Књижевне новине

Z—.0 /

agregata __SAVREUVY wo Radomir | Konstantinović

VOG puta je izgutao: čovek je ležao na

krevetu. Kad je ušao unutra video je

odmah da čovek ne folira. Spavao je tvrdim snom. Njegovo lice je bilo lice čoveka koji spava, A čovek u snu nije određeni čovek. U tome je i bila „stvar. Da je mogao da se seti nečeg što bi odredilo tog čoveka, otelo ga od ovoga što je bilo neodređeno, neodredljivo kao san, stvar bi bolje izgledala. Ovako, ništa mu nije pomagalo. Čovek je spavao, njegovo ravnomerno disanje pritiskalo je stvari 'i četiri zida sobe. U uglu je bilo ogledalo. Šta ima u tome? Zar nikada nisi video nijednog čoveka koji spava?

Nešto je ipak bilo. Čovek koji je spavao nije izazivao mržnju u njemu. Njegova nesmotrenost

bila je nesmotrenost planine. Ako sa revolveromu ruci staneš pred planinu, šta joj možeš? Tli pred more koje stiže obalu u dugim, nerazumljivim „talasima? Postoji planina i postoji more. Ima jedno mesto u svetu na kome se nađeš potpuno nespreman: krevet i čovek koji leži i spava, a ti si nadđ njim, došao si da ga ubiješ, u ruci ti je otkočeni revolver kalibra 7.65.

U uskoj sali pri velikoj svetlosti učili su da gađaju iz revolvera. A reflektori su bili kao oni nad ringom za boks meč. Gađali su u mete, krugove sa crnom tačkom u sredđini, u lutke ispunjene slamom, u pticu i u jaje. Možeš da gađaš u čoveka ispunjenog slamom. U pticu i jaje. Ili u čoveka ispunjenog čovekom. Ali kako da gađaš u čoveka koji nije čovek?

Čovek je spavao, Bio je oslobođen od sebe, od svoje prošlosti, onoga što ga čeka. Bio je nešto drugo a ne čovek koji bi (da je buđan) skočio iz kreveta, naleteo na zid ili na ogledalo, ilt poleteo prema vratima za kupatilo. On ga čak i vide: kako se, pogođen, zaustavio. Buljio je u njega. Pa se spustio na pod. A on mu je prišao i još jednom opalio. Nije voleo da puca u ljude koji sede na podu. Ali u ovom trenutku, bilo je to neopisivo stvarnije: da pucaš u čoveka koji sedi pred tobom i pogledom prati kruženje revolvera u tvojoj ruci. Bio bi to čovek. Bez obzira što sedi ispod tvojih nogu i očekuje ponovni pucanj, u svoju glavu, to bi bio čovek. Makar i na kolenima: čovek.

Sad je shvatio: radilo se o tome što je bio otsutan. Da bih mogao da pucam u mjega, mislio je, on mora da je tu. Ne može da mi ostavi svoju senku, svoju sliku. Mora da se brani. Mora da se bori. Da skoči, očajno, iza fotelje. Mora da bude sa mnom. Ne može da mi pruži fotografiju: pucaj u fotografiju (da mi kaže) i ubićeš mene. Mora, ponovio je, da se brani. — Preneražen. Ili da se šali, da je šaljivčina. Uja, uhva– ti me. Uhvati, uhvati. Gola ruko smrti, Lepa žmurko smrti. Uhvati me, jaoj, uhvati me.

On bi pucao. Jeste. I pucao je. Gde sve? Nije mogao da se seti, nije bilo ni potrebno. Jer pucao je u ljude koji su bili ljudi. To Je bar prosto. U čoveka možeš da pucaš samo ako je čovek.

— Probudi se. Rekao je.

Covek je ležao.

Majku mu. Bolje da su ih vežbali i za ovakve stvari. Pucali su u jaje, u čoveka od mesa, u čoveka od slame i u pticu. Možeš da pucaš u zvezde. Možeš u mačku. Možeš da pucaš u sve što je mrtvo i što je živo. U mrtvaca izvađenog iz groba. Ali kako da pucaš u nešto što ne postoji i što te zafrkava?

On uđari čoveka po licu. U sobi je odjeknulo. Sčepa ga za košulju i prevrnu na leđa. Covek je bio mlad, i ličio je na fotografiju koju je on imao u džepu. (Među ostalim fotografijama.) Njegove usne bile su sad otvorene. Bio je sveže izbrijan. Kao da se spremao kod neke ženske. Bio je čak i lep. Bio je tako lep ı zgodan da pucaš u njega. Bio je tako zgođan da opališ u njegovo lice. Ne, pomislio je brzo. Nikad mu me bih pucao u lice. Šteta za takvu glavu, Pucao bih niže, u trbuh. Pucao bih dva puta u trbuh i u leđa. Čak bih mu i u leđa pucao, a samo ne u lice, Ovo je bilo fino, nežno lice. Da sam devojka, da sam kurva voleo bih čoveka sa ovakvim licem.

Skoro da ga je pomilovao. Prineo je ruku sasvim do njegovog lica. Ali onda se trgao. Da li je čovek bio uvređen? Da li je bio uvređen što ga ovaj šamara dok on spava? Da li ga je, najzad, on uopšte šamarao? Ah, da je bio uvređen. Da se ljutio. Da se samo bunio! Zurio je, trenutak, u to lice, fino lice za devojke, ali na nje-

777

Ž, 27

80% ŽŽ

VON

Vrač /

ia Ca

Ilustracija Laze Vozarevića

mu nije mogao ništa da primeti: ni bol, ni bes, ni uvređenost.

Tanak mlaz krvi cunio je iz usta. On izvadi maramicu iz džepa. Nespretnim pokretom ruke izbrisao je krv. Onda je vratio revolver u džep od kaputa, uhvatio čoveka oko ramena, pa mu podvukao ruke pod pazuhe i uspravio na krevetu. Čovek je bio prilično lak (65 kila najviše) i za takav poduhvat nije bila potrebna naročita snaga, pa ni veština, ali on je to jedva izveo. Činilo mu se da diže brdo. (Već sam star, pomisli. Skoro ću u penziju. Ostaje mi kafana sa ćelavom ženom koju niko neće. Sa prljavom kurvom koja se više i ne pere, i sa smrću. Ah bogamu.)

To je bio uspeo vic. Sad je čoveka namestio uza zid, da sedi. Covek je zaista seđeo, ali neprirodno ukočenih nogu. Njegova glava bila je nakrivljena ustranu. Pokušao je da mu savi,e noge i ispravi glavu, đa ga namesti u prirodni položaj. Hteo je da čovek liči na čoveka. Hteo je da ga vrati u položaj koji mu je on bezočno ukrao. Nije išlo: noge su uvek bile nekako čudno uknućčene, a glava je padala na levo ili desno rame. On je ličio na lutana, a ipak nije bio lutan. Ličio je na avet koja spava u vozu. Ovo je bio demonski voz koji tiho putuje bez truckanja i bez galame.

Stajao je preko puta aveti. Osećao se i sam kao da putuje. Nikad se pre toga nije osetio kao neko ko putuje. Zidovi sobe ostajali su na mestu, parče krova preko puta, prozori i odsjaj kasnog zimskog sunca u njima, ogledalo iza njegovih leđa. Sve ukočeno. Ali ipak je putovao, kretao se, odronjavao kao pesak peščanog brda, dole ka nekoj tamnoj obali. Bešumno i beznadežno.

Osvmu se, skoro panično. Nije video ništa.

Možda svoju senku na podu, možda senku između stola i stolice na kojoj je ležala pepeljara puna pikavaca. To je bilo. Ili se toga samo sećao, kao što je mogao da se seća jednog sveta u kome je nekad bio? Odmakao se dva koraka od čoveka. Podigao ruku. Sad se jedva čulo disanje. Majku ti, Milosnu ti majku. On je zaista ličio na lutana iz vašarskih šatni (u Grobljanskoj ulici), na lutana koga si video slučajno, u prolazu, i onda prišao šatri, uzeo vazdušnu pušku i pucao u njega. Pucao? To mije smeo da uradi. To ne smeš da uradiš, pomisli. Kako je moguće da pucaš u čoveka koji spava, koji je kao. lutka? Ili pucaš u čoveka, ili pucaš u lutku. Ali u čoveka-lutku, u lutku-čoveka, kako možeš? To ne umem.

je reče.

Bio je besan. Daleka vreva građa dopirala je kroz zatvorene prozore: tamo je bio grad i on je mogao da ga čuje, mogao je da poželi da sve ovo mpošlje dođavola (koliko je samo vremena

Miodrag Pavlović

Duojnici

Omamljen ležim đok morski vetar svira, i glava tigra na ramenu mom Spava, moja ruka je pandža kojom tigar me đira; u zločinu se đesila metaformoza prava:

On i ja smo jedno, pijemo žestoka pića, on misli o smrti, ja imam pruge po telu, i sa prekookeanske lađe motrimo celu vasionu; posle zverstva pravimo otkrića, jedna smo drugom i spas i Žrtve.

Znamo đa je ovo put iz donjeg u gornje more, anđeli će nas sutra izvući ugljenisane i mrtve, zato se sad ritualno kvasimo đa buđemo čisti i međitiramo duboko dok palube gore:

Covek i zver, transcenđentalni izlaz nam je isti,

SS SS SS

2 77

sva u

prošlo!), da se pomeša sa ljudima (pomešane karte, pomešane sudbine), i ode u bioskop ili gde bilo, u neki restoran, đa radi šta bilo. Makar pucao u te ljude, što je bilo jednostavno: u ljude na ulici, na futbalskom stadionu, na drumu po kome pađa kiša, u čamcu, koji plovi nizvodno, u blatu, u, vozu, u restoranu koji je svetao i u kome je dobro ne toliko od svetlosti električnih sijalica mego od toga što su to bili ljudi, živi, prisutni, ljudi koji se boje. Koji viču i beže. Koji pucaju na tebe. Ljudi kao ti. Ljudi koji su bili ljudi. #-

A ovo je bilo odvratno. Bilo je podmuklo.

Pomisli da ga udari drškom od revolvera. Ali to više nije mogao da učini: kako. da udarim čo-

"veka koji se ne brani? Kako da udarim onog koji

spava, koji je zid, koji je stolica? Kako da ga udarim kađa se ne brani?

— Brani se, reče.

Pa još jednom: — Brani se.

Gušio se. To je bilo poslednje: gurnuo je čoveku u ruke svoj revolver. Bio je to težak revol- · ver, nabijen mecima, a ruke čoveka u snu nisu ruke čoveka po danu, ruke ljudi u koje možeš da pucaš: one su otsutne. One ne uzimaju ništa. One ne žele ništa. I ne poznaju. Njima ne treba nijedna od svih stvari kojima se služe ruke ŽživVOB čoveka u koga si pucao i u koga ćeš sutra da pucaš. Otsutne ruke koje kao da uopšte nisu ruke. Taj čovek služi se drugim: rukama, ako su mu

u uopšte potrebne. Ruke sna. Koje su to ruke?

Ipak mu je nekako ugurao revolver. Zatvorio je njegove prste, zatvorio što je čvršće mogao. Kažiprst desne ruke uvukao mu je pod ooz. Covek je imao samo da se probudi, na njegov uda–rac (kako da ga uđari?), ili na neki zvuk, na neki neprirodno jak šum, i on bi tek onda skočio na njega. Mislim da je to u ređu. Mislim da niko ne bi mogao da mi kaže da misam fer.

Kao da je stvar bila u tome — biti fer igrač. Kao da je želeo da pruži šansu tom čoveku, ne zbog sebe, koji je bio budan, nešto sasvim drugo, na ulici, dole, ispod ove ogromne kuće, neshvatljive i strašne, jezive kuće u kojoj je bio ovaj čovek, tu, na tom krevetu kao na vrhu nekog brda u čijem podnožju se on nalazio, očajno pokušavajući da stigne do njega, da mu se približi, da se nađe tu gde. je on spavao poluotvorenih usta. Spavao kao da se ne radi samo O jednom običnom čoveku koji spava.

Znao je da je to poslednja šansa. Ne dvoumeći se ni časa, ne misleći, udario ga je ponovo u glavu. a

Udarac je bio strahovit. OVOBS puta bio je to uđarac kojim može: đa udari samo onaj koga hoće da gurnu sa mosta. Da gurnu u reku. Reka je smrt. Reka je nešto gore ,od smrti.

Koprcao se na samoj obali mosta. Glava je tupo udarila o zid, odbila se, on ije otskočio u očajnoj nadi i zadržanog disanja: ništa. Očekivao da se čovek trgne, i otvori oči, da nešto pokuša, čak i da povuče za oroz revolvera. Očekivao je da budđe ponovo čovek, da se vrati sebi, da se spusti sa tog neshvatljivog demonskog brda na kome se tako nepojmljivo. nalazi on, miran i spokojan i dalek (o strašni moj anđele, fina glavo), očekivao je da to bude jedan od ljudi koje zna. : ·

Čovek sa ulice. Čovek iz restorana. Čovek ispred bioskopa. Čovek koji korača. Nada i smrt. Ljubav i pohlepa. Čovek. Šta je bio čovek ovde gde smo mi? Šta je čovek u koga možeš da pucaš zato što je ovo što. si ti, što je tvoj brat?

Uzalud. Revolver je ležao u čovekovoj ruci. Sad se ponovo čulo '· kako on'·diše. Disao je punim plućima, duboko i ravnomerno. Kao zemlja je disao. Njemu se učini čak i da je tanak osmeh zadrhtao oko njegovih poluotvorenih usana. Izgledalo je da mu se čovek ruga. Ali njegova usta nisu odđavala ni prezir ni zadovoljstvo: bio je to osmeh koji nisi mogao da vidiš na licu običnog čoveka. Anđele, reče, znao sam da ćeš doći, Znao sam da moraš jednog dana doći.

Kao opčinjen vrati se u sobu. Tu je bilo ogledalo. Otvonio je oči široko. Gleđao je svoje lice. Sta je to radio? Čoveče, zašto si radiš?

to morao da

Njegovo lice zgrčilo se u ogledalu, oko usana punih gorčine otvorila se pustoš. Osmeh je odavao mržnju i nemoć, bespuće i očajanje. Bio je to osmeh njegov, kojim je tađa zaista jedino i mogao da se osmehne, on, ili neki drugi čovek, neko sličan njemu, izigran i ulovljen. Ali ne onaj čovek koji je bio iza njegovih leđa. Taj čovek više nije seđeo na krevetu, prislonjen uza zid: sad je bio, opet, na vrhu neshvatljivog brda.

(Iz knjige „Mišolovka”)

PA 220 27 2%

vori

O TN O U a i ETNO. VN

TNOST ı ŽIVOT

UME

Primer i

motora „Rakovica“

Materijalni problemi naših umetnika, naročito slikara, često su tema za razgovore, Ostaje otvoreno pitanje šta u tom pogledu može da se učini, odnosno na koji način treba nezavidnu materijalnu situaciju naših likovnih umetnika, a naročito mladih, Što realnije rešiti kako bi oni mogli da postignu malksimal-– no moguću meru u SVOm radu.

Tndustrija motora „Rakovica” pnružila je izvanredan primer, daleko konkretniji od mnogih predlo-

Ne.

Da li 94mo RKon{uzi}

(Naše mogućnosti« broj 12,1954 — Split)

Šta radi redakcija »Naše mogućnosti«? I ima li smisla dalje uređivati lakve časopise i šta će jedan takav časopis uopšte?

. Ova pitanja se neminovno: postav

ljaju posle 12 broja časopisa »Naše mogućnosti«. Ta sveska vanredan je primer konfuznosti, dezorjentacije, pometnje u glavama. Veliki đeo (najveći) ove sveske posvećen je Rembou i T. S. Eıliotu. Članak Tina Ujevića đaje mogućnosti da se, bar malo, oseti put Artura Remboa, da se nasluti snaga koja je ovog pesnika gonila da se ne miri sa starim, u svesti i poeziji, da traži novi izraz, da buđe buntar, a prevodi Ota Šolca, iako neujednačene vrednosti, đočaravaju kompleksnost misli polifonog T. S. Eliota, jednog od onih pesnika koji vrše živi uticaj na savremenu evropsku literaturu i čiji se uticaj. oseća i kod nas. Rembo i Eliot! Može se sa njima. Može se (kao Živko Jeličić) i protiv njih. Ali kako je moguće, u istom broju časopsa, objaviti Eliotove stihove, njegov čuveni opus »Četiri Kkvarteta« i Jeličićev napis, najvulgarniji, neimteligentni pam{flet protiv svega onoga što pokušava kođ nas da se veže za savremenost sveta, pa i za ovog Eliota.

Živko Jeličić udvara se Krleži. Neinteligenthno i neukusno kao što je svako udvaranje. Redđakcija časopisa, međutim, ne vidi ovde nikakav problem, i ne oseća da se tu rađi, očito, o grdnoj zbrci. Od naših stvari, u ovom broju, samo priča (ogromna) Jure FPraničevića-Pločara i tekst (slab i siv) o Andriji Kačiću Miošiću

S Š

nd ustrije

ga i mnogih jalovih diskusija o ovoj stvari. Ona je obezbedila prostoriju za atelje mladom beogradskom

slikaru Kosti MBradiću, a sem toga pruža mu, za njegov rad, povremenu materijalmu pomoć. Slikar Bradić osnovao je i vodi jedan kurs slikanja koji pohađaju mladi fabrički radnici industrije motora u Rakovici. Da li bi i druga preduzeća (ili ustanove) mogli da se povedu za primerom rakovičke industrije motora?

od Jakše Ravlića. Da li štampanjem prevoda iz Eliota i tekstova o Rembou, i to iz pema 'Tina Ujevića, i ovakvih pamfleta kao Što je Jeličićev pamflet protiv svega. iole savremenog, dakle i eliotovskog kod nas, ređakcija misli da stekne poverenje svojih čitalaca?

A da stvar buđe što drastičnija, uredništvo ovog časopisa je dozvolilo đa Jeličić u svome hnapisu o plenumu Saveza kKnjiževnika ocenjuje moral književnika. Tako on o književniku Otu. Bihaljiu piše: »... Bihalji-Merin izgubio se u beskrajnim kaskadama riječi, sazvežđa i atoma. Njegov referat kao đa je primer one drevne formule, da samo ljudsko đaje mjeru stvarima, ili one misli iz Krležina referata: »Ima li u svemu tomc neki kompas? Ima. Čovjek. Diakle, moral toga čovjeka, fočno određen u prostoru i vremenu — uprkos svemu ipak« — Bihaljev referat otkriva u sebi situciju upravo obrnutu i zato ftešku: u njoj se pometnja. stvari jednostavno odražava u ljudskome. Proces suprotan kreaciji«.

TI Miroslav Krleža, kome se Jeličić javno udvara, i oni koji su, po Jeličiću, literarno inferiorni zato što se ne slažu u svemu sa onim što je Miroslav Krleža rekao na plenumu Saveza književnika a, takođe, i oni čije reči on izvrće, ili prećutkuje u ovim svo. jim meditacijama shvatiće: da Jeličić, preko stranica časopisa »Naše mogućnosti«, izražava sumnju u moral Bihaljija, još više: da Bi-

haljiju on, Živko Jeličić, osporava osećanje ljudskog i moralne vređnosti. S. T.

Knjiga Vojislava Đurića

(Vojislav Đurić: »Postanak i razvoj narođne RKnjiževnosti«, studija, »Zmanje« Beograd, 1954.) Q) stala je kao rezultat višegeđošnjeg interesovanja i stuđija narodne književnosti. Ona je ustvari kratak pregled razvoja narodne književnosti do helemske drame. Pisac je, kako sam kaže, »svestan mnogih praznina i nedostataka svoga rada« a ovakav samokritički stav mora da ima svako ko ispituje »odnos usmene Književnosti i društvenog života u različitim delovima sveta i (koji se) u raznim epohama ispoljavao u tako raznolikim vidovima da se ne bi mogao obuhvatiti ni mnajiscrpnijim pregledom. I najzad, ukoliko dublje idemo u prošlost — naša znanja su sve nesigurnija, i sve je više stvari koje se ne mogu ni direktno dokazati ni tačno objasniti«. V. Đurić je koristio obimnu litraturu, a važnija dela nabrojao u pogovoru., ı Kako je ovaj pregled nastao kao izvod iz korišćene i savesno proučene literature koja je metođski izvrsno sređena, tako đa se naučno materijalističko, marksističko shvatanje stalno suprotstavlja raznim idealističkim interpretacijama, to bi svaka polemika o izvesnim shvatanjima i interpretacijama bila ustvari vođena sa autorima đela iz literature koju je V. Đurić koristio za ovaj svoj rad. Brojni i vrlo lepi primeri, izvanredno umesna poređenja, dosta živo izlaganje, i” nešto šematična sistematičnost u izlaganju čine ovaj pregled vrlo pogodnim, a naročito za stuđente književnosti. Svako ko pročita ovu knjižicu biće zađovoljan jer je ona prepuna divnih umotvorina koje su nam ostale do danas, nepatvorene, magične snage i lepote, poetske do kraja, kao svedoci „beskrajnih mogućnosti ljudskog đuha da imaginacijom i maštom bude čarobnik reči, vizionar, najsavršeniji stvor i tvorac.

Ali svako ko pročita ovu knjižicu do kraja razočaraće se: pi-

VA korisna knjižica na-

sac kao da je skupljao građu ioptimizam ne misli na tragične

čitao mitove, epove, bajke i pesme pođ gluvim zvonom i izvodi zaključke u stilu Timofejeva. On smatra da su bitne odlike usmene književnosti realizam, optimizam, savršenstvo likova i ustaljenost stilskih sredstava. »Pra-" va, surova stvarnost koja se trpi i sam o lepšoj stvarnosti koja tek treba da dođe slivaju se u nerazdvojnu celinu, — u tome je suština ovog realizma«. Šta je sa jednookim kKiklopima, zlim duhaqvima, potopima, uskrsnućima, đavolima, rajevima i paklovima? Šta je sa ognjenim i glečernim glavama velikim kao najveća brda, šta je sa mitovima, bajkama, legenđama, sagama? Šta je sa fantastičnim metamorfozama koje je samo ljudska neobuzdđana stvaralačka mašta mogla đa izmisli? Usmena književnost je realistička i nadrealistička, iracionalna, fantastična, pa zato je ona »neiscrpno bogatstvo« što ima raspon od postojećeg. do nemogućeg, od, viđenog do neviđenog, što u sebe uključuje i svemoguće: uništava svet, vezuje repove komeftama, cepa planine, drobi steme rukom, razdvaja mora, preobražava čoveka u prah, dim, vatru, zub, zvezdu, ribu, gmizavca, poluživotinju, što beskrajno izmišlja, izobličava, preuveličava, razara i stvara. To je neopisiva tvoračka snaga koja stvara nove svetove da bi se oslobodila okvira surove stvarnosti, a ulepšavanje stvar-

. nosti je proces života, proces dru

štvenog razvoja, ideal, težnja ka savršenstvu nedostižnom, jeđan elemenat tvoračke moći. Dakle: realizam i fantastika.

Druga odlika „je optimizam, veli V. Đurić i -itira Gorkog: »Ako pak u folkloru ponekad za-

zvuče tonovi očajanja i sumnje u'

smisao zemaljskog života — te tonove, očigledno, unelo je dvehiljadegođišnje propoveđanje pesimizma od strane hrišćanske crkve i skepticizam neznalaštva sitne buržoazije, koja se nalazila između čekića i nakovnja radnog naroda«. To treba da važi za folklor koji će doći posle onoga koga Đurić prikazuje, jer šta je sa

folklorom do hrišćanstva? Gorki,

misli na srednjevekovlje kad kaže pesimizam. Đurić kad kaže

heroje, na Ep o Gilgamešu, kao da je zaboravio celu građu koju tretira, i u kojoj svako ko zdravo rasuđuje viđi dve. večite suprotnosti, koja se prepliću ili suprotstavljaju — optimizam i pesimizam. .

Ni likovi. nisu savršeni. Ne zato što ništa nije savršeno i što se sve stalno usavršava u Kkretanju i razvoju, već prosto zato što su u folklomu likovi i nakazni, i defektni, i izvitopereni, po-

jednostavljeni i uprošćeni đo ka- ·

mena sa dve rupe i usavršeni do Tausta. Pa ni ustaljenost stilskih sredstava nije odlika cele usmeme KMKnjiževnosti. Sva ta raznolika ponavljanja pojavljuju se samo u nekim vrstama mismene Kknjiževnosti pa i tu nisu obavezna. I sam V. Đurić tako smatra (i time protivreči samome sebi) kad kaže da »usmena Književnost pretstavlja nepregledno i neiscrpno bogatstvo misli, osećanja i izraza«.

Ovi zaključci postavljaju pi-

tanje: zar se sme desiti to kod

pisca koji se »više godina bavi ovim pređdmetom?«

ro pn “ . Džungla peva (Zora Topalović: Džungla peva, izdanje autora, Beograđ, 1954)

OD ovim naslovom ob-

javila je Zora 'T'opalo-

vić svoje „pesme. Pa je iz Iste zbirke izdvojila separat i tako se u izlozima knjižara pojavila još jedna njena zbirka. Posle toga pojavila se i — treća! Sve tri knjižice su istog formata i iste vrednosti, odnosno bez nje. Posle ranih pesama koje su bile inspirisane socijalnim nevoljama i nepravđom, i koje su imale i iskrenosti i nešto lepote, ove pesme Zore Topalović su čudna smesa veštačkog panteizma, lažne emocionalnosti, bez pravog poetskog đuha i u sadržaju i u formi. Oseća se samo jedna pretencioznost i kapris da se bude refleksivan po Svaku cenu. Iz takvih pobuda nastala je jedna Rkonstruktivistička lirika,

izvitoperena,

* Jedan špiiunski · roman

(Vlajko Ilić: Ivicom smrti, Minerva, Subotica 1954)

nametljiva, afektaciiji.

OMAN o Tomasu, ko-

munisti „iz Zemuna,

koji je po narodnosti Nemac, a jugoslovenski državljamin i Jugosloven svim svojim bićem. Roman o Tomasovoj Vernosti ideji Revolucije i njegovoj špijunskoj delatnosti u Gestapou au korist Narodnooslobodilačke vojske. Njegova istorija puna dramatičnih i tragičnih doživljaja čita se sa onim uzbuđenjem kojim se gleda dinamičan i uzbudđljiv špijunski film. Pisana je živo, senzacionalistički i patetično. Likovi su uverljivi, složeni, *i bez šematske podeljenosti na »crne« i »bele«. Teze ovog romana su sledeće: nisu svi folksdoj-

čeri bili izdajnici i „hulje, evo jednog idealnog lika komuniste čiju revolucionamu «svest ništa

ne može da uništi. I dalje: ljudi koji se bore kao špijuni nepriznati su heroji, njihova borba je · fantastično komplikovana 1 teška, nervno ih iscrpljuje· i upropašćuje. Ova Knjiga, u tom smislu, pretstavlja i znači jedno svedočamstvo. Pisac se trudio da što više bude literaran, i da umetničkim Rkreiranjem uzdigne senzacionalizam romana ove viste do trajnije književne vrednosti, ali JE ostao na granici između zabavne feljtonistike i prave literature. To ne znači i da nije pokazao i svoju darovitost. Pa ipak, ona je ostala u granicama konvencionalnog i standardnog. U tekstu nema mijedne opservacije koja bi bila po nečemu nova. Ali nema nijednog mesta koje se čita sa dosađom, sve je dato uzbudljivo i dramatično. Vrednost je OVOE romana što je pisac uspeo đa u ovaj žanr unese ideološku diđakfiku, Što nema brutalno rešenih seksualnih scena i što je to prvi roman ove vrste koji se može

prepustiti i mlađoj čitalačkoj publici bez bojazni da će imati na nju i najmanje „rđavog utlicaja. Naprotiv, nekoliko svetlih i plemenitih likova u ovome romanu ostaće u sećanju kao ljudi koji su svemu drugom “pretpostavili Revoluciju i borili se za nju sa oduševljenjem i samopregorom, jaki, čelični, inteligentni, čiji heroizam. nije besprimeran, već je to bila suština mnogih znanih i neznanih heroja koji su svojom krvlju otkupljivali slobodu svoje zemlje, predani ideji Revolucije i nesalomljivi njeni zatočnici..

Francuski romantičari i Srbija

'(Revue đes Lettres Moderne, Pa-

\ ris, 1954)

francuskom časopisu »La U Revue des Lebttres Mo-

dđemes«, u novemibar–skom broju, objavljen je na uvod nom mestu napis N. Banaševića Trancuski „romantičari i Srbija. Pomenuti časopis je publikacija koja je pokrenuta prošle godime, koju čitaju kako sami izdavači tvrde »profesori, stuđenti, učitelji, sveštenici, lekari, advokati i bibliotekari«. Međutim, bez obzira na tu vrstu reklame, ovaj časopis ima svoju namenu. Napis N.

Banaševića sastoji se iz jedne u-

vodne napomene u kojoj je spo-

menuta poznata činjenica različi-.

tog reagovanja evropskog javnog mnenja na Srpski ustanak i na grčku borbu za oslobođenje koja je po mišljenju autora imala veći odjek u Francuskoj zbog .filhelenizma, romantizma i Bajronove intervencije, a Ustanak u Srbiji nije mogao biti poznat i imati to1lko odjeka jer su ga potisli značajniji događaji u vezi sa NapoJeonom. Drugi đeo članka komentariše jednu realističnu Stendalovu rečenicu o Knezu Milošu ma da se ne zna šta je Stendal pod njom mislio. Treći đeo konstatuje da je interes za srpsku narodnu poziju bio sporađičan i nije dao nijednu ozbiljniju studija na francuskom. U četvrtom delu go-

se o poznatom Lamartinovom putovanju na Istok, a peti

je o Teofilu Gotjeu koji je napi-

sao dva napisa o francuskom slikaru Valeriju. Šesti deo sastoji se iz komentara jedne fusmote gospo đe Barino koja je komentarisala jednu pesmu Igovih Orijentalki.

Vrlina ovog napisa jeste što su u njemu skupljeni skoro svi podaci koji se mogu pronaći, što ima interesantnih opservacija i zaključaka „(naprimer «zašto je Lamartin ispočetka imao pozitivno mišljenje o Milošu i Karađorđu pa ih posle promenio, imajući asocijacije ma francuske političke prilike — državni udar Napoleoma III). Zasluga je N. Banaševića što je sa ovim napisom pružio informaciju onim retkim pojedincima koji se bave ovako shvaćenom istorijom književnosti i književnih uticaja, ali treba se zapitati nije li u nesrazmeri interes ove teme i broj zaključaka i zapažanja donetih u vezi s njom, sa pedantnim prikupljanjem „podataka što je u suštini proširena bibliografska građa. Ustvari francuski romanfičari nisu imali neki značajan odnos prema Srbiji, već

„im je oma bila pretekst za neko-

liko »oratorskih izliva«. Da li je takva materija vredna i podesna za Mritičku analizu i ispitivanje, s obzirom da su to već poznate činjenice iz napisa Vojislava Jovanovića i M. Ibrovca. Možda su te čnijenice značajne utoliko što pokazuju jednu od opštih odlika romantičara kao što su površna dokumentacija, idealizacija, egzotizam, ali i sa pozitivnim stranama: interesovanje za mlade nacije, njihove pokrete itd. Uwmesto da je to analizirao kao romantičanski stav pisac se upustio u ozbiljno i gnjavatorsko ređanje detalja koji se beznačajno nagomilavaju ine zaslužuju dokumen–tarno i Kritičko ispitivanje. Primer stila i „značajnosti teksta: »Međuftim, ovaj ođeljak (glava) putovanja na Istok nije bila dovoljno proučena: ona je bila poVod za oratorske izlive, no tekst koji se ozbiljno izučava, i ovi komentari su bili više sentimentalni no kritički«. Isti napis pročitan je neđavno kao pređavanje na Kolarčevom univerzitetu.

ezija pripasti samo njemu. Za nas je ona samo glas o Tomičićevoj poetskoj aktivnosti o,a će nač

Nedostignut iztaz

(Zlatko Tomičić: Četvrtoga ne ra-

zumijem, pesme, izđanje Udru- SVOj izlaz iz ovih efemernih var ženia Književnika Hrvatske, Za- jacija koje neki mogu da shvaie greb 1954) kao eksperiment a neki Mao be

misleno traganje za živom poezi

jom,

Poezija.

„Troje mi je čudesno, i četvrtoga ne razumijem: Put orlov u nebo, put zmijin po steni,

put lađin posređ mora i put

čovječji k djevojci“. • • a

Pesnik je tako počeo, od priča radniko> -pesnika : Solomunovih, ali je sva mitolo- Mile Biskupljanin: Korenje S

ška i bibliska inspiracija samo pesme, »Rad«, Beograd 1954)

prividna: pesnik hoće u svim odnosima između sebe i svetom van sebe da pokaže duboku religioznu vezu. Od dva značenja religije Tomičić ne prisvaja onaj prastari — strahoviti od „viših“ sila, nego vezati se za nepojmljive i tajanstvene znake viših sila. Onda je to vezivanje transponovao u svoj poetski stav: ı vezanosti čovekovoj sa svetom ima i postoji neki funkcionalni odnos, a u njemu, U Osnovi njegovoj je ljudska vera. Panreligioznost. Međutim gorkom ironijom ta je ideja izvitoperena u cinizam, u podozrivost i sumnju u sve odnose, u zakonitosti njihovog funkcionalnog sprega. Problem polnosti, ljubavi, puta čovečjeg ka devojci, Tomičić tretira u odnosu prema svome Ja začaranom tajnama prirode, rađanja i smrti. Hoće da iz patetične bibliske dramatike Kkoristi samo snagu izraza, onaj uzvišeni mir i indiferentnost kojima se stvari posmatraju i otkrivaju u njihovim odnosima. Ali je bibliji i mitologlji prišao neiskreno i njegova se ironija proteže bezgranično da se ne odredi njen jetki dohvat.

Vredno je ovde napomenuti da se Tomičić u svojoj poetskoj prozi nije pokazao kao subliman duh iako teži prefinjenoj refleksiji. I kad kaže »dosta sam mislio u tako tankim mislima, da sam od njih u mnogim pesmama načinio oštrice, koje se ne mogu i ne smiju napipati već ih Je dobušteno gledati u njihovu blje-

ATIVNE i pevke pesme,

jednostavne, neposre# |

ne i iskrene. Biskupljd' nin je radnik na pruzi sa zavi šenom osnovnom školom i mn0 gim knjigama pročitanim u str snoj žudnji za znanjem. Inspir' san prirođom, idilom vojvođaM skog šora, ravnim banatskim pe sažom, on je napisao niz Rraćih pesama nalik na naše pesnik koji su se .inspirisali JesenjinoM! ili mu podđražavali. Bez neke U padljive odlike po kojoj bi %* trajno pamtili, bez pretenzija | neiskrenog građenja da bi izg dali izveštačeni, ovi stihovi idu U onaj bezbroj sličnih, što ih peVš ju mladi ljuđi. Nemaju razbarU šenosti, a ni pretencioznosti. ČE sto su suviše banalni: ||

„Dani i noći, noći, dani

o, Šta Vas nosi, šta vas hrani Hvala svetlosti, hvala tami Što nismo slabi, nismo sami“ -

Ovim je mjedno dat strek drugim radnicima koji P' šu pesme ili prozu da se oh! bre i ponude svoje rukopise. KO zna neće li se među njima na pesnik većeg formata i original nosti od Biskupljanina čiji naš stihovi raduju kao znak „brZ08" prosvećivanja naše radničke kl" se, sve širih njenih vidokruga sve veće intelektualne aktivnosti . Knjižica je lepo opremljena štO je za pohvalu, jer izdavači ČE slo ne vođe računa o estetskom | izgledu zbirki pesama, Naslovnš strana u tri boje ulusno izrade”

Sku, wikoliko se znade stati na na, daleko ukusnije od Radovili med 5 kojega se to vidi, omota u boji koji deluju kao ado se znade s toga mje MMirane anziskarte, trivijalne i bo

sta gledati« onda je sasvim ra-

: : umetničkog duha. zumljivo da će i ova njegova po-

M. Maksimovic

_K-M.J |I Ž EV.N-E „NO VENNUJ