Књижевне новине

ŽAITANJE ove knjige zahteva umnogome gubljenje iskustava steče~

nih čitanjem ostalih knjiga, jikustava koja u Ovoj priliti ne umeju drukčije da, se prikažu no kao niz iznenadujućih predrasuda. Znanja, koja su i bez naše prave že_ je bila taložena u nama tokom mučnog proticanja vre= mena, ovde je moguće upo{rebiti samo u cilju izazivanja nekih asocijacija po su· protnosti, pri čemu će kamen imati imena zvezda «a ono, šio smo bili navikli da smatramo Vizijom, činiće tek (dno jedne nove vrste okeanana koje je moguće hasukati se, Zato je potrebno izvesno prilagođavanje kao jo je potrebno prilagođava_ nje klinti u mekom nama ne_posnatom. kraju sveta. ii Me : • _ Ovaj pilot ovladao je pre_ delima u koje neki od nas sa gemljje nismo mi smeli da verujemo, iskovao je prija_ feljstvo sa drugim planetama a zvezde su mu služile - kao putokazi. Zato je u svakom trenutku bio u stanju da nas iznenađi, Dok smo udobno zavaljeni u neDokretnost kakve naslonjače _jenjo okretali listove ove čudesne knjige, on je s krajnjom štedliivošću bio u sta= nju da nam saopšti kako sc upravo u tom času pod nje_ govim krilima nalazi Vvečnost, U časovima što su na našoj strani bili ispunjeni lek možda kojim odlutalim pogledom do ivica favanice lj nija, koje su uokvirava-– Jeprozore (tako dobro zašti„ne od spoljnih. utisaka), oij pisac govorio mmm.je O im usmeravanju prema JJ eti Merkur, _A kada bi _Mneke vrste nervoznog us/hćenja (pri pomisli da baTm jedan od pravih posma-– ača ovladava mestima toliko 'nmedostižnim), pogled | Mm pao na šare ćilima ili fi j \

| SKENDER

| Nevenmu... Ta riječ i potovo trnuloj

precrtana fako gusto te Joj se više ni nas

|| jedno jedino slovo. q A ipak znam,

kriyvača od grafita leži ona, r m Be | Ovo moje sjećanje, uzaludno kao i svako sjećanje.

sam je zapisao:

Znam fačno kad ! || jedne od majtežih ratmih

tišja; po prisojima su provris moga djetinjstva, f žagrile u sunce onih njegovih

ii stim očima; snijega, Nlirpa, bilo je još samo

lanjsko lišće... Nevema,

ime (izlišnim uspama, o šta se opire stojeći Be brani, frašn,jim

pancirom hoće?...

i Nevemi: sve je već u

stiti da stvar d

ra sam odm»h ispre crtao, toga areni stao da preertavam

mašto sam odmah panično

zuam gdje sam Je zapisao: čijem se granju još držalo, kao d

mrtvom gumom od usana), | vijek fu gdje se negda zelenilo, vih pupova, za šta se razvigora? Čime — fim svojim grčem kojim t, fim svojim unusvojim „crvenkastim šta,

lišće hoće da ostane zanaviji na mimamaz no drži pod mametima slijepog. fako skyrčeno i mrfvo, kao da je zaustavilo svoju vlastitu smr bakrenim plaminjanjem. posmritne rđe?...

Sjećam se fačno zašto sam tad dio bilježnicu i počeo mna koljenu da istoriji ove lju edi ; oš moglo bilo je — OoSVE Mao pto/Ee 4 okrajči svenadoknadiva OSVe „3 se majživlie sjećam tu jednu „jedinu šla wza me vjernija od

kakve druge arabeske ma pođu, čuli bismo kako se gospodin de Egziperi upravo zabavlja pronalaženjem o-. mađa meleora' palih na jedan peščani Dlato, gde ljudska noga još nije stigla da Dokaže · svoje nesigurnosti. Ovo prijateljstvo sa muesti-

·ma toliko nevinim pred o-

čima čoveka, ulazi polako u piščevu krv i on prestaje da. ga bude svestan kao što mi

· prestajemo da budemo sve-

sni svoga srca. Pri svemu tome on će umeti da saču. Va svoje dobre misli za one, koji su ostali na goloj kori ove planete a površtak nji-

ma, pokušaj da se dopre 'je-

dan drugome smatraće jednim od svojih osnovnih zanimanja. Lepota njegove misije sastojala se u nemogućnosti đa se zadovolji ostajanjem među zvezđama. Sreća je kravila njegove grudi pri ovim izuzetnim prizorima ali je silaženje na zemlju bilo pračeno osećanjem izlaže. nja iz nekog suviše bogatog muzeja, u kome se ipak ne može nastaniti i iz koga se pri svem tom mora vratiti kući, Tako je on i pored svojih neverovatnih nebe-

„skih svetionika ostajao po-

danik ovog sveta a šMWkrte svetlosti kakvog sela više bi ga uzbudile no dijamantsko zračenje Marsovo.

Ali naše čuđenje time se ne završava. Upravo savladavajući iznenađenje što imamo posla s jednim pravim znalcem vazduha u kome dišemo a već se nalazimo pređ poznanstvom sa nekim ko ima namere daleko dublje. Sudaramo se tako sa nekim, ko i kraj svoje opijenosti predelima koje osvaja ume da u lakim predasima vedrine ili ispravnog kursa, razmišlja o izvesnim stvarima. I čujemo onda kako nam saopštava istinu o svom avionu koji i pored toga Što nesumnjivo pretfstavlja mašinu čini kakvu samo spravu za #žjanalizu! Ovde upravo nailazimo na nekoga ko je seo u avion da bi savladao izvestan prostor a koji je pre svega ovladao prostorima čovekove. duše. On, Je, uzdignut među oblake ili pogibeljne grebene kakve planine, u nesigurnom Vvazduhu noći ili pri pretećem škripanju u svojoj mašini urneo da olikrije predele sasvim nove u svome Srcu, Uupravo ono, lako se pred očima alpinista što su se Us~

KULENOVIĆ

jedna jeđina o mjoj, stoji evo m prokisloj svesci moga ratnog dnevnika precrtana, išlutiti ne može ni

ja jeđini znam, da ispođ foga crnog po- · ia riječ kojom se evo počinje

godine gođina;

Nevena,

mlazovitog

tim

Reska, rebrasta Mimera,

fa pisanja!

· da

svejedno, u frenucima jednog zRakivale prve jagorčike, znanice Rvojiti „'atasto-limunavlažnih i N"o očađenih u Škrapama i po zavjetriL2m ae •

u jednom mladom hrastiku, n a me mili nikad pasti. Šaptao sam «fada mnjenD zašto ovo

a w tom hrastika izvazapisujem ovo o sebi bavi bilo završeno, i titi se pisanjem, pu-

peli na kakav vrh otkrivaju nepoznate krajine u oKkolini, Pa kada se u tesnoći ovih odaja nekakav čovek neprestano muči da što potpunije ošvoji predeo u kome ima da živi, ako pri tom mora da se služi obmanjivanjem da bi pravu suštinu, dušu mesta oko sebe na prevaru oteo i njima najpotpunije zagospodario, „koliko mu se (pri otvaranju ove knjige) svi ti njegovi pokušaji čine slabašnim i nedopustivo lažnim pred činjenicom ogromnih mogućnosti što se otvaraju sedanjem u avion. Bivalo je i biva da su ljudi podeljeni na one, koji lete i one, koji na zemlji razmišljaju o daljinama. De Egziperi umeo je da ujedini ove osobine. On je umeo da kao Mermoz uništava „prostore (a kađa bi se vratduo,vbiihbo. jie 't o. s a= mo zato đa bi opet oti:pu to v a:0), ali jedan Mermoz &koji me zaboravlja na stil, Znao je izbegava vrhove iznadnih planina kao Gijome, ali i da prevrće u glavi neku

reč dok ova ne zazvuči kako treba, poput Paskala. I

da u srcu pustinje, otsečen

od ostalih žitelja ove planete bude u stanju da oseti kako je ispunjen snovima.

Ako sam do sada nekom vrstom nesvesnog odabiranja ibegavao da upoznam lice ovog pisca, prelazeći na drugu stranu ulice Dpri Dpomisli da se na određenom mestu nalaze fotografije vezane za njegovo ime ili birajući samo one «njegove knjige, koje su tokom vremena uspele da izgube zaštilne omote s njegovom pilotskom kapom, činio sam to možđa da bi sačuvao njegovu celovitost. Jer šta je u stvari on bio? Pesnik, poštanski službenik ili dobri duh? Ili neko, ko je uzevši daljine pod svoje, počeo da ih oglašuje svetom. Na. suprot jednoj ženi, koja ga je predano očekivala u malim prostorima nekog štana i koja nije ni morala da veruje u postojanje ostalih svetova, gradova i mora, on je o izvesnoj livađi u srcu Španije, jednom od prevoja na Kordiljerima ili mekom ·oblačnom masivu, spremnom đa se obrazuje bilo gde, mišlio s pouzdanošću, kojom mi mislimo o kakvom predmetu ma našem stolu, be'lešci u nekoj knjizi ili pe-

· Prevladani prostori |?

Čitajući Sent-EGZIPERIJA

rorezu u džepu, Pravo prijateljstvo njegovo s ovom planetom zaio nije bilo u stanju da se završi izostajanjem povratka iza jednog noćnog leta, kao što pravo

čitavanjem. 21 septembar 1956

Zvono vremena

Ležiš u svemiru koji ti huji nad glavom Zvono Vremena, se kao opomena javlja

. Neuhvatljivi zvuče, gubiš se u nespokoju Za onom poslednjom nadom za onim

Što tinja u pepelu | . Svih divnih razorenja,

Pepelu uspomena, pepelu zaborava

Pepelu rastućeg i bolnog iščeznuća

Koje se neumitno javlja,

Neuhvat{ljiva olujo, zriš u zenitu Raspuklog sunca. Na zračnoj pavedrini Iza velikih i bezobličnih visova sna.

1 bdiš.

I nestaješ.

A ipak večno prisutna,

Oluje. «

'U poslednjoj čestici

najpostojanije Prolaznosti

Koja kao trnje raste u ljušturi razboljenoj Čije je ime Čovek.

(Jedna od varijacija o vremenu) Tanasije Mladenović

Mogao sam je doviknuti, wpitati mešfo, čak Tazgovarati

% njome, čak moždm i lakše tako na rastojanju nego da

sam bio pokraj mje. Mogao sam, hli nisam,

|. Mogao sam leći ma povoljnije mjesfo. đe bi + mogao d> gledam stalno i neprimjeino, čitav bož,i dam (koliko smo i bli u tom gaju našeg posljednjeg viđenja).

Ne, ni to uc. "ako je do nje bio samo ptičji između mas je bilo uxicko, wkleto, mutno i prazno

nas dijeli interplanetarmi prostor... Pa sam se onda okretao od nje, ležao nauznak, sa rukama pod glavom, sam očima

u osvijetljenoj dubini krošanja, prateći

kako se u lišća ne-

ogjetno i ćudljivo mijenja kaleidoskop obojenog jesenskog suncem i kako u svim fim promjenama ftrepti — opet ona,

Nevena, i u svakoj zadrži nešto od svogm lika: j pletenica savijen oko lave, ili potikosom i svilenim ĐDdaDPT, · ili oval wgašemojantarnog lica, Mili njene te uzvite, sedefaste, krte vaze u vitrinama sunca, ili

jakih pšeničnoplavih ljak sa uzdignutom po visokom vratu, ruke,

započete obline njenogm tijela

vršavaju jedna wu drugoj... obazro puf nje, č

duvremenu otišla,

svoj vijenac

na "ial)mmn

što nemaju kraja već se do-

pa bih Fe ĐDrenmuo, M, trzajem

as u paničnoj pomisli da je možda m mečas a osjećanjem. da baš u fom trenutku

njen pogled leži ma meni...

Ona, međutim, sa mvojom prijateljicom mwvijek je na

jednom me mije pogledala, njena, prijateljica da, često pleda pa,

na moji pokret.

uhvatio bih je bar jeđanput; bar

sto ie virim iza stabla,

| je, Tron 6 i isao: smrt je i ah e. i | SO koju Pa O Olea. će ovo naći i pročitati, OYo nešto istom mjestu, leškare uvrh gaja. || mutno ebo nemušžto i sramno Bto bih napisao tone Mene. mene fu, izgleda, nema! bih Pgralo dk napišem... pročitati, snebiti se ili osmijeh- Ni 5 multi... a to bi bilo strašnajc t~ tk ona nikad! Ili ue. možda, | TO ista ta panika u meni, a s njom istoga toga tremul hitro okreće glavu? Ne, | i jea ita a PRI učinčhi poriv da obračunam i ka 50bOm| onda kad nađem novo, pogodnije mje || ira jota Sei uništili. su i mjeno pismo: pa duga uoči jpički} “BAORRA0i

— Ubojico! Kako, ovakvo pismo! 1 gađenja, i čub, žmireći, list. — A zašto, — Dpitao šudbonosnih pedeset

— Zato što sam sam mu bespomoćno.

moćni i naopaki

Jer, onoga „esens prije no što ću jeno masni šušanj, je čekala pos

ka između sebe i pufa sam ypolazio, pol uvijek she vraćao. ı neprijateljski rovovi m zvizge, nego jedan mir jednoga ga,ja, u čijim Je Tio grimizni, zlatni i bunca.„.

5 Trebalo je Četrdeset-pedeset

i sve bi poslije bilo d

"Trebalo je me DT

a Ali, polazio

Rkomadiće. ležalo je oko m | je već postajalo bumus i na mia mama i gljivicama smrti... ; i e

si lo mogao: E — OVO jedan tužilac, pon ć Rkako mi Jedna sMwza udari

me — zašto lani misi pr ka i/među nje i sebe?

kora i a danas ubio ·OVO pismo.

„| 3 je još dodati DreDal0 odgovor bude pum, | Poyadg kog dana (fo Jest ravno pe Jejili riječi tako umoriti i baciti u nji.

u onu OtvoOrenu ljednji, prolaiti kog đana ja nisnm Mrje, azio očima, tih pedesetak brisani

dan mirni,

jesenski nara ndžas

čajnoj šetnji. press 7 1 Sdjinog, pjenušavog lišća

fađa, kao u 5 koraka svježe ad njenih očiju, kod onih

Nisam to ORO LJ koraj 'kad; ia

koliko navrafa — kretao: sam i vraćao #0

ene rasuto po Oofpalom dom suncu YV

ftad u grlu

sasvim fačan.

prostor pun

uprav

jede: OS še. mermi aaa UP Dedenot Peki kod o Rasto-plavičastog mermera. . . bi RM. dnom od zelenk

istrih jezera s& lrukčije!

onjalo NMiseli-

21 Ubio si pismo,

ešao oil

odgovorio

8800 mešto, pa da taj Desposeci nekoliko puta i stvarno, i mefara, to nisu Mili ni Rkuršumske o sneni enteriier sličnoga m abažurima krošanja g0Oti ocal poznoga Jjesenskor

joj u ne-

Je li moguće?

Zar je sve ono zračenje iz nje, sve ono. njeno nago-

vještavanje, čak pozivanje,

bilo ustvari mišta obično mezgrenje mlade ženke

više nego

w njoj koja oće svima da

viđi? '"'ri meseca. gotovo Bvakodnevnog viđanja s mjom :3| O dolje oslobođenom gradiću pod gajem. i tek danas

da to uvidim, uoči | odlazim (zauvijek, zauvijek, — za nju sam i danag odlaze, ona ne prim,eću, da joj viknem, ravno potisnuća, te smo 5C

zajedničku grobnicu lišću, S: be: Ba? Wupiyv bij | 0

sloj 'mrtvaca), onoga ještn- mesem prema njoj kao onaj {grivasti šao fih pedeset PodDOM ga zamišliao) falijanski oficir,

Htio sam da pređem siO Bupao u ženama kao u sapunici,

grafija, navodno, vlačenja iz grada,

da ga ne vidim Ti podočniaci.,

palo pupove. a i Što sam ih ukorenjeniji,

A možda su sve to sm

ljenja stvari i me

u meni kao u tamnici?

je mrzio slijepo, do POOirania,

om m ti podočniaci ispod lijepih beslovesnih očiju (i žalio sam Je tada, žalio do.gv svn Bvireposi preranog sunem

mor maše ovlačenja? I jer moćas JLyjak PoBavlin patetično, odlazim), gada prosto jedan od onih što su juče došli čak ni to više, nego meko koga već nema, koma e?... Ili je moja (spoljna! spoljna! hoću dušnost dovela kod nje do ogorčenog juče (pa i prekjuče,

jest, pa i prek-. j žda (i ujeo sam

j susreta očiju!.. . Ili je mo POSO PIN NR la Syoje sopstvene wiskosti) ftrebalo da me po-

i bjelozubi, kako sam taj vješti ljubavnik koji se taj ljepotan čija je foto-

iđana kođ nje i poslije fnalijanskog po#6 Wladokusac žabožder zbog Moga sam

ruke, jer nikad nisam mogao driln njenih ranih podočnjaan.

ča u grlu) nosili su u sebi fo je mladoj Kaisiji pociie-

nosili sve neznanje njenog preranog evanjn,

više gledao bili kao odutna neumifno cvjetanje raka... mo moja cinična izvrtanja | ogo-

lanholična priviđenja što ih stvara ovakva ljubav, ljubav osuđena da traje ovako zatvorena i okovann,

su mi sve razgramatiji, sve

Možda je sve ustvari drukčije?

Zidna {ieska ma Islanđu

| maršeya....

oo gtađitom

Možda bi samo trebalo kao prošetati ovim gajem, kao memarno i slučajno svratiti joj na irenutak, wupitati je mešte (može li mi već vratiti posuđenu Mnjigu), spustiti se do nje wu lišće, skinuti joj trunku ili vlas kose sa ramenn ili stegna (je li ona danas m onim modrim \skiias Ta M'ačama ili mw suknji?)... i sve bi bilo drukčije! Ili... ili izvaditi ogledalce, baciti ma nju kolut sunca, naći fim kolatom pjegavu sljepočicu, pa primicati onda samom. oku... Ona bi se okrenula, i onda bi sigurno... Moga se đavola prilijepila uz nju ona mjena prijateljica! TI ova dvojica mza me! I bar ftrenutak, frenufak jedan da nas ostave

nasamo! Ni mne misle!

joi

A rastanak, izvjestanm ! svirep, tupo se i fatalno bliži, ·

sunce se Yeć spustilo ispod razine grana, pun je gaj mjegovog ravnog mkočenog pogleda, kao đa se i». ono 8 njom rastaje prije svog zalaska. Čavke se već' vraćaju iz svoje dnevne potrage za hranom, lepeću mirnođopski povrh Kkrošanja, krešte na nas da se, dangube, gubimo, jer one su, zaboga, umorne, jer one, zaboga, moraju sutra rano usfati..•

Moglo bi se već zbilja matrag, danas, biti vazćušnih eskadrila. Ome su poslednjih desetak dana onemogući!» dolje u gradu svaki rađ i postale .neizdržljive, te se sve živo sBklanja ovako preko dana po okolini. Otkako je počela ov& mjemačka ofanziva ma „partizansku državu“, po nekoliko puata dnevno istresaju nmvioni dolje ma jadni gradić bombe od četvrt i pola ione, pa ponekad i od čitave

tone (te bombe gledamo ođavde iz ganja i naučili smo da im”

već u samom padwu pogodimo težinu), i Nijemci su, čini mi se, evo Već načistu da memaju tamo više šta da tuku... Valjda bi još apotekarićin klavir...

Rlavir, klavir.

Taj klavir skrasio se pođ Rholnicom Jakuba kovača,

. gdje ga Je iz bombarđovanog doma kuliure sklonila omla-

dinskn kulturna / grupa, (Sjećam se, jedva ga je za svoje priredbe od apotekarice dobila; po njemn je na probama lupala i Nevena, i prolazeći bokraj ftoga njegovog novog boravišfa, uvijek bih se sjetio enog njenog, pod džemperom, šljijeba među plećkama Kojim je hijela da se slije moja raka; a sađ je crna politura klavira iskrzana i bijela, od malfera i kreča 'sa bombardovane dıkubove kuće, i po njemu noćivaju kokoši.) )

Večeras ću posljednji put proći i pokraj toga wnesre= Čenoga klavira, pokraj fog mrftvačkog sanduka m kom leže apotekaričini Mocarti, zajedno 6 Neveninim neapolitanskim belkaniistima, i zabajkalskim čupavimi pjevačima boljševičkih U polumrakwu Rolnice, onakva kakva je bila onda, um tmurnožufom svjetlu sale, dok je svirala a ja joj stajao iza leđa, ukazaće mi se za hlavirom još jednom i posljednji pat mala nedohvatna, djevojka, upravo ovaj mjem izvrez pleća ma golubastom džemperu što joj bibajg un wviranju, oblih, ka,jsijine boje i kajsijine maljavosti... Hajde da se već ide, ponavljam već nekoliko puta, i na to posljed-

prijateljstvo sa ovom Knjigom nije u stanju da se završi njenim uzbudljivim do~

Bora ĆOSIĆ

poslednjim Zzovonh

izgleđa, neće

Bdvin Mjuir pripađa starijoj generaciji „tngleskih pesnika. Rođen 1887, on je dakle „godinu dana stariji od Kliota, ali je tek mnogo kasnije, posle Drugog svetskog rata njegova poezija dobila priznanje koje zaslužuje, On se nije pridružio ni onom eksperimen talnom periođu Koji je u engleskoj „poeziji „nastao posle Eliotove »Puste zemlie« (1922), niti stremiljenjima mlade generacije »tridesetih godina«, „i“Otud je on sBvojim Nklasičnijim stavom morao “đa čeka najnoviju generaciju engleskib pesnika koja će njega, „zajedno sa Ketlin Rejn, proglasiti svojim prethodnicima. Pre šRrata živea je dosta dugo na kontinentu, zarađujući kao kritičar i prevodilac. Svo-

I napusti zid. Zatim je mastao mir

Zid su pohodila

mje viđenje,

“Njegov

meka se samo sve što prije svrši

jim prevođima on je prvi upoznao englesku publiku sa MKafkom. Objavio ie nekoliko zbirki pesama, nekoliko romana, jednu knjigu Kritike (»Struktura romana«) i Jednu Vilo 7Zanimljivu autobiografiju. pesnički metod služi se nečim što Kritičari nazivaju „»metafizičkom parabolom«, koja ustvari pretstavlja „simboličnu sustinu nekih ftipicni 1S5tOriskih situacija koje se ponavijaju u sudbini naroda i pojedinca, te njihov smisao postaje nađdđistoriski.,

U ovoj pesmi Mijuir pokazuje kako postignuće po jedđinih ljudskih generacija nije ništa drugo do Jedna mrlja krvi na zidu više;

pesma pisana „pod teškim utiscima „ratnih iskustava,

ONDA

Tamo uopšte ne beše onda ni čoveka ni žene Nego je ležalo čisto meso, I jarosne senke tukle se po zidu,

Sada kao nekad otima im se ječanje Sahranjenim u krečnjaku i kamenu.

Zid se znoji sada i nekad ko zlostavljano stablo, Velike kapi koje su se pojavile još ne liče na krv.

I sad sa svakom kapi izbledi jedna senka

Dok drugi mije sve obavio u okviru senke, Došao, borio se i ostavio krvav znak na zidu; I to je bilo sve; krv je bila sve.

Da je tamo bilo žena mogle su da plaču Za jadnom ikrv!jiu, nmeposedovanom, neželjenom, Pustom kao zaboravljemi maipis.

Nema materinska prisustva čija uzdisamja Talasala su ratoborne senke i potresala zid Kao da je i sam bes umiranja polako izumirao.,

(ali se mne

mičom niti ruke vadim ispod glave).

Ona dvojica, mojih, opazih

preko oka,

mašu nekome,

š kao trgnut iza sna samo šte ne skočih (srećom, oni {o ne primjetiše, wvagledani u toga što su mu munhali)...

To su bile one, bile su krenule. Njena prijateljica zastala je i mahala, bliještali sw jo, zabi i obrazi, Nevena, sa ćebetom preko ramena, odlazila je

me obzirući se i,

pred mobom.

kao mačekujući drugaricu,

ćuškala lišće

Nikad se dakle više nećemo vidjeti (kao što je stvarno

i bilo).

Ona dvojica mojih onđa sje? +. me, koji je bio sve i nije bio ništa, nastavi da priča šta je bilo dalje: kakvo je lice napravila ona njegova stvra &vedanka što je često svraćala wu Pariz i okupljala oko sebe slikare, kad je bio wveđen u njeno društvo pa kad joj ie

rekao da je nć dans wn village au sud de

PAutrichoe-

Hongrie i da mu je prmdjed bio ljudđožđer, mais oni, madaumre, vwraiment, un cannibale, un vrai, qui mange du cra... Djed mu se već civilizovao, jeo je ljude samo 8a ražnja... „O mon petit! Ft vom?“ — „Mon pćre, madame, qui ćtait officier de MParmće autrichienne, ,lui, il prećfćrait la chair humaine dans une assiette, mais exclusivement les Turecs! Et quant

a moi, je n'en aime que lodeur...

Po cio dan hrču, ili bulje w Krošnje nevainteresovano

kao preživači, ili pričaju svoje žene cerekajući se i

nadra-

ženo sopteći. Maloprije sm se biskali; slikar je izmislio tu igru: metne svaki svoju uš tačno u središte wtranice Dostojevskoga (na slovo S), i koja partnerica ne stigne prva na ivicu knjige, ta ima da se vrati vlasniku u košulju...

Rako pametno i debelokožno prekraćuju vrijeme ovi dvojica, govorim, zavidan sam im, 1 sam sebi jadan gledajući za djevojkama koje odlaze...

Zašto nisi ovakve sreće, kao ova dvojica?

Zašto je ovoj dvojici ovakve pipke, ovakve zube,

život darovao ovakve šlvrge, žlijezde, i zašto oni u životu

žive kao n svojoj almosferi? A zašto sam ja kažnjen ovako prezrivom, ovako svirepom ue šupom wu snove, U

čijoj je sleri sve građeno o

rascvjetanog spektra, od na-

petosti luka, od sWveoblično rasprsnute potencije, ali od nedohvatnosti, od trena, od himeričnosti, — kao sve moje Nevene! A taj niski suvereni život, kada me o nekoj svojoj hiljadugodišnjici obuhyati amnestijom, kada mi vrati sve mojet,

papire i otvori sve svoje

podmitljive

dojke i slavine, —

zašto se tek tada osjetim m njemu ovnko defektan i kao n

izgnanstvu? Zašto nisam ovakva stonoga,

ovakav gušter,

ovakav vepar kao ova dvojica? Pokušavao sam da budem, naprezao se svim žlijezdama, Bamoodržanja, svom muaštom i glađu zatočenika, — ali ne ide, ne mogu...

Put se ispod gaja naglo obara, te kao da njih dvije

odlazeći fonu, dok najzad pod

Be povezala pred odlazak.

ertu i ono posljednje, njena osunčena ljubičasta marama

zemlje ne propide

kojom

Da odeš možda do onog mjesta gdje je do maločas

ležala? Možda famo stoje nm mekom hu

nih mladih butina, još

musn odlijevci nje-

puni njenog toplog gustog fijela?

Možda bi tamo našao neki ulješni pars pro tot 0, češalj,

modri ovalni češalj, ukosnicu sa jednom, vunaste koseXw..

— Odlomak — ·

srebrnasti kovrčuljal osutog džemperi, bar s jednom žicom one njene jantarne,

KNJIŽEVNB NOVINE