Књижевне новине

sreća |

Most koji spaia Pensilvaniju, Piladelfiju i MRanadu

(Naslavak sa prve sirane)

uspešniji od njega; to je bio njegov kompleks, Svejedno. U inatu i poslovnom ratu 3 ocem sin je u 29 godini napravio svoj prvi milion dolara i povukao se, Da li je bio majmlađi penzioner u Americi, on ne zna. On samo zna da je želeo malo da živi. Čiao je i putovao. Kad sam ga upoznao, za švajcarske hotele bio je još jedan bogat američ li turist. Imao je 28 godina. Imao je ženu, četvoro dece, vilu u Kaliforniji, akcije na mjujorškoj berzi, petrolejski igvoF u Teksasu, finansirao je čak malu knjižaru »samo đa bi se negde mogla naći prava literatura«. Imao je jednu nameru da se nekad još jedanput vrati u aklivan posao i napravio još jedan milion. Za svoju decu. Od gvega je najviše imao ogorče nja prema ocu, Ogorčenje i

mije prava reč, lo je bila mržnja. Kad sam ga sreo u Los

'Anđelesu posle tri godine pro davao je vilu, na obali Pacifika i iz kaliforniskog vaja spremao se na put u daleki čađavi Pitsburg. »Krah u biz misu«? Ne, Šansa ža “drugi milion? Možda! Kako? Napra vio sam biznis sa »dedom“, postajem vice-prezident M. korporejšn, .,

Drugi portret je jedna vašinmgtonska domaćica. Obična vašingtonska domaćica, koju sam. video u. Vobos aveniji u Čikagu. Šilan svet kupio se i ona se osmehivala na sve strane dok je veštački vetar bacao u vis njenu haljinu i... bolje da kažem iz početka. Jednog dana, dok je spremala večeru i mislila da li da je začini sa maggie, muž je iza novina pogledao profil

svoje žene i primeti da bi ona sasvim ličila na Muerilin Monro, kad bi umesto

smeđe, imala honey — blond kosu. On joj je to i rekao, malo što mu se to učinilo, a više da napravi kompliment koji je milo čuti. Merilin Monro nije plemeniti tip lepote, nije ni uzvišen, ali njene zemaliske forme tako su skladne da je ona za filmske vernike najprivlačniji magnet holivudski. Muž je, dakle, uporedio ženu sa Merilin i nastavio da čita novine. SUtrađan ga je na njegovo Zaprepašćenje za večerom dočekala »Merilin«. Žena je O' farbala kosu i bila je honeyblond. Idućeg dana bila je već pred najvećim bioskopom u Vašingtonu, a iduće nedelje krenula je na turneju po Americi. Vlasnici bioskopa finansirali su putovanje od grada do grada i ona se pojavljivala kako je dolazila premijera najnovijeg filma Merilin Monro. U njemu »{1 godina svrbeža« ima scena gde Merilin stoji, iznad pođrumskog skafa, promaja iz dubine odjedanput baca u vig njenu haljinu. Scena ova bila je svuda na velikim plakatima. IT u sceni ovoj pozira la je sad vašingtonska domaćica pre premijere. Zašto je ona to činila, upitao je jedan reporter; materijalne koristi velike nije imala? »O boj«, zacenula se ona, kako to možete pitati. Pogledajte kakav publicitet imam. Za mene sa da zna cela Amerika...

Sledeći dvoje bili su mladić i devojka. Jedan vojnik i jedna devojka. Bilo je negde iza pola noći, na jedmoj maloj pensilveniskoj stanici oče lkivan je voz. Ničeg unaokolo sem modrog purpurnog IHCbeskog luka i silueta sr'uždenog drveća na drugom kraju platforme. Zvezde velike kao suncokreti. Mesec kao da hoće da proguta zemlju. Crnac nosač zavaljen u svoja

kolica sa rukama pod glavom i kapom namaknutom na oči. Nigde ničeg što bi se krefalo sem odbleska nevidljivog neonskog traga.

Na klupi je uspravno sedela devojka s glavom zaspalog vojnika u krilu. Nije to bila lepotica, ali kako je sedela, nakrenuta malo da u krilu napravi što Wugodniji ležaj za umorna ramena, bila je na mesečini Madona divno izvaljena — žena, majka, sestra, ljubavnica. Pušila je cigaretu. Oko nje se prostirao tako tih, nepomičan svet, da je pepeo s njene cigarete bio jedini znak narušavanja. Onda se iznenada na horizontu ukazao voz i kroz nekoliko minuta dahćući je uleteo u stanicu. Sve se u trenu'pokre nulo., Nosač je ponovo oživeo. Vojnik se probudio, pogledao začuđeno prema devojci, za časak nesvestan gde se nalazi, zakopčao je onda okovratnik, namestio kapu i digao se, »Izvinite, i hvala vam mis« — rekao je, Devojka je slresla pepeo i nc dižući se rekla je sa Ošsmeohom »Srećan pul. vojniče«. On je uskočio u VOZ, a ona je ostala na klupi da čeka prijateljicu ili majku ili bilo koga ko je trebalo da stigne vozom iz suprotnog pravca.

Petog Amerikanca, koga želim da pretstavim, našao sam u jednoj agenciji za izdavanje stanova na njujorškom Forest Hilsu. Vi znate tu vrstu kancelarije, svako zna. Nekoliko neuglednih sto lova kartoteka, mešavina miTisa stare hartije, mastila i duvanskog dima. Znate i tip čoveka koga tu očekujete. Po slovan, hitar, uslužan, s ogra ničenim interesovanjem i željama — sitan ljudski mrav u životnoj trci za nasušnim dolarom. Daleko od svake in telektualne „pretstave kao Mars od naše planete.

I ovog — Žživahan mlađi čo vek je bio — video bih samo kao još jednog bezbojnog u toj neinteresantnoj kategoriji da nekim slučajem, dok je prevrtao adrese, nisam Sspomenuo jednu brodvejsku pozorišnu premijeru. Pokazalo se da je on nju već gledao i da je imao o svemu vrlo originalno mišljenje. Za pet minuta, između raznih adresa koje je nudio, spomenuo je više ozbiline literature nego što ste čuli mesecima u daleko odabranijem serklu. Posle četvrt sata uveliko smo već razglabali zašto je danas nemogućno napraviti u Americi film kalibra »Najbolje godine našeg života«. 1 razglabali smo to u obližnjem pabu jer je želeo da u razgovoru provetri malo mozak od kancelariske sivoće.

Kako je razgovor odmicao ovaj čovek nervoznog gesta i nemirnog pametnog oka, po srednik za izdavanje stanova, sićušni mrav u trci'za dolarom, pretvarao se preda

mnom u intelektualca oštro-

umnog kritičnog duha kome kao da nikakvi svetovi nisu bili nepoznati. Dobrođušan ali u isto vreme satiričan da li ie takva kombinačija mogućna. Razlika između na še dve velike stranke je u fome što je jedna uvek u Beloj kući a jedna nije, šalio bi se a idućeg časa već je ozbiljno upozoravao da Amerikanca ne smete suditi po onome što govori jer mnogi pojmovi kod nas okre nuti su tumbe, reči su dobile drugo značenje, O Luju Adđamiču i njegovim visokim ljudima što obaraju šume }

freskama na Balkanu razgovarali smo već za večerom kod njegove kuće, jer zašto da i Gven ne uživa li razgovoru? Gven je, nagađajte, bila njegova žena. Kuća s ce lim poslom, dvoje dece, ali ipak nađe vremena za ama-

KNJIŽEVNE NOVINE

fevsko slikanje. Na ziđovima su Visili njeni radovi, sasvim ukusna mala platna. U celoj kući bilo je nečeg toplog, pri iatnog, toj nekako minijatu” noj kući lMhyircatoj knjigama — od istorija umetnosti do pravničke literature,

Pogodili ste, ovaj je čovek diplomirao u Harvardu. Ne, niste — on se obrazovao na noćnim 1ečajevima. Od tih umornih noći on za uspomenu čuva diplomu učitelja. Ali — on radi u agenciji za stanove, Tamo može da zaradi više, učifelji su slabo plaćeni. Nije li šteta frunufi u toj kancelariji, misli li ona da to do kraja života bude njegova karijera? Da, ako ne naiđe šansa, u šta on sšUmnja. On je jedanput imao i nju, ali — ta je promašila za dvanaest časova!

»U Parizu je to bilo odmah posle rata. Ja sam bio vojnik i komanda je trebalo da rashoduje dva miliona ćebadi., Kupac, lako je bilo naći kupca, u bescenje je to nuđeno, vanredna vunena ćebad. Ja sam bio u srećnoj situaciji da sam to znao i ja sam kup ca našao. Procenat meni i mom. ppretpostavljenom pukovniku — udoban život do mog zemaljskog kraja. Shva= ite me. ničeg nezakonitog u tome nije bilo, to je bio dobar biznis, tako se to ZOVE... Ujutro je trebalo da kupac preuzme ćebad, ali je te veče ii stigla naredba više koman de da se ćebad razdele negde ma Bliskom Istoku. Da, lakav je. živof. Hoćemo li još po jedan viski na vaš eVrOpski način, bez sode...«

Poslednjeg iz ove zbirke mažalost nisam još sreo, ali jedanput moram s njim razgovarati. Pokazali su mi ga kad je izlazio iz čikaške galerije modeme umetnosti, iu sam čuo njegovu istoriju. Ostavio sam ga za poslednje9, ier mi se čini da bi posle nje ga bilo nemogućčno govoriti ma o kom drugom.

On je čikaški fabrikant mesa, tipičan kažu, na. svoj način za mnoge uspešne biznismene Srednjeg Zapada. Došao je iz Irske, kopao je prugu, otac je kupovao i klao stoku, otkrivši vremenom da se sve to što dođe u Čikago i muče može spretnim rukama pretvoriti u sve od šnicle do žice za tenisku raketu, Tako su stvarana bogalstva i tako je ovaj pretstavnik treće generacije bio već u uveđenom. poslu. Njemu je danas šezdeset godina i vrlo je bogat.

Jednog dana — bilo mu je četrdesetpet godina — posle

Hil. VOjBićec

napornog poslovnog jutra, on. je sedeći za svojim radnim stolom rekao sebi: Ja stvarno moram da imam jedno slobodno posle podne. On je uzeo baš to posle podne i išefao na sunčanu ulicu. IKak-

vim je slučajem „zabasao u čikaški Institut umetnosti,i| koji po ocenama stručnjaka

ima. najlepšu kolekciju francuskuih slikara impresšionista, ovaj bizmismem ' nikad. nije otkrio. Uglavnom, on je Ušao unutra i kad je pošle četiri časa tumaranja po galeri ji, izišao napolje izišao je go tovo sa osećanjem neke krivice. Na svoje čuđenje otkrio ie da su mu se slike,-— SVidele. Sviđanje i nije najbolji opis, dobri čovek je naprosto našao da je on rođen da bu de zatočenik lepih platna sli karskih i da je samo trebalo jedanput da ih vidi pa da ga mađija opčini. On nije bio čovek, koji bi se snebivao u svojim strastima. On je bio čovek sa više {ielefona. Om ie i dohvatio jedan i okrenuo broj Univerziteta. Imate li vi koga tamo ko bi me mogao naučiti nešto o umefnosti. „upitao je biznismen. Kakvoj umetnosti? pitali su s druge sirane telefona...

fina umetnost, arheologija orijentalistika, freska...« »Pimoj ili gruboj, kakvoj bilo umetnosti« — rekao je on.

Počeo je tako s univerzitet skim predavačem modernog slikarstva. Uskoro je imao gotovo svoj sopstveni mali fakultet. Putovao je u svaki muzej i do Svake privatne kolekcije u Americi. Onda je to činio u Mwropi. Razgova– vrao je s umetnicima, 5 porfire tistima, slikarima pejzaža, slikarima minijatura, kustosi ma muzeja, prodavcima i kupcima slika, Išao je čak kod ljudi koji su pravili slikarske četke i ramove, posećivao je majstore koji prave boje. Video je zemlje i po vasceli dan „posmatrao nijanse svetlosti na mestima koja su na platno preneli nje govi slikari-ljubimci. Čitao je njihdve istorije i njihove memoare. Kažu da u svojoj kući ima najprefinjenije oda branu kolekciju minijaturnil remek-dela cele generacije slavnih Francuza. Jedan od najvećih autoriteta moderne umetnosti rekao je da nema danas živog čoveka sa finijim čulom da oceni vrednost

platna francuskog mođernizma, koje je spormo, od šezdesetogodišnjeg čikaškog

fabrikanta mesa, još vrlo aktivnog u svom biznisu...

Miroslav Radoičić ı

Ta dva fenomena še, kroz isloriju umetnosti, smenjuju, dopunjuju, nadrastaju jcdan drugog i stvaraju ono što nazivamo stilovima, prav cima i stremljenjima u umetnosti. Karakterišući sv,esnost ljudskog bića oni su oduvek' bili osnovni subjektivni mokretači umefničkog stvaralašlva, a &Ve ostalo tematika, ideologija, drušive= ni odnosi — lo su. spoljni polsticaji i funkcije ovih praiskonskih unutarnjih Čovekovih predispozicija. Qseanje i razum — njih, navavno, pojedinac može imaii više ili manje, ali upravo od loga zavisi da li će, i u kolikoj meri, spoljni potsticaji koji deluju na svaku in> dividuu, izazvati u njoj poitrebnu umetničku reakciju. Nesreća je u tome što mnogi ljudi smatraju da mogu stvarati samo na Osnovu spoljnih polsticaja kojih bivaju svesni, ali koji u aijima ne izazivaju &tvaralački impuls, ie se zalio mi njihovo deianje ne može .na– zvati umetničkim!

Međutim. ako je spoljni potsticaj (bilo koje vrste) uznremirio u čoveku već posiojeće bogate emotivno-mišaone latenine vibracije, onda se može očekivati da bi objektivacija Tih unutarnjih uzbuđenja i pomeranja (izpažena u bilo kojoi vrsti, ali obavezno ma artistički način) postala pravo i vrednc ume{ničko delo. Sada je pitanje kakvi su odnosi spajanja osećanja i misli u procesu njihove objektivacije? Preovladavanje jednog od la dva fenomena daće i OSsnOVnu karakteristiku budućem ume{fničkom delu. Postoji tu bezbroj odnosa, varijacija i nijanša kojima odišu razna umetnička dela, različitih vremena i raznolikih ljudi, ali; su istoričari umetnosti pokušali da ih rašporede u nekoliko vrsta koje su nazvali stilovima. Nama nije cilj da iznalazimo koliko su fa razvrstavanja precizna (jer za funkciju koju ona vrše nije ni bitno što su šablonizirana i relativna) već da otkrijemo kako we, vremenom, menjao cdnos ošećanja i misli u umetničkom stvaralaštvu i kakav je on u mo=dernoj umetnosti.

O modernom umetničk

Đo novijeg: vremena „u Umetnosti je, većinom, dominiralo. osećanje koje se wiaksimalno razbuktalo u periodu, 1ZV zomantizma. Međutim, unatoč ioga, kod najvećih stvaralaca raznih »pravaca« nalazimo ako ne veću. a ono isto ioliko snažnu „misaonu komponentu koliko i emolivnu. Sofoklo i Kuripid, Petrarka i Šekspir — pesnici su nenadma~

šne emotivne snage, ali isto

toliko i misaonog delovanja. Ovde pod rečima »misaono delovanje« ne treba razumeti da je u pilanju neko filozofiranje, već snažno menftalno reagovanje umetnika na spoljne potsticaje. er, stihovi Geteove »Ifigenije« itekako su krcati filozofijcm, ali su oni prvenstveno T ezultat pesnikovih Oošsećanja koja prekrivaju svaku misao, potstiču razum i pDOslupke lika; dok puripidova »Ifigenija«, bez obzira što isto tako meizmerno pati, prvenstveno misli. To će najbolje osetiti recitatori i glumci koji treba da interpretiraju stihove dvojice dramskih pesnika; pri analizi oni će osetiti koji element svoje stvaralačke pšihe ireba većma da angažuju csećanje ili razum. Ili, udubimo se u Petrarkine ili Šekspirove sonete — jednu pesničku vrstu koja je u 1olikoj meri irska — pa ćemo doči do zaključka da u njima, i pored snažnih osećanja, suptilnih ljubavnih emocija, dominira (li je u istoj srazmeri sa osecanjima) m isao prodorna i duboka, misao koja nam wu svest utiskuje bezbroj pitanja i zagonctki što dugo struje vijugaroaa našeg mozga, dok će nas sonet jednog Vordsvorda, izto kao i neka Bajronova ljubavna pešmica, maksimalno uzbuditi, dočarati nam nežne lirske vizije, ali ni blizu onoliko mentalno. uznemiriti. Čini se da je za veliko umefiničko stvaralaštvo neophodan ravnomeran odnos između osećanja i razuma. No, mogućno: je, navesti bezbroj velikih umetnika ti čijim delima preovlađuje (u velikoj meri) bilo ošećanje bilo razum!

Razvojem tzv realizma, osećanje sve više uštupa me-

»Kolež de Frans« je ponos Trancuske. Prošle godine jedan Jugosloven držao je slušaocima ove školske institucije koju mnogi smatraju još eminentnijom od Sorbone, čitav ciklus predavanja. Časovi posvećeni istoriji, tema — »Nekoliko problema iz istorije vizantiskog seljaštva«. Tih dana pred slušaocima »Kolež de Frans«, nalazio se jedan od najvećih živih Vizantologa. Šarl Dil, Gabrijel Mile i Karl Krumbaher, čuveni istoričari, već su i sami pripadali istoriji, ali, vizantiska prošlost nije ipak ostajala bez svojih velikih poznavalaca. Grigorije Ostrogorski, profesor na Beogradskom univerzitetu, bio je jedan od njih.

Početkom ove godine Brifansko istorisko društvo proslavljalo je svoju pedesetogodišnjicu. Trebalo je, te jubilarne godine, „izabrati 10 počasnih članova, najpoznaftijih istoričara. Među njima i jednog vižantologa. Komitet kome je bio prepušten izbor nije se dugo premišljao; postojalo je u svetu svega nekcliko vizamtologa svetskog glasa. Grigorija Ostrogorskog smatrali su jednim od njih. ,

Još u svojoj nepumoj fridesetoj godini Grigorije Ostrogorski je postao docent na Univerzitetu u Breslavi (danas Vroclav). Ali, u•ftom gradu mladi naučnik, koji Je tragao za što vernijim likom jedne hiljadugodišnje epohe, nije mogao ostati. Dolazi 1933. Godina zavere protiv čovečanstva i nauke, i Ostro-

gorski traži novu Rkatedru.. +

Katedra za vizantologiju bila je omovana u “rbiji 1905 godine. Prvi predavač ie Dragutin Anmastasijević. Međutim, kasnije vizantologija se nalazi u rukama teologa. Istina, od istorije Vizantije do istorije grčkopravoslavne crkve samo je iedam korak, ali naučna objektivmost zahtevala je da se ma čelu katedre nalazi na=-

POZNANSTVA

U ZAGRLJAJ

učnik iz profanog sveta. Grigorij Ostrogorski bio je idealna ličmost., Mladog vizamfologa koji je 1925 godine doktorirao na Hajdelberškom univerzitetu očekivao je naporan posao, Nije bilo tada ni saradnika, mi inslituia. Trebalo je biti i dobar organizatot, Danas u Beogradu ne postoji samo seminar za vizantologiju pri Filozofskom fakultetu na kome su već postavljena i dva asistenta; Osnovan je i vizantološki institut pri Srpskoj akademiji nauka u kome rade četiri spoljna saradnika. Udeo profesora Ostrogorskog nije bio mali. Srbija je odlučna u tome da što dublje prodre u svoju prošlost.

Svoje kapitalno delo »Istorija vizantiske države« Grigorije Ostrogorski je napisao 1937 gođine. „Knjiga preko 500 stranica velikog forma-– ta — „obuhvata celokupnu istoriju države koja se rodi-

la u poslednjim trzajima rim

ske imperije i koju su 5ahranili turski osvajači, Postojala su i pre nje Slična dela; Vizamtija, je oduvek bila jedna od razumljivih strasti francuskih i nemačkih istoričara, »Vizanftija je propala 1455 godine ali je njena duhovna supstamca Ostala«... piše profesor Ostrogorski na poslednjoj stranici svoje knjige. Ta duhovna supstanca bila je ustvari Onaj most između antike i kul ture u kojoj su nikle gotske katedrale i koju su ozarile boje palete jednog Ticijana i Rubensa. „Vizantija je i prošlost Zapadne Evrope. Ali »Istorija vizantiske države» „Grigorija Ostrogorskog bila je delo jednog individualiteta, studija koja se oslanjala na bogato iskustvo evropskih mrtvih i živih 'istoričara, rezultat jednog Originalnog rađa. Luj Breje Francuz, Vasiljev — profesor Univerziteta u Viskonsinu, Nikola Jorga — Rumun, značili su veličine, karijati-

de vizantologije XX veka. »Istorija vizantiske države«, objavljena na nemačkom jeziku u okviru čuvene minhenske edicije »Handbuch der Altertumswissenschaft« koja se nalazi kao priručnik iu svim pqznatim sveiskim bibliotekama učinila je i njenoga autora istom takvom veličinom. Profesor Grigorije Ostrogorski išao je svojim putem. „Bio je on uporan naučnik, ali i pripadnilk jednog slovenskog narođa; zato je u njegovoj istoriji poklonjena veća pažnja Slovenima, naročito južnim. Moskva se uzdigla do irećeg, pravoslavnog Rima; država čija se prestonica nalazila na Bosforu igrala je sudbonosnu ulogu u ranijoj istoriji Slovena. »Vice verza« iz istog razloga i Sloveni su bili sud, binski faktor u životu Vizantije. To je samo jedna od osobenosti ove knjige koja je u Nemačkoj 19532 godine doživela svoje drugo izdanje i koja je sada prevedena na francuski, engleski i italijanski. Ranije, 1897 godine, u istoj ediciji bila je objavljena »Istorija vizantiske književnosti« Karla Krumbahera. U svoje doba ova knjiga se smatrala klasičnim delom, ali nekoliko decenija kasnije zaoštala je već za svojim vremenom, Književnost je u njoj imala dominantno mesto, a Dvadeseti vek zahtevao je pre svega istoriske čČimjenice, Ostrogorskovoj knjizi nije to nedostajalo: prošlost Vizantije, kao jedna organska celina

“bila je bogato interpretira-

na. Spoljni razvitak države povezuje se sa unutrašnjim, i obrnuto. Moderno vreme tražilo je dijalek.tiku. Međutim, ono što »Islori-

ju vizantiške države« Grigorija | Ostrogorškog najviše razlikuje od svih sličnih

istorija jeste izrazita težnja da se u njoj istoriski tokovi posmatraju kroz prizmu eko nomsko-društvenih činioca. On nije samo analizirao {a-

U VIZANTIJE

sade i krovove monumentalne vizantiske građevine; otkrivao je on njihove temelje, one činioce koji su odlučno uticali na tok istorije. Pogledajmo samo sadržaj ove knji ge. Svaka, istorija ima svoje epohe, svoja poglavlja. Istorija Vizantije počinje negde krajem starog veka a skoro da dodiruje početak novog. Deset vekova burnog zbivanja. Ta istorija Vizantije do Grigorija „Osfrogorskog znala je za uobičajenu podelu prema vladajućim dinastijama: dinastije Iraklija, Siriska i Makedonska dinastija, Komneni, Paleolozi, Ostrogorski je logičniji, moderniji; on deli prema društvenom. razvoju, XII vek se smatra obično kao epoha Komnena; za Ostrogorskog to je doba prevlasti vojnog plemstva, a pre toga, XI vek bio je »vladavina „čimovničkog plemstva«. Profesor Beogradskog univerziteta je dete svog vre mena. Kađa mu je ove godi-

ne dodeljena kao prvom ne-

francuzu nagrada »Šlenberže«, njegova svetska reputa-

cija bila je samo još jednom ~

potvrđena.

Osim ove knjige koja se danas citira na mnogim jezicima Grigorije Ostrogorski ima i stotinak većih i manjih radova. Državno uređenje, pravni sistem, socijalnoekonomski razvitak Vizantije — to su najčešće teme. Najpoznatiji je rad »Iz istorije feudalizma u Vizamtiji« au tom okviru stranice posvećene pronijama (vjizantiskim vojnim baštinicima) pre Vedene i na francuski, Značaj tog dela? Istoričari Zapađa verovali su da je feudalizam samo proizvod Zapadne Hvrope. Ostrogorski ukazuje da je u Vizantiji postojalo izrazito feudalno uređenje. 1 vizantiske države« malazi se danas i Uu »Kembridžskoj srednjevekovnoj istoriji«: na pisao je za nju celo moglavlje o »Epošsi Paleologa«.

Karlo Ostojić

e pisca »Istorije i

sto razumu, da bi u najmo” / dernijoj umetnosti misao postala osnovni pokretač i šuština umetničkog izražaVanja. Opet. treba išlaći da tu nije.u pitanju nikakav 1!8cionalizam, kao što ni mo derno pesništvo nikako ne pretstavija povratak na tZV »refleksivnu poeziju« koja je cvetala pre dve ili tri decenije (jer, udubitmo ly. 66 U nju, videćemo da je i njen unutarnji pokretač bila e*mocija). To. je pesnikova mentalna spoznaja suštine stvarnosti. to je njegovo misaono prodiranje u samu bil, procesa čiji pravi lik od nas skrivaju, konvencionalni spoljni oblici stvarnosli i Života. T. S. Bliot se ponosi itvrđenjem da e »bezosećajan« pesni, budući smatra da bi mu emocije jedino smetale u Sspoznavanju »za modernog pesnika najbitnijeg problema — vremena« 1 njegovog odnosa prema fenomenu večnosti (»ne-VTeme), ili prema čoveku koji se raspinje između lie dve krajnosti. pesnik atomskog doba, kao da nema vremena da dopusti osećanjima da odražavaju emotivni ton pri pe-= sničkom doživljavanju priıode i zbivanja u njoj, već sve moći ustremljuje ka što direkinijem izražavanju pesnjkove menfalne spoznaje (čiji je smisao sav u traženjima) srži problema sa/kojim se stvaralac uhvatio u koštac. Dakle, pesnik sVe manje opeva objekte sVOga obožavanja, ne daje nam više suptilne deskripcijie zbivanja u prirodi, što znači da ne izražava funkciju svoga dodira sa pri-

vodom — osecanje — VeC fiksira sam sukob koji nastaje pri sudaru njegoVogs

razuma, njegove Ssvesli 53 spoljnim {formama koje sprečavaju prodiranje u bit stvavi. Posle tog dramatičnog sukoba maslaje pesnikovo »menftalno sagorevanje u jezgru haoftičnog obrtanja prirode«!

Spoznaja suštine slvarnosli ili nekog zbivanja u njoj i sudar formom Roja je uobličava skrivajući njenu bit — to su dve osnovne karakteristike moderne umetnosti, pa ı pesništva. U odnosu na sadtžsj i njezovo oblikovanje, ove dve karakteristike. daju ' modernoj ume{inosti -·važne

odlike: težnja ka spoznaii

suštine dovodi do kKkranjeg pojednostavljenja izraza, spolinih oblika, a sudar sa

Tlomrom do dramafičnog na-

pona sadržaja, predmeta, fa-

bule. Tako jednu modernu pesmu (uzmimo nju za primer) karakteriše otsustvo barokne, romantičarske, realističko-filigranske forms= koja je, sada, svedena na

najneophodnije elemente, i

uz to ogromna misaona pre~

zasićenost svake reči koja u

sebi krije čitavo brdo mi-

sli ili osvetljava teško vid-

ljive atome — elementarne

nosioce kretanja i procesa u

koje je prodrla čovečja svešt.

"Toga radi upravo i nastaje

ona famozna nerazumljivost

i nepopularnost moderne u-

me{fnosti. Naravno, kod po-

jedinih savremenih »umefnriijka« ona nije produkt stvaralačkog metoda koji · smo ovde pokušali da analizira“ mo, već pomodnog oponašanja spoljašnih Rkarakteristika savremene umetnosti, te lako u njihovim delima nalazimo samo nerazumljivost

i ekscentitričnost i ništa vi-

še, pošto tu sušline ili nje~

Moderan pesnik,”

·turna koji

JET RAZUM

om izhazu .

ne spoznaje i nema. Na sreću, to .se lako primećuje. Isto kao što u jednoi roman=– {ičarskoj pesmi »osečamo# dah prirode poimajući sadržaj koji često nije njena direktna deskripcija, tako i wa modernoj pesmi možemo > osetiti« impulzivni unufar– rji Živol, dramatiku snaŽnog mentalnog pomeranja, bez obzira što reči pesme ne uspevaju (niti tome teže) da nam u svesti dočaraju neke konkretne slike i sadržaje.

Interesantno je pratiti slare prikaze i kritike engleske »metafizičke poezije« U XVIT veku (za koju se smaira da ima mnogo sličnosti sa modernim pesništvom i koju su tek moderni -•pešnici izvukli iz zaborava pokušavajući da istaknu i objasne njene vrednosti), pa da se vidi kako je i toj vrsti poezije nekada zamerano što nije dovoljno razumljiva, što misao stavlja iznad osećanja, što emofivno ne doživljava stvari već toliko u njih ponire da nestaje u njihovim dubinama. Danas, međutim, upravo sve fie »mane« savremeni kritičari (bolje reći njihov veći deo) smatraju kvalitetima, a pesnici im teže kao nedokučivim idealima! Danas je lako, a možda će sutra umetnici opet veliča{i osećanje na račun razuma? Možda “e najbolje poći od primera i pokušati objasnii kako je mogućno u Jednoj modernoj. »nerazumljivoj« pesmi osetili i spoznati neki smisao. To je spoznavane više inluitivno nego Deposredno, konkretno, ono je više subjektivno nego objektivno. i ako je, kao takvo, dovoljno za čitaoca onda će on moći da u njemu i uživa. Ako, pak. uporno traži da mu pesma rečima »ispriča« neku fabulu ili anegdotu, njegova traženja će ostali uzaludna, njegove želje nezadovoljene.

Kada jedan naš savremeni mladi pesnik doživljava noć, kada mu misli prodru gotovo do samog dna beskrajnos mraka gde on uspeva da razbukta mevidljivu svetlost razuma i njom da opsene lice demona, mi bivamo Oobčinjeni (ne pričom, niti sli kom!) grčevitim bilom nokpomamno struji našom krvlju, mi na jedam neobjašnjiv način doživljavamo poovsku tamu i ČOVekovo izbezumljeno traganje za neznanim stazama špaša na obalama smrti.

Dokle će u savremenoj umefnosti misaoni element da dominira, da isključuje emo= tivni, to je pitanje na koje će budućnost, dati tačan odgovor. Mi samo konstatujemo sadašnje stanje odnosa dvaju osnovnih fenomena umetničkog stvaralaštva. Taj odnos je neminovno uslovijen spoljnim potsticajima — dru> štvenim uslovima i uopšte duhom određenog vremena — koji, deluju na stvaraoce. A činjenica Je da se stremljenja u umetnosti, manje ili više, obnavljaju. Možda će opet doći period nadiranja i preovlađivanja osećanja u umetničkom stvaralaštvu, a s tim u vezi i promena spoljašnjeg izraza — forme koja oblikuje sadržaj. Sada, u našem vremenu, dominira razum.

Vladimir Petrić

Dolinar: U snu