Књижевне новине

MOMCIMA DNN

DVA VIDJENJA JEDNE REVOLUCIJE.

Boris PILJNJAK *%

ž , P Mučna su pričanja ljudi zak uvaljan u perje, i, pošto strahotama koje je primitiv- O J u tro. U kasno Pp Tr oleće ka N er ezima čije su se oči napile lame. je perje uvek vrelo i sparmo, ni čovek u stanju da stvori, . s | Teško je shvatiti snove o ra misli su sparne, neobične, kako, u suštini se to ipak o- ~ az rak Lai a \ Najčešće, tek se razdanilo, dosnom životu ljudi čijom se neodoljive i strasne, na, gra- seća, iako, nije ničim izraže- | POO UCE O O OSO COLI VaG već uz ovu uzvišicu. svakiđašnjicom hrani gladna nici grozničavog nebića... no, toli taj naivni primitivi- ~— j : 25 I il it} 3 smrt, Ali ge tidga, e Oseća Iju di su izjednačeni neza- zam koji spaja u sebi detinj- kanda vam nešto OOU Breg IBI grba ljulja korake posustale, onda kađa je bol sve: i je- drživom poplavom instikata, sku neftaknutost i instinkie | IJ Ah da mi je doseći mit paučine, „UBSustet: neravnine gostoprimljivog zelenila,

seni i proleća, a o radosti se lada najlepše sanja. Sve pretstave o životu, šva Osećanja ljudska imaju u·takvim okolnostima drugi smisao — Živi še instinktima: za Život se bori najbrutalnijim životinjskim zakonima, ljubav postaje materijalna, isključivo fizička potreba što se zadovoljava kao glad hranom ili umor smom, a gorčina ima svoj prijatno opori miris pelena. »Gola Godina« Borisa „Piljnjaka sačuvala nam je krvavi miris »brazde što ju je po golim grudima ruske zemlje zaorala revolacija«, sačuvala nam je njeno bolno opipljivo srce i bat: njegov što je na razrovanim grudima postao čujan i vid-. ljiv., U »Goloj Godini« ruska beda tuče svim damarima na površini života; i umire razgolićena zajedno sa sjajem dvorova, u zajedničkoj postelji sa nekadašnjim gBospodstvom. »Bila je samo glad, smrt, laž, strava i užaš — bila je devetnaesia gođina« — kratko je zapisao Borice Piljnjak šve što je određivalo akcije i reakcije njegovih ljudi u »Goloi Godimi«, sve što je davalo ion preživljavanjima i osećanjima njegovih čudnih junaka. Devetnaesta godina ima u njegovoj knjizi sumorne to-

nove umiranja i tame i opo- šlost i sadašnjost i buduć- fllane dvestamilionske mase, |. iedno tiho oplođenje ru smešu mirisa ostruge »Žži- nost u isti mah. Sva istorija četrdesetak naroda i ljud- . HU a 39. ž ve i mrtve vođe« i sveže Rusije je izbila na površinu, skih istorija. Njegove slike Kad se bulke buđu istrgle iz &vog korena O,

ljudske krvi. Ona je disomantna simfonija gladnih vukova i poetični san o Onom nepoznatom što se uvek rađa kad čovek mesto šuza prolije krv, san o životu iz nmađanja, o životu za koji še mre. U tom snu o životu, koji je samo jedna varijaciia htenja da se živi, Piljnjak je stvorio mnajfantastičniju poeziju koja se jedva može zamisliti — ispevao je himnu gladi i umiranja. škrtu u izrazu, no tim upečatljiviju, sračunatu ma to da zapanji neposvećene jednostavnim pitanjem: »Zar grad nije kao iz bajke ,i zar.smrt nije kao iz bajke? Zar ne um žu gradovi kao u bajci, odlazeći u sedamnaesti vekizar se fabrjke ne rađaju kao u bajci? Pogledajte oko sebe, „svuda je bajka«. I revoluciju Je Piliniak doživeo kao bajku, onu koju »stvara narod, bajku koju stvara ona gomila ljuđi, ruku, nogu, „ glava, trbuha i leđa što je vašljiva prepunila vagone putničkog voza br. 57. Oni su zaboravili ognjišta, porodice, druŠtvo, zbrisali osećanja i misli. snove nađanja, iluzije do kojih se dolazi spekulativnim putem... »ja« se u njima bolno razdvojilo »i srce se silom zbog nečega preplre ša grudimav... »i čovek jasno oseća kako se njegovo »ja« deli u dva tri dela, kako desna ruka živi i razmišlja na svoj način, samostalno, i prepire se zbog nečega sa azdvojenim »ja«. Dani, Nnoći, furgoni, stanične zgrade

ba ipak negde na dnu te bujice u svakom od njih tinja prigušena najljudskija sla. bost, težnja za uzletom htenja... Neko po čitav dan jednostavno potpisuje akta o štreljanju, a svake večeri bezazleno i nevešto pokušava da iz violine izvuče prve po=četničke ak#ede i ume da voli pod mesečinom na proplanku, detinjasto, romantično. Sve neizživljeno kulja na površinu života. Revolucija je iskopala brazdu duboku dva veka i spojila „seljačke bune sa savremenim revolucionarnim pokretom, problem pravde i krivđe iz bajke sa naučnim socijalizmom i golijatsku figuru Stenjke Razina sa Lenjinovom misaonom revolucionarnošću. Stvorio se galimatijas ideja i pojmova. U tamu sadašnjice uplovila je vekovna tama prošlosti i dve teme su se zgusnule u jedinstven amalgam zbrke. Cavevaloa je predanje s mističnim oreolom oko manastirskih kupola i opet spaljivane vračarske knjige kao u doba inkvizicije... „Beskrajnim „ruskim drumovima je koračalo, vozilo se, valjalo se kao lavina nešto nepoznato ,neuobličeno „iskonsko što se zove opštim imenom pobunjeni na rod, u njemu je živela i pro-

u prve redove života. Za taj trenutak u kome prošlost oživljuje u sadašnjosti, u kome sve neiživljeno ,i u ČčČoveku pojedincu i u narodu kao celini, traži svoje pravo na život, Piljnjak je imao posebne simpatije. Tome trenutku koji protivureči zakonima vremena i neumitnog toka istorije ispevao je on svoju himnu u »Goloj Godini«, himnu intimnu, iskrenu, punu unutarnjih dijaloga auftorovih, himnu koja nosi 'karakter “oplih izliva divljenja. i ljubavi prema svome narodu i njegovu delu. M

Tome istome Trenutku Isak Babelj je prišao drukčije, U svojoj zbirci više književnih reportaža nego novela »Crvena Konjica« dao nan je niz minijatura na način ko-. ji Je njega kao autora učinio fu izlišno prisutnim građoninom »s naočarima na nosu i jeseni u duši«. To su najpre slike iz revolucije različite po tematici ,almosferi i raspoloženju, poređane kao n” izložbi slika sa temom revolucije. Određene po form, do kraja definisane i dorečene u izrazu one deluju daleko mimije ,pa ipak ne manje potresno nego Piljnjakova knjiga. Mestimice zanemi čovek pr&l tim mirnim jednostavnim” kazivanjem strahota i pred onom hladnokrvnom razgolićenošću najcrnje tame ljudskog bića. Otac svojeručno ubija sina, muči ga kao zakletog neprijatelja, a drugi sin o tome sasvim jed-

Isak BABELJ

zveri, bestidne životinjske nagone; Babelj je slikao onako kako je bilo, iz stvarnosti, kao fotograf .pa ipak njegova knjiga ostavlja isti utisak „ koji i Piljnjakova.

Piljnjak je u svojoj knjizi

svuda prisutan, raznežen i

neodređen u shvatanju kao

i njegovo wvreme.i junaci morbidno oduševljen sirovošŠću neiživljenih instikata, gladnom željom za oplenie-

njivanjem grubosti njihovih, · opijen njihovom snagom i”

razuzdanošću, i jiskonskim neprosvećenim i neosvetljenim dubinama jednog naro da koji je neočekivano po-

hrlio na svetlo dana, a oči Š

sviknute na tamu, žmirkaju i zovu u pomoć pipanje da ih orijentira. Piljnjak glorifikuje tamu, traži u njoj izvore svetlosti, divi se naivnoj mu_

drosti primitivca, opeva glad

koja treba da bude otskočna daska u izobilje, Babelj ću-

ti, on pušta svoje slike da |

govore, on daje reč instinktima i reklo bi se nemi pred

njihovom veličinom? U tom ~

nemom stavu oseća se pijetet pisca prema revolucionarnom delu njegova naro-

da, prema „njeđovoj snazi

koje taj narod nije ni svestan, prema onoj strašnoj prošlosti što je suknula iz nesagledivih dubina uskovi-

govore i o sebi i o svome a-– utoru, zajedno sa njim pevaju pobednu pesmu budućnosti koja se još ne vidi, blagostanju koje nije ni na pomolu, ne-znanoj nestvarnoj pravdi koju svako shvata na Svoj način i svako zamišlja prema svojim potrebama. Op šteprimljena „etička mačela su ovde poljuljana, ođ njih su ostala samo imena koja bogato zvuče ,a pod njima podrazumeva svako što mu se prohte, omi su dđobropoznata: fasada koja krije tajanstvene ljudske sadržaje, neuobličene „želje sa dna ljudske duše. j Jednostavne Babeljeve rečenice, što deluju kao precizni zarisi na pedanitno izrađenom crtežu, slivaju se u obilju boja ruske prirode u drag inftiman doživljaj kojim se svako ko ga je imao ponosi. Piljnjakov iskidani ritam, njegovi dugi monolozi i nevezana razmišljanja o životu usred smrti, njegove digresije u prošlost i buđućnost, što nestvarno zvuče i mame toplinom i iskrenošću, njegova intelektualna tuga

za mišlju koju je stvarnost ~

potisnula u zadnji plan, vre~

mena za nju nema —- ispila

ga je glad i patnja — Sve to bije iz nedovršenih rečenica ovog romana nesvakidašnje izdeljenog u friptihe i doprinosi upečatljivoj slici jednog izuzetno značajnog istoriskog trenutka.

Sve te stilske atribute oba ·

ova dela, koja se osim svega odlikuju i svežinom jezika i

gomila svoju „književnu si-

____

7777

O 20

-77

AZ _

ZZBIIOZOZ

2777

Slavko Janevski

Srbo Ivanovski

BLAŽE KONESKI

RONERKMI BLAŽE, rođen · mjata i ljubovta“, 1948, 1921 w Nebregovu. Izdao io · „Pesni“, 1958 „„Vezilka“ sledeće knjige poezije: „Ze“ 1955.

ah da mi je dohvatifi treptaj sunca na ovom listu,

'ah da mi je predosšetiti

let belog leptira!

Jutamji posetioci parka,

zar me pomišljamo isto?

Stablo

iPalo lišće zove one što još, , uplašeni neizvesnošću pada, trepere na drvetu: »Dođite dole da zajedno umremo, 'pobegnite od vetrušina

- u prizemmu tišinu. , Nek ostane go taj ugljenisani skelet da lomi crne ruke u prostoru, mek: mu trup bude korito za vođe kiše jesenje. A mi ćemo ga gusto opkoliti, da ne bi mogao prekoračiti krug svojih žuto-zlainih Uuspomena.ć

SLAVKO JANEVSKI

gANTIVSNRI SLAVKO, rođen wniladosii“ „(%a A. šopovim) w Skoplju 19%. Objavio 1947, „Egejski barutna bajsledeće linjige poezije „Kr- ka“ 19409, „Pesni“ 1950, „Li“ vava niza" 1946, „Pruga na rika“ 195%.

“Tišina

i budu pošle

jedna za drugom

k svom zalasku, —

ne prati ih.

Svadbi više nema,

na svakom koraku stoji po jedna jesen smešna, bela i gola.

Kad bulke ostave za sobom puštoš, zatvor u sebe kišu.

zatvori u šebe kišu.

Neka zvoni u oluku tvojih žila pod nekim poznatim ftavamom.

I ćuti. Lač,

"Kad vetar padne ma kvojiprozor uz fri piska tanka

i plač nezrelog ždrala, — , opet ćuti,

Bulke su myzele govor,

SRBO IVANOVSKI

TIVANOVSKI SRBO, rođen ka“ 1951, „Želbi i megi“ 1928 u Bfipu, Autor je sle- 1951, „Sredbi i razrdelbi“ dećih zbirki poezije: „Liri- 1953 i „Beli Kkrinovi“ 195.

Naša mala soba

Mala je naša soba kad nas nema.

Tada i cveće tuguje samo u belim saksijama, jer i cveće zna za nežnost pogleda, | jer i cveće žudi za plavim, đubokim očima,

Ali kad se u prozoru nasmeje sunce,

i tamo iz svetlosti izrone plavi bregovi, nekakav nemir u sobi nečujno, bujno raste, i bliski su nam tada beli daleki bregovi,

i bliska nam je tada igra ptica

RUKOVET IZ MAKEDONIJE

' putem: ubrzano hodanje,

GANE TODOROV SKI

TODOROYVSEKI GANE, ro- ~ htrinte" 1951, „Trevožni đen u Skoplju 1929. Izdao vnci" 1958 Ee sledeće zbirke pesama:„Vo | kor“ 1956. i „Spokoem če“

Dokle pogled doseže: usevi hleborodni \ i male prostirke vinograda, vinograda, vinograda, Kraj vijuga puta: brestovi vitki,

Susrećemo zahulktali potočić,

tog veseljaka sa Sultan-sui,

i dobrojuftra ftorbeša iz Svete Petke što silaze u grad s bremenom briga i nešto mućenice za prodaju.

Sat i po veranja — i Već smo tamo, u ljubljenom kutiću odmora,

Žene čavrljaju već

prostirući ćilimčiće pod kestenovima.

Poneki pogled bludi tamo dole, dole u polje gde vrućine prže Skoplje.

GOGO IVANOVSKI

IVANOVSKI GOGO, vođen vi“ 1948, „Lazaropole“ 1%0,

1%5 wu Skoplju. Izđao je ij“ 10% sledeće zbirke poezije: „Za "esni“ 195 i „Senki na ranata prolet“ 1946, „Stiho- | dalečnoto“ 1954,

U svim očima...

U svim čemo očima naći malo razumevanja, Oči su dugin most što spaja tajne ljudi

ne rušite most

jer ćemo ostati sami na obalama

pred rekom zlosiutno grbavom,

zanetom u svojoj neukroćenoj ustalasanosti.

Još decom učili nas: · ne odlazite sami na reku, ne odlazite sami ma reku.

Igra

Napiši mešto nadahnjujuće, daj mi lepotu i zdravlje, . ukrasi ga smislom presudnog i imenuj ga pečatom svog tvoračkog progonjenja. Onda će ono potražiti najbliže puteve do vremena. A ti, u slatkim žmarcima porođajne malaksalosti, nećeš ni osetiti VJ kako celog života iza toga (prigrlivši misao da si njegov tvorac) kako celog života iza toga bespomoćno robuješ njemu.

CANE ANDREJEVSKI

ANDREJEVSKI DANE, rO- „prvu Knjigu pesama „Dođem 1980 u Kratovu, Pro" · brina", šle godine izdao je svoju

Iz vosa u jedno simsko jutro

Eh, ovo polje!

Eh, ova blistava belina ispružena kao otvoremi dlam pod kojom šapće korenje žilavo jedne krotke dobrote. .

ireće klase, papučice, krovo- nostavno saopštava majci u originalnim postupanjem sa bačenih u nebo čežnjama za prostorom, vi — sve se to pomešalo, zbr- pismu koje je puno lažne njegovom materijom — Ba- I tada nije mala naša bela soba (A ono crno grmlje?) | Ralo i čovek bi želeo da pad- frjstojhosti, konvencionalnih belji koloritom lokalnih go- čim u mjoj ožive igre ptica. NJ ne i spava beskrajno slatko obrta i u isti mah razgoliću-~ vora, naročito južnoruskih, Ono crno grmlje | a — neka ga gaze „neka ga je jednu nedorađenu ljudsku odeskih „a Piljnjak filozof- Ponekad pomišljam: soba je naše more, — kao rane u mojoj belini. ' 1\ pljuju, neka po njemu gami- prirodu, Zapanjuje, kako se skim rečnikom i kazivanjem pa šumi, nemirno šumi, otkriva nove obale. | E žu vaši,.. Čini se đa je mo- pisac pomirio sa svim tim apstraktnih kategorija kon- Naša mala soba, naša bela soba | Nosi me voz bezdđušno i a CCZCmEzrrarz ati YEP APIF merene prne rmmeeriirOrE— kretnim slikama, „ponekad ~ otkriva nove obale. kroz vetrove, zamrznutim kolosecima, ; arhaičnim crkveno-knjiškim i nosi me voz neprestano

konstrukcijama i terminilo- . kroz blagu tišinu, j

gijom — pretstavljali su po- —— — da bi mi doneo om '3

seban problem koji su naši ~ : da bi mi otkrio on 37

prevodioci uspešno savlada- ~ „“ novo grmlje \

li, čak i na onim · mestima ~ — ugljenisane leptire |

Bde Piljnjak »jednostavno ACO ŠOPOV usred belime, “

rovinu«, ili gde Babelj izveštačeno naglašava prostonarodnu revolucionarnu fer-

čoveku pojedincu i narodu,

. narodima, koji su svaki na

svoj način pregli da ostvare : i ; rad : calca a | ši 18 7 i ad: postaću Nebo, "Tvoje Nebo, i mladog jutra što se u granama ba: i i:

ODIULA ao a Ol ara Nebo jedne Danice, : i bilo je u njima očiju sa gustom guatanoni On . |

TROOr TUMOR HA SR OL | Og api Nato gd Oebioa koju wu: prosipali štedri pred našim pripitomljenim

nja istih principa za koje se ~ ebo o JU, i Va IP RO 9 ' -_ hodom, |

svi i Piljnjakovi i Babeljevi

" junaci bore određene su i

njihove karakterne i klasne razlike ,a svima su im zajedničke inđividualne varija_ cije ljudskih slabosti.

Po sličnosti ljudi, po mestimičnom srodstvu situacija i najzad po vremenu u kome se odigravaju njihove drame, ova dva Pbpisca inače di-

•

BOPOV ACO, rođen 194 nm 1949, „So maši race“ 1950, Btipu. Izdao sledeće knjige | „Stihovi za makata i rado-

· “ O i OS AaH IO BEM- sta“ 1955, „Slej se so tiši-

i uzdignut visoko, visoko, visoko, Nebo od očiju, Nebo od zenica,

Ali mi me reci da sam slab,

ali mi ne reci da sam nemoćan

da pogledam travčicama u oči,

ali mi ne reci đa od svih travčica

u meni šume samo najkrhkije, · 3 Sakrij danas istinu, Nevina,

za jedno moje današnije sura,

Reci, mi: Nebo. Moje nebo, Nevina.

A sad ostade samo jedan nasmejan lik

"jer nam mesto ruku maše jedna velika

*” \

MODI Buđonijevih ere - skim) 1947, „Na Gramos“ nafta“ 1955, a 1 njanika, njegovim sli- ~. SBB Š i kama ROI a lirizma i | Gane Todorovski n . • b MATEJA MATEVSKI a Kai dramske dinamike. U našem \ | ect mu nebo ; l - A | aka Li VO . | MATEVSKI MATEJA, ro- ~ bitovao je prošle godine i; a ca 3— | | POR OMAN a DSL ela stojnog divljenja „dv iskre- . Reci mi: Nebo. Moje nebo, ia i li Pa na svedočanstva strahota i | OI Nebo tišin | Balada duge ULICE Za veličine jedne revolucije. dva ~ Reci a} BIGHSH ee baBBiši šumi krvi Ne · | , . a različito izražena · divljenja ~ JB ORIO PIO OLI : e ; | . istrgnuću se sa svom vekovnom nemoći, Evo one duge ulice što se mreška. LOA

od studenog lahora tihog pomirenog saznanja: ovi su mali prozori bili puni &na \

crno uramljen nad pragom i nad stubovima

i jedna golema luga što visi sa balkona ledene sveće zabođene u grudi zemljine

gde se raspršuje u Ništa jedna čestica od čoveka.

Zato sad prolazimo kao poređ zabačene &tanice i tuga od ledene aveće što visi sa balkona | \

vergentnih književnih kon- . Reci mi: Nebo tišine, i balansira ukočena pred crnom istini cepcija· imaju mnogo zajed- Yoaubvai ;

O NUR NODĆO JVOROVI (Nastavak na šestoj stranh „A 47A 0. RL AA

) Zdenko Kalin: Dečja igra