Књижевне новине

"Centralna i repu| bličke redakcije

) i

RVORAZREDNU ulo-

| p gu u tom pogledu o-

| '' digrala je centralna odakcija sVojom izradom aljbetara. Na prvi pogled, čolek nije u stanju da odredi da|jbkosežni značaj Ovoga u praom smislu reči naučnog poduhvata. Jer, altabetar ne može | ne sme da se shvati ni sa0 formalistički, kao abecedni 50 ig metodskih jedinica koji 'bezbeđuje najprirodniji. njibov raspored i omogućuje prezjednost jednog posla, bez koje

bi se sve izgubilo u amorfnosti ·

raktičnoj nepristupačnosti; biti je om» alfabetar, samo pribomoćno metodološko sredstvo ja sistematizaciju u formalno„yganizacionom smislu. | Abecedni registar je nešto vii nešto dublje od toga. On je najsintetičniji naučni rezime hjtave materije koja je obuhvaćena strukturom, karakteom i sadržajem enciklopedije. Definicija iĐOU edinih metodskih dinica po sistemu alfabetara stvari je čarobna naučna fornula za sistematsko prilaženje elokupnom našem naučnom i'ustvu i kulturno-istoriskom „vistiranju, te zato od tog kaće se on. sastaviti, iako je o naizgled samo čisto formali redosled pojmova i elemenaa, Zavisi ustvari kako se, na kojim principima i na kakvoj naučnoj Osmovi prilazi mašoj kulturnoj, naučnoj i političkoj ivarnosti i prošlosti. Alfabelar je osnovna | terminološkopojmovna evidencija, okosnica »ko koje se organizuje ukupni haučni totalitet činjenica iz či| amorfne mase nastaje samovest kulturnog i istoriskog postojanja. Taj najvažniji pripremni poao u kome se ogleda jedna pernaučna struktura, metod, aspored i smisao celog naučog poduhvata obavljen je u lentralnoj redakciji pod rukoiođenjem književnika Miroslaa Krleže, i to sa zavidnom brinom i. izvanrednim uspeom, i pored toga što je nauči aparat glavne redakcije rojno nedovoljan i nepotpun. Koliko je centralna redakcia u Zagrebu obavila svoj po-

proučavanje predloženog alfa-– betara nego što je glavnoj redakciji bilo potrebno vremena da ga izradi.

Ali, time se ni izdaleka ne iscrpljuje delokrug rada i kompetencija glavne redakcije. Sasvim je razumljivo da princip republičke obrade pojedinih naučnih problema ne može da se održi i dosledno sprovede na nizu materijalnih područja, recimo kulturne, političke ili ekonomske istorije, iz prostog razloga što se kretanja, i prostorno i istoriski, nisu u prošlosti držala ili mogla držati ma kakvih veštačkih granica, nego su često, ako ne u većini slučajeva, zadirala u prostor i interes većine naših naroda. Usled toga, ima niz problema i pojava koje nije u stanju da

Monotipi Štamparije Leksikografskog zavoda u Zagrebu

Šta onda da se radi u takvim slučajevima? Šta preostaje?

Zajednički dogovor i diskusija zainteresovanih redakcija? Automatski supremat jedne nad drugom u skladu sa većom zainteresovanošću odgovarajuće redakcije? Ili intervencija glavne redakcije sa pravima konačne obrade koja bi joj sporazumno dopustile i prenele u njenu nadležnost republičke redakcije?

Od te tri mogućnosti uzeta je poslednja. I to je jedini mogu– ćan način koji istovremeno obezbeđuje sva tri elementa značajna za rad: brzinu, neokrnjeni autoritet republičkih ređalkccija i njihovu potpunu ravnopravnost u međusobnim odnosima zajedničke angažo= vanosti na istom materijalu i,

Pomorska bitka u starom veku

0 temeljno i uspešno svedoči ijenica što su republičke rekocije, kojima je nacrt alfatara poslat na uvid, predloi diskusiju, wstavile svoje edbe i predložile diskusiju svrhu preinačavanja, dopuManja ili novog formulisanja mo u najviše 20% slučajeva, k su četiri petine altabetara ljene bez ikakvih pri2dbi! Pritom su republičke redakE utrošile više vremena na

Problemi i

pitanja imaju veliki značaj za ujednačanje kriterija, za sticanje, daobradu i metodološku priMU zajedničkog iskustva, O i za postizavanje jednog Weđenog naučnog proseka ji dalje može da služi kao 0mo, nepisano metfodđološko IStVO. Jedno od najvažnijih praviU praksi glavne redakcije lo bi se najkraće ovako imulisati: mi ne primamo Takav članak onako kako se alje, ali nijedan ne šaljemo Pjampu dok ga autor ne odo-

SJ bitan je da ovakva

Ja li je ustvari bilo moguentralnoj redakciji da se u

slučajevima pridržava o-

5 pravila? Svakako da nije, taj idealni princip i ubu-

e će ostati jedan od potstrebi njenom radu. Izlišno bi Žda bilo navoditi sve razloZbog kojih centralna redakA ne može u mnogim slučama dovoljno samostalno i Učujuće da utiče na prilo-

„Ali neće biti ni najmanje |

5D0 da ge ukaže na kompli"Je koje iz toga proizilaze. O se ne uzme u obzir guBk vremena, ostaje kao najla posledica neujednače' metoda, postupka, shvata,1 osnovnih principa prila8 materiji. | u naknađu za to, veća Ostalnost i nezavisnost reličkih redakcija i pojedišutora ima vrlo značajnu edicu u tome što više do|. do izražaja stvaralačka MVidualna snaga autora. | i Što se vidi, jedno ne ide | tete po drugo. A tek kaJa praksa ima da pokaže ede ! dokle će ići najpogodniji "Promis između ova dva juata koji, izolovani i iIvi, prerastaju u podjed-

obradi jedna republička redakcija ili u čiji domen zadire više njih. U takvim slučajevima gde jedan materijal po prirodi stvari mora da obradi nekoliko republičkih redakcija, prve verzije samostalnih republičkih obrada moraju se međusobno razlikovati. Usled toga, finalni rezultati takvog naučnog izučavanja morali bi .pokazati razlike u verzijama pojedinih republičkih redakcija.

DT,

najzad, iako to nije najnevažnije, maksimalnu mogućnu meru ujednačenosti metoda i objelkitivnosti naučnog kriterijuma. Jer, i pored svoje samostalnosti u inmtervenisanju, glavna redakcija u ovakvim slučajevima izrađuje merilo naučnog prilaženja i konačnog redigovanja na osnovu proseka i „zlatne sredine“ do koje se došlo u republičkom iskustvu, radeći na materijalu gde je više redakcija bilo angažovano.

ark_S%a

| |

M 70 |

ON · . | MN .

7 | | N

O _ Ne WO O

O M.

nako opasne krajnosti, a svedeni na razumnu meru postaju idealna harmonija u kojoj je jedino i moguće njihovo obostrano postojanje bez trvenja 1 štete po ukupnost naučnog posla.

Republičke redakcije rade potpuno samostalno. Ali ta samostalnost ima i svoje nezgode. Pošto nijedna republička redakcija nema uvid u materijal druge, što je i tehnički skoro nemoguće, neophodna je što veća, sistematičnija i dublja komunikativnost između repu-

'INIIŽEVNE NOVINE

M M

MA O M ae 0 | _— _ .

Predmetni katalog

bličkih redakcija, naročito kad su u pitanju područja koja zadiru u delokrug više redakcija.

Jedna pojava se posmatra ne samo sa namerom da se predmetno definiše, već se, to zavisi od njene važnosti, kom-

pleksnosti problematike i aktuelnosti potrebe, zahvata i šire u njenu genezu ili paralelno posmatranje na više _ mesta. Kad se smatra da postoji naučnik koji je, prema SVOJOJ stručnoj spremi i renomću, u stanju da prikaže naučno stanje jedne oblasti u

M ONA LL ANN

O O

svim republikama, onda se ta naučna oblast prikazuje genetsko-hronološki, kakav je slučaj, naprimer, sa prilogom aka– demika Siniše Stankovića o razvitku' biologije kod nas od najstarijih vremena za koje postoje podaci pa sve do danas. Razume se, ovo je nemoguće sistematski sprovesti kao metod u svim područjima, bilo iz objektivnih bilo iz subjektivnih razloga, zbog čega zamisli enciklopedije neće biti u svakom pogledu dosledno sistematski sprovedene. Ali, ponavljamo, to nije nedostatak sistema, već rezultat stanja objektivnih okolnosti.

Enciklopedija i svakodnevni naučni rad

enciklopedija rešava ut

svojoj praksi jeste uži odnos i razlika između naučnih priloga specijalno namenjenih enciklopediji i naučnog rada koji se nezavisno od toga razvija na fakultetima, akademijama i institutima. Po sebi se razume da enciklopediski karakter priloga nameće izvesne specifičnosti, najpre u užem smislu. Enciklopedija zahteva specifičnu konmciznost priloga sa posebnim svojstvima koje ne mora ili majčešće i ne mpretpostavlja jedna odbična naučna publikacija. Ona nema polemičke niti teoretsko-hipotetičke pretenzije, bez čega se ni,jedno naučno delo ne može zamisliti. Ali ona ni najmanje nije zbog toga lišena naučnog karaktera. Štaviše, pre bi se moglo reći da je ona u izvesnom smislu naučnija nego sve ostale naučne publikacije koje nisu lišene pretenzija da dađu nešto novo i po prvi put povuku trag jednom problemu. Ona se, za razliku od toga, kreće na sigurnom i proverenom tlu utvrđene naučne argumentacije. Ona je rezime onoga što je na datom stupnju naučnog istraživanja utvrđeno kao istina, a ne povodi se za naučnim spekulacijama čije je ispitivanje u toku.

J EDAN od problema koji

To opet ne znači đa je ona ma–nje savremena i upravo veština i težina enciklopediskog prikazivanja naučnih područia i jeste u tome što ono mora istovremeno da buđe izraz onoga što je utvrđeno kao sigurno i da održi najuži kontakt sa najnovijim naučnim kretanjima bez obzira na neizvesnost njiho-

\ a

| |

vog krajnjeg ishođa, Jedan od načina, svakako najsigurniji, da se to postigne jeste praktikovanje novih izdanja. Međutim, kođ nas je još rano govoriti o tome pošto još nije završen rad ni na prvom izdanju. Redovne i uobičajene naučne publikacijje u prvom su redu ili čak isključivo namenjene stručnjacima, dok sa enciklopedijom to nije slučaj. Ona je namenjena najširem krugu čitalaca. Otuda ona sa naučnim karakterom i strogo ograničenim prostorom mora đa spoji i takav način izlaganja koji će joj

omogućiti popularnost kod najšireg kruga čitalaca za koga se i stvara.

Postojeća struktura i organizacija rađa na federativnoj osnovi „nije najpogodnije i najsrećnije rešenje za rad ove ustanove. Mada taj sistem u značajnoj meri stimu– lira ravnopravnost republičkih redakcija i organizuje pravilnu raspodelu rada, ipak ovaj sistem, sa druge strane, omogućuje lokalni partikularizam i neujednačenost kriterijuma kao i razne oblike antagonizma. Usled toga, unapred su omogućene izvesne slobode u pridavanju većeg značaja preduzećima i pojavama posmatranim kroz naglašenu subjektivmu i lokalnu prizmu ili kompromise. Razume se, o svemu tome rano je govoriti unapred, dok se svi tomovi ne pojave.

Ali nastaje pitanje da li federativni sistem i organizacija naučnog

UO n

Avgustinčić: Tiorzo

Ga zacannaur "nga ganiz: gae pasusi)

rada u enciklopediji onemogućuju čvršću idejnu platformu i jedinstvenu naučno-teoretsku podlogu?

Već smo ranije rekli da je svaka enciklopedija do sada, svesno ili nesvesno, uvek bila izraz društveno-istoriskih prilika jedne epohe i njena ideološka funkcija. Ova naša enciklopedija jedinstvena je u jednom: u pogledu mamksističkog naučnog metoda koji primenjuje i osnovnog tumačenja naše istoriske i kulturne prošlosti kome svesno teži.

I već sada, posle prvog toma, pred nama se jasno, jasno za svakog ko ume da čita, vidi da je predmet naše nacionalne enciklopedije „uhvaćen” u onome što je za njega najkarakterističnije: to je seljački i silom osvajača ratnički narod, vekovima sputavan u normalnom razvitku, sav u naporu da razbije okove svoje zaostalosti i izbije na videlo i razinu ostalih kulturnih naroda. To je narod talentovanih pojedinaca koji su uspevali u onome što 'je njihovom narodu kao kolektivu i celini bilo najčešće onemogućeno: da stignu ili čak prestignu nivo ostalih naroda.

Prema tome, idejno i teoretsko jedinstvo stvar je jedinstvene osnove naše naučne misli u celini, te organizaciona šematika na federativnoj ospovi i na principu autonomnosti republičkih redakcija pretstavlja čisto tehnički problem u odnosu na ovo pitanje, pošto se jeđinstvena leoretska osnova može u podjednakoj meri postići i sa federativnim kao i sa centralnim principom „uređivanja. Prednosti jednog ili drugog sistema odnosno njihovi neđostaci odnose se na sa– svim drugo područje problema koje smo već dotakli, dok osnovna naučna, metođika u njih ne zadire.

»?

f ? \

Enciklopedija — stimulus za sistematsko naučno

iscrpljuje se samo u od-

nosu na najšire čitalačke mase kojima je u prvom redu namenjen. Ona će nesumnjivo odigrati značajnu ulogu u sistematskom stimuliranju našeg naučnog rađa na nizu problema. Za sada, enciklopedija je jedina naša naučna publikacija i ustanova koja je samom prirodom stvari upućena na izvesno određeno i na neki na-– čin sistematsko registrovanje i proučavanje pojava. Obim njene delatnosti je ogroman, ali u svoj toj širini, više nego skoro ma u kojoj drugoj sličnoj ili nesličnoj naučnoj publikaciji, ovđe su u prvom planu i tendencije sintetičkog izvlačenja osnovnih i najbitnijih zaključaka koji se često i lako, a pogotovu u svojoj uopštenoj formi, gube u skoro neizmernom mnoštvu pojedinih, parcijalno međusobno izolovanih naučnih disiplina. Na taj način, enciklopedija ima važnu ulogu sinteze i mada se ona kao duh, kategorija i stav ne odnosi prema celini naučnog istraživanja kao što se filosofija odnosi prema nauci, ona je, više nego ma koji pojedinačni oblik naučnog aktiviteta, zadojena duhom sinteze u nacionalnom okviru.

Otuda se, sasvim prirodno, može očekivati đa će enciklopedija u celini značiti.,značajan prilog našoj naučnoj misli ali i da će dati korisnu inicijativu u proučavanju, otkrivanju i sistematskom tretiranju niza naučnih područja, problema i pojava. A. kao dodaktika i propedevtika, ne treba nijednog časa sumnjati da će ona biti, kako je to već pokazao prvi tom ·Pomorske enciklopedije, jedinstveni sistematski priručnik koji u tom

/ NAČAJ enciklopedije ne

pogledu daleko nadmašuje sve školske i univerzitetske udžbenike. · Ali tu još ne prestaje dalekosežni značaj i uticaj enciklopedije na naš naučni i kulturni život. Ima još jedno područje koje istovreme-– no pretstavlja i svakodnevni praktični problem u enciklopeđiskom radu. To je pitanje njenog jezika i termihfiologije.

Jezik i

EĆ se sađa iskristalisa-

terminologija la praksa jezičke au-

\ tonomije svakog prilo-

ga, što prirodno proizilazi iz osnovnih postavki i sistema ukupne organizacije rada. Na nekom jezičkom ujednačavanju niti se radi niti se pomišlja u okviru koji bi prevazilazio potrebe naučne terminologije. Aktivna intervencija glavne ređakcije vršise samo tada kad je mu wpitanju mijednačavanije naučne terminologije i u tom, Oobimnom i značajnom poslu kojui ne može ostati bez ikakvog odjeka ma tretiranje naših jezičkih problema, već su postignuti ofromni rezultati u dizrađivanju naše jedinstvene terminologije za Pomorsku enciklopediju.

Ipak, može se očekivati da će u perspektivi, stvaranjem jedinstvene naučne terminologije za niz posebnih stručnih enciklopedija koje su u planu, kao i neprimetnom skoro stilizacijom jezičkog tkiva, prirodno i bez obzira na to da li se to hoće ili neće, morati da đođe i do jačeg uticaja enciklopedije na živi govorni jezik čitalaca koji se njome služe. Niko ne može dati tačnu prognozu koliko će se u tom pogledu ići daleko, jer je jezik u prvom ređu društveni prođukt, ali je već sada jasno da se pozitivna uloga enciklopedije u tom pravcu ne sme potcenjivati.

· Bibliografski epilog

VAKOM ko gođ je žeil leo da se obavesti o pomoćnoj literaturi za neki problem ili pitanje naučnog interesa, pa čak i svakom intelektualcu koji je prinuđen da u pomoćnoj literaturi potraži jeđini poda-– tak o nečemu što ga interesuje, jasno je kakvo haotično stanje vlada na tom području i koliko napora moraju da se individualno ulože zato što nemamo ma kakvu bibliografiju svega onoga što je kodđ nas do sada publikovano. Sa posleratnim „periođom stvar stoji drukčije, jer postoji Biblio-

—_——<K— ——

proučavanje

grafski institut koji sistematski prati naše publikacije i registruje ih, ali, kad je u pitanju predratni · period, pojeđinac je doskora bio upućen na samoga sebe. Otudđa je on istovremeno morao da buđe i naučni radnik i bibliograf, te nije nikakvo čudo što je jedan doktorand niz godđima morao da gubi samo na popisivanju i pronalaženju literature koja mu je potrebna, dok mu ije za izradu disertacije

moglo biti potrebno samo nekoliko meseci.

Sađa je tome učinjen kraj. U sastavu svojih odeljenja i organizacije rada, Leksikografski zavod u Zagrebu ima i biliografsko odđe-

organizacije sa njenim glavnim fazama i radnim mestima.

U nekoj biblioteci gde se vrši posao nalazi se radno mesto popisivača. On obavlja prvu fazu u radnom procesu. Kad obavi svoj posao, dolazi prvi revizor, koji na licu mesta vrši konirolu. On sravni pođatke koje je u svesku uneo popisivač sa periođikom i ide dalje. Njega kontroliše, pregledajući ceo tađašnji radni proces na licu mesta, drugi revizo?T.

Kad se završe obadve revizije,

đolazi super-revizija, koju sačinja-

vaju interne grupe najboljih bibliografa iz bibliografskog odeljenja u Zagrebu. One na licu mesta prekontrolišu ceo dotadašnji radni postupak od koga ustvari zavisi uspeh čitavog bibliografskog posla.

e reurermuzuzaıan OJO Nui ~,

I/i

Aforizam

POPOVIĆ,Bogdan. Zloupotrebljeni "Aforizam", Letopis Matice srpske, 1lo7/1933,

GCGXXXVI/U, | J-56 it O

O književnoj vrsti "Aforizma"„,

B. 1o21/2k

Originalni izgled jedne bibliografske jedinice

ljenje koje je stručno organizova-– no i rukovođeno. To odeljenje je možda najbolji primer sistematske organizacije rada u okviru Leksikografskog zavoda uopšte.

Ovo odeljenje popisuje i stručno registpuje takozvanu periodiku, kojom u osnovi omogućuje svaki naučni rad vezan za pomoćnu literaturu na osnovu predratnih publikacija. Sta je periodika kao stručni i radni termin u bibliografskom odeljenju? U jednostavnoj terminologiji ovog odeljenja pod tim se pojmom podrazumeva svaka edicija sa više autora, obuhvatajući pritom vremenski raspon od pojave naših prvih listova i časopisa

Bibliografski podaci ili jedinice popisane i prekontrolisane u super-reviziji, nose se u bibliografsko odeljenje u Zagrebu i prepisuju se na karton. Na tom poslu rade specijalne ekipe prepisivača. Pošto je i ovde rad podeljen u niz faza, od kojih je svaka značajna za konačni ishod, za svaku fazu rada postoje propisi i detaljna uputstva kojih se osoblje pridržava.

Kad se taj posao obavi, onda dolazi u ruke kolacionera koji sravnjuju prepise na karticama sa podacima iz sveski.

Jedna bibliografska jedinica, koja je na ovaj način dobijena, sadrži sledeće podatke: autor, naziv publikacija (gde je objavljena), gograđanska godina izdania,

broj, strana (od—do),

dište,

knjiga, pi-

smo, (ćirilica, latinica). To je opis bibliografske jedinice.

Varaždin: Stari grad

pa sve do 1945 godine. Koliko je

na tom području pre rata bilo malo urađeno neka pokaže ovaj primer. Iz oblasti periodike do sada je ovde, u bibliografskom odeljenju Leksikografskog zavoda u imena

Zagrebu, dešifrovano 6.000

autora i dela.

Organizacija rada u ovom odeljenju potčinjena je prirodi i obimu posla koji se obavlja, Kako je za taj posao potrebno najmanje 30 stručnih bibliografa sa ujednačenim kvalitetima i metodom rada kao i dugogodišnjom praksom, a odeljenje je moralo samo da izgrađuje i stvara svoje stručne kadro-

ve u radnoj praksi, razumljivo je da samo izvanredna organizacija

posla može da nadoknadi taj nedostatak i maksimalno ubrza po pri-

rodi stvari pipavi radni postupak.

Evo kako izgleda šematika radne

Na osnovu tih bibliografskih jedinica formiraju se tri kataloza: katalog autora, katalog struka i katalog predmeta, već prema podacima koji se uzimaju iz biblio-

grafskih jedinica. Takvih biblio-

grarfskih jedinica, koje smo gore

pomenuli, ima do sada milion i po, tako da kartica u sva tri kataloga (autorskom, stručnom i

predmetnom) ima četiri i po miliona. Pri ovakvoj organizaciji rada pojedinac obradi prosečno 15 bibliografskih jedinica na sat. Posao zamašan i rezultat značajan kad se uzme u obzir stručna sprema i dosadašnje iskustvo ljuđi koji na tome rade.

Nemoguće je dovoljno istaći ogromni značaj i praktičnu korist od ovog bibliografskog poduhvata. Potsetićemo samo na jedno. Tek kad budemo tačno znali šta je sve kod nas dosad štampano, moći ćemo sav taj materijal sistematski da koristimo kao građu ili dragoceni podatak za našu dosadašnju kulturnu i političku istoriju.

Stećak Kulina Bana

O aaa NC ONOJ URA e J) cii Tr O ali

EO Gi