Књижевне новине
7
mija nauka imala samo” |} naučnike, ali ne i nauku u pravom smislu reči. Jer nauka znači, pored svega ostalog, kontinuitet naučnog rada u svim pravcima, a toga kod nas nije bilo. Smatralo se da je dovoljno poslati u inostranstvo izvestan broj ljudi da se u naukama usavrše i da je time sve rešeno. To nije tačno. Prvo, zato što ljudi, koji dobiju na strani doktorate ili objave kakav valjan rad, samo su naučnici — početnici. koji treba tek da se dalje naučno razvijaju; a prilika za to kod nas obično nije bilo i o njima se malo ko brinuo. Naprotiv, dešavalo se đa se onaj plamičak ljubavi prema naučnom radu koji se začeo u duši pojedinaca vrlo brzo i definitivno ugasi, S druge strane, videći kako se naučni razvitak u svetu vrši nekako sam od sebe, kako je nama izgledalo, mi smo smatrali da će tako biti i kod nas. Ali to je bila teška samoobmana. Jer naučne ustanove. kao što su pojedini univerziteti i slične ustanove, postojale su u Evropi (ja imam na umu stare kulture Zapada) mnogo vekova ranije, negde već od XII veka, a negde nešto docnije. Kontinuitet rada u tim ustanovama osigurali su ljudi koji su u tim zemljama nauku i naučni rad smatrali kao deo 5VOB ličnog obrazovanja. Kod nas je bilo drukčije. Naša kultura bila je sasvim mlada i nije mogla imati znatniji broj privatnih naučnika, dok karakter naših najviših škola, nekađašnjeg Liceja, Velike škole i Univerziteta (u Beogradu), od 1840 godine do danas, bio je takav da su, do Univerziteta, Licej i Velika škola davale, uglavnom, stručne kadrove za vršenje različitih funkcija u zemlji. Naučni su se radnici javljali tada sasvim slučajno. Administrativno-politički pogledi u prošlosti ograničavali su slobodan razvitak naučnog rada, i to se negativno odražavalo na razvitak nauke kod nas. Individualni rad bio je glavno, rad na snagu. A to nije davalo ni zemlji ni narodu onu korist koja bi se mogla dobiti od svestranog kolektivnog, sistematskog naučnog rada. Tek oslobođenjem zemlje, 1944 godine, omogućen je period kulture i, specijalno, nauke u našoj zemlji.
Naša socijalistička stvarnost postavila je svoje zahteve Akademiji, ustanovi koja ne treba samo da pomaže i izdaje naučne radove, da određuje visoke naučne rangove zaslužnim ljudima, nego da stvara I naučne ustanove (institute) kojima će ona'rukovoditi, u kojima će se podići novi naučni kadrovi. Akademija je u svom staranju o institutima imala na umu: prvo, da osigura slobodu naučnog rada u institutima kao glavni uslov njegova napretka, drugo, da se postara O naučnom podmlatku koji je zemlji bio neobično potreban i, treće, da tako uskladi svoj odnos prema njima da 7bi se videlo sasvim jasno da -on-dstiče iz same prirode uslova razviika samih instituta. Od samog. SVOE početka instituti su se samostalno naučno razvijali, dok je Akademija vršila opšti nadzor nad institutima, što se ni u jednom slučaju nije pretvaralo u smetnju i ograničavanja naučnog rada.
— Šta biste mogli da izjiavite o uzdđizanju naučnog podmlatka Akademije i, s tim u vezi, o radu i problemima Akađemijinih in-
stituta? AUČNI podmladak inšti-
tuti su dobijali od Univerziteta. Talentovani studenti dobijali su Akađemijine stupendije da bi po završetku studija postali asistenti ili pripravnici u institutima. Za nekoliko gođina Akademijin mlad kadar brojao je preko dve stotine ljudi od kojih je do danas gotovo polovina prijavilo disertacije a odbranilo ih je oko 40 ljudi. + U velikom poslu oko napretka svojih instituta i drugih naučnih poslova, oko sve većeg broja saradnika, u sve znatnijim naučnim poduhvatima, tu i tamo postavljalo se pitanje: zar nije bolje da instituti budu na Univerzitetu, a ne u Akademiji gde su se oni pojavili,, kako se govorilo, po tuđem Uzoru. Nije se pitalo da li ti instituti uspešno „vrše. svoj zadatak, ne-
SAVREMENA
| POEZIJN |
(Nastavak sa 7 strane)
Ovde izložene koncepcije o simboličkoj aktivnosti čovekova duha | o smetnjama za razumevanje mo-. derne poezije jesu samo diskurzivne, pa je stoga, i njihova korist za razumevanje te poezije samo: utoliko i vredna. Jer doživljavanje poetskog, ne može se: naučiti već. samo steći u intimnom kontaktu. sa poezijom. U početku stečeni emocionalni fond je uvek sposoban da se uvećava. MefafOričko i simboličko doživljavanje poetskih .formi u novim slikama. i iznenađujućim asocijacijama nije | vezano samo za. ova ili ona čula, već za celinu psihičkog stanja, za dubinu kojom je, čovek u stanju da metaforično „misli”. A ova razmatranja su ispunila svoju svrhu ako su i onima, koji do sada nisu nalazili snage da razumeju modernu poeziju, dala potsticaja da to
učine.
12
MIODRAG CBKRIC:
Akademik dr. Aleksandar.
Naš saradnik posetio je akademika Dr. Aleksandra Belića, prefesdnika Srpske akademije nauka, i zamolio ga da mu odgovori na neka pitanja u vezi sa aktuelnim problemima Akademije.
Akademik Dr. Aleksandar Belić odazvao se molbi i dao odgo- · vore na neka pitanja. Pre svega, smatrao je za nužno da se osvrne, u nekoliko reči, na raniji period rada Srpske akademije nauka, jer se fek tako može da oseti poslerafni napredak u radu ove naučne
ustanove
Akademik dr. Aleksandar Belić
go je nabačeno (i to sasvim necumesno) gornje pitanje, a nije se vodilo računa o tome kakav će značaj za napredovanje njihovo imati remećenje ustaljenog poretka u institutima. Sama stvarnost je odgovorila da je pogodno mesto za institute tamo gde oni pokazuju najviše uspeha. Ljudi, u većini slučajeva, koji su podizali institute, bili su vezani svojim radom i za Univerzitet. A što se pak tiče stranih uzora, svaka je naučna inicijativa univerzalna i pitanje je samo da li je adaptiranje strane ustanove, ako je ovde toga bilo, tako i toliko da smeta slobodnom razvitku nauke kod nas. To nije bio slučaj. Naši su instituti dobijali onakvo uređenje kakvo je odgovaralo stanju nauke u našoj zemlji i njenim potrebama. Njihov razvitak je najbolje demantovao sve zamerke u tom pravcu. Strah da će Akademijini instituti privući iz Univerziteta najsposobnijćč pretstavnike omladine učinio je da ne prestalo sa stipendijama studentima, što je, prirodno, smanjilo priliv novih kadrova, iako ga nije moglo obustaviti. Dalje, onima koji rade na Univerzitetu dati su povoljniji uslovi i znatne druge privilegije, što je negativno uticalo na rad instituta. Pitamo se: da li je to bilo opravdano? Jer Akademijini instituti su najviše naučne škole koje imaju da stvaraju kadar naučnika i koji će stalno raditi na mnogim naučnim problemima i do sada neobrađenim disciplinama kod nas. Ne osporavamo da se na Univerzitetu ne radi u tom pravcu, ali u njegovim okvirima je glavna pažnja poklonjena nastavničkom radu da bi, še zadovoljile
potrebe stručnog podizanja Ogromnog broja studenata. Umesto da naši Univerziteti po-
zdrave razvitak Akademijinih instituta kao prirodnu dopunu sVOga rada — šta se dešava? — Mladi naučni radnici, koji treba da posluže kao osnovni sastav instituta, odlaze iz-·instituta na univerzitete i onda kada je bilo, možda, načina da se bez njih popune potrebe, samo zato što su im na univerzitetima dati povoljniji uslovi za život.
Dalji nesmetani razvitak instituta, samim tim i naučnog rada, Ometaju i administrativni budžetski propisi koji propisuju da se na nova lična postavljenja ne mogu dati nikakva sredstva. To znači Ograničavanje rada instituta upravo kad mu je potrebno, katkada do neophodnosti, proširenje u više pravaca. To ograničenje znači stagnaciju, jer zahteva napuštanje razvitka izvesnih poslova. To ne znači, naravno, da se traže neograničena sredštva — već mogućnost najpravilnijeg rasporeda sredstava. U institutima se dolazi do načnih rezultata, i kada treba ti rezultati da se objave, štampaju, dolazi do problema kojim sredstvima ih štampati kada administracija potrebna sredstva koja. bi trebalo đa se utroše na objavljivanje rada svede na polovinu. Otuđa se dešava da mnogi naučni radovi nisu. otštampani, što iđe na štetu razvitka naše nauke i, uopšte, Obaveštenja odlaganjem objavljivanja gube od svoje aktuelnosti.
— šta možete da nam kažete o reorganizaciji naučnih ustanova SAN-a? Pre svega, o MuzikoloŠškom, Istoriskom i Kinografskom institutu?
ISLIM da se u 'Muzikolo-"
škom institutu ta promena postepeno. vrši i da će se u njemu uskoro otpočeti, radovi koji odgovaraju njegovoj nameni. U Bitnografskom institutu, u kojem ima zasebnih odeljenja, đosta razvijenih, · koja stoje .sa etnografijom. samo u posrednoj vezi, reorganizacija nije otpočeta. zbog mnogobrojnosti pitanja . koja 58 njom stoje u vezi i teškoća na koje se nailazi. Ali se već i tu jasno viđi put kojim će se uskoro poći. Najzad,· što se tiče Istoriskog instituta, tu je bilo pitanje o konsolidovanju unutrašnjih odnosa.
Kako su u tom pravcu postignuti · dobri rezultati, mislim da njego-'.
vom osamostaljivanju, bez napuštanja Srpske akademije nauka kao državnog organa, ne stoje na putu nikakve krupnije smetnje.
— Šta mislite o donošenju novog Zakona o organizaciji Akađemije koji se radi?
NI OVI Zakon o Akademiji nameće se kao potreba novih uslova razvitka našega društva i na njemu rađe ljudi koji su upoznati sa problemima i životom Akadđemije, koji poznaju njene potrebe za dalji razvitak. Mi do sada iz Pretsedništva nismo konsultovani o tom Zakonu niti je traženo naše mišljenje đa ga damo, ali sam uveren, kada dođe vreme, da ćemo biti pozvani đa kažemo i iznesemo svoje mišljenje.
— Kao što je poznato, Srpska akademija nauka nema više prava
BELEŠKE O J
Belić o radu Srpske akademije nauka
da daje doktorske titule. Kakvo je vaše mišlienie o tome?
ISLIM da nije pravilno
ni korisno što je Akadđemiji oduzeto pravo đavanja doktorata. Istina, to nije unizilo Akademiju jer. ona daje mnogo veća, najveća naučna priznanja: naučni stepen dopisnika i najviši — akademike, a doktorati su samo početni naučnički stepen. Kao pretsednik Akademije i dugogodišnji profesor Univerziteta, smatram da u AMkademijinim institutima ima za sada više uslova za naučni rad nego na Univerzitetu gde veliki broj studenata svojim potrebama, a naročito njihovim solidnim podizanjem u naučnom pravcu, traže za sebe najveći deo pažnje i univerzitetskih ustanova i univerzitetskih nastavnika. Akademijini instituti su upravo najviše škole u kojima se mladi naučni radnici razvijaju budući stalno rukovođeni od Akademijinih specijalista. Zato bi bilo dobro da mladi stručnjaci tamo gde izrađuju svoje disertacije i doktoriraju. S druge strane, baš je i za naš kulturni razvitak bolje da i u tom pravcu ima utakmice nego da samo jedna ustanova ima isključivo pravo na to. Koliko mi je poznato, i dosadašnji skupovi Akademijinih odeljenja pozabavili su se tim pitanjem koje će biti izneseno i pređ skupštinu Akađemijinu koja će se uskoro održati. Rezolucija te skupštine o tom predmetu biće upućenja narodnoj vlasti, koja je uvek pokazivala, mnogo brige oko našeg naučnog razvitka i koja je Akadđemiju i do sada obilno pomagala oko našeg naučnog razvitka. U svakom slučaju ima dovoljno razloga da se to pitanje još jednom iz osnove prodiskutuje i vrati Akademiji to pravo koje ona dđosadašnjim svojim radom nije ni u
kom pravcu kompromitovala. D.D.
_L________________ ________ ___ ______ —-— “–đ——
EDNOM PUTU
•—•“ ––- –– –— I o –– I I–_ „ - – -———
}T)JJ}4IJII,,
Duh jednog
li, vratimo se malo A unazad, u malo me-
sto Arau, usred Živopisnog švajcarskog ipejsaža. Oktobra 1895 godine ušao je u treći razred ondašnje zanatske Škole (danas više realne gimnazije) jedan učenik srednjeg rasta, laka koraka, crne kao zift, kudrave kose i velikih tamnih očiju.
Bio je to Albert Ajnštajn.
Kako su ga primili. dnugovi?
Odmah su osetili njegovu alpsolutnu superiornost u znanju nemačkog jezika, ali to i nije bilo nikakvo čudo: mladiću je to bio matemiji jezik. Šta bi tu bilo čudno? Ali nešto. sasvim drugo upalo je uoči mladim Švajcarcima. Nije to bio ni kroj njegove glave, ni česta zamišljenost novajlije, ni mnjegova nenametljiva skromnost wniti muelanholična usamljenost. Uostalom, sve se to odigravalo i na njegovom licu, i ta fina igra pokreta na licu, ta neuporediva mimika koja je ostavljala utisak nesvakidašnjih doživljaja i dovodila u zabunu, jer je za neizvežbano oko njegovih mladih drugova podjednako mogla da znači i nameštemu glumu i nesputanu ličnu iskrenost, neuobičajeni patos, — to je ono što je mplenilo radoznale poglede njegovih drugova u raZredu. Zar se mnogi od tih mladića, od kojih je sada još samo jedan u životu, nisu u čuđenju pitali šta se krije iza OVOB ćutljivog lica? Da on možda neće pgzavršiti kao Arlekin? Jer, on je sa dubokom zamišljenošću ijspoljavao i smisao za veselost i humor ili, u naJmanju ruku, nije bio sposoban da drugome pokvari raspoloženje. Zar to, uz malo napora, nije dovoljno za uveseljavača društva? Doduše, VOleo je da bude usamljen, ali u bome nije bio jedini i nikada se svojim raspoloženjima nije predavao sa strašću koja bi mogla da povuče za sobom i druge. Bio je isuviše individualan „da bi bio uzor drugima; isuviše društven da bi svojom individualnošću odbijao, Naročito je voleo učitelja, docnije „profesora TFrridriha Milberga. Ko bi to sada znao zašto? Možda zbog njegove ćudljive dobroćudnosti ili strasne odanosti prirodnim naukama? Potpuno je moguće i jedno i drugo zapravo oboje, jer ovaj mladić nijć razdva-– jao nauku od humanosti i kada je, kasnije, najviše radio na svojim teorijama i gubio se u čudesnoj igri brojki i{ormula, bio je najbliži živim i gorućim interesima čovečan-
prijatelistva
stva: on je svojim radovima na atomskoj energ.ji ostvario matematičku formulu najviše čovečnosti našeg vremena.
Školski izlet u vrletnu okolinu umalo ga nije stajao glave: Okliznuo se niz jedan snežni obronak i nemoćno poleteo u dubinu. Tek zajedničkim snagama njegovih drugova izvučen je naviše. Kao po nekom prećubnom dogovonu, ovaj negrećni slučaj retko da je ko od mjegovih drugova spominjao. Kasnije, bili su ponosni što su Ajnštajna sačuvali svetu.
Godine 1933 sastali su se nekadašnji školski drugovi iz Araua. Zborno mesto bio je Cirih. Vladala je prisna atmosfera, ali se ipak osećalo da se pet ljudi neskriveno divi šestome. koji je imao tu nedostižnu prednost da je naučio da misli čitav jedan vek unapred.
A taj „šesti“ bio je semntimentalno vezan za mladićske dane svoje prošlosti i za sVOje školske drugove iz Araua. Zato im je bio dirljivo zahvalan kadgod su mu davali glasa o sebi. Kada su mu 14 maja 1949 godine predali fotografiju nekadašnjeg razreda, zahvalio se srdačno jednome od njih i odgovorio na čestitke povodom svoje sedamdesetogodišnjice: „Dragi Oto! Srdačno Ti zahvaljujem na čestitci i željama. Iz Tvog pisma vidim da su u životu još samo trojica od vesele grupe koja je 1896 proslavila svoju maturu, Ako su tako rano morali otići, čovek jedva može sebi preista-
viti šta se sve tamo desilo i,
naročito, da je i tamo zub vre-
(Nastavak sa 1 strane)
organizacija zatupljivala oštri ogledalo savesti čovečamstva, va savest. U njemu je atmos}era bila napeta ntna. U njemu su Se nost jenjavala. U njoj še đunarodma atmosfera po-
opasnost bila imime zraci nade „,kađa je ta opas razbistravao duh, kad se me
pravljala.
Jubilarna deseta godina Ujedinjenih Nacija danas započetbim, svečanostima, odvi pravljene političke atmosfere. moamifestovanje brivyženosti m juče sumnjalo, želja da se pre
· obećava na kraju prve Naciža, da će atmosfera ma početku njihove cenije postojanja biti vedyrija. Sa odleteo je u San Francisko i drug ljujući na polasku iz Beograda da vedravanje doneti nove Yezu
. Ali za kulturu i civilizaciju tome što je spasem mir i što su Svako ko prati rad Ujedinjenih Nacija mora priznati da je OUN i por
koju su postigle agemci\ia.
Mi smo nestrpljivi, mi, smo izgleda malo. Mi bismo hteli mnogo više. je ipak stoammost koja po nijedne grame ljudske alttyonosti či međunarodnoj reglementaciji i da nema više nijednog
aktivnosti ili privrednog delakviryom, OUN i mjenih specijalipretstavnici svih ideje i iskustva.
polja nauke, društvene
nja na kome se, pod o zovanih agencija, redovmo se sastaju 7 zemalja da bi izmenjali svoje misli, a. Život je prešao nacionalne okvire. Međunarodni okvi, su pravilo. Međunarodna saradnja je uobičajema stva?Y. dnevno svakoga radmoga dana
Ako tome dodamo da Se u godini otvaraju sesije vencije onda nam može b
specijalizovane agencije stvavmo post
đunarodme saradnje.
problemima, da se u zavisnosti naroda i O uz od kojih svaka ima pravo na suvere jednakost i ravnopravnost onda mam, TmOTG biti isto i pored atmosfere zategnutosti, Ujele ogroman napredak razvoja me-
međusobnoj nju država,
tako jasno da su,
dinjene Nacije postig đunarodnog života u
U toj aktivnosti Uje nije sedela skrštenih ruku. Ona s
Ajnštajn i njegova
mena neumorno ibio na na poslu. U svojoj pretstavi uvek ću vas zadržati kao mladiće iz onoga doba, iako smo se otada jednom susreli kod nezaboravnog i divnog Freša. Sve najlepše od vašeg A. Ajnštajna.“
Interesanini su Ajmnštajnovi susreti sa njegovim slikarom REBiženom Spiroom.
Pre trideset godina slikaru se pnmužila mprilika da se upozna sa Ajnštajnom. U toku razgovora usudio se da ga upita da li bi hteo da mu pozira za portre. Dotada mu je poziralo nekoliko značajnih ljudi, među kojima i Plank, Harnak, Haber, Erlih. Ajnštajn ga je odlučno odbio: „Neću da Vam poziram. To vam uopšte nije potrebno. Vi ste Već po-
E—me',
toj saradnji kristališe misao
toku protekle decenije.
znati kao portretista i moja vam slika nije potrebna da uvećate svoju slavu. Poziraću samo siromašnim, nepoznatim slikanima koji veruju da će mojim pontbretom moći sebi da stvore ime. Vama ono nije potrebno.“ I na tome je ostalo.
Minogo godina docnije slikar je, bežeći od nacista, najzad stigao u Njujork. Izagledalo mu je da je situacija sazrela u smislu nekadašnjeg razgovora sa Ajnštajnom. Obratio mu se stoga pismom, obavestio ga da misli da započne novi život u Njujorku i poltsetio ga na nekadašnji razgovor. Dobio je kratak odgovor: „Dođite u Prinston. Poziraću Vam“.
Oktobar 1941 godine. Bvropom svili
Nad su We olovmi
IIHIIHIIIČRILYČCIRIIfITAAIAIIIIJIAIIAIAIIAIIFIAIAIATINIJIIIMIJIKIJIIIIJINIJITIKI—IIIJNIIJIJJIIIIJINIANIJAIAAIAIIIJIJIJJ
Drugi
||[}}0}
(Nastavak sa 5 strane) ki ustanak da napadne Tursku i da proširi svoj uticaj na Balkanu. Turska je bila potučena, i mirom u Jedrenu, 1829 godine, Sultan se obavezao da ispuni srpske zahteve. Hatišerifom od 1830 godine Miloš je priznat za naslednoš kneza Srbije. Srpskom narodu je priznato pravo da sam Upravilja svojim unutrašnjim poslovima i da ima svoje sudove i zakone. Muslimanima ko-
ji ne pripadaju garnizonima ·
gradova zabranjuje se da mogu stanovati u Srbiji“. Spahiluci su iprešli u srpske ruke. Ostalo je još merešeno pitanje prisajedinjenja 6 nahija koje su izdvojene iz Karađorđeve Srbije posle propasti Prvog ustanka. Zahvaljujući veštini Miloša u maju mesecu 1833 godine narod se pobunio i isterao Turke iz nahije. 17 maja 1833 godine Miloš je obavestio srpske deputate u Carigradu „nije već više 12 nahija u Srbiji, nego 18. Sve to jednim je oduševljeno duhom, sve se to bratski idzljubilo i jedno drugom itvrđu veru zadalo, da će se do kaplje krvi braniti, ako bi ko sveto im obećano prisajedinjenje sviju predela u
jedno narušiti hteo“. Hatišeri-
fom od 1833 godine Turska vlada je priznala prisajedinjenje 6 nahija i utvrdila godi-
šnji danak koji je Srbija plaćala Turskoj. U danak su uračunati i prihodi sa wpahiluka. „Spahiluk je za navek uništen u Srbiji i više se neće vaspostavljati ni pod kojim vidom“, izjavio je knez Miloš O februaru mesecu 1834 goSJ na skupštini u KragujevHerojska borba koju je započeo srpski narod 1804 godine Rwrunisana je uspehom 1830 i 1833 godine. Turski feudalni poredak bio je srušen. Seljak je postao vlasnik svoje zemlje. U Srbiji su stvoreni uslovi za razvitak kapitalistič-
· ke privrede i stvaranje mo-
dernog buržoaskog društva. Autonomija koju je dobia Srbija stvorila je uslove za dobijanje potpune nezavisnosti, koja će se postići 1878 godine.
prof. Đorđe Grubač
cu sukoba. OUN bila je ukoliko nije bila mjego„ kadjeta pokazivali
ja se u duhu jedne poPopuštanmje zategnutosti, irmu onih u koje se do dnjači u mirotvostvu, decenije postojanja Ujedinjenih druge detakvom prognozom Koča Popović, izjavčeka da će ovo Ya?žHate. Mi smo uvereni u to. mije uloga OUN samo u lokalizovani sukobi. iskremo ed zategmute političke atmnosfere u toku ovih deset godina postigla rezultate međunarodne saradnje, koji se misu mogli kratkom, vremenu bo merilima pre rala. Ideje koje su propovedali filozo}J publicisti o ravnopravnosti naroda, o pravu maroda na samoopredeljenje, o dužnosti i da učestvuju sopstvemim sed nomski nerazvijenih država, u turmih iskustava pod vidom moći, stvaranju Jondova za gih naroda ,u prebacivanju viškova za is žene krajeve, u organizovamju zdravstvene službe kod naroda koji nemaju sredstava da nauke itd. itd. sve je. to OUN i
solidđdarnosto svih.maroda stvima u razvoju ekobesplatnoj razmeni kulmeđanarodne tehničke pobesplatno pomaganje druhranu ı WgTO-
se koriste naprecimn delo koje je danas stvavmost, niz njenih specijalizopanih
nezadovoljni. Nama sve Ali pred nama kazuje da danas nema više koja se me potčinjava
bar dve međunarodme konjeiti jasmo da su OUN i njegove ale cemtar te me-
Ako podvučem da se 'ta, saradmj:t
odvija ma svim poljima ljudske delatnosti i bavi svim
ajammom poštova– enu
očekivati u tako Drugog svetskog i i dobronamerni
štovanjem 0S
osigurava mirnu stenciji dužnost je baš cenu gotove da se zalaž
očuvala je mi.
stanovnika, po »rsti padaju, po kontinen stoaralo je uslove d
zistencija postoji i na svoju specijalnu, u na svoju različitu
riska prava da b pravmost i mezdtSmoS
o
naroda i država bez
principa Povelje UN.
dinjenih Nacija, mi Jugoslavija e zalagala za načela
to su tri slova koja vladaju mašim vekom.
oblaci nacističke · okupacije. Na drugom kraju sveta, Ajnštajn radi u svom Mkabimelu. "Tih tmurnih dana zakucao je ma njegova vrata Bžen Spiro. Primio ga je srdačno, kao starog i dobrog prijatelja. Zamolio ga je jedino da ga pri poziranju ne prekida u radu. Slikanu je to bilo kao poručemo, jer se samo tako mogao skoncemttrisati na izradu portreta, oslobođen obaveze da razgovara sa svojim modelom. Ajnštajn je seo za svoj Dpisaći sto. Imao je na sebi crveni gsvitar. Njegova glava, ukrašena sedim, kuštravim vlasima, odavala je duboku misao. Stalno je pušio lulu, a na krilu je držao beležnicu u koju je desnom rukom, s vrec mena ma vreme, ispisivao neki broj ili formulu. Retko. je prekidao svoj rad, ali je svaki prekid koristio da se nečim prijateljskim ·. obrati svome portretisti. Jednom je govorio o Švajcarskoj i tom prilikom ispričao slikanu ovu anegdotu. | Išao je vozom za Bem. Na jednoj stanici uđe neki mladić. Seo je preko puta Ajnštajna i ovaj uskoro primeti da ga mladić orta. Ajnštajm se Ipravio kao da ništa ne sluti, ali ga mladi uskoro oslovi: „Oprostite, Vi imate neobično izrazitu glavu kao stvorenu za poziranje. Smem li da Vas „upitam šta ste po zanii Ajnštajn mu bez predele MB Odgovori: „Mo-
SO HEJ Spiroovu sliku, izPeda da je bio vrlo zadovolan „ali, na veliko slikare čuđen mes o
Je, umesto makakve pohvale rekao mu je sko teći: „Ni za ži GG WO 1 za živu glavu me smedati šta ja ovde pišem“,
KNJIŽEVNE NOVINE
UN. Ona je ostala verma duhu | | duhu koji je zamislio organizaci)u, između naroda vaznolikog društvenog i bo |
koegzistenciju naroda. U toj koeg:iom:;h država, koje su po svaku u za mir, da produže svoju akem i učoršćivanjem, mačela iz Povelje. Prva decenija aktivnosti Ujedinjenih Nacija Bolja atmosfera u međusobnim, političkim, odnosima između, naroda obećava da će druga decenija biti period alttyone i mirolžubive koegzistencije svih naroda, jer narodi dđusobno upućeni jedni ma ) / vati ma to da je prošlo vreme neravnopravmosti nacija po njihovoj vojničkoj smazi, )
i civilizacije i kulture kojima pritu na kome žive. Prvih deset godina a bi se u toku drugih deset godifuomirale dokazom da ta koeg-
tipnu ulogu propagiramj
na Ujedinjene Nacije da 2 5 da se miko više neće moći pozivati logu ma svoje posebno uređenje, doktrinu i ideologiju, ma svoja istobi osporavao drugim marodima YatWnot i ugušiao težnju wanroda šiyom sveta da ostvaruju svoja pravd.
Na Ujedinjenim, Nacijama je da započeto delo Dproduže i da tu ravnopravnost, međusobno povezanu i pYOširenu saradnju, omoguće u još većoj meri između svih diskriminacije i bez obzira ma njihovo umutrašmje, političko ili Mir pre svega, jer je mir uslov zd roda, a koegzistemcija nemimotvmi Uus!obD
Ujedinjenih Nacija. Ona je davala inicijativu za Yazvoj u svim pravcima bočeb od
Ona je bila uveren& da se ž i ) novnih načela ma kojima počtva Povelja
političkog pa do tehničkog. mir može spasti jedino po-
Ujedinjenih Nacija,
litičkog uređenja, jer taj duh
moraju računati da su medruge i moraJu se priviška-
po bo#i i jeziku njihovih,
socijalno uređenje. koegzistenciju na za ostvarenje
Milan Baxytloš
čarobna formula. Ovom istoriskom jednačinom čovek je translormirao materiju u energiju.
Bilo je to oktobra 1941 BOdine. Olovni oblaci nacističke okupacije nad Mvropom. Neman je pretila čitavom slobodnom svetu. „Doonije, tek mmogo docnije slikar je sazna0 da se njegov „model“ tih dana bavio značajnim proračunima zahvaljujući kojima je atomska energija postala svOjina slobodnog sveta!
Kad je slika bila gotova, rekao je slikaru: „Pazite, sliku će jednom sigurno kupiti neki bogati tngovac!“ Slikar je bio iznenađen. On je sma“ trao kao sigurno da će njego” va slika visiti ma zidu nekob instituta, na nekom umiver7i" tebu ili akademiji nauka. NA privatno vlasništvo uopšte n! je ni pomišljao. Ali, Aljnnštaj“ nove reči ipak su we obistini"
le: jednoga dana pojavi se U |
slikarevom ateljeu neki boga" ti Amerikanac, pogleda sliku koju je valjda zapazio na ne” koj izložbi i izjavi da hoće pošto poto da je okupi. Ona sada visi u njegovoj privatn) biblioteci.
Slikar se nađe u nedoumici kad ga vlasnik zamoli da mu kaže Ajnštajnovo mišljenje 9 pontretu. Bžem Spiro nije imao kud: obrati se Ajnštajnu pi" mom, saopšti mu da je pro” dao sliku i zamoli ga da mu kaže svoje mišljenje o portretu. Dobio je odgovor: „Slika je izvrsna. Ona naime ubedljivo izražava psihičko stanje: „Ne znam šta da napišem“ } baš to se obistinjuje i u ovom trenutku. A. Ajnštajn, 1946
Tako je Ajnštajn učinio PO" slednju uslugu svome prijale” lju — portrekisti.
G. S.
iti
|
Aj. wi
„Aar A ine
lu a O a ia Ao aki a
_b