Књижевне новине
ZŽavičaj zaboravio velikog pesnika
ODJE
To je onaj život, gde sam bao i ja S nevinih daljima, sa očima zvezda
I sa suzom, mojom,
što mesvesmo sija
1 žali, K'o tica oborena gnezda. To je onaj život, gde sam, pao i ja.
BEBDAVNO sam se u Čačku raspitivao za Disa. — Kakav Dis? Šta je to — Dis? Da li se ti s nama šališ? Rekao sam: : Vladislav Petković
(Iz »Tamnice«)
nika. Ni njegovog imena na usni nastavnika gimnazije. Nigde njegovog rukopisa u zavičajnom muzeju. (Oni što znaju i vole Disa Margita „Radović, Dragi Popović, Rista Ristović, pesnik Leka Obu-
cı
PROŠLOSTI
OG ROŠTIL
aza reia rune Ona raunaa mana eur aman rerni Lararperpunafi
DESNIK D
ske daće dime u njegovu čast. Bog roštilj je bog inercije, · dobrog odmora, masnih ručkova, bezbolnih šala, žute rakije. On je, kažu, najstariji bog...
"Tražeći Disa, naišao sam na tog boga.
Pokušao sam sa gimnazijom. Možđa ću ga tamo naći. Postoji gimnazijska arhiva. Ali mi ni tamo nisu znali ništa da kažu. Pokušao sam sa Disom. A izgubio sam Lukovića, Jer ni za Lukovića pojma ne-
Zašto ne podignete spomenik pesniku?
— Nismo sigurni,
— Kako to niste sigurni? Treba prvo ispitati njegovu prošlost... Sumnjate, znači, u njegovu ispravnost... mo-
Dis. Pesnik Dis. Vaš Dis. ćina, — žive sve povuče- A Čačak ima čim da se 7 - žda je bio kvisling... četČačanin Dis. nije.) Srušena je stara ku- ponosi. Istorijom i velikim maju. Ne „BEĆBJU RS pegla nici... i tako dalje... A onda sam se setio da ća u Paliluli. Čačak je sa- ljudima. Tanaskom i Rat- ka „Jesenje kišne pesme". Naravno, treba propostoji jedini, najveći 1ı svim izbrisao ime pesnika. kom. I čudno je što ne Čega se sve ne sećaju?.. veravati... najvoljeniji bog roštilj. „Bog roštilj je najkomot- pamti, jer ponos bi bio još Tada odlučih da ih pot- — Ali on je poginuo 1917 Neobičan bog. Ali bog. niji od svih bogova. Svinj- veći — svog Disa. setim na dužnost: godine. Pravi bog. Nezamenljiv, — E, to je druga stvar. kao što su i krčme neza- E Ali, opet... ko zna... TC a), A u Čačku izlazi list Tih dana je u „,Ćorovi- — „Čačanski glas” — | on
ni” „pušten u pogon” .veliki hotel „Morava”. Taj hotel je, ustvari, arhitektonski atentat na mirni i spokojni izgled niskih kuća 1 bašta. Hotel „Morava'
| | menljive. | | | |
(dobro ga nisu „nazvali „Ekscelzior” ili „Rivije| ra”!) bio je, uglavnom,
predmet čačanskih samo| hvalisanja. Jer bog roštilj | kađ se preseli iz birtija u | takav hotel dobiće svoj | davnašnji sjaj koji je Dpo| sle rata počeo pomalo da } gubi. | ·.. Kuća Petkovića na| lazila se u Paliluli. To je tip onih „starih „srpskih kuća koje danas retko VvI· đamo, jer su ih nemilosrdno, bez ikakvog osećanja za lepo, rušili i ruše, | a na njihova mesta podi. zali i pođižu polusilose, si| lose, kuće polusilose, kuće | silose, kuće kasarne i ku| će barake. | Majka mi je pričala da | se odlično seća Vladislava. | Svakog jutra prolazio je · pored današnje pošte. Od| 1azio je u školu. Vlađa je bio tih dečak, mnogo bojažljiv, mršav, čak neugledan. Deca su ga zadirkivala, — Pričala je moja majka Kosara. | — A da li se sećaš njegovog nadimka.
— Mnogo ružan nađimak. Bilo mi je krivo zbog | tog ružnog nadimka. Pesnik „„Utopljenih duša”, „Nirvane”, tužni Dis, jedan od najvećih srpskih pesnika, veliki Dis, bežao je od dečaka koji su ga
zađirkivali zbog mnjegovih slabih ramena. Vikali su ||za njim:
— Vlađa, misirska baba! — A on se sklanjao, priča moja majka. — Sećam se: uvek je izbegavao dečake.
Dok ovo pišem meni je mnogo žao što moram da izabeležim i ovu uvredu koja je naneta pesniku. Jer ovo je jedna od nezabeleženih uvređa. Disa su wređali. I posle smrti. Čak i njegovi najmiliji...
"Tražio sam ulicu Vladislava Petkovića Disa. e postoji. Tražio sam Čiaonicu koja nosi njegovo a Ne postoji takva či-
taonica. Raspitivao sam za literarnu družinu „Vlađis slav Petković — Dis”. Nikada nlje postojala. Nigde spomen ploče. Ni spome-
Karikatura Z. Džumhura
A a ta x i: i ii
bi moga malo đa se zauzme za Disa. Da, bar, ispriča Čačanima Disov život... .. I, tako, raspitujući se, tužan otputovah za Beograd. Mogli bismo da
budemo osetljiviji prema svojima. Svoj je svoj. Pa to barem nije teško. Istina, Cačani pođižu spomenik Nađeždi Petrović. Ali,
" izgleda ne na svoju inicijativu. Podđižu ga jer se umešao Meštrović. Poslaće im Nadeždinu bistu. A da li Čačak ima jednu jeđinu Nađežđinu „sliku. Nema. Ni u zavičajnom muzeju. Ni u školi. Ni u odboru, Ovaj mali prekor, ne želi da uvredi. On želi da potseti. ıI đa opomene. A ovo malo gneva zbog pesnika Disa, zbog zaboravljanja i otuđivanja, nije zbog nikakve mržnje, već zbog ljubavi za rodno mesto pisca ovih redova.
... Živeo je pisac Uskoković, živeo i pisao. Ubio se jednog dana. Građani mesta u kome se ubio Dodigli su mu spomenik... On se nije rodio u tom mestu. Građani u Kuršumliji podigli spomenik... Iz ljubavi. Zbog Srbije i našeg ne baš najbogatijeg bogatstva.
*
Napisao sam članak pre desetak dana, a danas sretoh neke Čačane, Među njima su bila i dva istaknuta druga iz Opštine i Homiteta. Rekoše mi da su čuli za moj članak, da nemam. pravo što sam tako pisao. Uzgred mi ovaj drug žšspriča da li on nije siguvan da je Dis veliki pesnik. Jer, reče, jedan ozbiljan i odgovoran „Čačanin rekao mu je pre gođinu-dve: Možda je Dis i dobar pesnik. Neko kaže da jeste, neko kaže da nije.
I, eto, opet ono zna?
Zbog toga preporučujem onima koji ne znaju da pogledaju „,,Bio-bibliografsku građu o Vladimiru Petkoviću Disu”: „Letopis Matice srpske” novembar 1954. Naravno, sa objašnjenjem: „,Letopis”" je ime časopisa koji izlazi u N. Sadu. Jer može nzko da posumnja:
— „ Letopis” — ko zna šta je to?..
ko
B..V. BR.
France (Nastavak sa strane 1)
a. Poezija, grč srca pesnikoih poslednjih godina, izgorea je u kaminu, zapaljena ruom njegove bogobojažljive estre; nestala je zauvek i oala nepoznata.
(CRNA povorka kreće
se prema groblju.
rešerna sahranjuju. Kranjki plebejci svrstali su se u dove iza kola u kojima le-
kovčeg, jer su na pogreb.
ošli i velikodostojnici iz Ljulljane. Pre svega tri dana Prešern e za njih bio: pijanac, čudak, ovek manje vrednosti jer golori slovenački, nečista krv,
Prešern
Iz prikrajka, sa pločnika ulice kroz koju je povorka prolazila, tužno su gledala deca.
— Doktor Fik je umro.
Doktor Fik je svakog dana, kad je bio zdrav, imao pune džepove smokava. Na ulicama
je okupljao decu i delio im
smolcve, kako to kažu Slovenci. — Doktor FPik mate fig!? Doktora Pika sad voze na groblje. Deca plaču. Nema više njihovog doktora, nema više smokava. Oni ne znaju da
fige,
D E L O književni mesečni časopis
(PV0II|
je sa doktorom Fikom, Francom Prešernom, umro i jedan pesnik. Najveći slovenački. „ODINE su prošle, Mali grob, neugledan, na groblju izvan grada, označen je krstačom od hrastovine. Crvene karanfile skoro i ne
-
primećujemo.
Stotinu i šest godina prošlo je od smrti Prešerna. Na gro-
bu i danas cvetaju karanfili, više od jednog stoleća posle
pesnikove smrti. Nikad nisu
usahli, čak ni u doba ratova.
Kao da svoje korenove imaju u srcu pesnika.
Avgust Šenoa napisao je novelu o crvenim karanfilima na grobu pesnika. Slučajno je piše — naišao u Kranj, otseo u „Staroj pošti“ u koju je Prešern za života redovno dolazio.
Dopala mu se Neža, dvadesetogodišnja sinovica vlasnice „Stare pošte“. U to vreme čitao je Šilera i Getea, za Prešerna je samo čuo.
Neža ga je odvodila na grob slovenačkog pesnika, koji je ona inače svakog dana posećivala i na njemu negovala crvene karanfile.
karan}
Neža je Šenoi dala knjigu pesama Prešernovih. On je zavoleo i Prešerna i Nežu. Neža mu je s groba otkinula karanfil koji je sačuvao u knjizi.
Kad je Šenoa iduće godine svratio u Kranj, Neža nije više bila živa. Umrla je od sušice. Ali je nečija ruka i dalje negovala crvene karanfile na grobu.
Stotinu i šest godina već ti karanfili žive. I ovog puta sam ih video.
Stotinu i šest godina — to je više od jednog stoleća.
Prešernov spomenik, kažu, premestiće na vidnije mesto. Možda zbog toga da ga odmaknu od crkve koja je uništila njegove. pesme. Možda, kažem, jer to ne mora da bude tačno.
Na kraju krajeva, svejedno je — stajao spomenik ovde ili onde, kad na pesnikovom grobu cvetaju karanfili, cveće devojke Neže iz „Stare pošte“ koja je umrla od sušice i ostavila za sobom lep običaj kojim mala zemlja Slovenačka svom velikanu daje ono što u životu nije imao —d ljubav.
Nenad Stavjel a K_ R "|_C-
izlazi svakog trećeg
U mesecu, u izdanju izdavačkog preduzeća NOLITTI.
UJNEHNMMIJIJ,
Svodim boju na njene elemente
ETAR Dobrović' je govorio: slika je za mene
koloristična masa.
Ja gledam u istu kolori-
stičnu masu i na objektu koji slikam i ja ne aranžiram slike, ja je prenosim onako kako mi-
slim da ona doista postoji.
Intenzifikacija koloristič-
nih masa na objektu, to je moj program pod svaku cijenu. Kolorit je najjači u Dalmaciji između, juma i septembra od devet do jedan i od tri do pet poslije podne. Ja svodim boju na njene elemente. Ako su Velasquez i Goya slikali plein-aire po iskustvima stečenima. u atelieru, ja plein-air prenosim u atelier. Što se tiče oblika oko koga se javljaju boje i rasvjeti naglašavam isključivo lokalnim tonom. Rasvjeta je reflektor koji rađa kontrastima: sjenom i svjetlošću. Po svojoj vlastitoj metodi ja eliminiram sjenu i svjetlost, i plastiku objekta naglašavam isključivo crtačkim sredstvima; arhitekturom, ako je ima, a kod paysagea: pojedinim objektima na terenu.
Kod ljudskog tijela,
diskretnim „naglašavanjem
obujma, postizava se intenzitet boje. Nemir vegetacije potječe iz igre sjena i svjellosti, koju ia doslijedno izostavljam, jer za mene se grane kreću i vulkanski mouvemen+ bilja kod mene ne traži crno-bijelih akcenata. Moj slikarski postupak en general jeste: ja izgrađujem slike iz pozadine, od zadnjeg plana (neba), spram predmeta u prvom planu. Kod figura u alteliemu meni pozadina služi kao osnova, i ja figuri podređujem pozadinu. tako, da su valeuri crteža u ovom slučaju za mene mnogo manje važni.
Ljudima me laskam do tog stepena da sam ih
spreman uvijek karikirati.
Čovjek je preda mnom
arhitektonska pojava sa manje važnim psihološkim momentima u rasvijeti, koju dišem u intenzitetu dok mogu. I Francuzi su bezlični spram figura. Francuzi su se specijalizirali u portretisanju u detaljima, Francuzi su se uopće izgubili u detaljima. Slikaju drveće, kuće, ribe ili predmete uopće, a ja slikam sve: i ribe i životinje i more i predmete i ljude. Tako je govorio
Petar...
(M. Krleža: Iz knjige »Detinijstvo u Agramu«) 1931—1933
hd Filahovae o Dobrouviću
„Treba li da kažem Koliko je to bio iskren i beskompromisan slikar... i fanatik! S kakvim se samo uverenjem i elanom prihvatao svoga kista! A bio je ta-
kav otkad ga poznajem. Sećam. se...” UwUsamljena kućica u Dubravi,
na krajnjoj periferiji Zagreba, sa čijeg nas zabata jelenski rogovi upozoravaju da je njen domaćin lovac, utonula je u mir ranog nedeljnog popodneva. Sedeli smo u malo čudnovatom ateljeu: sa zidova su nas gledale Dronicljive
—
Dči s portreta, a tu do slika visile su kože divljih mačaka i vukova... Slikar Vladimir PFilakovac, danas profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, počeo je svoja sećanja na mrtvog druga i kolegu Petra Dobrovića govoreći o prvim danima njihovog poznanstva.
» •.. to je bilo negde 1911 godine. Kađa sam došao na Umetničku akademiju u Budimpešti, Dobrović je već učio drugu godinu. Znali smo jeđan za drugog još u srednjoškolskim klupama, il stvamo poznanstvo sklopili
jr -
smo za vreme jednog ručka kada se on glasno i na rđavom srpskohrvatskom jeziku raspitivao za mene, čuvši da sam stigao. Od naših ljudi zatekao sam s njime još Voju Trifunovića i Đoku Mazalića. Godinu dana posle mog dolaska priključili su nam se pok. Srećko Sabljak, zatim Vilko SŠeferov i današnji filmski režiser Slavko Vorkapić. Od tog. susreta pa do njegove smrti naše prijateljstvo nikad nije prestajalo...”
„Za vreme studija izlagali smo, jednom prilikom, u peštanskoj Umetničkoj galeriji. Od svih studenata na Akademiji samo su radovi nas dvojice odabrani za izložbu. Posle tog priznjanja Mađari su nas počeli svojatati, pa smo čak i u njihove leksikone dospeli kao mađarski slikari... A znate Petar je bio veliki patriota, Jugosloven... Njega je na primer oduševio Meštrovićev Dpostupak: Meštrović je izlagao u srpskom, a ne austriskom paviljonu, jer Hrvati nisu imali svoj paviljon. .... Naš život je onih gođina bio neobično mpoletan. Rađilo se danonoćno. Dobrović je znao satima stajati na ulici i crtati razne dinamične scene, konje, autobuse... A bio je izvrstan crtač!.. Bavio se mnogo i sportom, bio je čak jedan od vrlo istaknutih gimnastičara u prestonici, fizički jak i snažan... Bez stipendija, većina nas bavila se raznim Doslovima izvan svog zanata”.
Posle odlaska Dobrovićevog u
_ZzOGP MG opac Go
Nepoznata fotografija Laze Kostića iz njegovih mlađih Mđana. (Najverovatnije đa potiče iz doba Kostićevog đakovanja u Budđimu, i to iz 1859, kada je polagao. ispit zrelosti.)
Oseća se živa potreba za jedmim novim gućio da se potpuno oseti i razume kon
*
uviđom m jugoslovensku poeziju koji bi omotinuitetj te poezije sagledane sa jednog savre-
· prikaže. U svim
77 Z
“
„Nemir vegetacije potječe iz igre sjena i svjeilosti...”
Pariz, Filakovac godinu dana nije imao s njime kontakt
O ponovnom viđenju sa Dobrovićem, po njegovom povratku iz Pariza, Filakovac kaže:
„ •.. jednog dana, izjutra, iznenađio me je u mome stanu u Pešti s koferom „punim crteža i umotanih platna — i silnim oduševljenjem za Sezana. Zakupio je jedan dućan, prizemno, zavukao se tamo i radio intenzivno, kako je on to već umeo. Kada sam ga tu jednom posetio, od crteža 1 slika nije se moglo proći Kroz sobu!
Otađa, kao što je poznato, radio 'je samostalno: Izlagao je u najboljim „mpeštanskim salonima. Sećam se kao danas: imao je uvek vrlo dobre kritike. Kao mladić od 29 godine!”
Posle Prvog svetskog rata Filakovac se našao zajedno s Dobrovićem wu. Osijeku. Slede Dobrovićeva putovanja i izložbe po zemlji i inostranstvu. IT uvek novi susreti starih drugova — sve dok se dvojica peštanskih studenata nisu našli opet na jednoj akademiji likovnih umetnosti. Ovoga puta u Beograđu i kao — profesori,.. Prešli smo u razgovoru sve mene Dobrovićeve palete. Og impresionizma, preko Kratkotrajne inspiracije na rađovima Andre Lota, zatim vraćanja klasici, Tintoretu, Đorđonu i drugim starim majstonima kompozicije i arhitektonike slike, — do poslednje, najsvetlije faze u kojoj se iskrista• lisala mjegova snažna umetnička ličnost (motivi iz Dalmacije, portreti Veljka Petrovića, Vlađislava Ribnikara, Marka Ristića.. .). Zanimljivo ije da je Vladimir Filakovac bio jeđan od prvih, a isto tako i jeđan od poslednjih (ako ne i poslednji) koji su portretisali Dobrovića. I Dobrović je, takođe, radio portrete Milakovca.
— Dobrović ima ogromne zasluge za naše slikare — govorio je. — Razbuktao je u njima smisao za stalan rad... Prenosio je na darovite slikare svoj temperament i borbeni duh, koji je nekima od njih nedostajao.
Stevo Ostojić
*
Dobrović o uloži umefniKa
Ja držim da kao slikar nikakto nisam i ne mogu da budem neki društveni reforma– tor ali zato moj stav prema izgradnji jednog DOVOgS društva mora da bude nepokolebišvo pozitivan. U tomjokviru ja držim da sam svoju slikarsku i kulturnu ulogu izvršio samim tim ako sam objektivan isto. Ticgraf svoga vremena, u kome ŽiVIm. Jer, na kraju kraJeVa, ja sam živim u tome društvu i ono me svojim kretanjem uslovljava. Tako sam „Svojim nizom „portreta pokušao da uvučem u presek ove sredine u kojoj sam i da pokušam da dam ne samo te ljude u jednoj anatomskoj formi, nego da, u njima upra-
Vo anatomski razotkrijem onu «psihološku Đovezanost
koja sve ljude vezuje za jedan društveni kompleks. A to je baš „oprečno srednjoj liniji današnjeg našeg likovnog živola u kome još uvek Vegetira pariska lirska formulaciJa, koja inače 'postoji bez sva-– kog daljeg realnog opravda-– nja. Jer svoj toj našoj građanskoj „umetnosti, u svim njenim formulacijama, nedostaje ong Rkonstatirajuće hrabrosti koja će likovno da, zađe u činjJenicu, da je razotkrije i tim njenim formulacijama nema osnove u kojoj crtež ima glavnu reč. Uopšte, neđostaltak cele ove slikarske generacije je slab crtež. Mnogo je danas ljudi koji slikaju, ali je malo njih koji znaju da macrtaju. Crtež je nosilac ideje, a, kolor je
U drugom broju koji je izišao trećeg aprila, DELO između ostalog objavljuje esej . Oskara
Daviča o literaturi kao «mlađićkom« i konformističkom shvatanju života; nastavak razmatranja
aktuelnih problema savremenog izraza u stalnoi rubrici KOMENTARI koju vođi Marko Ristić;
drugi deo eseja Dušana Matića o problemu zbirke pesama; članak na aktuelnu društvenu
temu — o komunama, »poslaničke beleške« Dobrice Cosića; pripovetke Miođraga Pavlovića i Svetlane Velmar-Janković, kao i niz drugih priloga,“
U težnji da na svojim stranicama što češće donosi priloge autora mlađe i najmlađe' književne generacije — i onih koji se dosađa nisu javljali, DELO i u ovom broju donosi rađove nepoznatih autora,
DELO uređuju: Aleksanđar Vučo, Oskar Davičo i Antonije Isaković. Sekretar ređakcije Petar Džadžić; ređakcija: Vlajkovićeva 8; administracija: Terazije 27; cena pojeđinom broju 120 din.; polugođišnja pretplata 300,— Godišnja pretplata 1.200.— Tekući račun 1031-T-627.
menog gledišta. Redakcija »Kmjiževnih novina« zbog Itoga će, donositi one poetske tekstove koji su, po njenom osećanju, Inovo, olkurivanje naše poezije. Na taj mačin, po mišljenju redakcije, bolje će se razumeti i naš savremeni poetski izraz, koji nije nikao samo u ovom trenutku (a još manje je puki odjek ianašnje evropske lirike), nego ima svoje duboke povode i korene u svemu onome što je bilo poetski autentično kod nag,
Ređakcija se, zasad, ograničava samo na srpsku poeziju, i to XIX i XX veka, koju će Dpretstavljati što je moguće življe, Zbog toga se meće, u afirmiranju pojedinih pesnika ) i pesama, rukovoditi hromološkim metodom.
Nađamo se da će ovaj pokušaj odaliranja nmajvrednijeg i naijibitnijeg iz naše poezije, pre Svega po osećanju srodnosti za pojedine pesme, pomoći srednjoškolskoj i stu-
dentskoj omladini za bolje upoznavanje nacionalne književnosti,
A E O O OJ O eV A O ovi EO |
od idućeg broja, redovno. bitni za takvo, kvalitativno
c nezakonite dece. | Sestra je bila' zaprepašćena Tešernovim priznanjem o Ani 'elovškovoj i o deci. Ona za iju nije znala sve dok ih PreTrn na samrti nije pozvao.
A sada je orna povorka ompezna, kao da ništa pre DgBa nije bilo. A ako je nečeg ikrenog bilo u ovoj poslednjoj ratnji, to su bile suze maloTojnih prijatelja iz Ljubljane.
I još nešto.
samo onaj momenat koji daje raspoloženje, koji daje jednu emotivnu pristupačnost i bližu VezZU...·
Umetnik ne izmišlja mišta novo, umeitnik je samo barometar jednog stanja, on je u najboljem „slučaju izvršilac kulturne želje klase, mase ili nacije, Umetnik može jedino \ da zauzima za ili kontra sta'vove prema problemima ambijenta u kome Živi.
(Nastavak na strani 13)
NJIŽEVNE
|| e e
NOVINE