Књижевне новине
RAZGOV
[u M ua O O LIV i TM n
Bugarsko posorište u dilemi
O KRI SAJ
· TFEMELKOVIM
Uupravnikom pozorišta »Krsto
Gostovani n .. • susreti sa pod Jugoslaviji i kom Beopwado o) bubliZagreba i Niš a, Sarajeva, O ai : isa pretstavljaju azan irenutak za nas f5 Eofisk eo a najstaije IsKo Narodn išl - »Korsto Saratfo PL NBC ONI lela "OV& — ĐrVO Do-
Tatno Sostovanje u ino stranstvu i ispit br BOE OBU S pred nepo-
alom Dublikom. Pozorište OVO. Pretstavilo ne samo Leti nliovani dramski koe:zživ, koji sa virtaoznošć RDOGI JI TiuOZnoŠĆU i osi deja Sa SVOgS yreperoara O i Ma . O nego i kao anssmmbl qOJI Se nalazi u'di i
god. 5; ” dilemi Pp izborom novo» puta u DOzoOrišno izrazu, iti 3020 Om lIzrazu, Kritika je u istiia stagnaciju infterte ativnog slila, oslonjenog ak obe ali prevaziđene, OB adicije. Upravnik »Rista Sarafov« Asparuh Temelkov iziavio je novinaSIR | Je movina rima da ovakva MWyritika ima osnovu i da sof{iski ansambl razmišlja o novom putu, koji JO5 nije pronađem. O njemu se lek raspravlja...
Osim onog što su nam buRatski” umetnici dočarali na bozorišnoj sceni, za bolje ıa= zumevanje pozorišnih prilika u Bugarskoj zatražili smo neke odgovore ma naša bitanja od upravnika Temelkova. Pitali Smo sa o prikazivanju u Bugarskoj savremenih inostranih i domaćih de!8, o oPganizac)ii pozorišnog Zivota u Bugarsioj i drugo.
Temelkov je odgovorio na „pilanje o izboru savremenih inostranih dramskih fteksto-
' va za eperioar pozorišta »KRrsto Savafove.
S Već nekoliko šezona mi prikazujemo dobru inostranu dramu, Igrali smo O'Nilova delo »Ana Kristi« i druga, Lovkinu dramu »Manytija Penjada“, a sada pripremamo »Lov na veštice« od Attura Milera, »Slučaj Njekrasov« od Santra, i »Filomenu« od di Filipa. Želeli bismo da poslavimo ji Brehtova dela, ali još mnmismo upoznali sa njegovini dramskim rcper* toaroni.
Asparuh Temelkov „
— Od jugoslovensicih pisaca uzeli smo Krležu — »Gospoda Glembajevi«, a igramo fakođe i sve Nušićeve komade. Već pet godina nalazi se na našem repertoaru delo »DRa«, a dobro su primljenc i ostale komedije — »Pokojnik«, »Narodni wposlanik«, »Sumbnjivo lice = Govoreći o savremenoj domaćoj drami, koja se i u Bu_ garskoj, kao i u celom svetu, nalazi u krizi, Temelkov je rekao:
— Naše pozorište, želi da opravda maziv Narodno Dpo• zorište time što 60 oisto švog repertoara bira iz stvaralastva savremenih i starih bugarskih pisaca. Savremenim delima dramskih pisaca dajemo isto toliko pretstava koliko i Rlasičnim. U ovoj sezonj igramo, maprimer, fui savremena i iri Wlasična bugarska dela. Savremeni pisci nailaze na prijem našeg pozorišta, iako možda ne stva-
Dva vidjenja
(Nastavak sa pete strane)
ničkih crta, čak su im se i
životni putevi nekako ftra-
gično podudarili. Piljnjak,
poreklom Nemac Vogau, u
rTevolucionarmom sudaru pro. šlosti i budućnosti romantično Je doživeo azijaftsku, pret. pefrovsku, »starobredsku« Ru &iju i suprotstavio Jc njenom sopstvenom: letu u savremenosi, u civilizaciju, „njenom odlučnom zaokretu u Evropu .Bde on nije video mesta za nju. U evoluciji Je On doživeo sopstvenu VizIJU Ru_ sije u feretnom VOZU bi. 57. Književno - urastao u uski navodni Život shvatanjima »Serapionove · braće«, učenik Zamjatina, „Beloga 1 Remizova, on je svoja dela skladao u »razbijene kompozicije+ i literarne montaže. Posle romana »Volša še uliva ; u Kaspisko mores, »Gola GoSJ dina, pripovetke »Ivan Moa škva«, i dr. »sva Rusija Je - obrasla Piljnjakom“, postao
je slavan uprkos ekstremi' stičkim shvatanjima kojih
su S pune njegove knjige. 122975 LIZ O O O U LO
\
Detalj po detalj razvijao je svoja gledišta, pevao &lihiji, u. prirodi i ljudima, razvijajao. teoriju »da priroda me haje za revolucije, ona ide
· svojim ftokom« mesec se ne
može »ugasiti kao šibica ili Tenjer«. Pređ prirodom su ljudi nemoćni, maleni; živol, je za čoveka ipak Tajna u kojoj i pređosećanja igraju veliku ulogu: crvenom ko mandantu „Gavrilovu, priča on, naredili su da se opetiše, iako on fo nije hteo i on je pod nožem umro ma operacionom stolu. Ljudi su imali najbolje mamere, hteli su da »oporave korisnog trudbenika«, pa ipak priroda je Uučinila svoje. Takva shYatanja šu ocemjena kao mištičarska. Piljnjak ih se odrekao, ali bez njih nije mogao ostati ono što je bio. Njegov književnj svet »Gole „Godine«, »Mašina i vukova«, »Rusije u zamahu«, »Volga se uliva u Kaspisko more«, je ostao bez 'svetila... „Nestalo ga je neznano gde. Poslednji bledi odblesak mit se sačuvao u romanu »>O kej«.
Pripadnik Buđonijeve Konjičke armije „odeški 'jevrejim komunista Tsak MBabelj, čimovnik, štampar i novinar u civilu, koji je shagom 5sVOga lNnjiževnog talenta, foplinom svojih osećanja i bogat-
stvom ideja uokvirio lepotu.
svoje rođeme Odđese „život u njenim jevrejskim 'predgrađima i revolucionare u Buđonijevoj Konjičkoj armiji, postao je kasnije, Po sopstve nom priznanju 1na ' Prvom kongresu Sovjetskih pisaca, »majstor ćutanja, Na Kmjiževnom poprištu je ma njegovom mestu . ostala samo jedna jedina knjiga njegovih sabramih dela.
Tz književnog sveta je nestalo Babelja i Piljnjaka, o stala su nam njihova dva na razne načine izvarirana SVCdočanstva jedne Velike epohe i ljudi koji su u njoj na „svoj način ljudski živeli,
i Mila Stojnić
a
(m.
Sarafov« ız Sofije
raju dela.ikoja bi se po kva»
litetu mogha moriti sa deli-
ma klasičara. Nedavno smo raspisali Rkonkusšs, i dobili oko 200 novih drama. Od toga smo odabrali desetak, koje ćemo uskoro prikazati. Na ovaj način želimo da pomognemo rešenju Wrize domaćeg savreemnog dramskog leksta. Ovakvu rcperioarsku poli-
fiku vodimo i u našoj fili-
jali, koja takođe rado prima pisce, naše savremenike.
U nekoliko rečenica ubravnik Temelkov je objasnio organizaciju Ppozorišnog žir vota u Bugarskoj. U njoj danas radi 37 pozorišta, pet opera, opereta, saliričijo pozorište (osnovano u aprilu ove godine), zatim Seoska pozorište (putujučća glumačka trupa koja prikazuje svoje pretstave samo gostujući po selima, tri pozorišta lutaka, kao i bozoriMe Armije. Svi glumci su u slalnoni radnom
odnosu s pozorištima, koja izdržavaju pojedine opštine, Samo Narodno đpozorište
»Krsto Sarafov« i Sofiska Opera primaju dotacije Republike. :
Da lj vaše pozorište prikapretstave no fabrikama? -— upitali smo upravhnika ovog bugarskog ansambla.
— Nekoliko puta godišnje postujemo po fabrikama. Ta_ kođe igramo i na scenama kulturnih domova sofiskih reona. Nedeljno dajemo i bo 91} preistavu, na godišnje 580. U našem pozorištu „kao i u filijali igramo svako veče, a zatim prikazujemo i DOpodnevne pretstave. Kao vr” hbunski pozorišni Kolektiv dužni smo da Tomažemo mlađim pozorištima. 'Falko, naprimer, imamo patronaie nad pozorištem u Dimitrovgradu, nad pozorišnim ru pama u jedmoj sofiskoj ia brici i u jednom zavodu u selu Elin Pelin.
Razgovoru o pozolištima u Bugarskoj mogli bismo dodati još neka interesantna pitanja. Temelkova, koji je
50
u Jugoslaviji od napornog gostovanja preboleo lakšu
srčanu krizu, »spaslie su od novinara upravnik Beogradskog dramskog pwpozorišta Predrag Dinulović i drugi. M. K,
A
Predavanje održano na
„ima pumo razloga da ovo izlaganje, i pow Yaše i moje, ljubavi za aBRIK(GPt ODOSVB(iaaO lju karstvu. savremenu umefmnost poveli su, rekao bil
. više slikari, A. govoriti o razvoju i putu mođerne umetnosti, kao i slikarstva uopšte, znači govoriti o svetlosti, o misteriji wvetlosfi, Skaulpturu možemo oseliti i u polumralm, ili i usred moći, očima i ru kama yvečitog Homerm Woji je um nama, Ali slikar-
a: PROMO očima, i usred dama, i;
. Kažu da se u međuzvezdanom prosior idi ništa kao da memxa svetlosti i da, dG myosdo De eb taja, Ma svetlost nastane, da se oda, da nam se pokaže, treba dum se sukobi sa preprekama, da &e
Bukobi sm mama i celim ovini Svetom, "iko BM ma”
Stale slike, slike ovog: wvoeta, slike mebya, plamni rela, oblaka, cveća, pilica, i Ljudi i slika, ove BHKe M mašem (duhu prepinvyljenom svotlošću, U mašoj svesti i u našoj pofsvesii i u mašem smnmu sve sc začinje i pokreće wu slikama. Slika je majveći ogam maše misli tako da „misliti znači slikati a, slikati misli1i“*, kaže Žermen Bažen. „Prvo je bila svetlost“, piše m najstarijim zapisima ovog Sveta i zapisima, najmlađeg među mudracimn, mnaBbeg veka, Nuja de Đroljia, RSlikm je nmaš veliki beli štap za Mrefanje po ovom čudotvornon i belom svetu, A e&likarstvo maš veliki i Bve veći vođa,
* ,
Proslo dje pola jabuka, :
Pola veka neprekidnih promena, ubrzanog, stra» snog Živofa savremene ume{mosti, U međuvremenu Sezan je osvojio svet. A. slika i slikarstvo i čitava, umotnost nose zastavu maše epohe, epohe koja je Yeć nazvana, vekom slikarstva, Ć
Savremeni čovek slekao je zavidnn Kulturm „yizuelnog. Zahvaljujući besprimernom MNretamiu umef; mičkog blaga i neverovatnoj izmeni slika, imjiga i žive reči, čoevel- našeg veka, video je ili misli da je video sve što je ljadska ruka, oživela duhom, Veliki muzeji klasike i muzeji žive umetnosti, istorija, 1 sadašnjica, slaro i movo, sve se malazi u' velikom i sve većem polju opfike XX veha, Savremni čovek živi w dobu Pikasa, Tfiraka, Bonara ili Mendriana, m Pikaso ima dva života i živi u doba klasike. Savwremena umetnost, sivorenu je od movog, a movo sE sastoji od večnog, od 9» elementa. I dm veliki sli. kari današnjice nisu upozmali sve Ove elemente, da mism videli slike iz T'ajuma, preistorisko slikarstvo, Nineski tuš, wmetnosth Maja, japanske estampe, NSinesku Jeuligrafijn „zlato, Inka, plastiku Ronya, ćilim sa istoka, persisln mimijaturu, srpsku {resku i čitavu rizmičnm siure Evrope od Grčke do naših dana „i da w stvaranju savremene umetnosti nisu učestvovali i Romani ij Germani i Sloveni, možda me Di musftala ovn hemiska, ova alhemiska era, Da Tri konftinenih, Azija, Tivropa i Amerika, misu wzrajammi duhovni dužnici i poverioci, da, Fivroph nema ponekad čak i nosfalgijm za Azijom, a, Amerika xa 'Kyropom, da Afrika, mije postala deo savremenog svetla, ova, univerzalnosi sav»ememe umelnosti me bi bila, tako izrazita i tako mnedeljiva,
Moderna umetnost je meizbežni put umelndsti mašeg veka, veka swtvestranog preobražajn. Možda mam on još izgleda, zagonetna i merazumljiva, zato šlo sve tekovine mašeg vremena me usvajamo istovyremeno, Ona, je naročito zagometna i nerazumljbvm onima, Koji malo poznaju savremenn ume{nost i duh slikarstva i shulpture, a maročilo onima, koi nemaju prefstavu o mauci i mignionosii mašeg veka; ili zbog mase mavike da u mislima o umefnosti polazimo od mjenog odnosa prema realnosti i istini, misleći da su realnost i istina samo one činjenice koje možemo'proveriti Totografijom. TBroz čitavu istoriju umeinosti svaralac je wvek tražio elokvenitnu istinu i wwe{most je obično ulazila m laze dekadencije Mad god se gasio plamen ove emotivnosti i ove umatrašnje? ljudske, duševne, ogramičene istine, Mad god se gusilm, slika, velike jednostavnosfi, koja mora da je u suštini majyveće istine. Mrotografija, vidi vrlo malo „zafo Što suviše \yiđi i ona, ne kazuje mista zalio što ,mije nu stanju da haže ono što je bilno, Đa kaže mnogo pesnik e
veka od eskplozije Sezanovih
Peđa MILOSA4FLJEVIĆ
POP AJ 00.4, LV :
VACA
Kolarčevom univerzitetu
sti. Velike istine n istoriji nazivala su Duduća poRkoljenja velikim vabludama, a koliko dje tih veJihih zabluda inspirisalo Dbesmyrima dela!
Umetnost našeg veka, ima fakođe svOJU YOPH
Tealnost, Moderni slikari i skulptori vrlo vado upo frebljuju reč „realnost“ i čitavo maše doba sve „više nazivaju Yckom „uoye ealmos{i“, Hz ovili reći me malazi 856 samo Jjedma realnost, već više realnosli, više različifih, često i sasvim supyro{nih pojmova lome kta je istinn i Bila sušlima vazuelnog. Ali, iako različite, čak i nepomirljive, sve ove Misli o slici sveta koji nas okružuje i čiji smo i mi deo, svode se ma jedmoglasno poricanje da je slika sveia, oma kvog Kakvog gua vidimo ma prvi pogled. istinita. "Ta, slika Je varljiva, kažu mam u Nogu i mauka i savremena Mumefnost, IP ova summwja, odnovana ili meosnovana, pokreće točak našeg Veemeni.
Đa, ponavljaju i mauka i nme{nosi, fa slika Je ,
mepotpuna, „Svet je swpsurdan"; kaže Jjedam pisac i Tilozof. „Covek je stramac u ovom sve{u* zajljučuje Kami. "n slika je vavljiva i nepolpuna naročilo zbog ograničenosti maših čula i mašeg duh, Waže oprezna mnuka., Istina je negde u unufrnšn,josti stvari ili izvam stvari, u majdubljo, unulrišn,osti našeg bića, ili megde u MDegkopačnosli, a me u kori vidljivog. Veličanstvena i čedma istovremeno, istima, se Nrile od radoznalosti, a maročito od velike radogmalosti, :
Jedna, popularna Mmnjiga o savremenoj Tizići uverilu bi mas, u mekoliko reći, da je prošao vek Rlasične fizike, Ych metaloričnog saopštavam,ia pomoću slika, zasnovanog mia iskustvm maših ćtula. Svet je Deskonačno porastao u mažšem gazmam,u i modđernoj fizici ostaje ubuduće jezik matematičke apstrakcije, jedino sredstvo da korača dalje u svelu majdubljeg mraka ili zaslepljajuće svelosti.
No wratima mašeg veka, 1900 godine, pojavila se velika teorija o svetlosti i sftrokturi atoma Miaksm, TPlanka. Plankovi feorija svodi se m mekoliko reči ma misao da se sveflošt ne emituje u uweprekidwomi toku, već u odvojenim delovima i čestienma matiterije, tzv. kvamflimn. Sefimo se da se ova znaćajna icorija, začela u doba impresionizma i di su slikari impresionizma i poenfilizmxnr naslutili ili preveli ovo o{lkiće na jezik slikarstva pomoćku mefaforičnil mrlja i razdvajanja Mo,jenih površima, između dva ratna Plankovn teorija dopunjena je ondulatornom e orijom wsvetlošfi Roja" kaže du se svellost emilu,je vw ialasima „Nije slučajmo što {eorija Talasa i de
NVUET
Broljieva duabistička teorija svetlosti (da, Je svotlosf, istovremeno ji naičmeničmo, i plod materije i plod zračenja; i da osvetljava istovremeno „I make telo i naš dah“) padaju wu doba mabizma i fovirmxa, n doba kolebanja između bojenih čestica i weliki} potzea odnosno u /loba hubizman i lisreske apstrakcije Miandinskog, doba geomeiriskog i doba &piri. lualnog wvcia,
: *
Međutim, nkoe se Ova nova građevina rida a, iemeljima moye realmosti, na Bhakvim je temeljima izgrađena dosadašnja građevina? ia {o \napuš{a, mase doba i zašto se odviče, potpuno ili delimično, dosađašnje dvebiljadugodišnje iradicije? DĐragim rečima, u čemu Je sukob izmeđn sfarog i movoz,
Tivropsika, umetnost rodila 56, kažu mam, n Grčkoj, zemlji koja je DO ondašnjim prefstavama počivala ma, nesagledivoj ravnoj ploči. Muklid, koji je zemlju video u centru svela, i veliki grčki mislioci, koji sm čoveka videli u centru Žvola, zaveštali su Mivropi dve osnovnc misli: div je zomilja ecćenlar sveta m čovek, direktni polomak i majbili srodnik boga, Antički svet predao Je Mrišćamskom svefu preko Yizanti,je i romanskog sveta,l1 indsku tiguru i Rhao &liku čovekm i kao sliku boga, Mitologija, pun priča o bogovima Moji bi hteli da bnđu „ljudi i ljudima Moji bi hteli da budu bogovi ustupila. je mesto jednobožačkom hrišćanstva. Ali, ovaj uantoraički dali zahlevao je i dalje od „Nlikava i skulp lura da pogled uprave u nebo i nzvišeno dw pred. slave ljudskim, Sa glorifikacijom čoveka i zavVeŠine ove misli počinje istorija evropske umetnosili, . a Od Apelesa do Sezana evropsho slikarstvo prošlo je dugim putem razvo i i pomračenja fTiguralmog. Ljudsko felo je ecenfa” celokupne Stvaralacke gravitacije. Kao magneti, hao jezgro stvaralašiva, omo privlači i raspoređuje wve ostalo delove like: pejzaž, ahitekturu, odeću. Ono čak inspiriše arhilekfuven i ovmuavnc altribute slilp. Ono inspirikhe i mmogobrojne (druže forme u keramici ili pokučansivu i čitavom mizu predwueta mi, Rkojimxu se otkriva ili sakriva. Ako Dbacimo pogled na munlko,u sliku, fresku, mozaik, hapilele, sfubDove, nmnfore, oselićemo svuda zračemje i dalehoseZnosi autropomorfnog.
Ovu prvobitna, dovio atwsivema, ukoćema, ron-
talna figura koja nam na,radije pokazuje lice i koja
nas vrlo često gleda m oči, nosi na sebi VU OVOZemaljsku sveilost. Ona kao da, zrači. Oko nje je oreol iz sve{losti nadahnuća, iz jeduog izvori, koji se idenfitfikuje sa Rhosmičkim. Pogled slikara, poglog gledaoca i pogled sunća su jednosmisleni. Oko mJe kao da nema senki ni igre {ammno-sveftlog, Jer Je VA svetlost u mnejgim DojJama, Ona „je providuma, čista | Wristalaa, osvćiljena, sedefastom, syečilošću zzoe žHi vlatom rađanja suneč;, .
Posle Srednjeg vekn, veli obožavanja svela, ilnminisanog: verom i poverenjem u poedak svela, došla je Wenesansa, vec upoznavanji, sve{a, ı ova, odmos između arvišenog ćovekn i WZVIŠĆMC prirode, izmenjen otkrićem perspektive. navodi slikara da lica, i sbvari vgleda i u njihovim prividnim: odmukima, po priori{e{u blizine WM odmosu ma posmntvača, Ovo ofkriće relativne velićine predmeta, dalekoseŽžno, puno pokledica, pokreće tol movih odnosa n ninetnosfti. Čoveksi dalje čuva svoje eentealno mesto, ali njegovn Jigura, naizmeničnim smanjivanjem msled. uvođenja treće dimenzije, propušta m prvi plan li ma ravnopravno moeslo i Oomo Ši{o više nije jipguralno ili ljudsko.
Za jeđam Korak Tigura Je raste plostor., Umesfo površinskog i rasporeda, uvodi se raspomed perspektivi. Umeprsfo seeme ispred zavese, ofvorema, sCemin. Duh MHenesumse menja, postepeno čilay poredak i Mjuklidovs slik; sveta isćezava. Zemlja više mije ravni, „već okrugla i cenlar sveta više mije maš svet. A izvor sve{losti višć nisu iluminisane i poveYljive oči, već udaljeno i medokučivo sunce i misleriozna š“9Yčllost, zvezda. Otkriće dn je zemlja okrugla, m dunće „nepokreino“ | druga sve značajnija otkrića (zbog kojih se išlo ta lomaču), gomilanje znanja i Želja, va zmanjem, magoveštavaju pul wmnetnosti ka Yealizmnu. MNilasična, nepokroeina piramidm, evoluirm ha dinamičmoj Dbarokmoj dijagomali, Umesto direktne wve{losti i iluminacije lica i predmeta, osyaja wvyellost iz MNosmičhkihb izvorna, sveilost Moja dolnzi #%, wirane, koja %e stalno pomera i koja povlači nerizbežnu i WW\e Veću senku, Nw slikama Yiše mjje iumo ozvareni dam, v\eć.i dan j moć islovremeno. Pigura dobija sve određenije koniure. Proučenmm, analomiju čoveka, i mebanizam njegovih pokvefa daju slikanoj ili vajanoj Tiguri ubedljivos{t, šivar–
ustulnula, Nu liri sematičnor
nogtii, Piero de la Frančeska ili Leonardo, potpuni
gospodari znanja, i vešline, zavode nepogrešlvi poredak, vasnovan istovremeno mx logici geometrije i neophodnosti anatomije. jj
U ovom ftrodimemnzionalnom, plastičnom *ve{u, w sve većem sukobu sve{lostii i mraka, preko {igure padu sumralc misteriic i dramaliike noći. ( van Ajka, Đorđoma, 'Picijanw, i "intorcia do NKaravađa i RemUrania, od zore Mo, mraka, #poljna svellost kao da se gasi da mstupi mesto mulra~
slikar bojama i pamet jedna misao
RojI zahvaljujući svojoj
slaži sa, malo reči, čarolijom veči i metaforama, m grafičlcim i Pikasovn: pretvaraju sunce wu Žutm mrlju, ali ima i slikara,
pretvaraju žŽulUm mrlja wu sunce! ži lvaljnjući istinitosti emocija i siiaralačko,j iskreno-
znacima. Pada mi n „Ima slikara Moji
wmetnosti i inteligenciji, Umetnost živi za-
Uz članak Peđe
Milosavljevića
sveće. A posle te jednomn
mačeno, poslepoo
Dromua tragičnog odricanja
Gođinema je Žan Anuj bio mepravedno potcenjivan, kod nas čak i svrstavan u bulevarske pisce. Anujeve protiv mike možda je zaveo mercprezentativni izbor dela izvedenih ma mašim scenama ili ih je na to možda nagonio i Anujev izraziti smisao za melodramu kojoj je on tako često poklanjao ozbiljnu pažnju. No ovaj značajni pisac zanimljiv je i u svOjim »ružičastim” komadima« (pieces roces) u kojima mašta slobodno uzleče i stvara fantastične arabeske razonode i smeha. Pogotovu se ne mogu osporifi rezultaii koje je postigao u »crnim. komadima« (pieces moires), gde preovlađuje iragični sem timent i gde dolazi do bunog izraza njegov skeptični, pesimistički duh i bolna zaimteresovanost za složeni svet ljudske duše. Ne sme se zaboraviti da je Anuj, u vremenu koje je izgledalo potpuno nesposobno da sagleda život u čistim i jasnim obrisima antičke fragedije i svoj pogled upjiralo samo U. ono što.se može izvrći poruži i ismejavanju, pokazao začuđujući smisao, za ra glike između privatne drame i iragedije. On se nije trudio da oftškrine domaći enterier nastanjen lutkama odevenim u odelo naših sugragrađana, već je, u boplavi presolidnih američkih dramskih produkala i pomodnih pariskih ruganja, sav &VOJ interes ušmerio prema Hragičnom smislu čovekovog đa našnjeg bitisanja,
Anuj je izgleda tačno shva fio poruku grčke drame i ne prestano je naglašavao da se u privatnoj drami (ili
'melodrami) susrećemo samo
sa nizom običnih trenutla– ka i postojanja (sa nevaljalcima, potištenim devojkama, osvetnicima), da lu drami »nada wvetluca a ljudi se plaše smrti kao što se blaše služaja« »U oblasti tragičnog«, kaže Anuj, »mi smo načinjenj od srca« i u njoj jp izgubilo &vaki smjšao Ta~
s
Žan A4nuj: A4nt
ylikovanje ubice od wmubijenog, jer su obojica izmireni sudbinom i nesrećom. »Tiragedija je iznad svega smilre-, ma, jer znamo da made nema« zaključuje ovaj tragibar. Sledeći njegov korak do nosi konstataciju da u običnoj drami ima mesta borbi jer ljudi žele bekstvo dok je u lragediji sve odricanje,
Nekako u tom irenutku Anuj napušta ispitane puteve grčkog bozorišta # upućuje se:u mepoznato. Promena se doduše ne ogleda u mapuštanju osnovnih principa antičke tragedije, već više u pokušaju da se u klasične forme uljju izmenjeni
da je u tragediji sve unapred određeno i da u njoj preovlađuje izvesna smjremost, koja ne dopušta jadno i žalosno. batrganje, da je život predviđen' i delermi+« nisan do te mere da je svako uzmicanje onemogućepo. Već i sama “ukspozicija ističe takvo shvatanje i hor (sveden ma jedno lice) precizno ocrtava meizmenljwu? ulogu učesnika u buđućem . zbimnju. 'Ali iako je zadržao osnovne principe, promenio „je molive koji pokreću heroje ma altciju i sa mim tim i prirodu iragičnog. U Sofoklovoji Antigonmi'dza &vake ličnosti stoji
(BR NUV(J"1"T[jUV/?r " F' ' " ı n S. —~ A O 0
PLA4DIMIR STAMENKOPIĆ
(BU UJJGG HAIFUTJ|JUU”" TLTRUTpo zona za a mu i i
životni sadržaji, U antičkim tragedijama ljudske sudbino bile su opredeljene tragičnim Krivicama, a Anuj je želeo da stvori heroje nevine i ap solutno čiste, tragične ljude pritisnute svešću O apsolutnom. "ji ljudi misu smeli da budu 'kzrivi miti jedni pred drugima niti pred nama, oni pre švega žele malo bokoja ~— koji će postići samo odricanjeni od osnovnih sadržaja ljudskog Života (sreće, ljubavi, porodice pa i od samog života). Tako je ovaj bisac stvarao novu „vrslu drame: dramu odricanja. Antigoninu istoriju eobradivali su fokom vekova različiti autori (između ostalih Akcije, Eugen _Rajhel, V. THaženklevev i Žan Kolo) i nije nimalo slučajno što je Ahuj ovu temu izabrao za svoju tragediju. On se i docnije okretao antičkim dramama zato što mu se, činilo s pravom. đa je jedino u nji-
ma poklonjena odgovaraju~ , 'Ća: pažnja iragičnom smislu
čovekova Života. U svojoj Antigoni Anuj se u polpunostli priklonio shvalanju
2 s
subjektivna krivica i duboko lično ubeđenje u opšte vrednosti. Antigona „u njoj istupa u ime viših moralnih načela dok je Kreonti nosilac dubljeg smisla ljudskog dru štva. Ali obe ove ličnosti ne gube veru u svoja shvatanja i sa napretkom drame sve ja snija biva Tatalnost njihove krivice. Njih dvoje su i krivi i pravedni i samo od načina mpiilaženja zavisi da li ćemo ih osuditi ili opravda– ti. Bilo kako da postupimo
princip krivice i iskuplienja:
nije narušen: osudimo li An tigonu naše srce će umiriti njena smrti; ustanemo li zajedno sa njom protiv Mreonta mir u našu dušu uneće njegov ljudski i mučan kaj. Anuj ne- postupa tako, njegovi junaci izgubili su SsVa-– ku veru: Kreont je od početkor utilitarislički nastrojen i bĐun sumnje u sve ono U šta
'bi želeo da veruje. Taj stvor
nijedanput ne, pada u jarost i njegova umorna, šiva senka beživotno se vuče preko bozornice života. Aniigonina vera. polako se gasi u foku tragedije da bi sasvim utr-
LO OT.
nula na prelomnom mesiu (kad joj MHvreoni saopštava sumnju da ne zna da li je sahranio pravog brata). Od fog momenia pokretiačem mjene dramske akcije postaje jedna apstrakina kategorija dok se ljudski moment malazi u povlačenju. ~ Anujeva Antigona u početku uslaje sa mladalačkim žarom protiv nečeg što smatra kao neprav du nanesenu njenom drugu iz dečjih igara (Kteoklu) i njeni su motivi intimne pirode: docnije oni blede i ona odlazi u smrt, zbog neke više opredeljenosti mjenog života protiv kukavnosti i gnusobce poretka stvari. Kreont, pak, opušten 'i rezignirano ciničam (pošto je pokušao da izmeni smer sudbinc), dalje od samog kraja. Amntigona mu kaže: »Ja odričem, život« i lo je prezit dzrečen, u lice sreći a i iluzorna. pret postavka da se spokojsivo može postići odticanjem žŽivofa. Sve je io izraz neke su slimske dscrpljenosti ljudske rase, izraz potpunog nevero> vanja u čovečansivo i to. se skoro graniči sa kulion smr= fi i sa shvatanjem da se majdragocenije stvari, malaze van granica matferijalne egzistencije, Paradoksalno. je da su takvi komadi u kojima se odriče gotovo svaka nada ustvari jedini trag nade u savremenom bozotišiu,
Reditelj Kosta· Spaić za'mislio je pretstavu u kojoj
sve zavisi od koncepcije dve”
ju glavnih ličnosti, preista~-
vu u obliku diskusione dvra-
me kojia treba da ima i svoj puni psihološki izraz. Način ma koji je koncipirao ove dve uloge u bitnom se razlikuje, U tumačenju Manije Kon Antigona je pre svega nevino sveža, dečačke oporosti devojčica, biće čiju pobunu motiviše mladost i čija se drama svodi na bo]ne trenutke sazrevanja, Ljud ski akcenli su naglašeni i o-
“
ide i
vaj lik je sav satkan od mepostojanih. boja mladosti. Čak i posle tragične sumnje začete u njenom srcu (da mo žda njje sahramila dragog brata) nju pokreće jedna od osobina ovog doba živola: {vrdoglavost. Anu hije medutim lako doživeo! svoju Anftigonu: ako ie u početku isticao da je ona mlada to je zato da bi njena muka bila bliža našem srcu. Docnije su ti akcenti bledeli i ona je izabrala smrf. bez mekog ubedljivog psihološkog opravdanja, više da potvrdi stav autora da mema izbavljenja bez doslednosti lično+ sti svom MRarakteru. Po Anuju ona je momela bili za nijansu smirenija i udaljenija od stvarnih motiva a sa m'm Tim i na neki apstrakini način čistija. Nasuprot ovome Antigona Marije Kon suviše se mučila zbog postupaka svojih bližnijih i time izražavala vezanost za mjih — 'koju Anuj smera . apsurdnom. tako da u ovoj kreaciji mije bilo dovoljno usamljeničke gordosti. Bez obzira na ove primedbe — koje iđu na ačun režije — mi sama MaTija Kon nije mnogo učinila da u Amujevoj Antigoni još. jednom progovori mit o ultle toj devojci koia ne može da pobegne iz začaranog kruga svoga života, Vedrinu i Dolištenosi, zanos i sumnju opotost i sloivemu,. bolnu
Hvo Vojvodić
čitav jedan vek, rađa Se opet dama, Dam dočekao Tiguru u e veličini, ali u prosloru koji oko me, iako meujod-
šnjoj, Sveilost sunca. vrlo česio zamenjuje wvweilost
Roda raje Noji je još klasičnoj
dugo duhovne moći
svoj mjenoj
rasle, U &čslikarstvwu »Yve
želiu da &e-živol ipak produži mi mismo osećali kao unutrašnji mapon ove lično” sti već smo ih primali kao sadržaj Ssugeritan ekstom, sva fa ška stanja smenjivala ću 5e mehanički i mi mismo imali ufisak da se pred mama ma sceni rasplamsava ritan. živofa bogat smislom..' 'Kreonta je međutim režija zamislila više kao apstrakciju koja pokreće diskusiju a manje kao ljudsko biće. U {umačenju Svem Las= te Kreont je izgubio skoro svako realno obeležje i preivorio se u određemu edineljevu mameru· — pomoću
koje je trebala da se kreće
dramska akcija. Kreont je bio ličnost afektivno otupljena i neprijatno nesvesna 50pD stvene fragedije, čovek oči” šćen od svake stuasti, ali se u ugašenom pogledu i opuštenom pogrblienom stavu više naslučivao spoljni mdnir mego istinski unutrašnji doživljaj. Tragedija se tako pretvarala u Anftigonin 0“ nolog, u diskusiju ove liče nosti sa djmagimarnim. S5favom. Najzad, takva konceDcija je gušila tragediju JeF u mjoj moraju da poštoje ne pioni već ljudi, čije Je vreme izmereno i čije je 9” piranje unapred osuđeno,.lra gična stvorenja od HMrvi 1 mesa ikoja se guše i grcaju,
"koja se uzdižu iznad. neum0~
liive površine nesreće da bi malo zatim mepovratno poto nula. Na krsšu, moirebno je maglasiti da je aj 'dvostruki,postupak — da je jedna glavna ličnost zamišljena kao realno stvorenje dok je druga samo oličenje jedne kategorije ~—- dovodio do ne” prijatnog utiska da je tr4gedija raspeta između zahteva srca i uznoemirujućih Už“ letanja duba. : :
vaznolika Wsiholo=