Књижевне новине

ei KRITIKA 4

KNJICA 0 FILIPU VIŠNJIĆU

Nije ovo prvi put da se piše o Filipu Višnjiću pesniku bune, ili »srpskom Homeru«, kako ga naziva i pisac ove nađahnute knjige. Ali, ovo je, od Vuka i Mušickog do Velika Peilrovića i dr. Miloša Đurića, koji su kazali, takođe, ne malo ioplih reči o istoj temi, dosad najiscrpnija analiza i mnajdublji zahvato Višnjiću inje govu delu, A usto i čitavom nizu ličnosti i događaja koji Be spominju u njegovim Dpesmama.,. Te ličnosti i ti događaji, koje smo mi dosad najčešće znali samo kroz suva istoriska fakta, ili, ne uvek pouzdana, narodna pre danja, sad nam se prikazuju u punoj živobnoj, evetlosti, veličini i padovima, kao da ih gledamo ma javi, kao da smo njihovi savremenici.

Ova knjiga već pri prvim stranicama daje utisak dugotrajnog sakupljanja, upoređivanja, analize, razmišlja

nja koja ponekad dostižu na ·

dahnuće samog Višnjićevog dela. To je jedna od retkih knjiga ove vrste, koja je, i naučno, i poetski, i čisto na rativno davana, a da ni jednog trenutka ne izazove, ničim, dosadu i zamorenosi kod čitaoca. Naprotiv, ove stramice, pune đuha, stilskih novina. bogata rečnika i DO= etskih dočaravanja, koja ni za trenutak ne izneveravaju ni najstrože naučne regule, o kojima se mora voditi računa i kod jednog ovako zamišljenog dela, — ne ostavljaju se lako, a na pojedine, kao što su one u kojima pisac govori O »rqgenju pesniKka«, o Višnjićevoj mladosti i drugovanju s ustanicima, vraća se i Do više puta. „Svi smo se mi zanosili na= rodnom Kmjiževnošću, stihom i 9rozom, od najranijih &VO=jih dana. Svi znali, i mnogi damas znamo, naizušt, čitave lance i đerdane narodnog de seterca. Svi emo učili istoriju, a emoge ljude i događaje, naše đalje i bliže prošlosti, doživljavali kroz Vu kovu pesmaricu, Ali, posle ove Imjige, ti naši, doživljaji, Me ličnosti i ti događaji dobiče sasvim jedan drugi vid. T, uveren sam. zauvek ćemo ih takve poneti. Jer, ono što je, možda, nedostajalo čak i marodnoj pesmi i nauci kopča koja bi ova dva polja povezala u ·jednu čvršću d produhovljeniju „celinu učinila je poetičnost stila i produhovljenost analize ovog đarovitog lirskog pesmika i išforičara po struci pisca ove &jajne Knjige. Tlustracije radi, evo samo mekoliko citata. Pročitajte ih i videćete da Ji ćete biti po&le toga u štanju da se otrgmete utiska Moji steknete o

77 14 0 1 1 - 1 , 41 7 JI

KRITIČKE NA: O

ličnostima i događajifha o kojima je u vjima reč, Tu se oni pokazuju bliski i zna= ni kao i u narodmoj poeziji, Rkao i u istoniji, a ipak novii drugačiji, ipak životonosniji i nezaboravniji.

Sam Višnjić:

»... U dugoj beloj kožulii, Kakvu nose Podrimci obeju obala, u pletenim opamcima s Wratkim' vunenim čarapama, 5 fermenom koji mu dopire jedva do krsta, ova impozamtna figura privlačiće pažnju naročito svojom gla= vom. Spređa grubo, koščato i ospičavo lice sa guštim, jakim brcima do ramena i ras kuštranom wtrejom: obrva nad praznim dupljama; široko muasivmo čelo sa ćelomi do polovine ftemenjače, a odatle duga, riđa i pbroseda kosa u valovima pađa do mle čima...&

Višnjićevo delo:

»... Prota Matija mam je đao svedočanstvo o Ustanku i 8ebi u vidu memoara, ob= javljenih posle pjegeve smr ti i pola veka od događaja koje opisuje. Vuk, đak i pisar u Ustanku, javlja se tek posle borbe da, zatim, eo život posveti s&akupljanju i obrađivanju građe o tome vremenu i idejama koje je ono rođilo; ta aktivnost će trajati pedeset plodnih godina. Udes Filipa Višnjića je znatno drukčiji. Njegova pbesma mastaje i deluje tokom same revolucije, njom biva proverena i potvrđena, i poznijim pokoljenjima za veštana kao autentičan doRkumenat epohe...

... Nauka nas može uči-

niti mudrijim i Kkorismijim zajednici, ali joj nedostaje

snage da nas dublje zašadi.

u tlo i ubaci u lanac gene= racija koje su nam prethodile; to svojstvo pripada u= metničkom nadahnuću.

A. jedno od takvih je i Viš njićeva guslarska pesma«ć,

Višnjić i Čupić:

>»... Junačina, Bvališa, veseljak i prznica, čovek sklop ljen od svega što je zapalji= vo i eksplozivno. Usto, lake ruke i za sebe i za druge. U guslaru Višnjiću Čupić je wideo vrednost koja. mu. je taman dobro došla; i zaji UN dost i za potrebu. Dob: i strasmom govorniku Čopiću osobito se morala svideti agitaciona sugestivnosk Viš= njićeve pesme; e i njegov ponos je dobijao — imaće 66 sučim pohvaliti. S njima će oksad Pilip najčešće dane provoditi; kod Čupićeve kuće u Salažu Noćajskom, u obilasku vojske, na razgovorima s vojvodama...«

Višnjić i njegove gusle:

»Žagor logora se stišavao, usta wlušalaca otvarala. 1 kad bi usredđsređenost dosti-

Monografija M. Panića — Surepa, izd. »Prosveta« 1957

zala osetljivost žice pređ nrskanje, pevač bi oštro zaba= cio glavu, digao gustu kobrenu obrva svijajući je u lu u lukove, a bele prazne očne duplje ispunile bi se 'otsjem wnutrašnjeg žara i vezale se. za samo hjima vidljive slike između zvezda i ograšja. I tađa bi, za sve iznenadna jako toliko očekivana, vrisnula reč. Nova, velika reč vVremene · To je Buna rađala” svoga "pesnika.« Siniša Paunović

9 Zdenko Kalin: Žena s lutkom

Ovaj roman uspeo je da čoveka iz vrletnog sela Severne Dalmacije, oko Knina, otkrije u svetlu njegove Vitalnosti, ponosne. jedne, čak epske etičnosti i živoine usmerenosti. Jelić ie izvanredno ubedljiv, umetnički sugestivno, pokazao i svoju moć da psihološki, i, tačnije, mentalni sklop Dinarca Severne Dalmacije učini onim što romanu »Nebo nema obala« daje posebnu draž. Zanosna i čudđesno privlačna je gotovo dečja naivnost tog čoveka, naivnost kombinovana sa dramafičnom potikom jedne određene, sVesne odva~

ZNAMENITI CRNOGORSKI I HERCEGOVAČKI JUNACI

| Delo

Sada, kađa pred sobom imamo već četiri knjige književno-istoriskog materijala „Znameniti crnogorski i her cegovački junaci” od Marka Vujačića, može se odlučnije i sigurnije govoriti o osobinama ovog dela.

Naša istoriska literatura još uvek oskudeva u moho= grafijama i književnoj obra= di ljuđi i đogađaja iz prošlosti. Kada se Vujačićčev rađ upoređi, recimo, sa materija= lom koji objavljuje edicija Prosvete „Iz srpske, prošlosta”, onda delo „Znameniti crnogorski i hercegovački ju naci” dobija oblike monu= mentfalnosti.

"Tačno je, kao što autor že 1i, đa je to „prilog upoznava nju naše prošlosti”, ali treba. mnogo muajstorstva i ranogo duhovne snage da se prene=> se vemo ono što manje-više živi u usmenoj trađiciji i šio je prožeto samo opštim istoriskim tkanjem, Jer, konkret ne'i detaljne istoriske podatke mi ne nalazimo lako mi o velikim istoriskim ličnostima, a ne o ljudima koji su nicali iz naroda, o „junacima koji su izrasli kroz žilavu i ljutu vjekovnu borbu” porobljenog i flačenog naroda. Zbog toga već odmah impresionira jeđan širok obuhvat.

Pređ nama se ređaju likovi, koji po nekađa izgledaju

· epski izvajani, ali nas isto-

riske činjenice uvek primoravaju i vraćaju u surovu stvarnost. To su najistaknutiji junaci u teškoj borbi za

Marka Vujačića tom |—

osnovno pravo slobode. To su ljudi koji nisu bili unapred određeni da budu vođe, ali su ih okolnosti i vreme odgajili. Novica Cerović kaže za Lazara Sočivicu pred narodom, pred Kknjazom i pred glavarima: Lazar nije gori junak ni od jednog Crnogorca, on je junak %% Muratovice, nevesinjske kasa be, junak sa Krša i Duge Krvave, gledao sam Lazara na Vučjem Dolu i na Ostroškim Gređama. Takvog sivog sokola odavno ne vidješe mo je oči, Nije kriv Lazar što nije vojvodski i serdarski sin”. Koliko je tu narodne pravde i narodnog gledanja. A i da nije bilo tako, da na= rod nije znao'·da izabere svo je najbolje sinove, za” bi se i moglo istrajati u bezmer= no dugoj borbi kao šio je ropstvo pod Turcima.

Jole Piletić (I i II RmjigajJ, nije dobio, po obećanju knja za Nikole, Tursko imanje Vranjičke Njive., „dolu nije bilo stalo đo imahja, piše Vu jačić, koliko su mu feško pa dale uvređe i potfcenjivanja. Knjaz ga je omalovažio, ispred njega je istakao Mijajla Nišina, koji se kao čovjek i junak ni po čemu ne može sa njim mjeriti”. I niz detalja, anegđota, živih uspomena, sećanja, koja zajed-

„ee

nički crtaju lik junaka. Sam”

je autor istakao da „nema književnih pretenzija” i da je veći đeo materijala zasnivao na narodnoj usmenoj trađiciji: na pesmi, anegdo-

vide samo folklor i čoveka koji je jedino ..zaljubljen u vrijeme u koje ponire” i valjda samo zato i piše. Mislim da je Vujačić pokazao pravi epski smisao da „odabere” ono što najbolje može da naslika čoveka, junaka. Samo slikanje i jezik, koji je na jednoj lepoj granici ma rodnog -kazivanja i savreme nog izlaganja, ne zaostaju za vremenom i jezikom naše današnje književnošti.

Sa velikim inferesovanjeni čitaju se stranice na kojima se ne samo oživljavaju dosa đaji iz prošlosti, nego se ja» sno vidi nedvosmislen, muški odlučan lik rafnika i junaka dostojnih pera Kkasnijih potomaka (Baćo Mićunović se me libi da u prisustvu italijanskog „prestolonaslednika Bmanuela, kralja Nikolc i drugih istaknutih ličnosti kaže da mu se ne sviđa Jelenina udaja, pa.ni zef).

'To što se usmeno pređanje tek" prepliće sa 'istoriskim

može da zavede nekoga pa da

ovo delo smatra nesigurnim folklornim materijalom, loegendama i pisanjem, zasnova nim samo na narodmoj bpcesmi i anegdoti. Pre svega, na rodna poezija „novijih” a i „srednjih” vremena može u mnogome da pruži tačnu istorisku orijentaciju. Na nju se oslanjaju i stručnjaci, istoričari. Ali, Vujačić ništa manje ne koristi istorisku građu nego li neki naučnik, istoričar, On srećno povezi je opšte istoriske prilike sa

UZ KNJIGU M. BEGICA

Midhat Begić. »Raskršća«, »Svjetlost«, Sarajevo, 1957

Midhat Begić se poduhva– fio jednog posla koji je u sva kom slučaju za divljenje: sa Tanatizmom oduševljenog čilaoca i stručnom profesorskom pedanterijom roma-– niste on je pokušao da analitičko sintetički „obuhvati onaj impresivni raznorodni i na jednu formulu nesvodljivi literarni kompleks koji je, netačno, iz potrebe za dogmatskim sintetizovanjem po Svaku cenu, podveo pod efiketu „modemizma”. Kod mjega je taj pojam varijabilne vrednosti: čas je u pitanju literarmi fenomeh, čas literarna štruja, čas vremensko razdoblje u kretanju umetnosti poslednjih decenija, čas literarno-tematski i. dentitet. Posle sve ove Uupo: trebe ili zloupotrebe pojma „modernističko” čovek se O-. pravdano mora da zapita: zar se bilo kakvo, pa i aka= demski naizgled nezaintetesovano praćenje i proučava-– nje jednog 'literarnog kretanja može ferminološki da spusti u aktuelistiku sitnih domaćih začkoljica, a da ne izazove niz konfuzija, u pr-

vom ređu konfuzija pisca 80 d

materijom? Sigurno da i sam pisac prethodno nije bio načisto sa terminologijom kao i izvesnim estetskim i psiho loškim premisama, koje „va ka literama materija na svoj način postavlja. Ali je isto tako jasno da se nepreči~

„odnos

šćeni pojmovi ove vrste još više mogu da zamute kad se kao njihovi simboli nekritički stanu da upotrebljava– ju mneđefinišani tekući iermini Književne publicistike i sa domaćeg tla prenose na jedan literarni nivo koji nema apsolutno nikakve veze sa njihovim psihološkim i estetskim potekstom. Samo tako kombinovanim postupkom pisac je mogao napraviti besmislenu šemu mođernizma od Uodlera i Ničea do Malroa, Sartra — i Dučića!

Zapadno-evropska literatu ra bila je kođ nas i pre ove knjige, u sličnom poetskom kontekstu kakav. nam ona pruža, predmet jedne već ustaljene emfaze i odanosti. Niz takozvanih „modernista” kod nas ima.svoj određeni prema savremenim strujama evropske literature, a u većini slučajeva intimna ravnoteža, koja se čubi sudarom sa superiornim stvaraocem i svođenjem samog sebe na pasivnog čitaoca. uspostavljala se nanovo dragocenim koeficijentom sopstvene sikvaralačke pobu6; .

Pisac ove knjige sačuvao je i čitalački odnos, ali narušenu ravnotežu pokušao je da rekompenzira krutom dopatikom idejne sktu čenosti hoja se fobože superiorno Udiže nad svojim senzacijama, T ovde se, samo

\ ~

u skromnim razmerama, desilo ono što se i na drugim mestima toliko puta dešavalo: sablasnoj primamljivosti

„modernizma” dogmatikć mio že da se odupre samo kao kruti, nađuveni i apstrakini

„teoretičar” ili „pravoverni” publicist-verbalista koji rukuje unapred skovanim šemama odnosno operiše lako unovčivim parolama. Kad se jedan takav duh nađe u „če tri oka” sa idejno diskriminisanom literaturom, suočen sa njom kao čitalac sa de lom, onđa se njegova „iđeoOloška” odbojnost istopi i iščćezne isto tako neprimetno i neminovno kao što od plavičasto-glatke i pompezne frakture sante. leda sa Grelanđa ne ostane ništa čim je morske struje poteraju ka ekvatoru. Dogmatiku ostaje tađa ili da ćuti ili da progo> vori.

Progovorivši, Begić je Okazao da je dovoljno vacio= nalno praktičan da dijabolističke avanture „vitalisiič+ kih” pisaca (kako ih naziva) ne prihvati kao programsko opredeljenje i praktičnu životnu filosofiju. Ali je on me manje teoretski i estetski po vršan da bi mogao da ih uključi u svoju literarnu- viziju života, A sve mu fo ni najmanje mne smeta da čika i uživa u čitanju „vitalističkih” pisaca. Ako nas, međutim, čitalačka strast uživanja

„„nmoderniste”

u tim piscima iracionalno na goni da sve ermocionalno-intelektualne komponente „mo dernističkog” dijabolizma shvatimo kao prirodno pravo našeg đuha na kolebaunje, bar-u okviru jednog imagsi-

„narnog životnog +otaliteta,

onda zašto epitefti „koban”, „kužan miris raspadanja” 'i slično? Zar cela knjiga Begićeva ne pokazuje da faj „kužni” miris Jliterarnog dijabolizma ima fako meodoljiv ukus da ga nagoni na licevmerje, da ga primorava

da posle kužnog i grešnog

čitalačkog uživanja kome se predao iskupljuje svoj idejni dogmafizam „zasipajući puritanskim salvama verbalne negacije?

Dok tvrdi za Stendala i Balzaka da je „njihovo djelo... osvajački juriš na ne> ispitane predjele jjudskog duha”, on zaboravlja da su i metafizički ponori Bodlera baš u domenu fe svojie ljudskog duha. Dok povodom

„Getea, Balzaka i Stendala ia,

že da je „to... uvijek bila borba za dostojanstvo i alfirmaciju univerzalnog čovje= ka” on gubi iz viđa da jo 'Uodler svojom poezijom ponora pšihološki upotpunio tu ljudsku univerzalnost koju je Balzak »uhvatio« u drušliiveno – ekonomske okvire Uostalom, zar postoji samo jedan Balzak? Zar iz filozo!skih romaneski i »Sorafito« ne izbija jedan drugi Balzak · |

koji isuviše jasno grca pod težinom svog inventara društvenih i materijalnih · činjenica? Za Begića, Bodlerov antibelgiski dokument ostao je bžalosna mrlja na imenu velikog pesnika«. Ali prema onome što je pre i posle toga rekao o Bodleru, zar je samo taj dokument jedna jedina »Žalosna mrlja« na njemu? Jasna je protivurečnost koju Bogić ne može da savla da: on' čisto emotivno-senzibilno prisvaja Bodlera bez obzira na sav njegov destrul fivni i razorni »Vvitalizai“«, ali nije u stanju da dš idejnu i estetsku argumenfaciju tom svom prisvajanju. Čitalac je u njemu opet nadmašio dogmatika i sintetičava. Ne ostaje ništa drugo do batrganje između “#verbalne idejne odbojnosti i čitalačkoe senzibilnosti koja je od ovo jača. Da bi se koliko-toliko uspostavila idejna ravnoteža, doziva se u pomoć · pedagoško načelo po, kome se u destruktivnom, „negativnom literarnom . uživa da bi se preovladalo! Zato se valjda i pravi na kraju slavopojka Bodleru, jer je uspeo da »uobliči u stihove i sam ponot bezbrojnih oblika ljudskog košmata«ć i tako Midhaiu Begiću kao čitaocu omogući modernu katarzu.

Begić naivno i prostođušno zamišlja razvitak misli i uzroke savremene Kyize duha. On kaže: . i

Li |

IV, „Prosveta“

čitav mali istorijat nekog Kraja.

Takav je slučaj, recimo, sa plemenom Vasojevići, gde se autor dotiče čak i nekih govornih osobina, ili je razvijeno prikazivanje pojedinih brafstava. i njegovih istaknu tih ljudi (Lopačići, Nikolići u IV-toj knjizi).

'Dovoljno istorije ima u Vu jačićevom materijalu, ili bar ne manje nego kod stručnjaka. Imamo jedan dobar primer za upoređenje, U 23 broju „Iz srpske prošlosti” objavljena je brošura „Bajo Pivljanin” od Dr. Stanojevića, a u frećoj knjizi Vujačićevih „Znamenitih junaka” malazi se, takođe, istoriski portret „Bajo Pivljanin” i to u skoro istom obliku. Iz Upoređivanja ova dva rađa vi dimo da se istoričar ništa ma nje ne služi marodnom pesamom: od Marka Vujačića, neso joj naprotiv mnogo Ve ruje, a kod Vujačića su istaknuti svi značajni istoriski momenti, koji su, uostalom, O Baju *Pivljaninu još mnogo ranije prikupljeni. Bogatstvo usmenog materi•jala, pak, omogućuje Vujačiću da pruži jednu živopisnu sliku o ovom velikom hajduku i četovođi iz sedamnaestog veka,

Na kraju, verujem, da će se tokom vremena istaći zna čajne vrednost Vujačićevog pođuhvata u njegovim „Znamenitim crnogorskim i hercegovačkim junacima”,

D. Mićović

fi, sećanju. "Po bi zavelo ne- lokalnim, pblemskim. Poneke da u Vujačićevom delu kada, introspektivno, daje ZZAB_OBLAZ IZJIIJIOBDLB.RILZIOOBA ZZZZABSOOOOOOOO 22

»Nije bitno govoriti O mo>

dernizmu, no o njegovom društvenom i psihološkom izvoru. Vitalizam je već od svog početka nosio klicu sva kog duhovnog avanturizma. M. Gijo, „Skerlićev učiteli, kod Francuza, i. Niče kod Ni jemaca, spustili su f{ilosofiju

na nivo čula, stvorili umjet-"

nost, filosofije, poeziju nau> ke, metafiziku osjećanja i vifalizam mišljenja. Vitalizam nije filosofija no psihološka potencija. Od bergsonizma do frojdizma i egzistencijalizma — pokreta koji su imali ne-

posredđan „ulicaj na umjetnost — konfuzija je rasla kao fumor, postala izvor svih avaniura, oruđe svih

mistifikacija. Zaokret je u {o me da se ne misli više migslima, no ničeovskim. porivima, · bergsonovskim »neposrednim podacima«, frojdovskim »snovima« i egzistehci jalističkim duševnim »tjesko bama««.

Da li je to naučna i mark sistička misao! Treba samo postaviti gvozđenu pregradu između potencija, onemoguciti njihovo »mešanje«. razdvojiti Ssenzaciju od intelekim, i svi problemi duha i iniejekta šu rešeni! Ali, subjei tivnu misao filosofije Begić zamišlja tako nežnom i slabašnom da je najmanja sen zacija dovodi u iskušenje da razbije veštačku šematiku ko ja joj se nameće. Zato je poČeha tutor i Begić se pro glašava za mjenog tutora ne shvatajući komičnost svog provincijalno-perifernog Položaja, Na jednom muestiu kaže:, '

»I jednom i drugom (Gi-

Begić

jou i Ničeu, ZG.) zajedničidi,

je vitalistički revojt. neg: cija, Kritika: ali Gi, 3 smislu “radicij! frayc

duha icžio i dalj 7

OBA ~

} . EN ı a a i

RO i —— >: TT —~ o, a Roman Vojina Jelića u isdanju »Kulture«, Zagreb, 1957

šnosti. Ako bi kazali đa je ovaj roman satkan na molivima iz NOB-a, ta bi se odredba, u ovom slučaju, mogla da shvafi kao veoma pre uska. Narodno-oslobodilačka borba ovde je samo okvir (ne u konvencionalnom smislu te reči!) jednog gofovo integralno poetskog prikaxivahja svetova onih ljudi što su u najoftsudnijim tenucima fitanske borbe svežinu svoje iskojnski narodne sna~

'ge utkali, bez rezerve, u sve~

tlost žrtve „kojom se plaća sloboda.

Nepobediv je Jeličev miiraljezac Jovan Petrić sa svo jim viđenjem sveta OVvOZemaljskog, i sebe u svetu. i njegove reči, i njegovo dovi= Rkivanje: »Slušaj, daj poslušaj, Švabo: metaka nemam... Bomba je samo za odlazal... To še ne računa... Zamisli...

i ja sam, što. se kod nas kaže: svijetski čovjek..« — u odjekuje, kao opora

nama

Wojin delić ali i intimna poezija; ova već partizanskog mitraljesca Jovana Petrića, ona se ne jednom #mzdiže do istinitog drhtaja lirske evokacije unu trašnjeg monologa čoveka što je zemlji veran: »Da mi je doći u selo rođeno, samo na časak... Neka smrt ne bri še iz inventara... Aoj, da mi je, samo da zavirim u selo...

Ili: »Čuj, Nijemče, u mojemu selu sađa djeca krađu prve zelenjike bajame«, Da, gorštak se ovaj »rado sjeća davnih buna«: »Krajišnik, burazeru, sve sami ljuti Kra jišnik, i car Napoleon volio nas kao najrođenije, i lamo koda Borodina...«

T ima neke tuge u reminiscencijama potomaka onih koji su Vojnu Krajinu čini državom u državi K. und K. Nije ni malo protivurečno čak i jedno pijano sećanje na »dane zakona i života” i ma fon Borojevića i Krigsmatine, čudno je nežno sećanje naćeg čoveka koji »pije, bu-

zacijom svog mjerila, Ničcovo učenje pretvorilo se U glorifikaciju natčovjeka«.

Kakve su to humanističk+ i humane tradicije francuskog duha i francuske kultu re koje Begić prečutkuje u nemačkoj kulturnoj iradiciji ostavljajući neobjašnjerui činjenicu što je »vitalizami« skrenuo u glorifikaciju natčoveka? Zar prve moderne teorije bumanizma nisu DDtekle iz Nemačke sa Lesingom, Herđerom i Geteom, i zar prvi začeci »modernistič kog vitalizma« nisu nastali još sa markizom de Sadom? Zar i nemačka kulturna istorija ne bi mogla da izvuče svoju ORO liniju, dosledniju 'filosofski kompaltniju i a ebdžh od be lo kog francuskog kretanja humanističke misli ođ Rablea do Rolana? I zar francuslti duh isto tako ne bi bio u stanju da izvuče svoju »Vitalističku« liniju od Sada preko Lotreamona do Mišoa, i svoju dijabolističku krivulju od Bodliera ,do Malroa, kao što je i kretanje nemačkog humanizma zatvoreno i dosledno od Direra preko Đa ha i Getea do Tomasa Mana i Hajdegera, i, druga linija, od Mincera preko Šilera i Le singa do Marksa i KEngelsa? Nijedan „mnarod nije svojim trađicijama, ma koliko boga-

fuga od. ledene sveće i balansira ukočena pred cri komo )}.D ie

gari i vukodlači svu šahra-. njenu mladost« i »>istovremeno se Krsti froprsto, srpši: [e slobodno... Postojbina Je t hajduka i gorštaka kao St su partizanski puškomifralie zac Pilipenda Novaković, postojbina je to sećanja i UZdaha ljudi kojima je svel, uz malo neplodnc zemlje 1 mnogo vojevanja bio vrlelna, šarolika slika mjihovih · sopstvenih bolova i lirske no” fe koje su slične, bliske, sve tovima bolničarke Ružice Zlatković, O, ti mnogi uzru- – Jani damari osećanja i misli . koje govoru nevičan „gor- štak jedva da i ume da izrazi, — u Jelićevom romanu su otkriveni kao mneprolazna, homogena, krepkim bojama životne ubedljivosti ocrtana panorama najintimnije unutrašnjosti svetova vVvrletnog ovog kraja u kome su vrednosfi jedne epske, široke, Đa> ftrijarhalne čovečnosti bile _. zdrava osnova ideja ne samo u NOB već i socijalnog: progresa u najpotpunijoj 0 dredbi ie reči. Je Latimo li se analizirania OVOg romana Vojina Jelića, — mi bismo, donekle, mogli da kažemo da se ovđe zapravo i ne radi o' romanu u smislu ; jedne konvencionslne-odred- __ ri be pojedinih uskolokališ nih, folklorističkih KnjižeVnih dela što obrađuju tema> tiku iz NOB. Jelićev roman, — fo je i po mođernom pripovedačkom' postupku i po” kompoziciji zamašna poetska slika ne zbivanja vec čovekovog unutrašnjeg sveta, sve ta čoveka koji nijednog ircnuika nije prestajao da buđe najaktivniji akter zbivanja, Tim pre, za čitaoca ove knji ge, evidenina lirska predilekcija pisca uslovila ie u> metnički orkestriranu interpretaciju psihologije ličnosti jednog Ilije Paslaća, ili malog kurira Nikole "Torbice, boiničarke Ruže Zlatković drugih. Liričnost opisa pri rode, kroz davanje unutra=- , šnjih monologa suptilno delinisanje „psiholoških stanja junaka i čitave atmosfere situacije, vešto obilaženje klopki banalne diskripcije, bogatstvo upečatljivih meta= |). Tora i više svega jsticanje suštine intime problema čČoOveka, — to su visoke vrednosti ovog romana koji je uspeo da nadvisi ranija „Jeličeva ostvarenja »Limeni pijetao« i » Anđeli lijepo pjžvaju«. Srpski ronm sa tema tikom iz NOB ovom KM veoma mnogo je dobio, 'Jer, + nebo Pililende Novakovića, Nikole Torbice i Ružice Zlat ković nije imalo obala, ne6opozivo nije imalo obala i xiikada ih neće steći, nebo široko nad vrletima seveme Dalmacije nema obala i ogra ničavanja ljudskoj žrtvi

B. Pei

log neophodnoj avanlui dijaboličkti sferu duha. Bey" gić prihvata Kafku kao „le ji koviti otrov« koji će čitaoca »samo očajati«. »Kafkino dje lo«, međufim, »nema #Živoi” ne, realističke iežine Kk nalazimo kod Hašeka i | | čića«, pa ostaje nerečeno či me će se to ojačanje . ti. »Za Kafkinu muzikue, \%* | že Begić, »potrebni su ; Or složeni instrumentii«., Da VM zaista potrebni, to se Vit . iz OVE, knjige, ali se pisa 3 začudo usuđuje đa i be najil, prodire u* Kafkinu simbo i . ku. WO PAY Kod Skerlića, Begić poipuno negira ulogu NE skog racionalizma u” voj kritici. Time se | njm impulsima i. mi KOM, zmuc u našoj literaturi daje | karakter kulturnog D0 rj e protiv koga se, tobože, Siki ee lič borio isključivo kao Pp; tiv inferiornog stava Pp Zapadu, dakle sa” po ic kulturnog patriotizma. Za se onđa Skerlič nije enerz no suprotstavjo importira filosofiji jednog Dučića i kića? VOM jo Profesorska pedanterij čitalačka strast mogu d du put u sloj jednog lite! nog procesa. Ali jedna lak "|. ževna pojava, zahteva | ralački napor imagin acije 8 E reagovanje adekvaluog sen- |} | zibiliteta ako se hoe prodor | od spolinc fakturf (porazi |

SJ.

sikog reljef:

U etar Po |

počinic -tr. ma ličnc: || a “|

%, bei

RL _ Ooranas(

a n