Књижевне новине

— a a u _ — —A ZA ———O —

BĐUNARODNA izložba likovne umetnosti koja se svake druge

M godine priređuje u Veneciji je najveća smotra ove vrste u svetu. Mada je bilo pokušaja da se u drugim mestima organizuju slične manifestacije, nijedna nije ni približno tako uspela kao ova, naravno, i samo donekle, ona u Sao Paolu, koja je na drugom kontinentu i pretstavlja tamo izvesnu dopunu i potporu svojoj većoj i starijoj evropskoj sestri. Trideset i četiri države učestvuju ovoga leta na 28-oj Bienali. Počevši od 15 zemalja učesnica 1895, ovaj broj je rastao i opadao prema političkim prilikama u svetu, ali nikada nije bio ovoliki kao danas, niti u stalnoj progresiji kao poslednjih godina. Možemo li tome pripisati značenje političkog barometra i pročitati na njemu da je vreme lepo? Možda, mada umetnost nije politika, niti je sa njom u direktnoj vezi; ali ono što je sigurno to je da slikarstvo, vajarstvo i grafika nikada nisu davali širu panoramu svojih koncepcija nego danas, niti je bio veći broj onih

koji na tom polju žele da iskažu svoje stavove.

VE izložbe svetski po-

znatih umetnika koji više nisu živi, Huana Grisa i Mondriana; dve, nedavno umrlih ijtalijanskih slikara, Tozia i De Pizisa, i dve takve izložbe manjeg obima, Rika Votersa u belgiskom i Emila · Nolđea u nemačkom paviljonu sačinjavaju onaj deo izložbe koji reevocira. velike figure moderne umetnosti u frenutku kada, možda, izvestan zaborav, ili nedovoljno poznavanje, polako prekriva njihove konkretne rezultate.

DpoK je za Pikasa, Bra- |

ka i Ležea, striktni kubizam ostao prolazna faza, iz koje su poneli samo izvesna iskustva, za Grisa je on bio i ostao isključivo polje njegovog umetničkog Kkretanja. Ali zato niko osim njega nije tu užu kubističku estetiku razvio do takve uravnotežene harmonije. U Grisovom delu ima znatno manje polemike sa njegovim dobom nego što se fo moglo misliti, a mnogo više klasične zakonitosti i nežne Kkoloristič ke note.

OSTALO je opšte me-

sto da se Mondrijanove slike ističu kao Kkulmen hladnog i racionalnog u slikarstvu. Za njega se kaže da je toliko očistio svoje likovne elemente od svega što je smatrao sentimentalnim (kao naprimer prisustvo krivih linija), da je malo šta i ostalo na njegovim pločama. Naravno, ako se one gledaju očima fradicije, ili dovoljno samo i očima koje slike izdvajaju od ostalog sveta, one će delovati dogmatički i šuplje. Ali te stvari treba povezati sa ambientom, sa odgovarajućom arhitekturom i

pustiti ih da kažu svoju reč.

o nepomućenom redu, o, fun kcionalnosti slike i zida, O prodornosti ljudske misli. Već kako je znalački nameštena, Mondrijanova izložba nas upućuje u tom smislu njegovih napora. Uostalom, da dodamo i to: ima ljudi čiji je moralni značaj za istoriju veći, nego što su Uupotrebljiva njihova dela.

RTURO Tozi, bogati

industrijalac iz sever ne Italije, napustio je poslov nu karijeru početkom ovog veka za ljubav „neodoljivog umetničkog instinkta. U svojoj vrsti je to verovatno najbolji italijanski slikar. Ako sama vrsta, koja umnogome potseća na naše slikarstvo između dva rata, ne interesuje pobliže današnji stvaralački trenutak, ipak je van sumnje da je Tozi pored svoga neposrednog slikarskog kontakta sa prirodom, u kome kao da osećamo jutarnji miris vlažne zemlje, ili letnja isparavanja oko velikih jezer#, uneo u slike svoje verovanje, kao duboku, neprolaznu potku. Jedna intimna filozofija, u kojoj je čovek skromna karika veličanstvenog jedinstva prirođe, odiše iz zbirke njegovog životnog dela. „Paralelno sa njime, De Pizis je bio još više čovek tre-

— rekao je Kreft. I Zmaj, i Krleža, i Trubar, ličnosti su koje su celog svog života znale, i to vrlo jasno, zaŠto pišu i za koga stvaraju. Mislin. da o tome razmišljati nije ni danas suvišno, utoliFo pre kad neki prete novim sumnjivim teorijima, koje su ustvari stare, samo — uOvo obojene«. Puškinov portret je ustvaTi nova redakcija studije Bratka Krefta o velikom ruskom pesniku, pre svega o njegovim dramskim vredno= stima. Najveću pažnju poklonio je »Borisu Godu:ijoVu., toj političkoj tragediji. Gogolja, Gončarova, Turgenjeva, Dostojevskog (ma-– da se esej o njemu ne nalazi u zbirci i Tolstoj plSac »Portireta« izdvojio je u »veliku rusku petoricu«, đa= JUuČi svakome bitne karakteristike, pri čemu se kod Tol stoj: posebno zadržava na isti' ”mju njegovog majstorSkog jezika i stila. eseju o Ostrovskom Bratko Kreft iznosi zasluge OVOF ruskog pisca kao prvog narodnog dramskog autora, Čehova toplo opisuje kao

nutka. Ali dok Tozi pre svega strpljivo definiše onaj objektivni trenutak, viđenu atmosferu i svetlost, de Pizis se nervozno odnosi prema svemu što ga okružuje. Otuda linija njegovog crteža, koja je nekada bila sinonim slobode i lakoće u italijanskom slikarstvu, danas deluje kao kapric njegovog vremena, a tanki i brzi nanosi boje, kao priprema za veći i dublji poduhvat. Katkada

izuzev,

prema prošlosti i sadašnjosti, izlaska, do onih iza okeana, i niko neće đanas na Bienali divljenja pred delom evoluisanog iranskog umetnika „naprimer, koji je upotrebio splet žica, ping-pong lopticu i slično, da iskaže svoju ažurnost prema zapađu. Savremeni jezik je poznat i sam za sebe ne kazuje drugo do evidđeninost da su sve mogućnosti još uvek otvorene. Sve je pak u snazi smisla, u jasnoći pobude i u ulozi koju jedna forma ima. da odigra. Njene varijacije, bez obzira da li pretstavljaju san, javu ili golo osećanje prostora, sa određenim funkcijama imaju magičnu moć da u sebi kondenzuju kulturu i civilizaciju. Tu i tamo, čak isuviše često za ovakav elitni susret, ohe mogu biti prazne, ali na drugom mestu, sa najvećim zadovoljstvom, susrećemo značajne rezul-

tate bliske prošlosti i našeg vremena.

mnogo više nego što to sami Francuzi znaju. Tal Koat je slikar čiji današnji izraz teo riski uzev nije apstraktan, ali deluje kao takav i to u duhu fašizma, dok figurativni Bernar Bife ostsje u liniji dobrog francuskog slikarstva, sa starom ilamanskom tradicijom u venama, Skulptura je po svome izboru veoma aktluelna. Mada Đakometi sa svojim profilima i izdđuženim figurama ni-

Ju originalno otkriće i ubedljivu koncepciju. One pripadaju delimično figurativnom svetu, a preležno su apstraktne. U jednom i drugom slučaju one deluju svojom psihološkom khomponentom. Pre nego šlo je postao vajar, GČeduik je bio vojni rilot. Otuda u njegovom delu ima smelosti, mehanike i ravnoteže (čitav niz njegovin kompozicija nose naziv »Skulptura u ravnoleži«), po-

Antun Mušić: Dalmatinski mofiv 1956), bakropis (XXVIII Bijenale

je i kompozicija labiina. Pored vrlo dobrih stvari stoje i one nesigurne:

SVE „što je izloženo u francuskom paviljonu dobro je, interesanino, pa delimično i odlično. Nažalost, kao uvek, i sada te sale deluju pretovareno, ali to je izgleda francuski stil izlaganja: uzdati se u kvalitete i svetski glas, a ne u prolazni aranžerski ukus. Tu figuriraju četiri slikara različitih generacija: Žak Vilon (rođen 1875), Segonzak (r. 1884), 'Tal Koat (r. 1905) i Bernar Bife (r. 1928).

Vilonova ličnost priznata je ustvari tek vrlo kasno, posle Drugog svetskog rata. Dok je grupa Pikaso, Brak, Huan Gris, Leže, požnjela slavu velikih dana kubizma, ona specifično francuska gru pacija, koju su sačinjavali Delone, Vilon, Dišan i drugi, ostala je dugo u senci događaja. Danas je Vilonovo delo nosilac jednog specifičnog i, možda, najhumanijeg aspekta kubizma. Njegove svetle boje sa izvesnim kiselim prizvukom deluju zaista kao proleće, mladalački i smelo.

Segonzak «nije zastupljen onako kako bi to njegovo delo zaslužilo. Taj umetnik je u godinama između dva rata bio pobornik jedne obnove osećanja prirode u francuskom slikarstvu i pc toj liniji je imao pristalice u mnogim zemljama Evrope,

impresionističkog liričara, a Maksima Gorkog kao prvog kla ičrog pretstavnika socijalist:čkog realizma. Iz sovjetske literature Kreft je izabrao Šolohova da bi ga pri kazao kao vrhunsku književ=nu ličnost u Sovjetskom SavVeZU, Jedini Prancuz u zbirci »Portreta« je Emil Zola. Interesanini su pogledi Krefta na Zolino približavanje socijalizmu.

Potsticaj Bratku Kreftu da napiše i objavi zbirku eseja i studija »Portreti« dali su literarno~estetski problemi, koji su kod nas osobito interesanini u poslednjoj deceniji. » Pri svemu tome napomenuo je Bratko Kreft — starao sam se da analiziram probleme sa gledišta dijalektičkog materijalizma, a da pritom ne padnem u vulgarnost. Mislim da je bio potrebam ovakav korak, jer ima naročilo u našim literarmo-teoretskim razmišljanjima i literarnoj istoriji dosta uskog, jednostranog idealističkog gpleđanja na literarmo itsoriske i estetske probleme«. RR, Atanasijević

ie dovoljno zaslupljen, on ipak znači jedan od najboljih akcenata čitave Bienale. Arbis i Sezarjcdon u pravcu klasičnog portreta, a drugi u nadrealizmu, ubeđuju gledaoca da se Pariz večito obnavlja i u ovim okiastima. Od prafike su izloženi odlični listovi skulptora Adama, uz dve crno-bele fapiserije, nastale na bazi grafike.

AJVEĆI proslor je posvećen vajaru Lin Če dauiku. Sa puno razloga. Njegove metalne skulpture oda-

Laur

»U gospođi Lauri lomili su

se čitavi kompleksi za nju sudbonosnih pitanja, a ona nije imala snage da pogleda u stvarnost, kakva zapra vo jeste, da se odredi u novom stanju relacija, što su neprimjetno sve fatalnije rasle iz dana u dan«. U grotesknoj povorci glembajevskih tipova što ukočeno prelazi preko scene života i neumitno se pruža od prvih cehovskih dana do onog, izvesnog, trenutka, kada u ma lim, puđerom obojenim kapi larima, struji kao najstvarni ji dodir muzika Stravinskog, Laura Lenbahova je jedina ličnost sa koje je gotovo zde ran žig gnusne glembajevšti ne, jednog koliko sociološkog toliko i biološkog prokletstva. Uzaludna su sva nastojanja da se razume ova pojava: možemo se u potrazi vratiti do njenih devojačkih dana u bukovačkom salonu gde je, između staromodnih portrefa i Betovenove posmrtne maske, srebrnasto svetlucao njen glas u svileno-plavom jeseniem vazđuhu (ili se bar tako činilo Laurinom kuzenu Marselu, sedmolicejcu i fantastu); možemo otići u tamne galiciske šume pune fruljenja i leševa, u dane kad je posetila muža na frontu i ka da joj je — kao ženi barona i krilnog ađutanta — stavlje na na raspoloženje spavaća soba u ćngleskom kretonu sa »mills fleurs« i tamno modrim budoarom; možemo konačno doći i do njenih agramerskih dana godine hiljađu devet stotina dvadeset i neke kada je »crnokosa i vitka sa dobro odgojenim krefnjama žene u trideset i trećoj godini« doživljavala posmrtni inferno svoje mladosti, pa ipak nećemo pronaći uzro ke Krležinog uzmicanja pred

kreta i nelagodnoyg osećanja, čini mi se.čak ı straha. Ima tu otpora prema spoljašnjem nasrtaju, a strana i hiadnoće izmutra. Čudan splet duševnib momenata, &qoji izrastaju u kompleks, opravđan i moguć samo u naše vreme, Neke od Čeduikovin skulptura su pokretne, neke imaju i prumen stakla, ali nikada im dekorativnost nije cilj. Naprotiv, one su iznad svega ekspresivne, ukoliko je to bez figuracije uopšte mogu-– će

Od slikara je dobro zastup

| znati umetnici

Likovna umetnost je postala jedan od internacionalnih, kosmopo- , litskih jezika. Njene savremene sintetičke težnje, njeno prerastanje od utiska do činjenice svoje vrste, koja označava samo sebe u položaju poznate su svima, od. zemalja sunčevog

zastati pun

slikarskih i vajarskih elemenata,

ijen Ajvon Hičens. Ali se njegova dobroćudnp estetička razmišljanja teško mogu pratiti u prisustvu Čeduikovih košmara. Bolje stoji sa četvoricom „mlađih slikara realista. Naročito Smit i Mid 1cdić ukazuju na io dai u Migleskoj nastaje struja, slič no:'onoj u Italiji, koja figuzativnost koristi na „nvremeni način za izražavanje odmo sa prema čoveku i društvu.

{Josromnom italijanskom paviljonu, još više iscepkanom na delove

nego ranije i pretovarenom različitim imenima, malo šta može upasti u oči. Ako izostavimo počasnu salu u kojoj su sa po jednom slikom zastupljeni neki značajni i po(Kara, Kampilji, Rozaj, Saeti, Gutuzo, Levi, Santomazo i drugi), ostaju nam od slikarstva dve narožito uočljive pojave, jed na u negativnom, a druga u pozitivnom pogledu: De Kiriko i Afro. Kod prvog, čovek zaista ne zna šta da kže, osim da je čitava serija slika potpuno deplasirana u okvirima Bienale. Bilo je zaista mnogo srećnije rešenje ranije, kadđa je u znak protesta, ovaj isti autlor izlagao izvan »Đardina«. Jer njegova interpretacija Dpoznog baroka ne dodiruje probleme moderne umetnosti.

Za Afra, naprotiv. možcmo reći da niko nije govorio fako lepim, harmoničnim i uravnoteženim „jezikom apstraktne umetnosli Jedino što mu se može zamerifi to je đa su mu slikoe s.iviše lepo i srečno rešene, tako da njihov visoki dekorativni nivo sa takvom težinom pokriva izvorne vizuelne, ili VviziOnarske doživljaje, iz kojih su one dedukcijom izvedene, da se sećanja iz detinjstva. snovi, iluzije i pravi događaji iz potke tek veoma kasno mogu nazreti.

Skulptura je u italijanskom paviljonu slabije zastu pljena nego u ranijim prilikama. Đakomo Mandzu je u novijim rađovima slabiji nego ranije, a Mesina takođe. Njihov rigorozni realizam samo se retko uspinje do jasne i čiste skulpture, a mno go češće deluje akademski

“tek .kasnije „pridošli.

ivo Eye reiyraei ye aeaia ai a aa rare eu ei a e Ca aa

Huan Gi

ili zanatlijski. „Apstraktni Konsagra. se nalazi na jednom originalnom putu metal nih ili drvenih površina, ali još deluje siromašno i ne= potpuno. Čak i nagrađeni realista Greko (Greco) ne deluje kao #velika ličnost u skulpturi. Posle odličnih primera italijanske skulpture na ranijim bienalama bilo je, naravno, teško odižati isti nivo.

Od grafičara se ističu nagrađeni Mušić i Trankuilo Marangoni.

|J američkom paviljonu nalazi se veoma do-

bra tematska izložba »Američki slikari i grad«. To, su slike vrlo različitih tendencija, od Ben Sanovog socijalnog slikarstva do apstrakinog spleta linija „Džeksona Poloka. Život američkog gra da koji iznenađuje svakog došljaka svojom brzinom me hanizacijom, neboderima, ili pak osećanje samoće u njemu, tuge i bezizlaznosti, jednom rečju sve ono što ga č ni osobenim, nije mimoišac ni slikare, bez obzira da li su oni tamo rođeni, ili su

ubedljiva tema koja se manifestovala u literaturi, kao da je našla još veći broj svojih aspekata u slikarstvu. Njenim ilustrovanjem, a naročito zahvaljujući vrlo duhovitom i smelom izboru radova, postignuta su dva još bitnija cilja: s jedne strane su markirane ključne tačke u razvoju modernog američ-~

Save Severove

sopstvenim cinizmom. Da li je to omekšavanje brufialne socijalne vizije bilo neka da lekoviđa, sračunata namera u postupku ili nešto drugo ostaće piščeva tajna, ili mož da misterija samog kreiranja, Prodreti u nju može samo ve lika glumica.

Sava Severova je shvatila da Laurina uloga prividno koncentrisana oko krize sa mužem i ljubavnikom krije u sebi konflikt dublji i slože niji, a koji je u intimnom ob računu Laure sa sobom, u neodložnom svođenju dugo odlaganog računa. Bitka koju vođi Laura odvija se u ble dim ponoćnim časovima dok fosforno svetle „priviđenja minulih dana, a ceo život iščezava u vihoru izvitoperenog i subjektivističkog sagle davanja. Verbalni grč ovog lika, divno retoričan i poetski, literarno je vrlo uverljiv ali ga je teško scenski izraziti bez upadanja u ponavljanje i manirizam i Severova je tačno osetila da se njegova psihologija neće naj jasnije otkriti ako se duševni pokreti ilustruju mimikom i gestovima. već do je najvažnije utvrditi forme unutrašnje drame, dovešti ovu u Željenom vidu do usijanja iz koga će u spoljni svet probijati najošajniji akcenti te drame i đovoditi da odnosi u kojima živi ova žena postanu jasni i očigledni. „Taj unutrašnji Laurin konflikt u interpretaciji Severove jeste u dekompoziciji njenog mo ralnog i psihološkog bića, u raspadanju njenih ·merila, u raskoraku želja i postupaka determinisanih ranijim iskustvima. Polazeći u analizi od Laurinih socioloških karakteristika, ona nas je nagonila da nasluti-

mo da je baronica Lenbah u za nju srećnim vremenima pre 1914 g., dok je život imao samo paperjasti dodir, potsvesno (i svesno) pristajala na mnoge obmane, ali da nije mogla više, pošto je u krvavim maglama 1] svetskog rata potonula suprematija njene klase i nestao srednjeevropski veltanšaung, da\ se snađe u staklenoj bašti organizovanih iluzija „koje su preživele brodolom i da je, pred surovom ·zbiljom, potražila spas u traganju za istiniti-

Bava Beyorov&

jim ljudskim „sadržajima. Krećući se u začaranom kru gu agonije svog poljuljanog sveta, „organski srasla s njim, Laura nije mogla da pronađe te nove veze i· pretrpela je slom koji se ispoljavao u obliku strasnog, egoističnog otpora mužu i u prenapregnutom, krajnje senzibilnom stavu prema ljubavniku, u kome naslućujemo nedovršenu mladost, snove skoro sedamnaestogodišnje devojke okrenute onim minimalnim promenama kroz koje se otkriva prava

ova“

Mandolina i grožđe (X,QXVJII Bi,jenale)

kog slikarstva poslednjih decenija (najstarija slika je akvarel Džona Marina iz 1910), a sa druge, istaknute su izvesne nacionalne osobine tog slikarstva. Dok druge izložbe pokazuju uglavnom samo umetnike, ovde je uloga sastavljača, u najmanju ruku, isto toliko važna kao i samih dela Zato pored sli-

ka Ben Sana Marka-Relia, T'ajningera, Tobia, De Kunin ga i Poloka, ističemo i ime sastavljača Ketrin Mu.

JLOSI:E dvadeset i dve . godine otsustva sa Bi enale, ovo je prva. pojava SSSR-a. Izloženo je sve Što poznajemo kao rezultate teorije socijalnog realizma, radi prikazivanja umetnosti od poslednjeg prisustva SSSR-a na izložbi. Među velikim bro jem slika i grafika nailazimo i na primere pravih zanatskih bravura, na kojima bi pozavideli mnogi oficijelni slikari sa kraja prošlog veka. Slična atmosfera vlada i u rumunskom paviljonu.

EHOSLOVAČKA „ je

prikazala ilustratore od kojih su neki uspeli da zadrže narodski karakter u svome likovnom izrazu. Poljska izlaže umetnost modđernih tendencija. Švajcarska i Holandija se ističu po načinu na koji su izložile apstraktne skulpture. Tendencija je bila da se tim stvarima, među kojima ima i Vrlo inventivnih, pruži mogućnost života u zajednici sa arhitekturom paviljona. Svi ti paviljoni, kao i niz drugih, među kojima ističemo Nemač ku, Japan i Španiju, pa Braziliju, Urugvaj, Irsku i Kana du, Tursku, Cejlon, zaslužuju posebnu pažnju.

Mada ovogodišnja Bienala prikazuje manje prvorazrednih dela naše epohe, nego ranije, ona je ipak najrečitija konfrontacija koju čovek može da vidi.

' Aleksa Čelebonović

Anri Žorž Adam: Avgust (195?), bakrorez (XXVIII Bijenale

priroda emocija. U momentu pretsmrinog grča, u kom je posmatramo, ona počinje da shvata da u osnovi njenog života leži laž, ali se nesvesno opire „ftom saznanju koje će je uništiti. Samoća i sivilo svakodnevnog trajanja gone je u iluzije koje je progledala i u njoj se dešava čudan i istovremeno logičan obrt: osećaj očajne, besmisleno naivne ljubavi pretvara se u podmukli udarac sudbine, a mržnja i gnušanje prema mužu u poslednji vibrirajući eho morala u njenoj iznurenoj svesti. Laura je konačno izgubljena i njeno žalosno spoticanje u fraganju za čvrstim i ođređenim valencijama u svetu realnih stvari i sferi moralnih pojmova znvršeno je. Posle ovoga ona može jedino da ode, u ovom slučaju tiho i bez imalo pompe.

Počinjući ulogu tamo gde se ona „naizgled završava, Severova nam je još jedanput potvrđila koliko je presudna superiorna inftelektualna analiza pri realizačiji Krležinih drama. Ostvarujući stanje „duševne sinkope, nestvarno treperenje tragova nekadašnjih utvara, slikajuĆći mufne zakone večito jadnih odnosa muškarca i žene, neodoliivu snagu karaktera pred iščezavanje i mazohizam jednog uznemirenja ona je načinila Lnmnurinu ulogu životno uverljivom. „Registar glumačkih sretstava nije bio veliki: nekoliko gestova i pokreta ekspresionistički monumentalnih, modulacije glasa, rifmički hod večenice i pre „svega nemi monolog sa sobom, izražen delićem drhfaja, senkom lcoja zatutnji u krvi lica, nečim tek magoveštenim, i u samom nagoveštenju velikim.

Makoliko da je Laurin odnoš sa Križovcem bio u dru-

gom planu, makoliko da se preko njega prevlačila skrama nečeg uopšte uzaludnog, ipak su svi trajni i upečat-

KNJIŽBVNE NOVINE

ljivi gledaočevi doživljaji bili vezani za glumački uspeh Save Severove u O-– kviru tog odnosa. Kao i u životu, na pozornici se gasilo nešto sjajno i meko u vibriranju asocijacija oko pružanja za iracionalnim trenutkom prave ljubavi, oko sumorne pretstave „lađe koja se udaljava”. Pod zelenom svetlošću bogenlampi koje obasjavaju — u imaginaciji klaunovsko lice prve ljubavi, živeo je fantastičan svet tihih, smirajnih sudara pređ rastanak. Raspon te tragike nije bio samo u šuštanju uspomena preko mutve ivice · „zaboravljenog zadovoljstva, već je pre svega bio u nagoveštenju velike pretnje samoće. Izlaz iz nje mogla je da bude jedino smrt i kada se Laura ubije mi ćemo to dočekati sa olakšanjem. Najteže od „svega bilo je forminati logičnu, psihološki opravdanu ritmičku liniju ovog lika. Isečak iz Lauri~– ne sudbine dat je u drami u lancu permanentnih grčeva, u poretku emocija egzaltiranih i usijano vrelih pri čemu temperatura njenog karaktera ostaje nepromenjena. Severova se nije mnogo trudila oko niza spoljnih zgušnjavanja i pražnjenja već je težila da svest o katastofi, „prisutnu na sceni od prvog momenta (u dijalogu, u atmosferi, u boji likova) potisne u pozadinu, odlažući eksploziju nezadovoljstva nagomilanog u Lauri za onaj poslednji, konačni trenutak. Na taj način uspela je da Laurinu ulogu dš u kontinuiranom usponu ka finalu, koje u njenom tumačenju deluje neminovnije nego u snmom tekstu. Spolja je izgledalo da napetost opada što se drama bliži kraju. Taj utisak je dolazio od sve slabijeg potiskivanja one Sekunde jasnog giled ama koja triumfuje u njenom samoubistvu.

Vladimir Stamenković