Књижевне новине

Sa ·scene

Šiptarskog amaterskog pozorišta

Pal;

njivanja zaostalosti i

u selu Slavkovici,

1 iš|

Bora: :Gli

(Nastavak sa 1 strane) nije bilo nijednog narodnog pozorišta — ozbiljno su raspravljali o tome da se njihova Opera, u neposrednoj blizini voćne pijace, Covent Garden Opera Hause (u kojoj su dremali Forsajti) pretvara u ogroman — voćni magazin.

Međutim, kod nas su Dpozorišta širom zemlje već postala isto tako neophodne ustanove kao gimnazije, škole, narodne biblioteke, muzeji, lokalni listovi, rasadnici. Ona označavaju onaj prelaz iz osnovnih prosvetnih ustanova u intenzivni kulturni život. Ona su važan činilac na putu otstrapojma provincije, i pretvaranja čitave zemlje u jednu veliku kulturnu komunu.

Pa, ipak ... eto, čuju se glasovi (i to baš iz centra!) da mnoga naša stalna pozorišta

· 7

Š.i. Ć

nemaju uslova da postoje. Nemaju uslova? Ali zar čitav smisao današnjeg života nije vrhovni uslov za njihov opstanak? Još kažu: mnoga od njih nisu na dovoljnoj visini. I to je samo trenutna istina. Pozorišne akademije, negdašnje srednje škole za dramsku umetnost, akademije za primenjenu umetnost stvaraju i stvorili su kadrove čiji se uticaj, već sada, oseća i u najma– njem pozorištu. (I taj tempo je, uzgred budi rečeno, brži recimo od onog u našem školstvu. Kod nas još postoje gimnazije bez dovoijnog stručnog naštiavnog osoblja, bez kabineta, bez potrebnih učila. Kome je od prosvetnih radnika palo na um da — zbog toga — traži njihovo zatvaranje? I kako bi takav mudrac bio smešan!)

A, s druge strane, s nekim odvratnim i nekulturnim ni-

— ——-

podaštavanjem se govori o starim glumcima iz tih pozorišta. I S prezirom se prelazi preko njihove velike uloge. Neko se, tako, prisetio da objavi statistiku njihovih — školskih kvalifikacija — obuzet, kanda, pruskom vrtoglavicom diploma, iako živimo u zemlji u koJoJ je rad vrhovna vrednost. Za tog građanina kao da su rad i talenat prestali da budu merilo; kao da studije i stvaralaštvo i izučavanja u samom pozorištu za njega nisu pretstavljali nikakvu — školu. Kako bi mu se narugali Toša Jovanović, Pera Dobrinović, Milka Grgurova (nikad neću zaboraviti njena pisma ... puna dragih ortografskih grešaka). Kako bi mu se oporo potsmehnuo čiča Ilija!

Neka, dakle, u našim pozorištima još i nije sve kako treba; neka je još u njima, često, strašna oskudica — pa i Tespis je sam gurao svoja kolica! —; neka i nisu u velikim visinama — ipak, pri svem tom, i uzevši u obzir sva preterivanja koja se čine u tom smislu, dijalektički treba shvatiti šta ona potencijalno za nas znače.

Otuda i ono gledište da ih možemo zameniti amaterima zvuči isuviše čudno i istoriski protivrečno. — Naša pozorišta su proistekla iz amaterskih grupa Emanuila Kozačinskog u Vojvodini — pre 220 godina — i Joakima Vuiča u Kragujevcu — pre 120 godina. Treba li sad da zbrišemo taj prirodni razvitak i da stalna pozorišta vratimo unazad za jedan ili dva veka?

U toj tezi postoji još jedna isto toliko duboka protivurečnost. Zameniti stalna pozorišta amaterskim znači amaterska pretvoriti — u stalna. U tom vrzinom kolu hitleno postavljanih teza, potpuno se zaboravlja kako je pozorište neobično komplikovan organizam, za koji je potrebna i izvanredna stručnost i „profesionalizam”, i radna disciplina, i ulaganje svih nerava, svih intelektualnih darova i čitavog svog života. Pored darovitosti glumaca, samo vođenje pozorišta i njegov opstanak je puka jedna umetnost svoje vrste. Kao u svakom radu i stvara– nju, i ovde je neophodan jedan siguran, stamenit okvir, jedna mnogostruka tehnika i organizacija posla. Sve je to upravo suprotno čistoj ljubavi amatera. A bez onih uslova nema pravog i dobrog i — na visini — pozorišta. Ne mogu, na ovom mestu, da se otmem poređenju između Darkantove grupe i T.N.P. Darkant i u Parizu i za gostovanje kod nas sastavlja svoju trupu ad hoc. T.N.P. je — pored ComćdieFrancaise, stvorene Cum privilegio regis — veliko pozorište koje je sebi izgradila Republika. I razlike su — uprkos toga što su glumci i u jednom i u drugom pozorištu veliki talenti i nadahnuti ogromnom ljubavlju prema umetnosti uočljive na prvi pogled.

Najzad, dosta s tim baukom zatvaranja stalnih pozorišta. I krajnje je vreme da i ljudi u centrima shvate da se u unutrašnjosti nešto promenilo, da ona neće da ostane mračna provincija dovek — i da se postepeno uključuje u zajedničku republiku, u zajedničku kulturnu komunu.

Lekari-planinari u Boru

Mali je broj pravih planinara koji planinare samo i isključivo rađi planina. Prolaziti „zemlju, upoznavati stanovnike, a ne proučavati nešto ne zanimati se uzgredno nečim Kkorisnim i za same planinare i stanovništvo, skoro se ne da ni zamisliti.

Pa ipak u Kkolikoji će se meri Sprovoditi raznovrsne akcije kroz planinarstvo zavisi ođ sastava članstva u jednom društvu i od organizacije i materijalnih mogućnosti društva.

Sistematska i planska akcija lekara planinara započela je u okViru planinarskog društva „AVvala“ pre tri-četiri godine. U tom pogledu, ovo društvo ima predđnost što je pri Medicinskom fakultetu, pa je sastavljeno velikim delom od lekara, studenata medicine i medicinskog pomoćnog i tehničkog osoblja. Od bolničara, preko sestara, lekara, primarijusa, asistenata, docenata i profesora pa do dekana većinom su svi članovi ovog društva. Društva jakog i agilnog sa pređuzimljivim pretsednikom dr Petrom HKostićem, deđan od najboljih načina, pokazalo se već u praksi, da ljudi uviđe šta znači planinar i planinarstvo, jeste lekarska intervenci-, ja na terenu, po planinskim selima, ođ strane grupe lekara specijalista, sa profesorima i docentima Medicinskog fakulteta. Već tri-četiri godine iz PD „Avale“ ekipe lekara-planinara zalaze u Sela ispod planina i pregledaju pretškolsku decu, đake seoskih škola, žene, ljude — svakoga u selu. Prethodno se u društvu pripremi ekipa, pismima se obaveste opštine i sela đa će u određene dane doći grupa planinara-lekara Specijalisia, koji će besplatno da pregledaju meštane.

Tako je pre dve godine rađeno. ispod planine Rajca, zatim u Priliikama kod Ivanjice, po kosmajskim i avalskim selima. Ali najkrupnije akcije u tom smislu preduzimane su prošle i ove godine u Istočnoj Srbiji, u Boru i okolini.

Ali pored pregleda lekari su u Boru držali popularna pređavanja iz oblasti medicine, a nisu izostala ni kulturno-prosvetna i planinarska pređavanja, propraćena projektovanjem dijapozitiva. Zatim je prikazivan popularni film o lekovitom bilju u Boru i u Susednom selu Krivelju. Prikazivan je tom prilikom i popularan film 0 poljoprivrednim mašinama „Je“ dan čovek žanje“, „Održavanje zemljišta i vođe“. ı najzađ zabavni film za đecu o zološkom vrtu.

Ne samo što je tim velikim DOoduhvatom pretstavljen novi lik lekara današnjice, koji su raskrstili sa zastarelim metođama rada isključivo u ordinacijama i pod Specijalnim okolnostima, nego je na taj način narodu Istočne Srbije pokazano koliko lekari uvažavaju i cene planinarstvo. Kako su, naime, lIekari-planinari Spojili vlastite koristi koje kao planinari sliču sa MKoristima koje od njih dobija stanovništvo planinskih sela. Jer ove ekipe lekara-planinara u slobodnim časovima obavezno su obilazile obliŽnje planine. Zainteresovani ljudi mali su prilike da na jednoj stra-

ni posmatraju kako lekari Kkoriste svaki slobodni čas da otpešače na vrhove njihovih planina,

a kad su medu njima onda ne se-– ·

de nego neumorno istražuju bolesti, starajući se tako za narodno zdravlje.

Može li se zamisliti idealnija propaganda planinarstva? Zar se neće osetiti pogružen i postiđen meštanin iz Bora koji, recimo, 40 godina živi u Boru, a nije nikađa našao priliku da izađe na vrh divne planine Stola, koja se nadnosi nad KMriveliom i Borom, ili ma nedaleki Crni Vrh u carstvo bukovih šuma i Rkrepkih vođa?

Ove godine društvo bilo je poziv iz Bora ri-lekari opet dođu. I došli su. Sem Bora pregledali su narod u Krivelju, Beloj Reci i Brestovcu, Pregledali su za četiri dana 8.474 pacijenta u Boru, Zlotu, Donjoj Beloj Reci i u Brestovcu,

I ove godine su.držali popularna pređavanja iz medicine, a u okviru Srpskog lekarskog društva podružnice u Boru prof. dr. S. Tasovac je održao pređavanje „O nezi novorođenčeta“, pro. dr. Milić Grujić „Mogućnosti lečenja dečje tuberkuloze“ doc. dr. P. Ko-

„Avala“ dođa planina-

U SRBIJI: 253 ŠKOLE sgim ZA POLJOPRIVREDNE

PROIZVOĐAČE

Prema podacima Saveznog zavoda za proučava-

stić rać

„O terapiji vaginalskih fluoi asistent dr. Milan Blagojević „Prva pomoć kod povređe oka: mehaničkim, fizičkim i hemiskim sredstvima“.

Razumljivo je đa nisu izostala ni pređavanja iz oblasti planinarstva i turizma. Dr. Kostić je govorio o Ženi i sportu, kao i o planinama Istočne Srbije.

Ovakav rađ u jednom planinarskom društvu, nesumnjivo, znači krupnu prekretnicu u planinarstvu uopšte. Ne može se zamisliti bolji metođ rađa na polju propaganđe planinarstva, izletništva i turizma. Zbog tako srećne povezanosti planinarstva sa raznovrsnim korisnim akcijama koje planinari uzgređno obavljaju u narodu, raste, sasvim prirodno, interesovanje za planinarenje i za turizam uopšte. Na taj način razbija se zabluda i staro shvatanje o „dokonom hodanju i „vrljanju“ po planinama. Odmaranje kulturnog čoveka ne sastoji se u besmislenom, jednostranom „i praznom prelaženju s brda na brdo ili sa planine na planinu.

Novim putevima „Avale“ trebalo bi da pođu i ostala plani-.

narska društva, M.B

mestima osnivani te-

prosvetnih društava i dru-

blioteke na korisnu sarađ-

nje prosvetnih i školskih pitanja, u Srbiji i Sloveniji veoma su rasprostranjene škole za poljoprivredne proizvođače. Njima se, kažu u ovoj ustanovi, „priđaje veliki značaj. One, pre svega, treba da doprinesu opštem Stručnom obrazovanju proizvođača na selu, što će nesumnjivo uticati i na 5savremeniju obrađu zemljišta i veći prinos.

U Srbiji je prošle godine radilo Pp53 ovakve bkole. Jako je program na vreme bio sastavljen i obezbeđen dovoljan broj pređavača, u nekim mestima odziv proizvođača bio je slab.

pPojeđine omladinske organizacije takođe poklanjaju veliku pažnju ovom problemu. U Bosni i Hercegovini, naprimer, njihovom zaslugom su U mhno-

JKNJIŽEVNE NOVINE.

steknu bar osnovna zna-

gim društvenim i kulturnoprosvetnim organizacijama. Nastojaće se, u saradnji s da izdanja biblio-

NOVINA U IZDAVANJU NAUČNO-POPULARNE KNJIGE

Zanimljivu novinu u radđu izdavačkih „pređuzeća koja se bave bbjavljiva-

JOE naučno-popularao na — obezbeđena je. Svaka ~ sti za život škole. književnosti, uvela je za- knjiga, u pretplati, staje Zanimljivo je da nov zagrebačka ređakcija “Male svega » dinara. ie naučne: knjižice“. Knjige,

učestvu. aspravi koje ona izđaje, uglavnom đ e OVO 18 raspravljanju su mamenjene „gradskom ar TUO Ova BcrOO stanovništvu. Ali, one isto SVB ŽIVLJA CO WPOJLKRR žIia Prbvoa O ON SARADNJA JAVNO- već će imati i svoju posebMH SprOPVa Sera e STI I ŠKOLB nu zajednicu koja će se

ma na selu. Njima je takva literatura naročito potrebna, pre svega rađi suzbijanja praznoverja, a i da bi omogućili seljacima đa

nja iz nauke.

Ova zamisao, koliko složena, toliko i plemenita, potstakla je urednike bi-

njima, teke postanu što većem broju ljudi iz građa i sela. glavnih uslova — niska ce-

Plenum centralnih odbora ! Udruženja Udruženja nastavnika i profesora Jugoslavije, koji je održan u MBeograđu, (razmotrio je, pored principe Opšteg zakona o upravljanju školama. U zakonu je — istaknuto je

Reč ie o 'modernoj'

„KHnjiževnim novinama” od 1 aprila izašao je na-

[ } pis M. Maksimovića pod gornjim naslovom, u kome se OSsVrće na moje predavanje o nekim karakteristikama ,moderne” poezije. a Ovaj osvrt na moje predavanje nameće pitanje: šta je moderna poezija, koju'i kakvu poeziju treba shvatati modernom?

Ja masliim da je svakome jasno da moderna poezija nije isto što i savremena, iako je vremenski (po vremenu svog postanka) vezana za isto doba.) Svaka savremena poezija ima svoju modernu, onu koju nekim svojim kvalitetima ide ispred ostalih tokova savremene poezije. Drugim rečima, svaka savremena poezija (poezija jednog razdoblja, jedne epohe) ima svoju mođernu (kao i mnoge pesničke pokušaje da se stvori moderna) koja svojim kvalitetima odgovora dobu koje nailazi (a ne dobu koje prolazi) u kome će ona postati savremena (ne po vremenu postanka, no po svojoj idejnosti i Izražajnosti), iz koje će se opet, u datim uslovima, roditi nova moderna. To znači da se problem svodi na pitanje: koji pesnički elementi i kvaliteti čine jeđan deo savremene poezije modernom? Na to pitanje vrlo je teško odgovoriti. Zato nisam mogao ni ja, niti je iko to mogao, da dam definitivni odgovor. (Ovo priznaje i Maksimović). Ali, na osnovu istoriske prakse i teorije, ipak je moguće, bar u glavnim linijama, u okviru opštih postavki, odgovoriti na to pitanje.

Ako se pođe od postavke da je poezija subjektivni odraz objektivne štvarnosti — a od toga se mora poći — onda je prvi uslov da jedna poezija bude savremena (savremena, ne mođerna) da bude odraz društvene stvarnosti svoga doba. Društvena stvarnost je u svom istoriskom razvoju promenljiva, što znači da ta promenjivost uslovljava i promenu njenog odraza, poezije. Promene društvene stvarnosti vrše se po određenim društvenim zakonima po kojima se stvarno i istovremeno vrši i uslovljava nje novih odraza te slvarnosti u društvenoj nadgradnji, dakle, i po“ eziji. Prema tome, poezija koja pretenduje na to da bude poezija budućnosti, da buđe savremena u dobu koje nailazi, mora biti u skladu sa društvenom zakonomer-– nošću razvoja ne samo društva no i psihičkim vrednostima čoveka (koje se menjaju promenom društvenih uslova). Otkriti neminovnost tih promena i umetnički ih oblikovati, tj. dati njihovu suštinu u izražajno novom obliku i načinu (koji, kao i društvena stvarnost koja nailazi, imaju svoj koren u prethodnom, onom što postaje- prošlost) — zadatak je svake nove ili mođerne poezije, Istorija nas uči da su svi pokušaji za stvaranjem moderne, nove poeznje, koji nisu u skladu sa ovim, u suštini društvenim, uslovima, ostajali samo pokušaji i istorija ih je beležila samo kao pokušaje. Iz toga, iz te društvene neuslovljenosti, tj. iz sadržajne i oblikovne izražajnosti neusklađene sa razvojnom linijom društvene stvarnosti, izvire, rekli bismo, nerazumljivost, neidejnost, ekstravagantnost itd. svake „ moderne” (pod znakom na–voda) poezije. Mi još nemamo modđernu poeziju (ona je istoriski uslovljena i mi ćemo je dobiti), ali imamo niz pesama od izvesnih kritičara „proglašenih „, modernim” koji javnosti te pesme pretstavljaju kao „,moderne”. O tim pesmama ja sam govorio, i, mislim, pokazao da one nisu mođerne (u nekim slučajevima nisu ni poezije), ali nisam moderno izjednačavao sa nakaznim što niko nikad nije ni činio ozbiljno). Jer modđerno to nikad nije ni bilo. Kako se može shvatiti da je renesansna poezija ili poezija Branka Radičevića, —

čajevi za obrazovanje po- nju s Glavnim · „odborom

ljoprivrednika. Socijalističkog saveza, Savetom za prosvetu Hrvat- prvom redu, ske, „Savezom đyjkulturno-

donositi pristupačna

dJeđan ođ

baviti

učitelja i ma.

ostalog,

— dosleđno sproveđen princip decentralizacije i demokratizacije školstva. 'U on ovlašćuje narodne odbore srezova ili građova da irešavaju sva

predviđa da učenici

pitanjima ne

školskim „problemi-

Posebno je naglašena potreba što većeg angažovanja prosvetnih radnika pri sprovođenju zakonskih odredaba u školski život. Takođe je rečeno da je đelatnost školskih ođbora do-

O <

da pomenem samo njih — koje su bile u svom početku moderne (odgovarale nailazeći u društvenoj stvarnosti i čoveku te nove stvarnosti), — kako bi se moglo shvatiti da su to nakazne poezije? A one su bile moderne u odnosu na SVOju savremenu i postale savremene u odnosu na svoju modernu.

Drugo pitanje koje je drug Maksimović pokrenuo u svom osvrtu na moje pređavanje jeste pitanje slobođe umetničkog stvaranja. Naravno, svakome je slobodno da peva kad hoće, kako hoće, o čemu god hoće (ako se to ne kosi sa pravnim odredbama jedne društvene stvarnosti; pa čak i ako se kosi), ali je isto tako jasno da je sva-– ki tvorac, umetnik ili naučnik, u svom stvaranju (i u sadržajnom i u oblikovanom smislu) ograničen tehničkim i saznajnim mogućnostima svoga doba, svoje društvene stvarnosti. — Kad ne bi bilo tako, ne bi postojao razvoj, prolje saznavanje. Jer, saznajne mogres, ne bi bilo moguće novo, dagućnosti, a i poezija je jedan vnd saznajnosti, nisu u svakom istoriskom razdoblju iste. To znači da umetnik (naučnik) nužno ne može ni sagledati, ni proučavati i, ni saznavati nezavisno od saznajnih mogućnosti svoga doba. Makako fantastično, originalno, revolucionarno otkriće pretstavljalo umetničko ili naučno delo (umetnost je i otkrivanje novih vrednosti), ono je samo rezultat sagledavanja tih vrednosti kroz prizmu svoje društvene stvarnosti, tj. saznanje mogućnosti svoje društvene stvarnosti. (Otuda i proizilazi da je svako pravo umetničko ili naučno stvaranje subjektivni odraz, ali i da, baš zato što je odraz objektivne stvarnosti, sadrži u sebi i opštevažeće vrednosti. Suštinski nema subjektivizma bez objektivizma. Otuda takva ostvarenja i mogu da obeležavaju etape u istoriskom razvoju, jer pretstavljaju, u neku ruku, zbir svih saznajnih postignuća ostvarenih do svoga doba). U tom smislu je i umetnička sloboda ograničena; pređe li te granice (a to biva), onda ta umetnost (ili nauka) prestaje da bude umetnička ili naučna vrednst svog doba (pa i docnijih): Prema tome, sloboda u umetničkom stvaranju nije bezgra– nična, a u svakom slučaju regulisana je svojim, umetničkim zakonima koji ne mogu biti izvan okvira svoga doba. U tom pogledu naša „modđerna” (pod navodnicima) je izvan tih okvira, dakle, nije mođerna (bez navodnih znakova). Jer, iako ne postoje granice razvitka, postoji, u datom vremenu, granica mogućnosti ostvarivanja, koja, u nauci, ako se pređe, vodi u nenaučnost, netačnost, saznanju neodrživosti a u umetnosti (dakle, i u poeziji) u nerazumljivost, nemogućnost estetskog razrešenja (doživljaja), dakle, neumetnost. Poseban problem na kome drug Maksimović insistira u 8VOm OB8VTtu na moje pređavanje jeste omladina, odnosno njen stav prema „mođernoj” i modernoj. U tom pogledu, zbilja je potrebno jednom uočiti istinu — upoznati stav omlađine prema umetničkim ostvarenjima uopšte. To se ne može postići povremenim dodirima sa omladinom, putem povremenih predavanja, objašnjavanja moderne poezije (objašnjavanja ,moderne” shvaćene kao moderne) sama potreba objašnjavanja govori ne samo o nerazumljivosti te poezije no i o njenoj umetničkoj suštini koja nije u stanju da uslovi estetski doživljaj, dakle i umetničko razrešenje. Potrebno je omladinu poznavati i sa njom raditi, biti, živeti sa njom. Ja sam bio u prilici da radim sa njom, i reći ću, objektivno, ono što sam zapazio, osetio, a to je:,sva je omladina za modernu (ne „modernu”); ona želi da u novom poetskom izrazu doživi, estetski doži-

su, u saradnji s

pitanja.

školska pitanja. Sto se tiče republičkih saveta, samo programe i staraće se o opštoj inspekciji, Prisutni su ukazali je u poslednje vreme poraslo interesovanje javno-

oni će nastavne

poslenih ,u

ođborima, pređuzećima.

osnovnom školom.

Da bi se ovo stanje Dpoboljšalo, oblasni Savet za prosvetu i kulturu prepoveću Kosova i Metohije i Izvršnom veću SBrbije da se, sem otvaranja godišnjih i dvogođišnjih škola za op-

ručio je Izvršnom

nela višestruku korist. Oni

nim organizacijama, teljima i učenicima uspešno rešavali i najsloženija

Stari spomenik na vlasotinačkom · groblju

[07000 100]

AD smo se našli na vlasotinačkoj akropoli, nađ mutnom Vlasi-

videli, iako se možemo ubrojati u red onih koji su dosta groblja obišli širom Srbije. Spomenici,

nom, zastali smo i priznali da osobito najstariji, oni iz prve po takve spomenike još nigde nismo lovine prošloga veka, monumen=aaa vi svoju novu (misaonu i Osećajnu) sadržinu. Ona čak ıu novu sadržinu u novom izražajnom obliku i poetski izražava (uskoro, valjda, treba i da se pojavi njen Almanah; ja sam unekoliko sarađivao u njegovim pripremama), i kada se on buđe pojavio videće se kakvu modernu neguje, prisva– ja i kako je doživljava omladina. Na osnovu onoga što sam ja od tih njenih pesničkih ostvarenja pročitao, mogu reći: omladinska mođerna pesnička ostvarenja (treba voditi računa da su to omladinska ostvarenja), koja kod zbilja talentovanih omladinaca pretstavljaju nesumnjivo pozitivan pokušaj da se subjektivan sadržajno nov doživljaj đa u novom izražajnom obliku i načinu, pokazuju ove kvalitete (kojih u , modernoj” nema): neposrednost, misaonost i osećajnost (naravno, u okvirima njihove misaone i osećajne doživljajnosti) jasno usmerene, iskrenost i otvorenost (često i u najintimnijim doživljajnostima) i jasnost, razumljivost (naša „moderna” ostvarenja priznatih pesnika daleko su nerazumljivija nego ostvarenja njihovih uzora na Zapadu). Naravno, da u toj omladinskoj poeziji ima i t.zv. „pubertetske poezije" ( i to je razumljivo; ona je ponaj-

češće „ moderna”) i ona je čak pretežna (svi omladinci nisu pesnici nisu pesnici iako pevaju), ali se iz te pretežnosti ne sme izvoditi zaključak da je omladina listom za „modernu”. Jedan je zaključak: omladina želi da doživljava, estetski doživljava poeziju i da sazna istinu o njoj; to ona oOčekuje od svih onih koji dolaze u dodir sa njom, jer nju, đanas više nego ikad, istinski interesuje

« 7 / Z7

AV ZAAAAAAZAAA

mestima mogućnosti,

društverodi- šte obrazovanje radnika, u gde za to ima osnivaju i ostale ustanove za obrazovanje ljuđi zaposlenih u

umetnost. Treba joj prići, sa njorn raditi; ona će nam dati modernu (jer ona — kako je tačno primetio Maksimović — nije opterećena starim sadržinama).

Najzad, još dvetri reči o profesorima književnosti (koje ne baš tačno oertava Maksimović u ovom svom napisu). Nisu oni u pogledu poezije tako konzervativni kako poneki misle. Čine oni ogromne napore da prodru u „moderna” pesnička ostvarenja, đa ih razjasne sebi i svojim učenicima-omladini (to su u mnogim svojim delatnostima i pokazali: predavanja, diskusije sa omladinom i piscima, gotovošću da se i na širim forumima o tome raspravlja itd.), ali, nisu oni krivi što u tome ne u-– spevaju uvek (jer ne mogu da prerastu u saznajnom pogledu svoje vreme), iako među njima ima i mladih profesora koji su „izučili visoku školu posle nje (Revolucije). „Neosporno je — to potvrđuje školska praksa — profesori i Oomladina imaju isti stav prema pravom pesničkom ostvarenju onom koje estetski deluje — bilo da je ono odraz društvene stvarnosti prošlosti bilo da je odraz savremene stvarnosti.

Ovim svojim odgovorom nemam nameru da pobijam navode druga Maksimovića (lična pregonjenja i nadmudrivanja ne vode ničemu), ali zaista želim da pokrenem diskusiju, jednu objektivnu i dobronamernu diskusiju, o modernoj poeziji, modernom pesničkom izra– zu, jer je, kako mi izgleda, to pitanje sazrelo u svima oblastima našeg umetničkog stvaranja.

Dobrivoje P. Alimpić

Takva „jedna anketa sproveđena je u nekoliko mesta. rema prvim pođacima, danas u većini varoši vlada jizrazitije interesovanje za dela domaćih

PREPORUKE ZA

NA KOSMKHETU

Na Kosovu i u Metohiji, gde 'od lukupnog itanovVništva na rađnika otpađa 2,5 otsto, još i danas ima 5.607 mepismenih \ica zafabrikama i toga, ima preko 7.00. radnika s nepotpunom ili potpunom

Bem

privređi. Smatra se da bi, radi ostvarenja ovog cilja, tre-

balo u prvom ređu što ozbiljnije prići osnivanju

POBOLJŠANJE radničkih univerziteta. Prida „OPŠTEG. RADNIČKOG #č.tom bi trebalo voditi raOBRAZOVANJA čuna o stvarnim moguć-

nostima za njihov rad. Sto se tiče delatnosti radničkih univerziteta, ona bi trebalo da buđe najraznovrsnija. KOJE KNJIGE NAJVIŠE PRIVLAČE LJUDE U UNUTRAŠNJOSTI Sta čitaju ljudi u unutrašnjosti? Pitanje Je mne samo , zanimljivo, „već i važno. I za izđavačka preduzeća, i za one Kkojl . se staraju o približavanju Knjige narodu.

pisaca, pre svega klasika. Na prvom mestu dolaze knjige Matavulja, Cankara, Prežihova-Voranca,, Đure Jakšića, Šantića i drugih. Sto se tiče savremenih književnika, prvo mesto pripađa MDobrici Cosiću, jer je njegov roman „Koreni“ Mdanas majčitanija knjiga. Vlađa interesovanje i za đela Ive Andđrića, Branka Copića, Daviča, Desanke Maksimović, Krleže, Vladana Desnice i đrugih. w

Zanimljiva je i „rang-lista“ stranih pisaca. Ođ klasika — Balzak, Igo, Zola,

Puškin, Gogolj, Čehov i drugi, |. od savremenika — Golsvorti, Tomas Man, Drajzer, Hemingvej, Remark i. Somerset Moan najviše privlače pažnju,

talni, masivni i uprkos masivnosti veoma ukusno i majstorski klesani. Figure tih spomenika nisu obične. Ustvari, vrlo veliki, teški, divno stilizovani krstovi u raznim „varijantama. „Spomenici koji svakoga zaustavljaju, koji pobuđuju divljenje. Takva umetnost u velikim i na hiljađe kilograma teškim kamenim blokovima, kakva se, možda, nigđe kod nas više naći ne može. Ima primeraka koji su oko tri metra visoki, a Više od rastegljaja široki, isklesani i prorezani u Kkrstato-kružnoj ornamentici. Takav je, naprimer, spomenik Milka Bankova iz 1046 godine. Groblje sa bogatim izborom nadgrobnih spomenika. Prava retkost. I ti spomenici kao da su osuđeni na propast. Poslednjeg dana mnogi su pohitali na groblje, gde je imala da se završi ekshumacija 31 marta ove gođine. Ljuđi su bogobojažljivo raskopavali humke, potkopavali krupne spomenike, ne vodeći nimalo računa hoće li se prelomiti, okrnjiti, ili oštetiti, pošto se s kostima nisu prenosili i spomenici. Oni su ostajali na razrivenom groblju povaljeni, izukrštani, polomljeni kao đa je groblje bombarđovano. Ostali su neraskopani samo najstariji, davnašnji. To je sreća, na takvim grobovima su najlepši i sa muzeološkog gledišta najvredniji spomenici. Ali čemu opet to kad se priča da će svi ti stari spomenici biti upotrebljeni za nekakve podzide oko Vlasine i za uređenje parkova?!? Molili smo rođake pokojnika, koji su nemjlice obaljivali spomenike, đa to ne čine, da se ruše đragocena znamenja svojih pređaka, đa ne uništavaju istoriju. Ali to je bio jalov posao, pošto se prenosila vest da će se spomenici Koristiti za podziđe. Pitali smo ljuđe zašto od mesnih vlasti nisu zahtevali da se bar svi retki i đragoceni spomenici ne smeste privremeno u zgrađu, preostalu iz vremena Turaka, koja je inače namenjena za muzej. Na sva pitanja odgovor je bio mrzovoljan i pun prigovora i prekora.

U svakom slučaju, na vlasotinačkom groblju trebalo bi što pre da se nađu stručnjaci iz Beograda dok na groblju još stoje spomenici. Nije pravo da pokoljenjima ostavimo razlupane spomenike, da posle s mukom rekonstruišu kako su izgledali spomenici jednog značajnog đoba naše prošlosti.

M. M. Brevinac

RENESANSA RAZUMA

Nastavak sa 1 strane)

to, u toku proteklih dvanaest meseci, bilo izvesno opadanje histerije.

Ranije je baš ta histerija, njen neverovatan stepen, njeno prodiranje u sve pore američkog društva i politike, bila glavna karakteristika američke političke atmosfere. Bio je to odraz akutnog hladnog rata, događaja u Koreji i Indokini. Histerija u Americi pratila je visoki stepen međunarodne zategnutosti.

Taj duh histerije godinama je dominirao Amerikom. Pored reči kao što su „komunista", „crveni“, „ružičast”, „marksist“ i nazivi kao „liberal” ili „progresivan“ obešeni su za sramni stub koji se ostavlja najgorim izdajnicima.

U tom periodu, Makarti je bio na samom vrhu svoje mo= ći. On i njemu slični odlučivali su o merilu američkog patriotizma... Tragalo se za „komunistima“, a ustvari pokušavalo da se organizuje krstaški pohod na slobodu misli, na demokratsku i liberalnu građansku filozofiju i pogled na svet.

S opadanju Najgore je prošlo.

Promena sovjetske spoljne politike, popuštanje međuna– rodne zategnutosit, obustavljanje ratova u Koreji i Indokini, smirivanje oko Formoze, sazrevanje saznanja o strahotama vodoničnog rata, potpisivanje Austriskog ugovora — sve je to proširilo horizonte, dovelo — i u Americi — do snaženja vere u mogućnost mira.

Amerikanci su počeli lakše disati. Veruju u mogućnost stabilizovanja mira.

Ta je tendencija postala materijalna politička snaga s kojom Bela kuća i političari iz obeju partija moraju računati. Došlo je, tako da kažemo, do renesanse razuma i realizma. Histerija je počela da jenjava... Makarti polako tone u zaborav, a Nolend iz dana u dan ima sve manji uticaj, stoji pred političkom izolacijom.

Izgleda, da su milioni Amerikanaca slični onom 5

kojim je Reston vodio imaginarni razgovor pod neboderima Menhetena, ili onom koji u „sabveju“ nije hteo da odgo-

ADA je histerija u

vori na moja pitanja, počeli da i

misle, shvatili da se katastrofa može izbeći, da histerija i ekstremizam ne obećavaju ništa dobro.

To su optimistički znaci. Đuka Julius