubeđen sam da bi strahovit progres napravio.«

Amsterdam, jesen 1931.

Skica (gore) i „Monsinjor

Mihc Fabris”

Vreme je da se napori upute u pravcu humaniziranja prostora u bome čoveb živi

(Nastavak sa starne 3)

U spoljnoj arhitekturi glatke i čiste forme dolaze sve više do izražaja, dok u unutrašnjoj arhitekturi ima još mnogo kompromisa. Najzad, enterijer nije uvek potpuno u rukama inicijalnog arhitekta-projektanta. To se naročito odnosi na nameštaj na čiji izbor vlasnik može lakše da utiče, i koji je podložan dosta lakim izmenama. Ali duh vremena traži da se enterijer i u starim zgrađama modernizuje. Postoji, najzad, i profesija dekoratera koji uređuju i nameštaju stanove. Postoji i industnija nameštaja koja je počela da izbacuje takozvani moderni nameštaj.

BLICI se stalno menjaju, a i komer=

cijalni razlozi to zahtevaju. Umesto da se dođe do jednog određenijeg i postojanijeg karaktera savremenog enterijera, on dobija sasvim modni karakter, više podložan promenama nego i samo odevanje. Uzmimo ono što je najbolje iz toga vremena, uzmimo Paniz sa njegovim renomeom dobrog ukusa, i njegovom. slavnom tradicijom mameštaja. Luksuzni enterijeri iz tog doba postajali su ubrzo smešni i smatrani neukusnim. U vreme kada stari stilski mameštaj ima sve veću cenu, ovaj luksuzni demodirani moderni nameštaj može se kupiti bud-zašto. A dobar stilski nameštaj malazi često primenu u sasvim modernom enterijeru. Taj enterijer je moderan po svome duhu, oslobođen prenatrpanosti koja guši, oslobođen gipsanih orna-

i| {+ > ZORIM{HIJI HJU Pr aniliI||||

IPAJCHOD (PEJY3FRE 3A IPDW3BOJRRWY H NnPDMET ARHDXOJIHNX M BE3AMHMDXOHHMX IIMRA HA BEJMHO

NJIŽEVMNUE NU. VIEN E

realizacija skice

Slikati i ponovo slikati

sa bojom do jače dinamike

lekcijom.

— Pitanje naše likovne kritike jedno je posebno pitanje. Ona se uglavnom mne razlikuje mnogo od naše današnje Književne ili kazališne Kritike, protiv koje se u javnosti u poslednje vreme govori i piše. Sve to zbivanje iza kulisa naše Mritike tipično je malograđansko. Male wprovincijalne prilike, mali ljudi. Vrlo je karakteristično, da sam s istim slikarskim materijalom, koji je beogradska kritika primila prilično hladno, doživeo pređ holandskim forumom, zajedno sa svojim bratom arhitektom „Nikolom, vrlo velik i značajan uspjeh. Isto je tako karakteristično, da su mi holandski muzeji u Hagu i Rolter-

EN7

l menatfa, teških dvostrukih zavesa i draperija, silnih ukrasnih predmeta, prenatrpanih slika, oslobođen tame i prašnjivosfi.

NDUSTRIJA nameštaja ne živi od

luksuznih klijenata već od prosečnog skromnog potrošača koji ima neutoljivu želju da svom novom domu da što više sjaja. Za ove potrošače, a njihov broj je ogromam, industrija je postigla jedan standard koji karakteriše otsustvo ukusa, neudobnost i neprilagođenost stvarnim potrebama. Svi dobro poznajemo tu vrstu produkcije: neudobni „kauči“, „kombinovani ormani“ koji ne mogu da prođu kroz vrata i tesne ulazne prostore naših malih stanova, sa svojim trbušastim formama, sa orahovim furnirom 'koji se odlepljuje jer je lepljen i na sferne površine, okrugli stočići i fotelje sa uvek istim drvenim ručkama. Zašto se pravi ovaj nameštaj koji je ružan, neudoban i skup? Industrija odgovara: mi zadovoljavamo ukus poitrošača. Ali kako je nastao ukus potrošača? Ukus nije nikakva prirodna, spontana pojava. I dobar i rđav ukus odgajaju se godinama. Loš ukus nije toliko posledica neobrazovanja koliko pogrešnog obrazovanja. Dakle, na čemu se vaspitava ukus prosečnog čoveka? Na mnogobrojnim predmelima koji služe svakodnevnom životu — proizvodima te industrije koja tvrdi da samo ugađa ukusu većine.

| )ANAŠNJI stadium razvoja unutrašnje arhitekture ima dva vida: pretežno socijalni i pretežno likovni. U prvom slučaju problem je 'u seriskoj i masovnoj izradi jevtinog nameštaja, diskretnih, praktičnih i funkcionalnih formi. U istom duhu je i fiksna oprema i uređenje modernog stana. Taj stan, obično dve do tri sobe, je minimalan po kvadraturi, ali omogućava jedan visoki životni standard. Ugrađeni nameštaj je obično sastavni deo ovakvog stana. On čini da minimalni prostor stana bude dovoljan i da nestane utiska skučenosti koji može da postoji i u većim stanovima.

U izradi seriskog nemeštaja postignuti su dosta dobri uspesi u mnogim zemljama, naročito skandinavskim. Prostudirane i nenametljive forme ovakvog nameštaja, njegova mogućnost kombinovanja, čini da se tipiziranost i proizvodnja u velikoj seriji skoro i ne oseća ili se bar ne oseća neprijatno. Ova– kav nameštaj ostavlja još uvek mogućnosti za davanje individualne note celom enterijeru. Istina je

da i. pored izvesnih uspeha koji su postignuti, problem modđernog, standardnog, industriski proizvedenog nameštaja, nije rešen. Ali je sigurno da je fo jedino mogućni put. Najzad, standardni oblici su se uvek stvarali u svemu pa i u nameštaju, i to i onda ikada je izrada bila isključivo ručna i kada je često dostizala stupanj umetničkog dela. Takva standardizacija, pročišćena u toku Svog razvoja, dobijala je odlike stila.

(OSTAVLJAJUĆI zasada po strani pitanje unutrašnjeg uređaja stana masovnog tipa, pogledajmo poslednja idostignuća moderne unutrašnje arhitekture. RaZVoOj njen je merazdvojno povezan sa razvo-

. jem modeme likovne umetnosti. Za posled-

njih desetak godina ima ise utisak da je u modernom. luksuznom. enterijeru — slikarsko Skulptorski postupak dominantniji od čisto arhitektonskog. Modemlii enterijer postaje sve više sinteza likovnih umetnosti, sinteza o kojoj se često govori ali koja se ne ostvaruje lako. | .

O sintezi se u pojedinim slučajevima enterijera može zaista govoriti jer ovde slika često nije više samo slika već slikana površina unutrašnjeg prostora, pojedini predme-

da dolazim do svog cilja, Nekako me sekira, kako da dođem

namifestira kod crteža. Na ovom portretu ću sve učiniti da to pokažem. Uzeo sam žutu pozadinu, sa lila dobro ide, pa znaš kako je, čovek oduševljemo radi,

Ovih dana ću i belog fratra posetiti i još jednom dum Andra naslikati. Tako ću biti gotov sa dubrovačkom ko-

Dobrouic

Ljubiša Jovanović je protiv neukusa. A neukus je senzacionalistički piše o stranim glumcima i, umetnicima, dok se o našim umetnicima govori vrlo retko i neđovoljno. (Vidi njegov članak „Bez meukusa”, „Borbi” od 20 februara ove

'ako se

Te i

godine,). '

života

u našoj

metnosti,

u rukopisu, koja mi se već

že oseća, du Dubrovnik, jesen 1935

to je deviza i pomalo osećam

DOCERIILI

"To što je Jovanović protiv bulevarskog razgovora i štosova revolverskih listova na temu Đine naprimer, stvar je prosta, prihvatljiva

ideju, istina vešto prikrivenu, koja nas potseća na hvalabogu To je ideja da postoji ono što je naše, dakle naše gore list, i ono što je strano, što je uvek uvezena roba bez obzira na stvarnu vrednost tih ostvarenja nosti, koja se oseća i ovde,

ponovo treba da kažemo: postoje granice u svetu u-

naše novinarstvo da vodi računa. Jovanovićev zahtev da se piše o našim umetnicima (o njihovom privatnom životu takođe), a naročito o glumcima Ljubiša Jovanović najbliu ovakvom zrestvari svim drugo značenje: potseća na barikade i me-

DLZ 59

PROŠLOM broju, „,Knji[| ževne novine” objavile su pismo pod naslovom „,Ima li većeg zla i težih posledica, ima li opravdanja?” Reč je o ljudskoj zlobi koja zamalo nije postala uzrokom nesreće jednog deteta; detetu koje pomajku smatra pravom majkom bilo bi pre vremena otkriveno da je bilo u zabludi — harmonija jedne porodice bila bi poremećena i ko zna do čega bi to na kraju krajeva dovelo. U naše doba, kad su brakovi manje čvrsti i kad u toj oblasti

objavljen u

privatnog Lolobriđide

i razumljiva.

U, Jovanovićev članak ljudi traže svoje puteve, slični koji pledira za ukus i me- slučajevi nisu retki. I baš zbog ru sadrži, ustvari, jednu toga, a i u prilog teze koju za-

stupa objavljeno pismo, želeo bih da ispričam o jednom «slučaju koji nije baš tako davnog datuma. Pitanje koje je bilo postavljeno, Elasilo je, otprilike:

— Da li detetu odmah kazati da mu je majka umrla, ili, ako je ono dobru majku našlo u novoj majci, ostaviti to za kasnije, kad dete postane punoletno, kad

minule dane.

i lič-

sredini. Kao da sazre i kad bude u mogućnosti da svoj položaj shvati kako treba.

'xUnapred da kažem, ja sam za to da se ta istina pred detetom ne otkriva, već da se ostavi za kasnije — da mu se time ne remeti detinjstvo koje na život čoveka ostavlja ozbiljan pečat. Taj pečat mi često i ne osećamo. Nastojimo da ne obnavljamo osećanje na to doba našeg života. Brišemo ga iz pamćenja i ono ostaje neistraženo.

Ali, da vam ispričam ovaj slučaj. o njima valja

koje

ima jedno saono đe u intelektualnom sve- Na Autoputu je kao šofer iztu. Ono je, dalje, izraz vesno vreme radio mladić po iprepotentnog ' stava: da menu Vlado. Bilo mu je dvade-

O Rrifici

damu otkupili od mene po dve slike, dok beogradski muzej, kome bi to bila prva dužnost, nije pokazao za moj rađ nikakvo interesovanje. Uopće, govoriti o našim bijednim i likovnim i kulturnim prilikama je žalosno. Paradoksalno je da su mnoge moje nesrazmerno nevažnije izložbe imale u kritici mnogo veći uspjeh od ove poslednje. Na toj izložbi izložio sam preko trideset figura,

dovoljniji

loš ukus.

smo veći nego što jesmo, nego što se to inače misli, da imamo Bojana Stupicu koji, po Ljubiši Jovanoviću, mnogo da zaostaje za jednim Vitorio de Sikom.

Preterana potreba za isticanjem svoje ličnosti pre svega odaje rđavu meru i Ljubiša Jovanović je, protiveći se jednom lošem ukusu, pokazao prameru svoga ukusa. Ubrzo posle objavljivanja o-

set godina. Tamo je položio automehaničarski ispit, postao je svoj čovek, kako se to obično kaže. Svojom vitalnošću obezbedio je sebi budućnost, a čast poštenjem koje je izviralo iz svakog njegovog postupka.

Jednog dana, Vlađi je stigao 1elegram od oca i majke: da hitno otputuje u Beograd. Uzeo je otsustvo i krenuo. Vratio se posle tri dana.

nema šta

Nije bilo lako iz njega izvući šta se ustvari desilo, zbog čega su ga roditelji zvali. Ipak, ispričao je sasvim slučajno. Rekao mi

a novinari su pisali o meni da VOg članka, listovi „Večer. je jedne večeri:

sam isključivo pejzažist. Mene nje novosti” i „Beograd- — Znaš, moji proditelji meni smatraju u Beograđu francuskim ske novine” objavili su ustvari nisu roditelji. Ali, to ne đakom, a Francuzi pišu o mom velike i šarmantne foto- Srneta JHIMPR:

originalnom i ličnom pogledu na grafije Ljubiše Jovanovića. HiD sap 'fEnenadeB/- ada" je io slilcarstvo. (1931)

ti, delovi opreme i nameštaja, deluju skoro isto toliko skulptorski kao i poneka muoderna skulptura na lizložbama.

Slika na zidu gubi svoj smisao u mbdernom .

enterijeru, koji traži široke jedinstvene površine. Sem toga, ceo enterijer je postao slika sa svojom smelom orkestracijom boja. Nekad je enterijer u pogledu boja bio sličan tonskom slikarstvu. Danas on daje atmosferu kolorističke slike sa paletom „čistih“ Maktisovskih boja. U takvom enterijeru teško je obesiti na zid makakvu sliku, čak i. apstraktnu. Ali, zato apstraktno slikarstvo ima lizgleda da nađe za sebe povoljan teren kao zidno slikarstvo u modernom enterijeru, maročito u ulaznim holovima, stepeništima, galerijama. Moderno slikarstvo i skulptura doći će, verovatno, tek kroz arhitekturu do svoje kulminacije. S druge strane, oseća se znatan uticaj apstraktnog slikarstva na unutrašnju arhitektonsku kompoziciju.

svojim roditeljima uvek govorio

kana aa ai oan a at api i air rave aan a eat eee Oaa. a a i a a a a a a u u aurea ina ea auu tuzi supene ekuuyPi mup eenuuesuupiiSseugi esad

ZREJER

JAKO stvarana u „merilu čoveka“, i uvek u odnosu na čoveka, moderna arhitektura je često hladna, apstraktna. Možda je to jedna od njenih najozbiljnijih slabosti. U svom spoljnjem vidu, kristalinski, ledeni oblici moderne arhitekture mogu delovati vrlo upečatljivo svojom čistotom izraza. Unutrašnjoj arhitekturi, oblici koji na sličan način deluju, postaju neprijatni. Druga krajnost od tih ledenih, indiferentnih oblika jesu ·ambijenti sa uznemirenim, komplikovanim oblicima, sa agresivnim, razdražujućim bojama. Da li se tu enterijeristi donekle rukovode principom koji odgovara publicistici, afiši, komeroijalnoj izložbi? Izgleda da se pomalo zaboravlja čovek radi koga se sve to radi. Pormalna istraživanja i pokušaji na ovom polju dali su mnogo interesantnih rezultata i značajnih iskustava. Posle svega, izgleda da je vreme da se napori upute u pravcu huma-– niziranja prostora u kome čovek živi, u pravcu istraživanja, ne više samo fizioloških reakcija već i najtananijih psihičkih i emotivnih delovanja. Treba ipak priznati prvenstvo potreba ove vrste nad čisto doktrinarnim prin-= cipima.

Oliver Minić

VENE

RIVIĆE”

maltene kao o bogovima s Olim- ~

pa. Upitao sam ga:

— Zar su te zvali da ti to kažu?

— Da.

I objasnio je sve.

„Stigao sam kući u Beograd. Sto je već bio postavljen za ručak. Čekali su me.

Čudnovato mi je bilo što sam u kući ugledao neku nepoznatu, meni tuđu ženu koja me posmatrala, ne bi se moglo reći ni ljubazno, ni neljubazno. Pre bih rekao, namešteno ljubazno, -

Seli smo da ručamo. Nisam pitao zašto su me pozvali. Ru*ak je trajao sat i više; meni se užinilo kao da je trajao večnost. Kopkala me misao — šta se desilo? Konačno sam upitam:

— Oče, majko, šta je bilo, zašto ste me zvali?

Nastao je tajac. Majka je zaplakala, a otac je počeo da je teši: „Zeno, smiri se, on će sam da odluči, dovoljno je star!”

Obratio se meni:

— Sine, ova žena ovde, io je tvoja prava majka. Došla je kod nas i traži da ti to saopštimo i da te se odreknemo. Ona sada želi đa ubuđuće živiš kod nje.

Verovatno sam se u tom trenuiku zbunio. Gledao sam ženu. Majka? Kako majka, nikad je nisam video.

Moj otac i majka bili su ovi stari ljudi ovde. Oni su me školovali. Otac mi je mehaničar, majka kodđ kuće kuva i sprema.

Odakle sad odjednom ova žena!

Otac je shvatio moje ćutanje. Nastavio je:

— Kad ti je bilo dve godine, uzeli smo te iz Doma za nađenu decu. Bio si lepo dete. Mama i ja nismo mogli da imamo dece.

ipak morao da

Otac je pričao polako, kujući, kao da se pravda:

— Nismo znali da je tvoja majka živa. Uostalom, punih 18 godina nikako se nije pojavljivala sve do sada kad je od Doma donela potvrdu da je zaista tvoja rođena majka. Saznala je da si na Autoputu i da si mehaničar.

— Eto sine, ti sad odluči.

Moja majka, ili pomajka — ne znam više kako koga da zovem jecala je. Nepoznata majka prkosno je posmatrala moje roditelje. Svi su ćutali. I ja sam ćutao dugo. “.

Onda sam, čini mi se jako glasno, upitao:

— A gde ste vi majko bili ovih osamnaest godina, zašto ste me ostavili u Domu!?

Ona mi reče:

Znaš, sine, teško je bilo s detetom, Ti si sad čovek, možeš da razumeš; nisam imala muža, ti si se, rodio slučajno, ali sađa...

zastaj-

Ne znam odakle sam izvukao tu snagu, rekao sam joj:

— Gospođo, ili majko, kakogođ hoćete. Za mene je majka ova žena ovde. Ona me odgajila i negovala. Za mene je otac ovaj čovek ovde. On je od mene napravio čoveka. Ja vas ne poznajem. Vi ste se sada setili da imate sina, kad on zarađuje svoj hleb. A ranije, kad je bio u pelenama...

Žena je otišla. Ništa prema njoj nisam osetio.

I ništa se posle toga u našoj porodici nije izmenilo. Uskoro ćemo svi zaboraviti ovaj nemio događaj. Sad, kada sam počeo i ja da zarađujem, lepše ćemo i lakše da živimo svi zajedno.”

To mi je ispričao Vlado. I to bi bilo sve što sam našao za potrebno da kažem posle vašeg pisma o detetu i roditeljima.

M. T., profesor Beograd

O anode pje ČaagzaduK/ ORO =G Pazaadı M CC alazčevaf Op: /

Svake večeri daje za svoje goste odabrani umetnički program. Učestvuju poznati interna- F:

DANSINI5>VARILZ

clonalni i domaći barski pevači, komičari, žongleri, akrobati ı dr. — U aprilu gostuju # najodabraniji varijetski umetnici iz FRANCUSKE, MAROKA, TURSKE, HOLANDIJE i ITA-. ' LIJE. — Svira najbolji zabavni orkestar sastavljen od članova Radio Beograda. Peva poznala pevačica iz Trsta VIDA LAVRENČIĆ. — Muzika, ples, pesma | veselje preko cele noći. Služe se prvoklasna alkoholna i osvežavajuća kao | specijalna barska pića.

a Ca JL run aa auu aun aun ala ua auu maza A. zu uzanunuImuJU1, tazi azma naranai: Toamunu:Zız au a Juan uu InAR. Baz: zame izkmauzLuemA

ap duo sea u e u O NEONONUNNNIUNKITTLT"RTINI