Књижевне новине
# · { iv e Ž
MEŠTA KOJA
Molio si me, đragi.prijatelju, da ti pošaljem makar jednu razglednicu iz Pariza i ja sam ti to.i obećao. Dozvoli mi sad da Umest» razglednice pređam ma poštu ovo pismo iz Grada svetlosti, Metropole sveta, Pupka sveta — odaberi što ti se sviđa — 'jednom reči :z Pariza, sa preopevane obale prljave, divlje, krasne Sene.
Odmah ću owljasniti i oveštalu
. francusku firazu koju sam ispisao iznad svojih redova: „Souvenir de Paris”... Ovđe je svaka. trgovina i „svaki kiosk pun” višebojnih, čudesno lepih razglednica, na koje je izdavač otštampao sta. rinski,, mirisom lavenđule prožet natpis: Uspomena iz Pariza. Francuzi vole da u svoj isuviše savremeni život mešaju izvestan starin „ski ukus. Čak i portali iznad najaerodinamičnijih portala Rue Royale i Saint Honore podržavaju sanjalačke inicijale iz mnapuđerisane epohe direktora, a autokari koji jure po Place de P Opera, ti pozlaćeni kičevi sa svojim pozlaćenim terasama za razgledanje grada, evociraju rasklimatane ommibuse od kraja prošlog veka,
Jednom. reči, natpisi su mi se sviđali, ali slike nisam našao onakvima kakvima sam hteo da te iznenađim. · Razglednica, naprimer, koju sam za tebe izabrao prikazuje Ajfelovu kulu, taj nervozni, ne'stvami i- slučajni zaštitni znak Pariza, rapsođiju koja je samoj sebi cilj i za koju već ni u vreme njenog rođenja, u vreme Svetske izložbe krajem prošlog veka, niko živ nije znao čemu zapravo treba „da služi, a ne zna ni danas. Remeti mir panorame građa, prebacuje u zarđalu prozu vizuelnu muziku patinom presvučenih fasađa, usnulih palata i plemenitih Kkolonada, omalovažavajući oko sebe &ve, čak ı zelenu vođu Sene. Druge Koristi od nje nema, jer krčme i pogled ız ptičje perspektive možeš i drugde da nađeš. |
Ajfelova kula ne kazule, dakle, ništa, Dahnuo sam sasvim blago na sjajnu kartu i otro svojim dahom s5a nje prvobitnu sliku. Neka na njoj ostane samo natpis: „Uspomena iz Pariza..“ U nedostatku „lajke” novu, odgovarajuću sliku prikazaću samo rečima, ta potsticao si me da pišem o stvarima koje su me uistinu „zgrabile”, u kojima, ako smem da upotrebim tu neskromnu reč, pulsira atomska energija simbola. Ili da budem skromniji? Da ti prosto kažem da ti šaliem jednu žalosniu istorijicu s kojom ne znam šta drugo da počnem sem da je napšem? Izaberi varijantu koja se tebi sviđa, ali umesto Ajfelove kule zam:sli na brzinu čuveni noćni deo građa Monmartr, i to njegovu ljubavnu četvrt,
Ne znam kalo bih đrugačije mogao da nazovem taj jKvart, koji. Kružna avenija Kliši preseca na komađe kao ubica iz slađostrašća uličnu ženu. a mali trg prepun zabavnih lqkala: Place Pigalle preplavljuje oblacima jevtinih mirisa i mastiksa. Samo zamisli te oblake takvima da se od njih povraća i samom letnjem mesecu, tam» gore nađ blistavim svetlosnim reklamama iznad magih žemskih telesa.
Tu sam se upoznao sa prvim Parižaninom i upravo je on taj o
kome Ću, veran svom obećanju, đa "*
ti referišem kao o onom izvesnom doživljaju.
Ja sam ga oslovio, pošto su mene ranije barem pedeset puta oslovili drugi, vemije rečeno druge. Ali ta osoba nije bio ni moćni leptir nj dama, a još manje kokota. Bio je to postariji muškarac odeven u 'moBemo ođelo i s tako izvijuganim arabeskama bora na licu kakve. se mogu videti samo na parijama milionskih gradova.
Prvo sam video samo njegova leđa kako se lelajaju preda mnom u bučnoj gomili, Leđa zapravo i nisu bila leđa nego tabla sa natpisom: :
„HVALA, MESJE ŽERAR! TO JE NAMEŠTAJ!”
Nije mi bilo teško đa pogodim da je reč o reklami i to o onoj nečasnoj vrsti propagande koja se truđi da pobudi pažnju na uštrb ljudskog dostojanstva. Kod nas je tako nešto već wođavno izumrlo.
' vreme
0.
| SOUVENIR DE PARIS
Poslednji put sam takvu reklamu"
viđeo u detinjstvu, kad je u naš grad došao cirkus, ali i tada taj plakat nije na sebi vukao čovek
nego majmun. Pariz je privržem .
nekim drevnim ukusima i izgleda da i taj način dvonožnog reklamiranja spada u njih. ; :
Kad sam bpristigao Živi letak mesje Žerara, on je i meni ćušnuo u šaku jednu cedulju sa hvalospevom o neđostižnom kvalitetu žerarovskih divana, koji seutren oka mogu pretvoriti u stočić za posluživanje, Zainteresovan čovekom iza table, osloviĆ sam herolđa mesje Žerara. On se malo začudio, #dli smo se . ipak upoznali i krenuli, nogu pred. nogu, jedan kraj drugoga, par ljudskih leđa, jedna sa tablom a druga bez table.
IšlH sme tako i sazQovarafi, i za dok je on žustro ćuškao svoje cedđdulje u ruke razdraganih prolaznika uspeo sam da dđoznam ođ njega ponešto. Zamisli samo, bio je slikar, i k tome ne nesposoban. Izlagao je i indiviđualno i u grupi, pisali su o njemu i govorili. Njegove navođe, naravno, nisam imao mo:jućnosti da proverim, ali ime kojim mi se pretstavio zaista sam našao u jedmom umetničkom „Who is who” almanahu. Nastranu to, ne anam da li je istina ono Što je pr'čao, ali znam da su ta sl'ka i prilika apatičnog starenja, - noć Monmartra j na platneni dronjak nažvrljama reklama nesumnjivo bili stvami. A zar to nije dovoljmo? der nemoj da veruješ da je čovek s tabtom napustio slikanje. Ni ngeovora o tome! Slika on jadm'k i danas, možda produbljenije i talentovanije nego ikada. Samo što ne može da živi od tih svojih slikarskih platna. Egzistenciju za njega pretstavlja ono platno sa pohvalom mesje Žeraru, koje vuče na leđima.
Ali zašto ne sklopi kompromis ? Zašto ne slika stvari koje se kupuju? Zašto juri za umetničkim ideal!:ma ako ovi imaiu svoj završetak u tabli mesje Žerara?
On je, međutim, samo odmahnuo rukom:
— Koješta! Slikar se danas uzalud spušta Go kiča. Izumrli su stari dobri Miržeovi trgovci umetnina, dobroćudni lihvari koji su, dođuše po veoma niskoj ceni, ali zvečećom monetom wotkupljivali sladđunjave kičeve namenjene ukrašavanju salona palanačkih.malograđana. Kad bi to bilo tako 1ako sklopiti *kompromis... e
— Za dobru sliku, pak, — nastavio je čovek s tablom — pogotovu nema kupaca, jer dobrih slika ima kao blata. Zapravo i mnogo više, jer se blato s vremena na vreme čisti i odnosi, a slike ostaju na umetnikovom vratu.
ROBERT MERL: „SMRT JE MOJ ZANAT”
(„Svjetlost”, Sarajevo, 1857)
francuski pisac Robert Merl dao je m ovom romanu slika macističkog odljuđivanja čovjeka, vjemi profil jednog sistema koji je od ljuđi činio monstrume, čudovišta. On. neusiljeno priča istoriju jeđnog „života, života, Ruđolfa Langa, osnivača po zlu čuvemog logora Osvjencin (Aušvic), U sutobiografskoj formi, Kkror ličnu ispovijed· glavnog junaka, ostvarem je u ovom romanu jeđan neuobičajeno visok fmnjiževno-kreativni Mvalitet ispričanog i dočaranog.
Ruđolf Lang je zadojen neprirođnom vjernošću Njemačkoj i kao takav isključiv za sve Što je izvam te ka-> tegorije. Profesionalan vojnik i ubiea, Kasnije terorist zs WVajmarske republike a na kraju član Nacionalsocijalističke partije i aktivni #8-ovac, Lang đobija vađatak: osnivwanje logora Osvjencin i uništenje Jevreja. Sposoban organizator, čovjek bez moralnih skrupula, Lang sa njemačkom poslovičnom temeljitošću izvršava taj zadatak. Pozornica njego» vog života i djelovanja dobrim djelom je Polisha, gradić Osvjencim. Đime se MWrematorijumi, umiru bez brojni Jevreji, gusne se mastan đim nađ golom zemljom, strava i užas, pobješnjeli SS-ovci, hlađni i prisebni Lang to je uglavnom sadržajni okvir ovog djela koje nia vispren 4 snažan način crta jednu tipičnu ljudsku izvraćenost i moralnu degradiranost. Do koje mjere Lang djeluje čudovišno nmajbolje pokazuje primjer njegove nezainteresovanosti za %Iočin koji vrši. On se opravđava samo jednim razlogom: izvršavao sam naređenje! Time otprilike Lang gradi neprohojni zid između svoje otsutne savjesti i zločina kojeg Ssavjesno izvršava. Na kraju svih Wrajeva, kađ se svi događaji slegnu i kad Lang izra-
Ilustracija Slavoljuba Bogojevića
— Sta je, dakle, potrebno? upitao sam roba mesje Žerara. U odgovor nny ovo pitanje on je samo stegmuo ramenima, pošto je prethodno skinuo s pleća tablu — bez čeqa me bi mogao načiniti taj pokret.
— Potrebno je da čovek buđe ili velik slikar ili da skapa. Ne dobar slikar, jer te ne vredi ni kršene pare. Razumete li, gospodine me? Rembrant, Van Gog, Sežan...
— Treća mogućnost, dakle, ne postoji?
— Postoji, kako da ne postoji.
— A koja to? — Treba imati sreće. Paleta i kičica za odgovarajućim srcem i
dušom ne pretstavljaju ništa. Nikada u toj obetovanoj zemlji slikarskoj nije qladovalo toliko slikara kao danas.
Kod tih reči on ponovo stavi tablu na' leđa. Mesje Žerar plaća svojim nosačima plakata za jednu noć osamsto franaka, ali drži i posebnog čoveka koji ih nadzirava., Nema tu šale, treba tabanati sve dok se na nebu Monmartra ne pojave zagasite ružičaste boje svitanja. A kako su lepa, kako slikovita takva svitanja! Sigurno da
nema slikara koga me bi zasvrbeli prsti da izrazi u ljupkom pastelu
ste do moralnog monstrumia, ostaje jedno pitanje: ko je kriv xa Njuđsku iščašenost ne samo jednog Langa nego hiljađa i hiljađa sličnih njemu? odgovor je jasan i samo jeđan: đruMtveni sistem koji je svjesno unakavađivao čovjeka da bi ođ njega mo> gao mačiniti Pposlušno oruđe svoje volje, Odgovor na to „pitanje bitna Je vrijednost ove knjige koja tako hrabro kazuje istinu o jeđnoj minu-
'loj stvarnosti koja više nikada ne bi
smjela da se ponovi! Risto TRIFKOVIĆ
* » *
NIKOLA TRAJKOVIĆ: „TROJICA TRAŽE SREĆU”
(Edicija „KADOK”, izdanje „Stožera”, Beograd — 1957)
Ww poslednje vreme kao da je živ” nuo naš omlađinski roman. Tome će, nadajmo se, obnova „Kađok” eđicije umnogome doprineti. Nekoliko ro» mana izašlih u kratkom vremenskom razmaku „govore o foj činjenici, i %* puno razloga za optimizam možemo gledati nn porast ovog literarnog rođa, dosad prilično zapostavljenog u našoj savremenoj književnosti, Takav jedan roman izišao je ovih dana u ediciji „Rađok” beograđskog izđavačkog pređuzeća „Stožer” To je omlađinski rom:n „“rojica traže sre“ ću” od Nikole Trajkovića.
Sam tai rođ ili još bolje vrsta u rodu romana ima neke svoje specifične zahteve: da buđe zanimljiv i pristupačan mladim čitaocima, To. pisac neminovno ima u viđu, pa pre
ma tome bira i motiv i formu đa bi
svoju wamisao najbolje realizovao. 1 mrajković je to očigledno dobro znao, pa je svoj roman gradio na tim principima. Vidi se to i iz prvih stranica koje su nastale u jeđnom prisnom odnosu pisca i čitaoca, Tu se radnia odvija jednim neposrednim, razgovornim tokom, Sve kao da
te nežne ljubičasto-ružičaste prelive. Obično je već Šest časova ujutro dok se vrati kući svojoj ženi, deći — njih dvoje na boju — i bojama u dotrajalom potkrovlju, jer Siromašnom čoveku, ma bio i hiljađu puta umetnik, tai vilinski grad ne pruža veću stanbenu kulturu.
Šta da urađim s čovekom mesje Žerare? Da li da da pogostim? Poqostio sam ga. Večerali smo zajedno, stilski, sirotinjski, za .pedeset franaka pom-frija iz keše od celofana. Posle Smo popušili po jedan jevtini francuski „Ćaporal”, večiti „Caporal“ iz romana o Legiji stranaca, sa crnim žilicama od kojih čoveku navru suze na oči. Ba+ rem na moje su navrle. Možda i ne od „Caporala”, mađa je i n dovolino čemeran. Ipak, život takvog jednog umetnika još je čemerniji, čak i u Parizu.
Istina, mi, ti i ja, ne slikamo već samo pišemo. Ali ne bih Paa da se zakunem: da onaj mršav mladić s gorkim izrazom. liča, koji je maločas pred nudističkim kabareom „Eva”" pokušao da mi utrapi seriju aodvratnih slika, đa li taj mlađić s gorkim izrazom lica ne piše danju pesme ili romane?
Jože! Debreceni
swe dešava vw iremutkm mastajamja Yo> mana, pred piscem i čitaocem, isko je motiv uzet iz đavnina, Događaji se samo smenuju, 1 likovi izrastaju w pravim „dimenzijama, reljefni, živi. Samo, to se već odmah može reći, "Trajković mije činio nikakve napore đa priređi ma kakvo iznenađenje m. literarnom oblikovanju dela. Ima me> stimično n dijalozima, maročito prelomnim situacijama, i mekih nepotrebnih i još više — meprirođnih moralisanja o čoveku. To smeta ovom romanu, koji je sa malo više mere u izrazu, mogao đa buđe i jedmo vređnije · ostvarenje maše omlađinsko književnosti, Ali, '“rajkovićeva na stojanja su po svemu izgleda bila najviše usmerena ka tome đa roman buđe zanimljiv. I uspeo je w toj 5SVOjoj nameri toliko što je zaista nas vwrlo atraktivan način đao jedam ne baš novi motiv, priču o trojići sinova. koji, kađa njihov nekađ jako bogati đom izgubi i poslednji otsjaj ranije raskoši, odlaze nw Sve, svaki na svoju stranu da potraže sreću, I kao po sklonostima, izraženim već u detinjstvu, svi Su brzo, Svaki ma svoj način postali srećni: najstarili MItaid, koji se silio | ponosio samo snagom, postao je vođa razbojničke bande, koja je pljačkala i presretala bogate trgovce i karavane; sfednji, Lonik, srebroljubac, likovao Je wu svemoći- svoga zlata koga je pronašao u šumi na izvoru i kasnije zelenaštvom još wiše nagomilao; najmlađi, Lođil, dobar, plemenit, mek (koga su zbog svega toga starija braća mrzela, a roditelji gleđali u njega kao u mekušca nesposobnog za Život), taj NLodil, koji pređe na putu za srećom, i mnoge planine, Šume i pustinje, odgovorivši mlađoj, dvadđesetogođišnjoj ćarici na sedam pitanja o sedam tajni sveta, postađe njen muž ı car jedne lepe zemlje, gde se me ceni novac i wlato i gđe ljudi žive u ljubavi, ne gložeći se ni oko čega.
RC.
IO IO SRO.
PC
Ko je glavni kupac likovnih dela u socijalizmu
NA TRAGU REŠENJA
M 'Građevinstvo kao najpozvaniji faktor
(NASTAVAK IZ PROŠLOG BROJA)
Likovne umetnosti imaju u SsVOme susedstvu jednog moćno ı bogatog rođaka. Jednu delatnost koja se već išktistalisala kao ti'pična i po zamahu vodeća u društvenoj zajednici kakvu mi stvaramo. To je građevinstvo. Ni jedna druga, čini mi se, ne apsorbuje tako kao ona novčana srodstva, niti tako konkretno odgovara zahtevima i potrebama ljuđi. Ona je to bilo kađ se rađi o stanovima i fabrikama, bilo o zdanjima za društveni i politički život zajednice. TI, što je takođe veoma važno, sFedstva koja građevinstvo troši nesumnjivo su wpštedruštvena U najpunijem smislu reči. Ona su plod uma i ruku socijalističkog radnika pa ma gde se prolažno slagala — u nekom izvoznom preduzeću, fabričkom kombinatu, budžetu komlime, ili ma bankovnom računu grupe zadrugara. I svi ti činioci pređaju ih, u celini ili znatnim delom, građevinaru.
Druga okolnost karakteristična za naše građevinstvo je ta, đa je ono u širokom okviru samostalno. Držeći se osnovnog zahteva investitora, namene budućeg objekta, projektant u svemu ostalom „slobodno wblikuje svoju zamisao (spoljni izgled. unutrašnji komođitet, urbanističku povezanost). i tome se nema šta zameriti. Arbitekt u ovom slučaju uzima pravo da buđe tumač ukusa vremena i realizator potreba savremenog Žživota. Na ovaj način je jedna delatnost u društvu koje likvidima klase preuzela na sebe funkciju koju je ranije, u tom sektoru, držala čitava vlađajuća klasa. (Razume se, da i u jednom i u drugom slučaju ima ramolikih primesa koje se ne daju identifikovati, ali stvar sveđena na svoje osnovne elemente takva je).
Iz ovog osvojmog i zasluženog prava, našem građevinstvu moraju se nametnuti i odgovarajuće du žnošti. Jedma je od njih: da u oblašti „umetnosti ne može i ne sme biti samo sebi dovoljno! A takva tenđencija „postoji, na je čak eviđentna. Najveći broj arhitekata .mastoji da izbegne svaku
" Vezu'sa svojim. prvim, susedima —
majstorima... boje i plastike. Šta "Više, ako je prinuđen da imeše i takve. elemente, arhitekt ih najčešće sam rešava. A to je ono što ne valja i što će uvek trpeti ozbiljne prigovote, ;
. Građevinstvo i likovne umetnosti moraju še čvrsto međusobno
PGON WRVIM WS:
„SAJAM SENŽACIJA” (Gadanje: »WIP«, Zagreb, 19557)
Mgom Ervim Kiš, jedam ođ majvećih reportera novijih vremena, imao je . moći da svoju reportažu digne ma nmivo literarog svedočanstva, Kiš kae veđok raslojavanja građanske Evrobe { zepno-Mutee monarhije, Kiš kao Rustriski vojnik i građanin Prag, mowimze »Bohemije, Kiš kao veliki pute mik, ftragalac ma ljudskim i ismeja– wač gluposti ı filisterije, Miš gsatirik, vedri, opori, vcimički Kiš, Rkmjigom »Sajam semzacija« — dutvaRio je wsbirku zaista umetničkih repottaža | ot• N%rio čitav niz skandala austro-ugavrske monarhije, čitav niz načaljki društvenog Života Praga u kome je Proveo svoju prvu mlađost,
Kiš ume da temperamentno, meposredmo, wbeđijivo priča e tužnom, 'jađnom a wbeđljivo neslavnom đebaklu austro-ugarske armije mz Ceru, on Meposređnim jezikom priča Dpo-> vest špijunsko-homoseksualne »afere Rem«, njegove reportaže koje priksMuju socijalna stanja Praga, odnose Nemaca i Ceha, život velikih ređakelja 1 užurbani tempo građa, tragalaštvo reportera ma senzacijom, ~
Sve, to protkano neposrednom duho-
vitošću i veđrinom jednog. duboko talentovanog literarnog „ostvarenja. Kiš pripađa jeđmoj generaciji no. vinara | pisaca koji su mal da svoja literarna i publicistička stremljenja stave u službu Iđeja društvenog progresa. On je umeo otvore nim očima i trezveno da gleda ma svet oko sebe, a njegovu. luciđdnost reportera, koji se uzdigao do Vrhova literarne sugestivnosti, doživljavamo wu knjizi »Sajam senzacija« kao potvrdu pune „aktucImosti Kišovog, sveđočenja, đanas, i
B. P.
povezati, na obostranu korist. Od takvog saveza, sa mnogo jakih Yazloga treba oćekivati velike tezultate. Evo nekih nađa čije ostvare= nje ne bi moglo) izostati: — Prožete doprinosima likovnih umetnosti, naše građevine bi nesumnjivo postale prijatnije i uđobnije. A likovno delo u enterijeru gde živi ı rađi savremeni čovek ne može &e smatrati izlišnim „luksuzom, ono ima svoju ođređenu funkciju na stvaranje psihe i raspoloženja čovekovog, kao i svaka druga kulturna tekovina bez koje ne možemo mi pretpostaviti savremeni život (svetle prostorije, laka komunika> tivnost, brze veze sa spoljnim svetom, itd.). Takva intetvencija ove umetnosti svakako bi uticalš i ma promenu arhitektonskog stila, upravo ona bi mu pomogla đa se oformi i da nađe sebe, jer O nekom definisanom mi danas ne možemo #govoriti. S druge pak strane, naše likovne umetnosti bi izišle iz svog anahronizma: od jednog kamernog, ateljejskog slis karstva koje pripada prošlosti i koje ima vrednosti samo za !zus zetnije pojedince, pošlo bi se ka monumentalnom i javnom kojim bi se koristile, kao đoživljajem, mase uživalaca, Likovni umetnik bi Postao aktivni, neposredni i tražemi učesnik u životu zajednice, dok je đanas to samo delimično, posredne i često nevoljno. A samo darovit arhitekt i darovit likovni umetnik zajedno mogu stvoriti onaj javni plastični , oblik „kojemu se daje omaka: izmaz epohe! U ranijim. društvima ti oblici su bili stilski prečišćeni forumi, hramovi, tvrđa= ve, dvorci, a u našem to će morati biti objekti izazvani potrebama n8= šeg vremena. Da se nalazimo u prvim decenijama jedne nove istoriske epohe ne treba, nađam se, đokazivati, — mi to često ističemo i raspoloženi smo da shvatimo novitet naše društveme zajednice kao majznačajniju pojavu u dosadašnjoj istoriji čovečanštva: ako je to tako, u šta i ja čvrsto verujem, onda mi moramo neprestano pledirati da se duh te nove epohe što pre materijalizuje u svim osnovnim oolicima. To je naša dužndst, Da bi se' tome zahtevu Odgovdt(G, jedna od mera je i ova koja se pređlaže. YO
Kako ja viđim đa bi ovu saradnju građevinstva i likovnih umetnosti trebalo realizovati? Isključujući maćehinske odnose, likovnim umetnostima mora se izvesnim instrumentima obećzbeđiti učešće U građevinstvu. Jeđan od načina bio bi ovaj: đa se kategorišu objekti koji se ne mogu podizati bez doprinosa likovnih umetnosti (narođne skupštine, domovi kulture, zgrađe narodnih odbora i većih preduzeća, škole, biblioteke, fabrike, hoteli, i sl.). Od opšte sume koštanja, Jedan procenat bi bio obezbeđen za taj doprinos u samoj kalkulaciji. Arhitekt bi svojim po jektom | „pređviđao „površine ?4 umetničko delo, uslovio vrstu i tehniku (zidna slika, mozaik, skulhtura, kovano gvožđe), a umuetnicima bi se posao davao putem konkursa i primao putem. žirija. Na taj način, ni likovni umetnici ne bi više zavisili ni od čije uviđavynosti, već samo ođ svojih sposobnosti. Zahteva za likovno učešće bilo bi toliko đa bi to silno delovalo na razmah postojećih snaga i bd denje novih, dok bi obezbeđeniti Nriterijem netalenti nužno otpš : i odlazili tamo gđe bi bili koris aniji. i
Tako bi, Konan6, jedna veliHš grana društvene delatnosti dobila U našem vremenu svog pravog dru Stvenog poručivaoca, :
Za uspostavljanje ove saradnje inicijativa se može očekivati | du” nas od investitora širih pogled, ali nju treba i razbuđivati, pa i
usmeravati, »ajedničkom aodlukom ekonomskih i ipravnih jedinieš. Komuna "koja bi nju
imala bi na šta s ponosom da osvrne u doglednom vremena.
M. Ponić-Surep
KNJIŽEVNE NOVINE