Књижевне новине

LIRIKA-:U PREVODU

a —____—__——.

RUKOVET ČEŠKE, LIRIKE

Više radosti, više smeha

N EGDE u nekom veku klackaju neka kola. Diližans. Imali su vremena i stizali na vreme. Svuđa ı ovom veku jure prevozna sretstva. Milaznjaci. Nemaju vremena i ne stižu na vreme.

S. J U prevodu Miodraga A4šanina

Posle Jozefa Hohe i Jirži Volkera, koji su svojom : proletepskom poezijom odu. • .Ševili novu generaciju zasi-

ćenu epihonskim

njem i suvišnom narativnošću, nova generacija je

u pokretu poetizma prihva-

tila revolucionarnu Kkoncep-

imitira-

O» malena, nas uče da postignemo nešto. Od malena nas napajaju svojim željama. Roditelji.

Imamo svoje želje, imamo i nckakve ideje. To smo mi.

Ispunjeni smo smehom i suzama.

U nama, je ozbiljnost i igra.

Volimo jedno i drugo. i Upražnjavanje. samo jednog odvodi nas u đosadđu. Safkani smo od belih i crvenih krvnih zrnaca. Nedostaju li jedna — nema života. Volimo radost kao i dužnost.

Samo dužnost?

Ne!

Samo razonodu?

Ničemu ne vodi!

Imamo svakodnevan DO5a0.

Obavljamo ga.

Želimo ponekad radosti?

'PFražimo je!

"Težimo ka stvaranju boljih uslova. Hoćemo dobro čoveku.

Imamo muzeje, biblioteke, pozorišta.

Sve — ozbiljno.

ciju života i svojim litetima.

Poetizam, kome su pripadali i pesnici čije pesme donosimo u ovom broju, obogaćen formom savremenog pesničkog izraza, ostaje u Čečkoj literaturi svedočanstva najlepših ostva renja češke poezije, >

dopunila je novim ličnim kva-

HRonstantin Bibl Većeslav Nezval

' Vilim Zavađa Jaroslav SŠaifert

PFılsm Zatvada

PASTEL

Jaroslav Sajfert

SIROMAH :

ne moram gledati stalno na ulicu,

i zvijezde gledam,

na češalj sviram

i pjevam,

prstima bubnjam po hrastovom stolu i osjećam, kao da me je neko zagrlio. Sigurno će reći mnogi:

to bi za mene uistinu malo bilo,

— ako je to tebi dovoljno,

mnogo bi meni toga nedostajalo o, da, ipak bih ja volio

imati više;

Ali ja sam mudar siromah:

čitam sa zvjezdanih staza

i vjerujem manifestu komunista, vjerujem da će doći jedan dan,

kada ću i ja biti zadovoljan, vjerujem da ću i ja biti tada gospodar i visoko, visoko, visoko nad Pragom letjeti avionom

Imam prozor,

u njemu bliva proljetni đan

kao lađa na rijeci s ružičastim barjakom, imam psa,

on ima ljudske oči,

imam plavi notes

i u njemu

tridesettri lijepa djevojačka imena,

imam oštar džepni nož i pištolj,

u kravati iglu s rubinom,

imam dragu plesačicu s proljetnih travnjaka, navečer s njom odlazim u polje iza groblja, jer je frizerka, ·

ruke joj mirišu, obrazi i kosa,

kao da jučer nije u perini spavala nego u buketu ruža, i još da ne zaboravim,

imam praznu kutiju od krema,

za prozorom tužni, osušeni kozenac,

u zapučku cvijet,

a u duši plač.

Kad sam kod kuće,

Jesen stresa flišće na smrtovnicu.

Nebo napeto kao kišobran. Pod njim se skupljam i osjećam veliko preseljavanje ljubavi

s bulevara,

s plaža osunčanih puti

k rasplamsalom ognjištu

u srce

Nsacnr na nekom delu zemlje žive i rađe »Braća Žak«. Ovđe kod nas jednom su gostovali. Radost.

Pričali su o malim događajima, o malim ljuđima.

Mi volimo male priče i male ljude.

Mi imamo svoje male priče i svoje male ljuđe.

Ko nam priča o njima?

Hoćemo da osvojimo svemir.

Volimo da pokažemo svoju snagu.

Zaboravljamo svoje uličice, svoje gradiće, svoj ambijent. Intimnost je ta koja nas zbližava.

Iznesimo neku reč, iznesimo neku ptičicu o našim uličicama. .y O nama. 4 Hoćemo našu radost, našu nevolju.

Veselimo se.

Smeh je hrana.

»Braća Žak« su nam donela sve što smo poželeli. Razonodu, duhovitost, umetnost.

Volimo razonodu.

Volimo duhovitost.

Volimo umetnost,

•

Samo komarci još tiše zuje, kao da bi negdje u daljini promrzla djeca u magli plakala.

*

Prantišek Halas STRIJELJANI

Ta drskost utjehe

tko se usuđuje tješiti . kad je oko okrenuto u stup beonjačom vrišti

Konstantin Bibl Pićeslav Nesval PROLOG ČUDESNO RAZBIJANJE JAJA

Dijete je razbilo jaje o školsku tablu I iz njega je ispala slikovnica Avijatičar o oblak

I na oblaku su zatitrali zlatni praščići Listonoša među zubima .

N EGDE u nekom gradu ori se smeh, Zadovolini su. Ovde u našem gradu ... Više malih pozorišta, više malih scena. Više radosti, više smeha.

Sute pomodrela usta u trnovitom jarku u nosilima cesta

Na stolu svijetlo

. boksa s noćnim leptirom a po dvorištu ide vjetar kao dječak

Pada prašina na lica mrtvih

dok grozom blijedo jutro

snima posmrine maske. Vrata će se raskriliti

Lampa se ugasila Ući će noć i za njom pas

Jutro u sljepoočnicama jutro u hropotu ti jutro u hropotu

TI promucao je Švelja iglom I izletjela je golubica:·

Zvijezde živih rana u noći bijede Crkvenjak o pločnik i na pruzi. grimiznoj

; io / Grane bagrema kruniše zvižduk vjetra koja svijetom: protiče

moje vruće čelo pripada tvojim poljupcima Glava mi je na njenom krilu

i jedne se bajke sjećam

jedne jedine

u kojoj nije bilo kraljeva

niti princeza

TI iz svake kocke iznikao je žohar :: uwdovica pod jastukom Tko plače”tu bez prokletstva neka strništarioževa - G viče vjetar osvete

I onesvijestila se Dimnjačar između dlanova

I pobijelio je Ljubavnici kod poljubca

I srasli su kao sijamski bliznaci Želio bih se iskopati iz ovog jajašca

fotografski aparat

S njim*bih uhvatio sve promjene fantazije

Stit odmazde je pripremljen i sjutrašnica će borbom progovoriti klanjajući se mrtvima

Stabla u front sve grane naprijed za voće koje dozrijeva

Je li majko da je na kraju ostala ipak živa Crvenkapica?

Braću Žak crtao i tekst napisao Slobodan Bogojević

x

nespretno u jednom svetu 8 Pamćricaine u kome je od strane prostog naroda. Kadgod bi htele da se obra=

OI RO AN

Poezija, tajno Oružje

U amfiteatru Šeldonien u Oksfordu ne-

davno je Žan Kokto primio titulu doktora

književnosti honoris causa. Posle obavlje-

ne ceremonije, Kokto je održao veliki go-

vor o poeziji iz kojeg donosimo veći deo.

TUDNA je ova naša epoha, među nama budi re-

C čeno, u kojoj nepoznati umetnici postaju pozna-

ti, pošto Minotaur-radio zahteva svake godine

svoju hranu u mladim ljudima i mladim devojkama,

a, opet, za revanš, u kojoj su slavni umetnici nepo-

znati, pošto bezbrojne slave koje traju jedan dan

iskrivljuju merila vrednosti i uništavaju svakog onog koji pokuša da se istakne.

Vi besumnje znate odgovor Brimela nekome ko mu je na trkama u Epsomu čestitao na eleganciji: »Znači da nisam elegantan, pošto ste to primetili.«

Bilo bi dovoljno da ovaj dendizam uzvisimo, da ga prenesemo, rekao bih, u moralni i intelektualni domen, koji su uostalom slični, da bi se razumelo da nevidljivost nije ništa drugo nego privilegija elegancije, da umetnost preistavlja najvišu eleganciju, da malo njih neguje svoju unutrašnju liniju i muskule svoje duše, da umetnost larmadžija pobeđuje skoro uvek umetnost tihih i da žurba jedne nervozne epohe saučestvuje u zločinu koji bi se mogao nazvati biti nezapažen, zločinu protivu duha, šta rekoh, protivu duše, zločinu čija frivolna ili duboka elegancija ne smafra sebe nikad krivom.

Oskar Vajld, u svom De profundisu, Ooptužuje samog sebe za zločin nepažljivosti i otkriva da »sve Što se razume dobro je«. Ali, on to otkriva posle iskustva u zatvoru Riding, pod dejstvom jednog sloma bez kojeg bi bio slep i bez kojeg nije mogao niti hieo išta da razume. Po mom shvatanju, bolje je razumeti u sreći nego u nesreći. Zato ću pokušati, jer imam sreču da se nalazim pred vama, da razdrešim jedan čvor mnogo suptilniji od Gordijevog čvora, jer preseći ga jednim udarcem sablje ne bi značilo ništa i ne bi nas pomaklo ni za nokat u labirintu poezije, u kojem se pesnik, to treba priznati, nalazi u dilemi između straha da se sučeli sa čudovištem i nezajažljive želje da ga vidi.

U Diseldorfu, gde mi je opština priređila ručak u Wući koju je voleo Gete, vrlo impresioniran kandđeJabrima i, en face od mene, pored prazne fotelje rezervisane za slavnog fantoma, zahvalio sam se pretsedniku opštine podvlačeći da me ova počast dira utoliko pre što je namenjena jednom pesniku, dakle jednom neznancu. Pretsednik opštine je podigao svoju čašu i odgovorio mi je da je najveći neznanac u Nemačkoj bio Gete, jer, dodao je on, »On je tako veliki da se sada ne vidi ništa više nego njegove noge«.

Reč tužna i prava. Ko, u Nemačkoj, čita Getea? T{ ko u io sumnja da 1900, datum tzv. lepe epohe, mo-

KNJIŽEVNE NOVINE

že izgsleđati u mojim očima strašna godina, pošto je tada umro Niče. i

Nema više onih koji ne veruju da je poezija strašna usamljenost, prokletstvo od rodenja, bolest duše, ali, čudna stvar, izgleda da je ova bolest prilepčiva, jer nikada nije bilo toliko poeta ili, u najmanju ruku, pisaca koji bi hteli da su pesnici i koji iskorišćavaju propast stila i pravila pisanja da bi pokušali da veruju da to jesu i da bi i druge pokušali u to da uvere.

Kako objasniti da toliko mladih brkaju organizam koji bi trebalo da ima jedna pesma sa spoljnim poetskim izgledom i kako to da nepoznavanje abecede poezije, to jest u smislu onih fenomena o kojima sam napravio aluziju upotrebljavajući reč nevidljivost za čitavu disciplinu, ne sprečava njeno postojanje. Poezija je suprotno onome što ljudi misle da je poetsko. Ona je tajno oružje. Opasno oružje, precizno, koje brzo puca i koje ponekad ne pogađa svoj cilj drukčije nego na neizmernu daljinu.

Poezija umesto da ukrasi izvesne reči idejama iscrpljuje svoju misao u rečima. Ona najpre nalazi a posle traži. Ona je žrtva tumačenja da je glavno muza, pošto je njoj dato da osvetljava naše zakone, da osve{ili naše vlastite magle i da nas nauči o onome što sami nismo znali da. kažemo.

Odakle dolazi, ponavljam, da toliko mladih uzima na sebe poetski privid, smatrajući da se poezija sastoji u izražavanju u nejednakim linijama, kada je ona jedan idiom, jedan jezik za sebe. i

Naša epoha je nepouzdana, epoha egocentrizma i žurbe, u kojoj svaki izgovara frazu Luja XIV: »izgubio sam zato što sam čekao«,

Sva velika dela su napisana rukom i rezultat su dugog čekanja. Sve. lepe staze života napravljene su peške u ritmu Geteovom kada je polazio iz Vajmara u Rim. Ali žurba je zavrtela usijane glave. Radnička omladina napušta zanatstvo radi fabrike, a kod umetnika mladost se umara na lokalnom putu. Ona se obeshrabri kad je prođu velika kola koja je obasipaju svetlošću i blatom. Ona otstupa i vapi za milostinju. Ona se prepušta moralnom auto-stopu koji nije ništa drugo nego pružanje ruku i moljakanje za malo brzine i luksuza. i

Pesnik koji prihvata đa ide putem peške do kraja postaje žrtva društva koje ga isključuie iz svoje sredine kao nepoželjnog. On smeta. Njega smatraju za besposlenjaka protivu koga se okuplja čitava BOmila u kojoj svaki uobražava da zna kud on ide. On je red koji ima oblik nereda. Aristrokrat s njuškom anarhiste. Onaj koji sprečava da se igra u krug.

„Prilikom prijema u Francusku akađemiju rekao sam u svom govoru da je moderna omladina žrtva kulta žurbe. Uporedo sa napretkom mašina, duša nazaduje jer se odmara na radu mašina i oseća se vrlo

rad postao svešteni čin a organizacijom slobodnog vre mena se ne bavi niko. I ako ne usvajamo oholo gledište Španije, gorde i zapuštene, u kojoj je rad bio

smatran za sramotu, treba priznati da postoji jedna

vrsta rada koja prikriva, pod vidom luksuza, svoju vrlo misterioznu opravdanost, analogno onoj u prirodi čije lepote odgovaraju zahtevima bez i najmanje veze sa dekorativnom ulogom koju joj mi pridajemo.

»Ja znam da je poezija neophodna, ali ne znam zašto«. A međutim prestiž ove neophodne nekorisnosti mora da je ogromna, pošto otkad ljudi pišu jedna teška ljubomora razdražuje prozne pisce protivu pesnika, kao da su pesnici, po jednoj nepravdi od rođenja posednici basnoslovne privilegije , koju oni koji je ne poseduju žele ili da im ukradu ili u najmanju ruku da im onemoguće da je koriste.

Bares i Žid su mnogo patili zbog toga. Niče je zbog toga poludeo. Veoma uzvišen, on je prikrivao motive svoje patnje i obažavao Getea. Zan-Žak Ruso nam je ostavio primer lova na čoveka, jer ga je grupa enciklopedista, gledajući u njemu neku vrstu poeta, gonila do smrti.

Voleo bih da ovde ispričam jednu anegdotu koju smatram značajnom i simptomatičnom. Jedan od mojih prijatelja, profesor katedre za parapsihologiju na Univerzitetu u Utrehtu, bio je poslat kao član misije na Antile, da bi izučio telepatiju koja se primenjivala

te mužu. ili sinu u gradu, žene bi se obraćale jednom drvetu, i otac ili sin bi donosili ono što im se traži. Jednog dana kad je moj prijatelj prisustvovao ovoj pojavi i zapitao seljanku zašto upotrebljava drvo, njen odgovor je bio iznenađujući i sasvim podoban za objašnjenje celog modernog problema atrofiranih nagona od strane mašina na kojima se čovek odmara. Evo, dakle, pitanja: »Zašto se obraćate drvetu?«, a evo i odgovora: »Zato što sam siromašna. Kad bih bila bogata, imala bih telefon«.

Ovaj bi odgovor mogao biti dostojan pesnika. Prepoznaje se ovde odlično ona detinjasta logika, ona tačnost i; preciznost izraza koju nam ljudi ne primaju a koji su naša apanaža, one čudnovate metode i postupci koji su nam svojstveni i zbog kojih su nas žive spaljivali u srednjem veku, ohaj prezir prema progresu koji ne usvajamo samo zbog umora i pred čijim tabuima ne metanišemo.

Pesnik živi obavijen maglom netačnosti, rdavo prenetih reči, legendi.

Uostalom, čak kada se magla legendi i rasturi, slavni umetnik ostaje zagonetka. To osuđuje umetnika da živi kao fantom i, ma koliko bila njegova želja da zameni istinu lepotom, ostaje zauvek «sena. I, eto, zbog toga tumaram po mojoj mladosti kao Virgilijeve seni koje piju iz reke zaborava.

Žan Kokto

Ljubljana, jula

OZNATI ljubljanski književni i pozorišni radnik doktor Brafko

Kreft objavio je ovih dana zbirku eseja i studija o Trubaru, Krleži, Zmaju Jovanu Jovanoviću, kao i o Pu škinu, Gončarovu, Turgenjevu, Ostrovskom, Čehovu, Gorkom, Tolstoju, Šolohovu i Zoli. Izuzev dva — o Krleži i Puškinu, Kreft je sve rstale eseje i studije iz ove zbirke napisao u vremen= skom razdoblju od 1946 do 1954 godime,

U dvanaest portreta, sakuplienih u lepo opremljenoj knjizi, u izdanju »Cankarove založbe«, pisac Bratko Kreft je ostvario zapaže-

'no delo, »U svim tim studi-

jama — izjavio je autor za »Književne novine« — težnja je, bila da se osvetli literarha i sociološka karak-

POZNANSTVA. „ ~.

Sa Bratkom Kreftom

„lisičkih problema da sam se

teristika, da se da analiza ovih 12 pisaca, njihovih dela, vremena i prilika u kojima su živeli i stvarali, sa gledišta istoriskog i dii.lektičkog materijalizma. Kod nas se dosad uglavnom pisalo sa marksističke strane u okviru literarne istorije, gledano kroz sociološku prizmu, dok se estetska stra n. mnogo puta zanemarivala«. Pisci, koje Bratko Kreft obrađuje, uglavnom su književnjci kritičkog realizma, izuzev Gorkog, Šolohova i Krleže, koji prelaze te granise zbog svojih revolucionaro-idejnih analiza društva, mada su u svojoj biti realisti. Zapravo, o ovoj dva naestorici velikana Kreft je napisao najkvalitetnije svoje eseje i studije, lično ih izdvojio za ovu reprezentativnu zbirku, koja pretstav-

lja dragocen literarno-istoriski prilog. Nažalost, zakasnio je da u istu knjigu uklopi studiju o Dostojevskom, piscu kritičkog realizma, koga je za naše prilike prikazao sa nove stra= ne, pokušavajući da prema nje.nu bude pravičam sa gpleWlišt. revolucionarne kritike, od koje je — kako je Kreft rekao — jedam deo dosta grešio, naročito u Sovjetskor Savezu.

Od domaćih pisaca za zbir ku »Portreti« Kreft je izabrao Trubara, Krležu, Zmaja iz posebnih razloga. O Primožu Trubaru — kako je rekao Kreft — sa marksističke strane nedostajao je sintetički portret tog osnivača slovenačke književnosti. Zato jie Kreft ukazao na njeSGV nacionalni značaj u okViru kulturnih, političkih i

socijalnih događaja Šesnaećstog veka.

»Krleža i sav njegov rad odražavaju ioliko aktuelnih literarnih, publicističkih, Umetničkih, socioloških i po-

o njegovom velikom opusu mogao dosta raspitati i iz” nositi svoja mišlienjae . r kao je Kreft. Autor »Portreta« prestavlja Krležu kao stvaraoca, koji opisuje histe" riju svoje građanskc sredine i snobizam njenih apostol Krležina umetnost je otsjaj stvarnosti s njegovog individualnog spektra. To i iS” krenost su one snage koje su Krležu podigle na evropski literarni parnas. U slikanju Krležinog umetničkog i žiVo o. lika, Kreft se služi ko parativnim metođom, k? jim se koristi i u ostalim · o"fretima.

»Zmaj Jovan Jovanović je kao centralna ličnost srpske literature, posle Njegoša ! Radičevića, pobudila u mehi veliko interesovanje, jer 5ć u njegovim đelima odraža” va njegova zemlja. slika srP ske kulturne, društvene, na” cionalne i političke sredine,