Књижевне новине

ilill|

lili nih

TTCCSOOROO MO VN Ja at CIP Povodom pete knjige Rodoljuba Colakovića

SVOM predgovoru mi U slenom Hegelovom de

lu »Pilozofija istorije« Edvard Gans je izrazio hegelijansku misao i poželeo da ne treba svaku neznafnu čnjenicu, svaku pojavu, koja pripada više sferi pojedinačnog života nego toku svetskog duha, konstruisati i ubi tačnom formulom oteti je njenom sadržaju punom života. On misli da je bezumno i smešno ono silaženje u mikrologiju „sporednog, ili pravljenje nužnim ono što se moglo ovako ili onako desiti, a što bi konstruktor ovako ili onako izložio. Zato nije filozofski smisao istorije da se predvide nužnosti svih jednica naroda, da nijedan u »Ootkrivačkom „„pokazivanju« da nijedna velika zajednica naroda, da nijedan važan stadijum istorije nije bez neke misli, koja mu je osnovna, da se svi prelazi i razvoji mogu dokazati činjenicama koje su prethodile. Ovu pouku koja proističe iz Hegelove sintetične misli primili su mnogi istraživači istine, pa je i Marks bio tome dosledan u svojoj analizi kapitala. Rođoljub Čolaković je odavno prisno razumevao Hegela i Marksa, pa je u otsudnom periodu naše istorije, tokom Oslobodilačkog rata, zapisivao događaje i sve ono što mu se učinilo značajnim. Zato će svaki čitalac njegovih »Zapisa« osetiti osnovnu misao revolucionarnog kretanja oslobodilačke borbe, a sve prelaze i razvoje primiti kao dokazane činjenicama koje su prethodile.

U hronikama se istorija prati takoreći kao proces u živom organizmu, izdanaudan beleže se sve mene i naj sitnije promene, dakle sve ono što je sadržano u procesu, na ovaj ili onaj način bitno ili efemerno, tako da se najzad dobija jedna ogromna slika u kojoj treba sa mnogo snalažljivosti i smislom za sintezu pronaći osnovne iđeje #Vvodđdilje, presudne momente i istoriski bit ne činioce. Colakovićevi »Za pisi« nisu hronika, letopis. Nisu ni memoari, iako je prva knjiga, pošto je izgubljena, naknadno rekonstruisana po sećanju. To su pravi zapisi istoriskog karaktera: beleženo je sve ono što je bitno za razvojni tok istorije Oslobodilačkog rata, događaji i ličnosti dati su u takvoj uzajamnoj vezi da se ona od čitaoca shvata kao zavisna, neminovna. Sa iskusnim poznavanjem naše bliže i dalje prošlosti, što bi se nekom učinilo dovoljno, nije se mogao razrešiti splet zbivanja u kome su ključale nacionalističke, šovinističke, politikantske strasti i najniži instinkti uporedo sa idealno plemenitim pobudama revoluciohera koji su shvatili etičku neminovnost principa borbe protiv porobljivača, prezreli lakomost i servilnost vazalstva i poturčenjaštva, da bi se beskompromisnom alteruativom ropstvosloboda oltisnutii u borbu na život i smrt i tako održali drevni etički princip naših naroda, epski i mifski ideal kojim je prožeka naša istorija od početka. Zato je piscu »Zapisa iz oslobodilačkog rata« dobr»došao mauk Hegela i Marksa. Zato su ti »Za Disie pisani bez namere da se njima da istorija oslo bodilačkog rata.

Međutim, »ŽZapisi« Rodolju ba Čolakovića ustvari su istoriska građa u kcjoj nećete naći samo važne datume i sve prelomne bitke opisane, već duh oslojpodilačkog rata, njegovu neminovnosi na raskršću istoriske prošlosti od stvaranja Jugoslavije i no-

VOg društva koje je moralo neminovno u njoj da nastane. Svakome ko bude čilao

o?e knjige niće iasno da su građanske partije } klasme vo,;skovođe buržoazije bili potpuno nesposobni da se u datom istori:skom momentu borbe prokv neprijatelja otadžbine, neprijatelja progresivnog društvenog razvoja u svetu, neprijate)i„ humani teta, opredele za jedino pozitivno etičko načelo — borbu. To je bita borba na život i smrt za slobodnu zemlju. za nove etižške ideale drušiva koje neće batiti od preživelih klasnih obliwa vlasti. Tako su se na storiskoi međi opređeljenja sukobile one klase koje silaze sa istoriske pozornice i one koje će preuzeti vodeću ulogu u izgradnji novog družtva. Baš zato je Komunistička partija Jugoslavije oils ječćino konzekventno revolucionarno jez gro ofpora u botvbe protiv zavojevača, a zatim i njegovih slugu, i jedna svesna isgforiskog značaja svojih odluka. Ona je vodila bitku od početka do kraja, izvojevala pobeđu i izvršila svoju istorisku misiju: izmenila društveni poredak, uništila izanđalu buržoasku klasnu formaciju i omogućila konstituciju novog društva. opisuje oružanu bor-

bu ustanika u Srbiji, periođ u kome revolucionar– ne snage okupljaju sve one koji imaju hrabrosti da se upuste u borbu sa neprijateljem, u kome se, ustanku, nagoveštavaju oblici nove vlasti i nove vojske; u drugoj knjizi prikazano je diferenciranje ustaničkih masa i podvajanje u dve formacije: borbenu partizansku i izdajničku čotničku, od · kraja septembra 1941 do polovine januara 1942; u trećoj knjizi dat je pregled ustlanka u Istočnoj Bosni do novembra 1942, vreme razračunavanja sa četničkom izdajom i teški dani krize ustauka; četvrta knjiga obuhvata razdoblje od novembra. 194? do kraja okto bra 1943, perinođ_- savlađivanja krize ustanka u Istočnoj Bosni i njegov nagli uspon, a peta knjiga odđ novembra 1943, od istoriskog zasedanja AVNOJ-a prati razvoj Oslobodilačkog rata. do oslobođenja Beograđa. Fiva Knjiga, dakle, opisuje ustonak u Srbiji, druga, treća i četvrta ustanak u Istočnoj Bosni, peta prati razvoj uslanka u celoj zemlji retrospektivnim pregledima događaja u Sloveniji, Hrvatskoj itd To što je veći deo »Zabpisa« Posvećen Istočnoj Bosni, kraju u kome je ustanak bio najkom plikovaniji po sticaju ı suđaru raznih narodnosti, vojničkih i iđeoloških „formacija, od posebne je važnosti jer su se tu na delu proverile sve ljudske vrednoski, shvstanja i dejstvo Partije pokazalo kao umesno i IsLori*xki najcelishodnije, a ujedno stekla borbena i moralna snaga koja će do kraja odoleti svim nedđaćama i dokazati pravedan smisao i raziog ustanka. Posebna je vrednost Čolakovićevih »Zapisa« što je u njima korišćena svaka prilika da se opišu ljudi viđeni u ustanku, koji su morali da dejstvuju u bilo kom smislu neoslobođeni od svojih vrlina i mana. Najzanimljivije su dati oni borci koji su u nekoj čudnoj ličnoj skromnosti i jednostavnosti celim svojim bićem bili živo oružje revolucije, vedro i prostosrdačno uvereni da je pravda na njihovoj strani i da ona kako-tako mora pobediti, bez straha za sopstve ni život i bez kompromisa u napornim uslovima borbe.

Nekoliko likova očeva i maj ki ostaje nezaboravno u ovoj knjizi: to su sve ljudi koji su stojički podnosili bol

RVA knjiga »Zapisa«

za izgubljenom decom, ćutke i iskreno pomagali svoju vojsku kadgod su mogli, i po svemu drugom simbolizovali epsku snagu našeg narodnog poštenja. i čestitosti. Tako nije čudno što je susret između boraca i tih stamenstarina bio dirljiv po JeDOti i jednostavnosti.

U »Zapisima« nije data sa mo dramafska epopeja rat-

Rodoljub nog užasa, sločina, patnje, borbe, nađanja i pobedničke vere u pobedu dobra, već je naslućen i preobražaj čitavog našeg društva, preobražaj u kome su se posle toliko godina na smrt zakrvile

i sudarile dve sile: ona razorna, divlja, sločinačka, izdajnička, mala ali podmukla stihija, protiv ogromnog, zdravog, pozitivnog i etički idealnog narodnog bića ko-

Pripovetke Mihqilg

je je bilo kadro da nadvlada i unišli bolest koja ga je najedala. »Zapisi« dokazuju da nisu zalud stradala najbolja deca naše zemlje zaverena da po cenu svojih glava izvojuju svojoj zemlji nov život u kome će moći da se ostvare ideali humaniteta i dobra, slobode i pravedđnosti. U tom smislu »Zapisi« su moralna pouka mlađim

Čolakovi

generacijama koje su nastale u novom: društvu, i zavet koji i narodna pesma prenosi od davnina: da znaju u otsudnim momentima narodne istorije kome će se carstvu privoleti kao zatočnici pravde i slobođe, da pamte žrtve svojih predaka i smrt svojih očeva koji su pali za svoje potomke i decu, za njihovu vedru i pouzdanu sutrašnjicu. 2 Miodrag Maksimović

ČAESTBR Vilmot nije ostao u granicama određenim naslovom niti na

namjerama kazanim u predgovoru svoje knjige. Njemu je tijesan period od Denkerka (985 maj — 3 jun 1940) do Postdama (17 jul — 2 avgust 1945). Vješto komponovanim i lijepo ispričanim retrospek cijama u ovoj knjizi se obra đuju i događaji prije Denker ka. Pasac nije ostao samo na Evropskom ratištu, Slijedeći zbivanja po onim linijama koje ih povezuju stiže i na ratišta ostalih kontinenata. Ratni dopisnik nezadovoljava se samo obpisivanju onoga što se zbilo na bojnom polju. On je'i komenta-– to” tih događaja. Zato ih gle da i sa ekonomskog i sa po'itičkog aspekta. Otuda i ona taznovrsnost ove knjige u sojoj ima pokazane i privred ne računice i diplomatske intrige. A to ga je obavezalo na proučavanje široke literature i dokumentacije što je i učinilo da ova knjiga bude dokumentovana studija i kao takva značajan prilog istorijografiji o Drugom svjetskom ratu.

Pod naslovom »Borba za Evropu« Cester Vilmot je ustvari dao jednu knijgu o Drugom svjetskom ratu. To je živo pisan lijepo kazivan i zanimljivim dokazima pot\rijepljen istorijat rata u ko me je pisac učestvovao kao ratni dopisnik koji je imao »rilike da mnogo toga čuje, vidi i osjeti.

Da li to što se Vilmot nije držao naslova uzeti kao »ote žavajuću okolnost«? A Zašto? Zar je lako determinisa ti »borbu« za Evropu i da li je to moguće i koliko?

Do onoga momenta kada su sredstva „politike počela postajati neelikasna, Evropa je bila područje na kome su se najoštrije ukrštavale sve one suprotnosti kojima je svijet bio tako bremenit između dva rata. No sve to što se nad tim kontinentom

isplelo nije bilo i ispredano

ervreuaı teg Sz ge GMO ral ve ia RUN Pin esi iki=a 0 |

samo oko i zbog našeg kon-

'tinenta. To područje je bilo

samo jedan prsten, jedan Čvor u sistemu prepunom sukoba — dakle jedno od

poprišta a ne i jedino. Takva je Evropa bila i u onom momentu kada su se latili mačevi, i politika dobila svoj naslavak u primjeni drugih sredstava — oružane sile. Ni je Evropa ta koja je zapalila svijet. U ovom našem vijeku ekonomski i društveno~-politički odnosi došli su dotle da je izolovani rat jednako nemoguć kao i izolovani mir. Mungo je zajedničkog u svijelu da ako što se desi na jednom koniinentu nebi ostalo bez posljedica na ostalim. Otuda su i događaji u Evropi koje tretira Vilmot u svojoj knjizi ustvari dio, bez obzira na to koliko važan ali ipak i samo dio onog opšteg zbivanja poznatog pođ nazivom Drugi svjetski rat. Preıma tome sama priroda pojave zahtijevala je od autora dđa odustane od naslova ustvari da odgovori temi gle dajući evropska zbivanja u sklopu ostalih događaja u svijelu. U tome i jeste jedan cd bitnih elemenata za nesumnjiv uspjeh ove značajne knjige. Još samo da je autor pokušao da sva ta zbivanja shvati kao manifestacije jed ne pojave u razvitku ljudskoga društva — onda bi uspjeh bio potpun, jer bi obrađeni bili i oni faktori bez kojih je nemoguće obuhvatiti sav sadržaj i sagledati dinamični tok te borbe. Međutim, to je u ovoj knjizi izostalo. Nije poklonjena dužna pažnja oslobodilačkim pokretima po MKvropi koji su, kao što je poznato, bili od neposrednog i poliličkog i vojničkog uticaja i na tok i ishod te borbe. To je trebalo obraditi ne samo iz pijeteta prema milionima onih koji su dali živote boreći se u tom pokretu nego i zbog toga što ta činjenica rečito govori o karakteru i shvatanju borbe koja je vođena protiv

CESTER VJLMOT: DA ZA EVROPU

BOR (»Minerva«, Subotica, 1956) „ —ı—

fašizacije, protivu »nOvoOg poretka« u Evropi. Onda se na evropsko pitanje nebi gledalo samo kao na stvar velikih sila (i to čak ne ni svih Velikih!). U predgovoru svojoj knjizi Čester Vilmot kaže ovo:

». .. pokušao sam da objasnim kako je došlo do sadašnje situacije; kako su i zašto zapadni saveznici, iako su od neli vojničku pobedu preirpjeli politički poraz; kako su i zašto u procesu rušenja nacističke Njemačke i oslobo đenja Zapadne Evrope dopu slili Sovjetskom Savezu da dobije kontrolu nad Istočnom Evropom ... Razmatrajući istoriju rata na Zapadu, iz perspektive 1950 godine, pokušao sam da prikažem ne samo kako je Hililer srušen, nego i zašto je Staljin izašao kao pobjednik ...?

A iz daljeg teksta predgovora, kao i iz knjige, vidi se :žalost autora za poremeće nu ravnotežu u Evropi za koju su se »EBnglezi borili još od 16 vijeka« i za ruskim uspjesima.

Vidi se ,dakle, ne samo zbog čega autor nije ušao u suštinu rata kao društvene pojave i zašto je ispustio da obradi sve snage koje su se borile protiv Hitlera, nego i to kakva je tendencija autorova bila.

»Tražeći odgovor na ova pitanja, počeo sam od siluacije uoči Denkerka, kada je izgledalo da je borba za Bvropu bila rešena u korist Njemačke«.

CČerčilu, naprimjer, to tako nije izgledalo inače nebi odbio Hitlerovu ponudu za mir. Ni Hitleru, koji se dugo kolebao da usvoji »Morski lov« i koji, uzgred rečeno nikada nije ni naredio izvršavanje log plana za osvajanje britan skog ostrva. Ni ondašnjem ministru spoljnih poslova SSSR koji je izjavio da nije zadovoljan onim što su dobili u Evropi.

Ni Macuoki, inače taj šef

(Ilića

ONa mjesečini«. Matica srpska, Novi Sad, 1956)

OSTOJAO je jedan dru

gi Lalić, Lalić-pripovedač, pisac »Izvidni~

ce«, »Pripovijedđaka« i »Prvog snijega«. Upravo, Lalićromansijer se rodio iz Lalića-pripovedača: »Svadba« je na prelazu između duže pripovetke i kraćeg, modernog romana. »Svadba« je bila Laličev oproštaj „sa pripovetkom i prvo njegovo romansijersko slavlje. Priče te, sećanja ta, nikla su u prvim godinama posle Revolucije, i bila prvo pražnjenje, prvi koraci, prvo ostvarivanje jednog velikog dara naše književnosti koji je baš u ratu, u uslovima oslobodilačke borbe ,osetio raj i pakao života, otkrio smisao življenja ni u čemu drugom do u borbi. Ona, ta borba, shvaćena šire, čovekova borba za uvek novo, uvek sveže i snažno obnavljanje života leži u dnu, u srži Lalićeve ratne proze. Danas, pred nama je gotov, značajan Dpisac, romansijer pre svega, koji je prvi, ako ne i jedini, strasno, proživljeno i porodiljski mučno odrazio velike godine naše bliske prošlosti, velike godine zemlje u kojoj živimo. Odrazio godine počinjanja, vreme zapahnu-

fo vefrovima prevrata, orgijanjem zavojevača i prirodnih sila, bunom ljudskom, pobunom ugnjetenih koja je svadbovanje, koja je veseli dan, proslava... U tim pričama, od kojih su šest najlepših i najzaokrugljenijih ušle u ovu knjigu, leži Lalićev književni zavičaj. Svi njegovi kvaliteti tu se vidljivo i uporno nameću; neke od današnjih nevažnih njegovih mana „tamo su bile vrlo upadljive; kao i u romanima, i tu je u centru jedan jedini motiv: revolucija, jedno jeđino vreme: ratno, jedan jedini kraj: Crna Gora. Ta tri elementa, okamenjena pred čovekom, piscem i borcem, tri elementa gusta od sadržaja i neprolaznog smisla — ljudska krv, druga snežna zima ustanka, sve to prožeto tradicijama crnogor-

skog rodoljublja, te tri teme piščevog sećanja su tražile: da se od njih, ponovo i snažno, njegoševski i markomiljanovski, stvori modernizovani hajdučki, „odmetnički, gerilski mit, modernizovana, komunistička epopeja čojstva i junaštva, epos o novom istrebljenju „poturica (četnika i drugih izdajnika). S druge strane, novi tip poturica nije bio samo nacionalna sramota koja se otklanja dobro organizovanom hajkom; ujedno je to bila i nacionalna tragedija, u različitkim krajevima prazličito modificirana, dobrodošla za bratoubilački rat. Ta zamaŠna i složena tematika tražila je pisca dovoljno talentovanog da izdrži do kraja j Ja ne izneveri. I, mislimo da ne grešimo, ta životna graTa je našla svoga kritičara, 'esnika i glorifikatora: Mi'ailo Lalić, stalno se penjui i stalno povisujući nivo voga stvaralaštva, napisao e, kao pretekst svoga Tromansijerskog rada, niz znaajnih, lepih pripovedaka. To veliko vreme, ti veliki renuci i prelomi, sudbonomi, istoriski, duboki, rodili iu značajnog pišca, priklju"ili su frojici crnogorskih mmjiževnih bardova (Ljubi'a, Njegoš, Miljanov) još 'ednog. U pripovetkama, kao 'to rekosmo, leži početak Lalićev. Njegov koren, njegov embrion. Njegova prva

transpozicija , onog očeličenog faloga, onog sećanja svekolika umetnost je jedno beskrajno sećanje —, onog gorkog životnog iskustva što zaustavljeno, neprolazno, tra je u dnu piščeve intimnosti. Ispočetka, on se nije uvek daleko otiskivao: bio je neiskusan da kroz lica, kroz intrigu, kroz smišljene raskrsnice provuče niti problema, niti ideje, unapred smišljene i domišljene. Lalić, i danas, to ne ume. I dobro jšto je tako. I još bolje što osnovna njegova ideja, život teče tako prirodno, tako neafektirajuće, tako fragično i prosto, nenametiljivo. I stva: no, čitalac ove knjige mnogo lakše podnese pokoju, retku i raštrkanu, nedorađenost, koja je sveža, radije primi poneku neukusnost, koja je sirova, od elementa, nego li celu onu poplavu kvazi-simbola, papirnatih egzistencijalnih problema i »mitova« koja vlada u jednom delu svetske, a još nesrećnije živi u jednom delu „naše proze. Pošav od istine, od života, strašnog, velikog, ratnog života, od jednog vremena i njegovih ljudi, od celog jednog kompleksa životnijeg i dubljeg od bilo-kakvih zamislivih fiksacija i sažimanja, Lalić mu je ostao veran: jer je to vreme beskonačno prođužavanje put sunac& i sloboda budućnosti, jer su ti liudi, borci i ratnici, pozadina, „primeri čovekovog samoprevazilaženja, jer je cela ta stvarnost toliko mit sama po sebi, mit prastar i neverovatan, čojstven, junački, da je mnogo teže njemu samom prići nego li svejedno kakav drugi izmisliti. Ratno, vreme u Lalićevim pripovetkama u stalnom je naponu i drhtfaju, u stalnoj, ratnoj igri, sve je od paradoksalnih prožimanja, nemogućih spojeva: mala Crna Gora podeljena na dva fabora; dvostruka olupacija; povezanost oslobodilačke borbe i klasne revolucije; šskonska shvatanja morala, stara, u jednom krajnje civilizovanom i krajnje bezobzirnom veku. Pored svih ovih parađoksalnosti, Lalić je imao hrabrosti, darovitosti i snage đaim priđe trezveno, da izbegne romanti

(

Mihailo Lalić

čarsku đekorativnost i glorifikatorsku neubedljivost. Ničega ovde nema od frazeologije takve vrste: naprotiv, i tamo gde bi izlivi takve vrste bili prirodni, gde ih očekujemo, Lalić je škrt, poslovičan, rasni prozaik, jedan od onih retkih, onih pravih, rođenih. Goli život, gola dra ma, goli nož osvete — istinita literatura, istinski, pravi ljudi, istinska drama, neforsirana dramatika. Čovek čoveka, kao zver zvera, goni: traga za njegovom krvlju kroz zimska brda obasjana mesečinom, goni ga po zlobnim tragovima · planinskog prvog snega. I zato je sneg, u ovim pripovetkama, jedna od najznačajnijih ličnosti: borci ga mrze, borci ga se plaše, on je ovđe crna senka, „neprijatelj broj jedan, ostaje i traje, da bude putokaž: za nove žrtve, za nova prolivanja krvi... Zavađena braistva, „zavađena braća, zavađena plemena, po mršene rodbinske veze, zakrvljeni domovi, proređeni partizani, škripavi prvi sneg jedne zime duže od gladne godine, desetine razbijenih boraca koje traže vezu, krš, gore, prostranstva noćna reflektovana kao kroz san, puškaranja po osojima, prisojima i pećinama; gerilsko ratovanje u pravom smislu te reči, još jednom: borba čovekova da, puškom, nožem, a u predasima i umom, nađe izobličenog i izgubljenog sebe, nađe zaboravljeni svoj

dom, nađe svoj dah pod ko-.

smičkom mesečinom «što se rasipa iznad ledenih brda i od koje se sneg sve više zgušnjava, zazrnjava, sve više neđrug i neprijatelj.

Škrta je, opet, gorštačka i snažna Lalićeva reč u prvim primercima njegovog proznog dela, škrta i Kkrepka, trajna, kao i pre osam godina, kad se prvi put čula. Sve je, naizgled, čak i priroda, ustalo da uništi čoveka i bor ca. Samo smrt, samo povlačenje, trpljenje, gladovanje, prepadi, napadi, zasede, neizvesnost, strahovanje. CČitav svet, vizija jednog sveta, u senci, u znaku dva fatuma koji stvaraju životinjske odnose među ljuđima: ledena, gorska mesečina, izdajnički njen bljesak, ispod koje se borci kreću kao sablasne sen ke, i mrzli, skoreli, neproprćeni sneg, bačen s neba da prokaže puteljke kojima se, na zemlji, kreću novi pregaoci života, življenja, istine i sutrašnjice. Bezbroj tipova se smenjuje: seljaci, rad nici, intelektualci, različiti; i isti: heroji kojima je borba prva i poslednja reč, prva i poslednja ovozemaljska nada. Druge reči za njih su ne samo deplasirane, nego ih i pisac ne može da uklopi u tokove pričanja. Pogledajmo: u ovih šest priča samo je jednom briznuo motiv lju bavi, no nekako stidljivo, iskreno, toplo, deseterački, bez trunke flerta (»Na Tari«). Samo jednom, pa samim tim i dragocenije, dublje, prosanjanije. o ipak, ko se još jednom neće vratiti čarovitosti Lalićeve prozne reči, ko ove priče, još jednom, neće pročitati i zavoleti?, Mnoga podvučena mesta podvučena su duboko u nama, a čudo je, i divota je: ove priče su plodovi Lalićevog počinjanja. Nedvosmislena iskrenost, isti nitost u slikanju, poznavanje boračke duše, boračkog srca, boja zavičajnog bpejsaža —d sve to ispripovedano mirno, sabrano, ozbiljno, spolja hlad no a iznutra ostrašćeno prisustvom ličnosti čoveka i pjsca, svedoka svoje poruke, Dužnost, ona duboka, umetnička, kopkajuća, koja, od stvaraoca traži da se iskaže, da kaže vreme i ljude, sebe da prokaže, Prirodnost, uz

(Nastavak na četvrtoj strani)

KNJIŽEVNE NOVINE

diplomatije zemlje izlazećeg gunca nebi „odbio Hitlerova nagovaranja da Japan napadne Singapur. Nı našim narodima, inače ne bi srušili kapitulantsku vladu koja je bila pristupila Trojnom pak tu, nebi bilo 27 martia. "To što je u SAD bilo komandanata divižija koji su se, DpDOslije sloma Francuske, kladi li da će Engleska biti gotova za šest nedjelja i ukoliko se može uzeti kao karakteristika tih komandanatz kao voj nika ne može se uzeti kao tipično za raspoloženje onoga vremena. |

Vidi se Vilmotovo nastojanja da istakne zasiuge Engle za u borbi za Evropu. Zbog tosa on i počinje s» Denkerkom, Želja mu je da podvuče nesumnjivu upornost i Oštroumnost britanskih držav nika. Otuda i ona posebna wlzva u knjizi naslovljena sa »I sama, ako je potrebno«. Međutim, veličina jednoga ne može se dokazati ignorisanjem zasluga drugoga. A to pisac ove knjige pokušava. Neki su mu kritičari prigovorili da je preveliki Englez. Međutim, on će biti veliki Englez ako bude veliki pisac.

Vilmot, naprimjer, potcjenjuje u svojoj knjizi ulogu SSSR-a u prošlom ratu. Zapostavlja ulogu onih ogromnih žrtava koje su narodi SSSR-a dali za uništenje Hit lera. Napađ na SSSR — on uzima samo kao drugi front na kome Hitler razvlači svoje snage. Za njega to nije jedna kvalitativna promjena u odnosu snaga ne samo u evropskim nego i u svjetskim

razmjerama. Ne vidi se či-"

njenica da je napad na SSSR mnoge lišavao zabluda oko ocjene karaktera rata što je bilo od bitne važnosti za strategiju i taktiku onih pro gresivnih pokreta raspoloženih da se bore protiv Osovine. U ovoj knjizi se nije sve reklo ni o ulozi ostalih vslikih i malih zemalja. Malo is kazano o ulozi Francuza, pa i drugih naroda. Ako se željelo iskazati divljenje svojoj naciji kojim je pisac pun, ako se htjelo istači neosporna vitalnost Engleza i u vrijeme Denkerka a i kasnije — čemu tu želju pretpostaviti činjenicama. (Po Sasenu, naprimjer od 337.000 spašenih kod Denkerka bilo je 112.000 Prancuza; 600 francu skih aviona je produžilo bor

bu i poslije kapitulacije francuske vlade; Norveška le su Britansku — a to je

bilo znatno — samo holandska trgovačka flota imala je 2.750.000 tona itd. I to je bilo sve u vrijeme koje pisac obrađuje pod naslovom »I sama, ako je potrebno«!). Prava je šteta 'što je pisac dozvolio da ga zanese ono gledanje i »perspektive 1950 godine« — dakle u jeku hlad nog rata. Time je ovaj vrsni publicista ipak pokazao da kraj svih svojih izvanrednih istraživačkih sposobnosti ipak nije uspio da se vine do nivoa istoričara jednog vremena koji bi događaje osmotrio i sagledao sa svom objektivnošću naučnika. Njemu je, kako i sam kaže, krivo to »kako je Staljin uspeo da dobije od Ruzvelta i Čerčila ono što nije uspio da do bije od Hitlera«. On i krivca tome traži. Mjestimično Ruzvelta takvim smatra. Kao da je i prema literaturi koJom se Koristio prilazio od svoje namjere. Previše se oslanja na memoarsku literaturu iako se zna koliko memoari vrede kao istoriski izvori. Služio se mnogo i dokumentima «sa Nirnbeškog procesa, To je, razumije se, dragocjen materijal za obradu Drugog svjetskog rata. Samo onaj ko se njima koristi treba da bude i stalno svjestan činjenice da kod Njemaca izvedenih pred međunarodni sud nije bilo foliko samokrjtike da bi priznali i svu /sopstvenu odgoVornost za njemačku agresiju. Previše je toga svaljeno na Hitlera, koji je i po tom procesu a i po mnogim posljeratnim kniigama, ispao kao neko svemoćno čudovište koje se nametnulo Njemačkoj. I ova knjiga u prikazivanju Hitlera nije uspjela da sagleda onu uzročnu vezu te ličnosti i njegovih postupaka sa onim što je dalo i Hitlera i nacizam kao pojave u određenom vremenu i pro storu. A te okolnosti nijesu samo baštinile u samoj Njemačkoj nego i u postupcima drugih prema toj zemlji, možda baš i u onoj četiri vijeka staroj politici evropske ravnoteže, i

(Nastavak na čefvrioj strani)