Књижевне новине

RAZGOVOR

ITBRARNO u doma| ćem filmu, naročito u orginalnim scenanarijama shvata se često na jedan pogrešan i neistinit način. Koreni ovakve situacije veoma su složeni i njihovo razotkrivanje zahtevalo bi daleko više prostora. Ali nesumnjivo je da se literatura u domaćem filmu često identifikuje sa nečim što bi se moglo nazvati visokoparnim frazerstvom, a što je od jedne dobre realističke literature daleko kao što je plakata daleko od događaja koji objavljuje. Postoje izvesni, nigde precizno formulisani, kanoni (srećom niko nam ih nije nametnuo; njima smo se podvrgli, možda, i zato što nismo u stanju da sagledamo), neka sterilna pravila, nasleđe loše literature, koja kao da su Dostala nepisani zakon za dobar deo naših scenarija. Ličnosti u domaćim filmovima često su samo poluge ideje koja se na taj način, spolja, želi sugerirati, jedne zamisli ogra-

ničene na puku verbalnost umesto da u stvaralačkom spregu „izlaganja radnje i

dramskog i psihološkog formiranja likova ideja sama nikne i nametne nam se snagom svoje životne istinitosti i lepotom svoje spontanosti. Ta 'smišljenost, ili, tačnije, izmišljenost, stalna prisutnost teze i crno-belog osvetlenja uzela je toliko maha .đa naprimer, u jednom od poslednjih domaćnh filmova „Milioni na otoku“« u našim radničkim stanovima malte ne da nema i frižidera, dok je od trojice desetogodišnjih dečaka jedan, čije je socijalno poreklo buržoasko, kolebljiv i nepoverljiv prema drugu, dok su druga dvojica — njihov otac je radnik — uzori drugarstva i urođene karakterne čistote! Ako se već izmisli jedna naivna intriga, zar se ona mora aran-

FILMSKA EKIPA UFUSA

NA TEMU:

LITERATURA FILM SAVREMENOST

< Rila ——-

žirati na taj šupalj način i staviti u lažan dekor? Zar naša humana stvarnost, karakterno bogatstvo naših ljudi i herojska lepota našeg života, zahtevaju tu primitivnu šminku?

O šemama i njihovoj jalovosti

~ INI MI SE da je u C našoj situaciji OSs-

novno i bitno: osloboditi se lažno literarnih, knjiških predrasuda, one predodređene „pristojnosti“ i bontona koji umesto živih likova na ekrane dovode mutave spomenike. I dok se naša literatura sve više oslobađa verbaliteta i sušičavog „lepog pripovedanja“, naš film se tokom svog desetogodišnjeg opismenjivanja uporno držao tih praznih i izmišljenih „šema. Uporedo sa tematskom, i uopšte umetničkom, aktualizacijom domaće filmske umeinosti, postavlja se zahtev za Oslobođavanjem šematizma. Janko Veselinović je apsolutno Dobre likove suprostavljao apsolutno Rđavima. Danas je savremeni čovek svestan da granica između dobra i zla nije baš na tako jednostavan način povučena. Savremeni čovek stvorio je i svtara sebi daleko dublju i realniju etiku, moral koji sa naivnošću nema, i ne želi da ima, ništa zajedničko. Moral našeg savremnog čoveka niče u jednoj humanoj društvenoj i psihološkoj konstelaciji. Nama danas nisu potrebni jankoveselinovićevski paravani, ni bilo kakva „potemkinova sela“ romanftične literature, mi danas stojimo lice u lice sa životom, i sve naše probleme rešavamo snagom svojih misli i osećaja. I zato danas podela na crno-bele likove u jednom realističkom dramskom sklopu,

+ T { \

ne samo da ne vaspitava gledaoca, već pedagoški, svojom ncubedljivošću i isforsiranošću, često deluje direktno inverzivno. — Tu kulu, ne od slonovače, već od čerpića, sa doksatima i senkama iz romantične literature izvučenih likova, trebalo bi već na neki

' način da napustimo.

'Može se, kroz analogiju

(koja na prvi pogled, verovat- ·

no, izgleda i pomalo usiljena, ali koja sigurno nije bez osnova) — izvući zaključak da i tematska Rkonzervativnost domaće filmske umetnosti, njena naklonost ka romantičnim sižeima, ima svoj zajednički koren sa tom lažno romantičnom obradom. I zato kada se danas apeluje na savremenost u domaćem filmu, onda se to čini, pre svega, zato jer se pretpostavlja da će savremene teme, ukeliko budu iskreno rađene, nametnuti realistički i savremen literarni po-

stupak. Ljubav u domaćem filmu

E TREBA da idemo

dalje: šta je doma-

ći film mwučinio da nam razotkrije osobenosti Vveza savremenog čoveka i žene. Taj večiti problem žena-čovek, u svetlu istina našeB đoba, obeležen je novim vrednostima. Projekcija tih erotskih veza na psihologiju savremenog čoveka, trebalo bi da bude jedna od ozbiljnih sadržajnih „komponenata domaćeg filma. — Dati na ekranu likove našeg svakodnevnog ŽIvota, pokušati sa prodorom u osobenosti erotskih veza savremene žene i čoveka (da se kroz jednostavne, realne događaje makar samo i naslute refleksi tog unutrašnjeg emo tivno-psihičkog „sazvežđa u kome se ogleda bliskost savremenog čoveka i žene), dati nešto od tih svakodnevnih istina koje čine veći deo našeg stvarnog sveta, — nije li to jedan nezaobilazeći imperativ, bez koga domaći film ne može naći svoj pravi lik i ispuniti misiju koju svima nama duguje?

Treba imati u vidu jednu stvar: kada govorimo o tom problemu izmišljenosti, šema i konstrukcija, nikako ne mlslimo da time umanjimo već postignute rezultate domaćeg filma. Jer, najzad, ništa ne bi moglo da zakloni umetničku snagu fragmenta (nažalost, uglavnom, još uvek samo fragmenata) rasutih u ovoj desetogodišnjoj potrazi za umetnošću kroz napor da se samouk prodre u govorne tajne filma. Ali je sada, kada su režiskozanatski problemi. na putu da budu savladani, pravi momenat da se obrati pažnja i ma literaturu (u najširem smislu) u domaćoj filmskoj umetnosti. Osavremenjivanje „našeg filma, njegovo približavanje gledaocu, ne može se ni zamisliti bez jednog savremnog i realnog stava umetnika. Jer kolikogod, su „nesavremeni“ „Bakonja“ i „Jara gospoda“, toliko isto su, mislim, daleko od savremenosti i „Plavi 9“ ili „Svi na more“. Ne radi se, dakle, o tome da se šalvare zamene suknjom, a šubara kačketom, već da se kroz jedan realistički postupak (ne vidim kako bi se, inače, danas u jednom filmu namenjenom širokoj publici, na drugi način mogao sa tom publikom da nađe jedan zajednički jezik), za savremnog čoveka uverljivo, uoče istiniti i aktuelni životni sadržaj.

Aleksandar Petrović

“

ž r m AD, GOD gleđamo stari

KR ili iole stariji teatr: | zamislimo se nad konvencijama. One nam obodu oči, 'a često i paraju uši. Svako razdobije ima svoje pozorišne konvencije, kojih ono i ne mora biti svesno. One se mogu naknadno otkriti. Pisci ih se dosledno drže. Aristotel je otkrio neke od tih uslovnosti, koje su važile za Grčku: jedinstvo mesta i Vre-. mena; rasplet a ne lagano sazrevanje radnje, itd. itd.

'U renesansu. mašinerija je, jedno vreme igrala izuzetno važnu ulogu. Ona je možđa i omogućila operu, kao novi rod pozorišta. Konvencije postoje svuda, a ne samo u teatru. Bertrand Rasel ih je našao u celom našem mentalitetu, koji je, uglavnom i odvajkađa, bio uslovljen maternjim jezikom. Aristotel i Kant nesvesno su prenosili jezičke kategorije svoga maternjeg jezika, u svet ideja i zakona, normi i vrhovnih postavki, — i u njima su viđeli: poslovanje svakog ispravnog uma; dok se tu, pre svega, ispoljavao: naš govorni prilazak svim životnim pojavama. |

Danas, pozornica stvara sVe NOve i nove binske konvencije, rušeći stare. Zašto to ona čini? Evo zašto: počivaju na mentalitetu svoga razdoblja; mnoge su tako zastarele za nas, da nas vređaju, da mam zatamnjuju svoj opsenarski i muađijski lik, pa su otrcana šminka, koja se ne podnosi. Traže se, dakle, nove konvencije, bez njih se ne može. Traže se konvencije koje će nam Što izrazitije omogućiti: jasnu i ispoljenu dramu ljudskih rasplamtelih sukoba. Stih i slik bile su konvencije rane tragedije i tro'gatelnosti. One su davale razumljiva zamaha i poleta iskazanim čuvstvima i nadčuvstvima, (Proza je bila prepuštena komediji, čak i u Molijerovo vreme. Gospođin Žurden joj se krvavo Osvetio). Gde bi se grčka trageđija mogla i zamisliti u prozi? Svi zakonođavci osetili bi to kao šeEu i lakrđiju! Pa čak i Šekspir. A ako stih i ođbacimo, — ipak moramo prigrliti mnogo što šta drugo, ne manje uslovljeno od stiha, razmera, tropa i figura. Nikakvim se zahtevima životnog realizma takve nove konvencije ne daju opravdati, a ipak: đrama ih zahteva; radi drame im pribegavamo; drama mora da živi i da se razvija, a ne može to bez pogodnih uslova. Film je, silom Ookolnosti, dao drami novog poleta, celokupnom prikazu zgođa i nezgoda života. Tu vidimo, na Dprimer, čoveka iz one blizine, iz koje ga nikad ne gledamo (ne samo na pozornici, nego i u, životu): viđimo svaku boru njegova lica, i suzu Žalosnicu ili radosnicu kad se niz obraz kotrlja. I bezbroj drugih stvari dolazi tako u filmu, do opipljiva i gusta učešća. Zar pozornica od dasaka đa ostane kakva je i ranije bila? Zar se dva čoveka, u sukobu, mogu iscrpeti vidljivim pokretima i progrcanim rečima? A šta ćemo sa našim prisnim mislima, sa našim nagonima? Sa snovima, slutnjama, strepnjama, zebnjama, grčevima, sa prošlošću u nama? Zar oni ne postoje? A kako da se ispolje? Stavite

sve pozorišne konvencije ,

• Zašto frojdizam, u raznim vidovima, sačinjava srž pozo

_ ri .~Y..- . tI —%——

D. Stanimirović: VRTEŠKA

Mali album

umetfnične fo}logra}fije

UI Og aa ae NgaWuS Wu un aan rg ara A OV

dva stvora ljudska, po starom receptu, da se, u malom okviru Ograđenog pa čak i neograđenog prostora: grde, izazivaju, teše, ili tetoše — jesu li oni izrazili sve što je u njima i što je bitno u njima? Može li se to uopšte izraziti? Zar se sudbina, njen dah i njena krila, dđdadđu preneti u reči i samo u reči? Kako ta krila da opa-

IZMEĐU DVA PUTOVANJA

i) fTyvyorena2 Šrtrca

NIMITI film ,,Burma ka-

ko je prijatelji vide” bio je zadatak sa kojim jie preduzeće UFUS poslalo filmske radnike Ota Deneša i Nenada Jovičića snimatelja u ovu daleku i malo poznatu zemlju. Preko 200 dana neprekidno u pokretu, 60.000 kilometara prevaljenog puta i oko 10.000 metara snimljene filmske trake nisu učinieni uzalud. Plod tog napora su sedam kratkometražnih filmova od kojih će naša publika viđeti pet (dva su snimljena na zahtev i za potrebe burmanske vlade).

Pored prvobitno planiranog filma „Burma kako ie priiatelii vide” u crno-beloi tehnici snimljen je još jedan film: „Inle — jezero mašte”.

U izvrsnom „„Istman-koloru” snimljena su ostala tri filma. „,Tito Zinđabad” omogućava nam da posetu jugoslovenskog pretsednika Indiji doživimo na jedan nov način. Pretsednikov put zabeležili su već snimatelii „Filmskih novosti”, ali ovoga puta doživljiaj publike biće ioš potpuniji zbog raskošnih boja koje živopisnom pejsažu Indiie daju izgled baiki. U filmu „Otvorena srca” izražena ije dobrodošlica naroda Burme Visokom jugoslovenskom gostu. Zemilja, ljudi, običaji, drevni spomenici kulture i narodne igre prikazani su u filmu ,,Lepotica. Burma”.

Autorima je naročito prirastao za srce film „,Inle — jezero mašte”. Prvi utisca za svakog novog posetioca ovog jezera,su očaravajući. Mašta mora da zastane pred prizorom koji pretstavlja pravi praznik za oči posmatrača. Hiliade ljudi živi u sojenicama i u čamcima. Tu, u kućama na koliu i u čamcima se umire, a tu se i začinje nov život.

Ova poslednja tvrdnja dobija svoj pravi smisao tek kada se sazna da su za ovih osam godina, koliko Burma uživa punu nezavisnost, tamo slale svoje ekipe mno= ge jake filmske nacije, a da od celog posla nije bilo nikakve koristi. Burmanska vlada ie potrošila đesetina hiljađa funti sterlinga a pređuzeća sa markama Holivuda, i druga, nisu uspela da naprave film umetnički i politički prihvatliiv za Burmance. Tako na pr. film o budističkom kongresu snimljen pre više godina ioš nije završen i isporučen poručiocu.

Loše iskustvo poučilo je Burmance. Strane filmske ekipe se za svako snimanje moraju obratiti Ministarstvu unutrašnjih ·poslova za dozvolu. Tamo je našim ljudi-

ma rečeno:

Jedna scena iz filma „Inle — jezero mašte”

— Stranci ne mogu snimati u na– šoj zemlji, njima se dozvola ne izdaje... Posle ove rečenice u kabinetu ministarstva nastala ie neugodna tišina.

— U Jugoslaviji je to sve izgle-

dalo jednostavno — razmišljali su Deneš i Jovičić — zar smo uzalud prevalili ovoliki put?! ... ali, — nastavio je burmanski funkcicner — Jugosloveni se ovde ne smatraju strancima. Vi ćete moći da snimate sve što zaželite! Kada su razvijeni prvi materijali snimljeni za film „Burma kako je prijatelji viđe” domaćini su se uverili da imaju posla sa ozbilinim filmskim radnicima i rezerva sa kojom su ih primili potpuno je nestala. Iz obostrane sa-

radnje nastali su ostali kolor i crno-beli filmovi. Snimanje u koloru bilo je naročito problematično. Tiilmska kolor traka „Istman” pođnosi maksimalnu temperaturu od plus 13" Celzijusovih. Ovaj uslov je veoma teško bilo ispuniti jer se u Rangunu najniža temperatura kreće između 30 i 35 stepeni. Snimateli Jovičić se snašao na taj način što je brižliivo umotane kutije sa trakom stavliao u frižiđere članova jugoslovenske kolonije. Traka je uzimana uoči samog snimania, a posle slata najhitnije u London gde je vršena laboratoriska obrađa. .

Prateći brođ „Raiska ptica” ko-

jim se pretsednik Tito spuštao niz reku Iravadu, Jovičić ie bio u velikoi muci. Ni na jednom brođu nije bilo hladnjaka. Zato je traku

držao na promajii ili ie krio u senci ispod kreveta u svojoj kabini. Njegovom zaprepašćenju nije bilo kraja kada je tek pri kraju puta primetio da se upravo ispod niegove kabine nalazi parni kotao i da je pod konstantno ugrejan. Sa trakom je u London otišlo i pismo sa uputstvima da se spase što se spasti može. Nekoliko dana kasnije iz Londona je stigao ohrabrujući telegram: „O. K.” (sve je u redu).

Jednom prilikom imali su naši filmski radnici interesantno ali i opasno snimanje sa kraljevskom kobrom. Ova otrovnica ie nedelju dana ranije usmrtila svoga ukrotitelja. Inače, ona je bila vlasništvo nekog istaknutog Burmanca. Žena ovog Burmanca, glumica Vin-Min-Tin (neđavno je završila snimanje filma u kome igra sa

Gregori Pekom), prisustvovala je takođe snimanju. Tai sastanak ie bio zakazan tajino ali uprkos toga na dan snimanja, u vrtu, okupilo se dosta posmatrača. Svi su navodno došli da posmatraju rađ jugoslovenskog snimatelia. I dok su se Jovičić i Deneš skoncentrisali na svog jedinstvenog i opasnog glumca pogledi publike bili su upućeni na drugu stranu. Objekat njihove pažnje bila ie lepa Vin-Min-Tin.

Bilo jie još zgoda i nezgođa koje su neminovne pri ovako napornom radu na nepoznatom terenu i bez neophodne pomoći asistenata.

No, misija Denežša i Jovičića nije završena. Filmovi koje će nam prikazati označavaju rezultate prve etape njihove ekspeđicije. Uskoro oni ponovo odlaze na put. Niihovi zadaci će ovoga puta biti ioš složeniji. Engleski filmski prođucenti i distributeri oduševljeni uspelim kolor filmovima ponudili su se da ih eksploatišu žaleći istovremeno što nisu snimljeni u Sinemaskopu. To jie autorima filmova „Otvorena srca”, „Inle — jezero mašte“, „,Lepotica Burma” i drugih dalo ideju da ubuduće rađe u novoi tehnici

koja „dokumentarnim filmovima stila kakvog oni snimaju pruža veće — skoro neviđene mogućnosti.

Najavljivanie samo jednog dela predviđenih „planova najrečitije govori o zađacima koje ove odva– žne Jugoslovene očekuju prilikom ponovne posete .zemlji otvorenog srca.

Tema prvog filma biće monsunske kiše i život koje one diktiraju. U Burmi, specijalno u Rangunu, kiše su najsnažnije (eksterijeri filma „Kiše dolaze” snimljeni su u ovom građu). Da bi snimili drugi film, Deneš i Jovičić će se priključiti naučnoi ekspediciji koja odlazi u neispitane predele Burme, u potragu za divljim plemenom Naca-lovaca ljudskih glava, sa željom da ih privuku civilizaciji i Osposobe za jedan bolji i udobniji život. Lov na bele slonove poslužiće kao materijal za treći film. Istovremeno, sa naiviših mesta potekla je inicijativa za snimanje koprođukcionih filmova u kome bi jugoslovenski i burmanski filmski radnici bili u znatnijiem broju angažovani. Po toi ideji snimili bi se filmovi o zlatnoj epohi burnianske istorije, o Paganu — gradu sa milion pagodđa, biografski film o heroju Burme Aung-Sanu i, even= tualno, jedan savremeni muzičkofolklorni film.

Oto Deneš i Nenad Jovičić vraćaju se ponovo „lepotici Burmi” da nastave delo koje su ovako u-

spešno započeli. : N. Majdak

zimo, vidljivo? Čovek se ne može i ne sme iscrpsti sa nekoliko vidljivih i slušnih, slučajnih oznaka. "Treba naglasiti čak i tu neiscrljivost. I ona je prisni sastojak drame. (Valerizu je dosadilo: biti stvar. Okovi ti bili su mu tragedđija). Na velika vrata Frojd je u šao, u pozorišnu tehniku. Da li zato što je u pravu? Ne. Čak i da nije u pravu, ipak: njegov sam slavni prilazak životu, njegove igre odnosa, njegovi potisci i pritisci, pružaju pozornici mnoge krepke i izđašne mogućnosti. Ispoljavaju se i razotkrivaju: cezura naše svesti, ozlede našeg detinjstva, tok naših razvoja, sav unutrašnji i

podsvesni čovek. Taj se čovek nikako očima ne vidi, tojest nije se viđeo, — već se samo nazirao, po kakvom slomu slogova, po drhtaju glasa, po muklom ili jasnijem kliku, po nerazumljivom prestanku slušnog treperenja ili po naglom ustremu i skoku celog bića. (Kao kad se zmija uspravi u živu vertikalu!) Pozorišna mašta uzela je sve što je nevidljivo (a stvarno) u čoveku, i pretvorila to u — vidljivost. Sad vidimo sakrivenog čoveka. Čoveka iza busije čovekovih reči. Ako se čovek, recimo, seća nečeg — film to, istog časa, vidljivo ovaploti. Čas posla! Ali bina Ibzenova samo doziva prošlost rečima. Ne može je do kraja dočarati! Ako se čoveku ne-

što utvori ili pričini, ili pogrešno prikaže, ili slabije, čudnije, ja-

če osvetli, — onda to film može smesta i vidljivo da izobrazi. A kako čovek, na bini, recimo, da

viđi bližnjega drugim uzrujanijim očima, pa đa se to onda i našim rođenim očima kao takvo obelodani? (Šekspir je tu imao jednu konvenciju: monolog. Čovek je sebe, — na stranu, — rečima razotkrivao, saopštavajući sve uboge svoje tajne svima gledaocima i slušaocima.) Dati dva uvida (mesto jednog, u zbivanje — to nije „,realno” a ipak je u velikoi meri opravdano, celim našim čudnim tokom. Čak dati i više uvida, a ne samo dva! Ta naši su oseti hiljadustruki! Ako dobro promislimo: naši su svi utisci tako promenljivi, tako u plimi i oseci — da se mi, donekle, menjamo i u svakom i naš

času: i mi, i naši nazori,

stav, i naši zaključci, i naši čulni omeri i domeri! Čovek se menja pa i razvejava. Gde je on i u čemu? Ranija je pozorišna konvencija uporno zahtevala: da se čovek izvanredno teško menja (i to samo donekle) i da sva tragika, lepota, sjaj, baj, ušas i očaj budu u toj sporosti promene, u tom mučnom održavanju ličnosti, u tom teškom usporu lične jednačine. Sad pak mnogi zamišljaju: da se može doći do tragičnih ili komičnih situacija, baš primenom nove konvencije: o mnogostrukom rascepu

)

našeg bića, i to tako: da se taj rascep naš neodoljivo naglasi. Ne_

kada je i najobičniji „rascep” bijo

Prnakrit D01IriŠLiH MINNHHji

tragičan, jer je pozorišna konven. cija smatrala: da su unutarnji su. kobi, kao takvi, bolni, mučni pa čak i neizdržljivi. (To je mislio i mladi Frojd. To misli danas stari Jung). Umiralo se od sukoba u du. ši, sviskavalo se: dok je to, često,

___ _______ ___ ___ —/—— kao što znamo obična tehnika na.

rišnih eksperimenata? TURNIRA Na A | _____-

šeg psihološkog poslovanja. (To zna katolička crkva, i, uspešno ig, celjuje histerične Marijakove na. zovi sfinskove!)

Sve ove pokušaje: upađa u tra. gediju same ličnosti, u srž njenih tkivnih vrednosti i smerova, sve smo to upoznali u savremenom teatru: kod Pirandela, Žirodua, kod Sartra, Anuja, Berta Brehta, Vrše se eksperimenti i oko same suštine primljenih ili neprimljenih konvencija: kakvo je naše biće, šta ga nosi, šta ga koči, šta mu da. je poleta, šta mu zadaje smrtne u. darce, gđe smo goličljivi, nagi, ob. naženi, Ede nam je Ahilova Peta, ge nas izdaju nervi i čula, koji

i kad?

A film neobično mnogo primenjuju ·frojdizam, u više ili manje reskom obliku, Idu do zagonetke a i preko zago-. netke. A oni to čine ne zato što veruju u psihoanalizu, u nauku, ili u nakostrešene i izvitoperene njene vidike, već zato: što u tome osećaju dalekosežno dejstvo

pozornice, i filmskog platna. Recimo, komađ „Ljubav četiri pukovnika”. On je osvojio američku pozornicu. Od četiri saveznička pukovnika koji su u sukobu, negdđe u Nemačkoj, u Harcu (Rus, Englez, Amerikanac, Francuz) sva– ki ima svoje zvanično obličje, a i svoje intimno, tajno obličje, (i njemu samom nepoznato). Zvanično su oni ono što jesu, kakvi su i kakvi mogu da buđu, — dok su intimno: ono što nagonski žele, snivaju i vole. I to se sve daje sve u prizoru, događajno a ne nagoveštajem. Tako je ruski pukovnik Ikonenko u isti mah i bezbožnik, i materijalista, i dijalektičar, ali i junakiz ruske narodne skaske, i ruskog baleta ,,Zaspala lepotica” od Čajkovskog. On se ispoljava u obe svoje uloge. Imamo tu i stihova i stilizacije i težnje da se jedna uloga uklopi, vazda, u drugu, dopuni s njom, uskladi s njom. Tako su engleski, američki i

MERIČKA pozornica i

• francuski pukovnik, svaki u svom

okvirnom i uklopnom sVojstvu, zavisni od svojih narodnih i pesničkih stilizacija iste te drevne bajke. Englez je neobuzdđano u stilu kraljice Jelisavete. (Čak se tu spominje i Ilirija, tako draga Šek= spiru, — a ruski pukovnik pita: „Ko je ta ilirska đuvna?” i dobija odgovor: da je reč o sadđašnjoj Jugoslaviji.)

Kad više, kad manje, ova frojdovska strast za ispoljenjem naše prisne ili (na mahove) potisnute ličnosti, — stalno dolazi do izraza. Ona sačinjava, često, znatnu zamajnu snagu pesničkog i dramskog dejstva: ličnost postaje šira, shvatljivija, a uzleti njeni, usponi i klonuća, otkrivaju nam mnogostrujnu unutarnju dinamiku, koja ih preobražava (ta dinamika međutim u ličnostima ranijeg teatra, u liku posve ustaljenom i ukalupljenom — ne može nikako da se istakne, kako treba, i kako odgova– ra psihološkoj istini, i samoj Uustreptalosti neukrotivog života).

pljenih komađa koje je

S Šekspir nasleđio, u ar-

hivi svoje trupe, pa ih prepravljao, prema potrebama nove, VITlo zakeralske publike. Stari komađi bili su između ostalog: puni radnje, ali lišeni psihologije. Psihologija je izgledala izlišna starijem dramskom naraštaju. Šekspir je ostavljao istu radnju njene okrete i zaokrete — ali je unosio psihološke pobuđe, tojest: zašto i krošto ko šta čini. Tako je psihologija promenila celo pozorište iz doba kraljice Jelisavete, naglašavajući i šireći vidike i dubine pojedinih ličnosti. I danas, psihologija (uzeta, najčešće, frojdovski u postupak) proširuje okvire ličnosti i čini radnju većma vezanom i većma opravdanom (tj. manje proizvoljnom, manje podložnom ćuđi slučajne, uslovljenih kalupa). Smatram, da će ova nova đimenzija psihologije, — kako je uvodi ceo nov teatr, — biti neko vreme još u porastu, i da će ona neobično osvežiti čak i mnoge stare komađe (koji će morati da se podđmlade, đa se menjaju). Ovaj je

ETIMO se svih onih ku-

način pomalo i opasan: jer se ne vidi kraj i dno promena — oVe jednako i sve sa novom snagom izviru, gde ih nismo ni očekivali! Zasada, izgleda da je on u cvetu i u jeku, i da će još zadugo Usmeravati pozorišne eksperimente, pa čak i dela za onu najširu, brođvejsku publiku — koja od teatra zahteva samo zabavu. Stanislav Vinaver

Salvador Dali portretira Lorensa Olivjea

KNJIŽEVNE NOVINE |

} |