Књижевне новине

DRAMA KOJA JOŠ ČEKA. PRAVE TUMAČE

Tma-ozlbiljnih: kritičara koji „Kos štanu“ Borisava Stankovića stavljaju iznad njegove „Nečiste krvi“, I drugih, koji misle đa su po vrednosti oba dela wisokog ranga, ali da „Koštana“, i pored sve svoje slabe kompozicije, stoji iznad „Nečiste krvi“ baš time što je ona sve pomalo: i drama, i komad s pevanjem, i lirski roman, pa čak

i ep. ji i Sinta

Sam Stankovič je _to svoje delo nazivao kad kako. Cas drama, čas komad s pevanjem. Ali i pored tolikih lirskih tekstova i pesama u „Koštani“, nikad nije hteo da čuje da se od nje pravi i opera. Petnaest godina posle njene prve pojave ne sceni, na je u jednom

Siniča PAUNOVIĆ

PSU hrvatskog izdanja „Nečiste krvi“, u vidu izjave, kategowički naziva dramom,

A šta je tačno? Šta je „Koštana“ — drama ili komad s pevanjem? + Ni jedno ni drugo m potpunosti, Jer njeni dramski momenti kod nekih ličnosti razrađeni su skoro do maksimuma (nažalost, ne i kada je u pitanju naslovna uloga), ali, s druge strane, od početka do Kraja, u komadu ima i niz ptraznina, neđorečenosti, neobjašnjenosti, pa i nejasnosti. Ono Što ovo delo međutim drži tako snažno i što uvek pravi utisak na gledaoca nije možđa mi njegova dramatičmost, ni. melodramatičnost, već ona šanama unutrašnja lirika kojom je

itav komad preliven i nadahnut, \spleten i opleten. Ta lirika koja k kađ je samo naznačena, napola fečena, deluje često kao najbolja mesta u velikim svetskim delima bve vrste.

Samo, iako se ovo Stankovićevo Beo drži na sceni već više od po-

stoleća, iako je u kreiranju njepovih ličnosti i m režiji bilo velikih dostignuća, ono nikađa nije dobilo ni prave kreatore — čak i kad je reč o onim najglavnijim wicgama„ mi istinskog reditelja. Seejedno što su mnogi od njih u svom Žžamru dostizali velike uspehe i kod publike i kod kritike.

O tome je često govorio, na svoj nečim, i sam Bora? „Ili sam ja mu-

·taw pa me umem da objasnim, ili su ovi glomci slepi. Ne umeju, bre, da osete ono!... Nije to moj Mitko, nije to Koštana, pa čak ni Saiče, ni Grljan...“

Prvom kreatoru Mitka, Čiča Iliji Stanmojeviću, koga je inače cenio i kao čoveka i kao umetnika u drugim ulogama. govorio je Bora ne jednom i iza kulisa i za kafanskim stolom: „Bre, Čiča, ja pisao „Koštanu“ da ljudi plaču, a ti sve okrećeš na sprdnju, Tamo gde Mitka pomene pupak, umesto. da publika zajeca zajedno s tobom, ti namigneš i syet prsne u smeh, kao da si u „Dorćolskim posli-

A što se tiče same „Koštane“,

leko je pisac u jednom privatnom. pismu, pola wu šali, pola u zbilji, naziva „đuvemdđijom“, koja se, veli, „džilita na pozornici već dvadeset pet godina (prilikom dvadesetpeto-

· godišnjice „Koštane“), vazda se ljutio ma glumice, koje bi je prikazivale kao neku smišljenu zavodnicu. Čak je jednom to rekao i w razgovoru sa svojim modelom, pravom Koštanom, Cigankom Malikom iz Vranjske Banje, koja je

~bila živa još đo pre deset-petnaest godina” „Slušaj ti, bre, Koštana, ti

si se džilitala gde stigneš — 274 lIfubav bakšiša, pevala i mlađom i staromi, i aqi i radi, a ja sam od tebe napravio anđela — pesmu devojku!“ M Krik

Najvećem našem dramskom Umetniku, nedavno preminulom Dobrici Milutimoviću, bezbroj puta „Je mrebacivao što neče da se zamerl Čiči, đa preuzme od njega ulonmu Mitka (bilo je to mnogo ranlje

ESEJISTIKA

nego što je Milutinović i zaigrao ovu ulogu). od PS . Ko poznaje bliže Stankovićevo delo, mora znati đa je prvobitna verzija „Koštane“ bila dosta duža i skoro sva u dijaletku., Kao, uostalom, i neka druga Stankovićeva dela, Međutim, iz „književnih“, „nacionalnih“ i drugih sličnih razloga, onoga doba, i redaktori čaSopisa, u kome je komad prvi put objavljivan, i reditelji i upravnici i muzičari, pa i sami glumci, malo. pomalo menjali su već prvih godina Borin tekst, upravo želeli da ga naprave „Književnijim“, tako da je kođ pojedinih ličnosti izbacivano skoro sve ono Što nije zvučalo „spisateljski“ i zamenjivano tečnom, umivenom, ponekad „ŠUmadiskom frazom“. Zbog toga kod „Koštane“ gotovo i nema dijalekta, kod Stojana još manje, kod Hadži Tome, Arse i njihove dece poneSto. Jedino je ostalo nešto više kod Mitka i Kate, i to, srećom. baš na onim najnadahmutijim „stranicama. Govorilo se i još se govori. đa je postojala negde jedna takva verzija, u dijalektu, u Mađarskoj ili Bugarskoj. Bilo bi dvostruko zanimljivo otkriti takav rukopis, ako se slučajno neadđe 'đo danas saču-

vao. Om bi možđa najviše pomogao ?

baš tome buđućem reditelju i glumcima ovog našep već odavno klasičnog pozorišnog dela. Dođuše, neki i đanas misle da bi „MWMoštana“, data u zvučala „regionalno“. da bi joi bim sužem onai inače Širi Kkniževni značaj, koš ona đanas ima bar za naše oprilike, Ali ima ne msli broi đoebhrih oznavalaca Stankovićeva dela koji ne misle tako. Naprotiv,

.· KNJIŽEVNOST · I POLJSKI OKTOBAR

Nije to bilo slučajno, a nije ni prvi put u poljskoj istoriji da knj'ževnost odigrava značajnu, konstruktivnu ulogu u životu poljskog naroda. Jer će se u istoriji evropskih naroda teško naći primer sličan poljskom: da jedan kulturan, vitalan, veliki narod živi više od jednoga veka rasparčan i okupiran, bez ikakve svoje države, jer je ipak

i najgora svoja država bolja i od,

najbolje tuđe, Ropstvo je uvek bilo i uvek će ostati samo — ropstvo. Tada se ne čuje glas slobodnog čoveka, ba ni glas književnika ne može daleko da dopre. Poljski Kkmjiževnik je zato još iz tih ropskih vremena bio prisiljen da traži izlaza iz. takve situacije, da traži slobodu za svoje pero ili odlaskom u emigraciju, ili traženjem zavijenih i skrivenih načina da ipak iskaže šta misli i želi. Tako je ti prvoj polovini devetnaestog veka, naročito posle ugušenja prvog poljskog ustanka od 1850/31 intetektuama elita poljskog naroda otišla u em:graciju. U vrlo težak život, ali ipalć

'u — slobodu. Zar nije ta poljska

emigracija đala poljskoj književnosti niz velikih književnika, počev od najvećeg — Adama Mickijeviča, ra sve do poslednjih iz vremena pred Prvi svetski rat? I zato što je književnost tokom čitavog XIX Ye> ka bila jeđini slobodni poljski glas, ona je bila đuboko narodna, i narod je voleo kao svoje, duboko, pravo, istinsko svoje.

Ono što je još iz tih vremena ostalo Poljacima kao nasleđe bila je vezanost za književno stvaralažtvo. No valja reći i to da poljska književnost nikada nije prestajala

. BavA Bumanović:

KNHHŽE.V-NE NOVINE

Mornar ma molu /

dijalektu, .

po njihovom mišljenju, kad bi se upotrebio original i kad bi scena i kostimi odgovarali više dobu koje se u ovom komadu prikazuje, komad bi mnogo dobio, a ništa ne bi izgubio. Možda bismo tađa scenski imali i onu „Koštanu“, koju nije, u svojoj inače teškoj usmenoj rečenici, Stanković nikad umeo tačno da formuliše, ali se ne jednom na'to pitanje u razgovorima vraćao. Po pričanju porodice, Bora je u više mahova prosto skakao iz lože i trčao iza scene da se svađa. sa glumcima što se „ače“ i ne igraju kako treba. Dramaturg Narodnog pozorišta Milutin Čekić doživljavao je sa Stankovićem slične

Dobrica Milutinović kao Mitke u »MKoštani«

da bude nosilac slobodoumnih i slobodarskih narodnih tradicija. Književnici su, kao i u ranija vremena, časno nosiH slobodarski barjak i narod se. njima mogao dičiti i mo= gao im je verovati, Takva je Poljska ušla i u novi period svoga državnog života posle Drugog svetskog rata. Prvih gođina književnost je bila sva posvećena velikim ratnim zbivanjima, velikim iskušenjima u kojima se kalila veličina čo-

Đorđe ŽIVANOVIĆ

vekova, užasima i strahotama iz kojih je malo koji narođ izišao sa toliko žrtava ali i sa tako svetlom i neokaljanom. savešću kao što je to bio poljski. |

Onda su prošle prve godine dosta slobodnog stvaralaštva i došla nesrećna.1948 sa svojim mučnim posledicama. ] kao što je sto godina ranije ista ta godina dončla strahovit pritisak i ugušivanje slobodnih životnih sokova u narodima, tako je i pritisak posle ove Četrđesetosme doneo poljskoj književnosti čudno mrtvilo. Što je' najgore, to mrtvilo je bilo prividno, isto onako kao što je bila prividna ı tobožnja živost u književnom stvaralaštvu. Pod viđom borbe za socijalistički realizam, upravo s parolama socijalističkog realizma, vršen je pritisak na književnike da stvaraju književna dela koja nisu bila ni stvarna, ni slika stvammosti, nego

književnost koju je jedan Kknjižev- |

nih nazvao „mitološkom”, književmost o životu koji je bio izmišljen, uželjen, koji je bio čist mit. Možđa se svemu tome ne treba . čuditi, možda je to bila neminovnost kao i svaka druga, kroz tu i takvu fazu se izgleda moralo proći. Ne treba možda zameriti onim književnicima koji su po dubokom ubeđenju bramili ovu i ovakvu književnost. Ali 'se teže mogu opravdati oni koji su — inače bez ikakve veze sa književnošću ~ bili pozvani da

| propisuju pravila kakva književnost

mora da bude. Tađa je ne mali broj književnika morao da pregrmi u sebi oštru borbu i da iz nje iziđe ili odmah kao pobednik i da prestane da piše, ili đa se nosi s nametnutom „iđejom i s mukom da kreše iz sebe iskre lažnoga sjaja. Najgore je za tih nekoliko godina

prošlo ono. pokolenje književnika | koje je tada sticalo književnu zrelost i koje je s takvim delima ula-,

zilo u književnost. Njima je danas najteže, jer su mislili đa su savladali sve recepte književnog stva'ralaštva. Nažalost, takvih rncepata nema, već postoji: samo književnik

— važiti nezađovolinik i tražilac, smao durabolin road ouogani oda uan IG BOGA LVL ALANU U LO M AARRARUUNUNNAKNAIASI

Za novu bostavku . Stankovićeve »Koštane«

scene. Kad god bi ga doveo u ložu da prate zajedno celu pretstavu, kako bi dogovorno učinili izvesne korekture u dotađašnjoj postayci, Stanković bi nezadovoljan ne samo tekstom nego i mimikom i pokretima glumaca, skakao i usred pretstave napuštao pozorište.

Pažljivim upoređenjem lako se može videti da nijedam tekst „Koštane", bilo u časopisima bilo u knjigama i pozorišnim prepisima, nema ni. dve scene potpuno tekstuelno iste. Svuda je ponešto oduzeto, ponešto dodato, zamenjeno ili promenjeno, što još više potkrepljuje potrebu da ovo “toliko cenjeno i popularno delo naše scene treba jednom. konačno proučiti i scenski i književno i tako ga izneti pred publiku. i ;

Postaviti „Koštanu“ kako treba i kako cna zaslužuje, znači otkriti iz podtekstova jedno novo delo. A. za to u Koštani i Stankovićevom delu uopšte ima više mogućnosti, bez ikakve opasnosti da se ma n čemu ne izneveri ni pisac ni delo.

Zamislite samo jednu pretstavma koja, bi počinjala Koštaninom pesmom i čorbadžiskim lumperajem, makar i iza, scene, Pa onda: scenu u Sobini u kojoj bi bilo više Života, a manje pozorišta. Pa onda sliku u Mitkinom dvorištu gde se ne bi odmah poređale Koštanine pratilje kao voštane figure, nego se možda video i Mitkin dom. I naro= čito kraj: u kome bismo sagledali Koštanu ne samo kako je izvođe iz kuće, nego i kako stiže u Banju kod Asana. I tako dalje i tako dalje. I sve to bez ikakvog dođavanja govomog teksta, sve kroz pe-» smu, pokret, sliku.

no pisano, da ima nesumhjive književne vrednosti, ali da se mnoge stvari iz njega mogu shvatiti i kao aluzije prilike u Poljskoj.

o. takav samo krči nove puteve, takav

samo vodi književnost napred. To. vreme je donelo poljskoj književmnosti vrlo veliki broj književnih dela. I nikad ova književnost nije izgledala. ujednačenija i čistija. Dešavaju se u njoj čak i ovakve stvari. Ježi Andžejevski, jedan od najistaknutijih savrememih'. poljskih ro manopisaca, napisao je tada roman Pepeo i dijamant (preveden i kod nas pođ naslovom Pepeo i alem-– kamen). „Bez svake sumnje to je bilo najznačajnije delo u poljskoj književnosti . ovoga vremena. Ali Kritika mu zamera izvesne stvari. Naravno, ne književna kritika i no književne stvari, I Andžejevski roman donekle prepravlja i novo izdanje iz 1954 već izgleda nešto drukčije. Danas se, naravno, preštampava ona prva versija. Izgle= đalo bi možda da je time književnost u Poljskoj tih godina potpuno

Adam Važik

POEMA ZA ODRASLE (ODLOMCI) Ne verujem, moj dragi, da je 1

uravnjena i svedena na jedan kalup.' Tako, međutim, nije bilo. 1 početak novoga u tom stvaralaštvu datira već od tih godina. književnik se nije

se. Naravno, različiti su bili putevi te pobune.

onda kad je morao da prepravlja' svoj roman, piše pripovetku JadiKkovka glave ođ hartije. Piše je, ali je ne može nigđe štampati. To je bio definitivni raskid s jednom nemogućom i nasilničkom. praksom tı književnosti, Pa ipak, ova pripovetka je bila poznata širom cele Poljske: prepisivana je i umnožavana,

ličavao mnogo što-šta iz nje. Ali · ona je živela. satira na birokratsku književnosti i životu.

fzraze što misle i žele. Mječislav Jastrum, bez svake sumnje mnmajveće ime u današnjoj poljskoj poeziji, ” piše Kohanovskog, književnika poljskog XVI veka. Naslov delu daje Pesnik

Kohanovski bio dosta dugo dvorski p svoje stvari. Ne treba se čuđiti što je jednoga dana „zvanično mišlje-

Amdžejevski u zajednici sa Ježijem Zagurskim za vreme okupacije piše komediju Praznik Vinkelridđa. Predmet uzet iz istorije Švajcarske, na-

žestoka Prošao, je rat, došla slobodna. Poljska, ali. komedija „Andžejevskog i Zagurskog nije mogla. đa se daje,ni

se govorilo. — mogla shvatiti kao aluzija na tadašnju Poljsku. Treba li tome kakvog komentara? Komedija je doživela ikad je prvi put davana tek pre godinu dana u MUođi. I danas je ona poznata u celoj Poljskoj.

jedno delo: poslednji roman već spomenutog „Andžejevskog, skriva svet. Više godina proučavao je on nova dokumenta o špamskoj inkviziciji, duboko se uživeo u zbivanja m Španiji toga vremena i o tome napisao ovaj svoj roman. I= storiski verna slika španskog života, Torkvemada je svaki čas pred očima. A ipak mnoge ličnosti u ovome romantı govore tekstove kojisu i

„ “katkad. identični.s govorom i mi| slima' nekih istakmutih i poznatih

Književnici su progovorili ezopovskim jezikom. Još jednom je poljski narođ mogao doći do uve- renja da treba da veruje svojoj

književnosti, da književnici poljski ne mogu da trpe sputavanja i da je glas njihov glas čitavog slobodoljubivog naroda. Zato su dela ove vrste bivala razgrabljivana katkad u roku ne od nekoliko meseci ili neđelja, nego u roku od nekoliko daTia, pa i nekoliko sati Covek je morao imati dobre veze među knjižarskim prodavcima da bi mu ostavili koju knjigu ili da bi je mogao dobiti „ispod tezge”. A već prvobitno omlađinski, upravo stuđentski, a kasnije širi neđeljni književno kulturni list Po prostu uopšte se nije mogao dobiti u slobodnoj prodaji, — nego samo po pfotekciji, iako mu je jedno vreme tiraž bio preko 100.000 primeraka.

U vreme te žestoke borbe svakako je najviše pažnje privuklo jedno pesničko delo, delo koje je podiglo čitavu buru u poljskoj javnosti, koje je izazvalo oštre polemike i diskusije, koje je podiglo mnogo prašine, ali ta prašina nije zaklonila vidike, nego Je razagnala maglu ispred očiju onih koji su hteli i mogli još da vide pravu istinu, Bila je to Poema za odrasle Adama Važika. Pesma je štampana prvobitno avgusta meseca 1955 godine u nedeljnom književnom listu Nova kultura. Odmah posle pojave ovoga broja, list je bio razgrabljen i mogao se koji dan kasnije kupiti samo na crnoj berzi za dosta veliku sumu novaca. Tako je prošla i omanja zbirka u koju je pesma uneta. a tako i kasniji veći izbor iz poezije ovoga pesnika. Ne treba se čuditi što je tako bilo. Važik je vo= oma istaknuta ličnost kako u Kkmjiževnosti, tako .i u Kkultomom životu Poljske uopšte. Mislimo tu naročito na njegov rad za vreme rata kao i za prvih godina posle ovoga rata. I kad je oh zagrmeo, ni= je bilo lako ugušiti njegov ninas. Zato mu je ova pesma Štampana, zato je preštampavana, sprečibi njeno širenje nije mogao niko, A suviše je oštro razgrebavala. krvave rane svakoga Poljaka, Nasuprot čitavoj „dotadašnjoj kKnjiževnosti, slavljenoj i popularisanoj, o polj= skoj stvarnosti, književnosti koju je jedan književnik nazvao književno šću za decu, jer je život pretstavljala kao šarenu lažu za decu, a ne onakav kakav je, Važik se odvažio da napiše delo u kojem je o mnogim stvarima neprikriveno i neštes dimice sipao istine, krvave i gorke, mučne i bolne, ali istine, A to je Poljak tražio. I zato je Važik svoje delo nazvao delom za odrasle, ne više za decu. U 15 pesama ove poeme dotakao se on mnogih pitanja poljske stvarnosti. I to je iskazao u stihovima za našeg čoveka katkad nejasnim, ali duboko istinitim i ve= oma rečitim za svakoga Poljaka, koji je toliko godina već posmatrao i način svoje izgradnje, i život svoje mladeži, i bolna pitanja svoje svakidašnjice, i lažne „propaganđe ma sve strane, pa bio željan i preželjan istine, pa ma kako ona bila bolna. A Važik je tu i takvu istinu dao. Njegovo delo se čitalo, učilo napamet, recitovalo i citiralo na svakom koraku, ono je postalo deo javnoga mišljenja, deo ispovesti svakoga Poljaka. Tako onda kađ se pojavilo, pa sve do oktobra 1956, kada je Poljak najzad uspeo da situaciju uzme u svoje ruke i da sam rešava o suđbini svoga naroda svoje zemlje.

udavača

Jovan Obični:

Pravi mogao složiti diktatom u književnosti i pobunio

'Gođine 1955 Andžejevski, baš

vet je prepričavao, možda i uve-

Bila je to žestoka diktaturu u

Drugi opet traže druge načine da

romansiranu biografiju Jana

dvoranin. To je učinži» zato što je

esniik i pisao po narudžbini mnoge

je” istaklo da je to delo izvanređ~

na savremene' književne

IH jeđam još rečitiji primer. Ježi

ko naivna farsa. Ustvari, bila je to kritika hitlerizma uopšte.

jednom. pozorištu, jer se — kako

neverovatan uspeh

U tom pogledu zanimljivo je još

Tama

KIT,

OS BM MI

Dotrčali Sti, vikali: ta socijalizmu i ugamnut prst ne boli. Ugonuše sebi prst, Osetiše. Posummnjaše.

av što jagnje,

ne verujem, moj dragi, da je jagnje lav!

Ne verujem, moj dragi, u magične kletve, ne verujem u razum što pod staklom je say

No verujem, da sto ima samo

Tadeuš Ruževič

četiri noge

no verujem da je peta samo himera, ~—

a kada se himere nadleću, moj dragi, tada čovek polako od srca umire.

Sa TAr: Izvadili iz Visle utopljenika,

nađoše mu u džepu ispisam jistRč:

„Moj rukav je pravilan, dugme nepravilno, · moja kragna nepravilna, a rupica pravilna“, _ Sahreniše ga ispod vrba,

qu · Samjar Furija je svečano obećao

da će morem teći li A %*r ne teče? ~

, Piju wodu morBkt, _ VIČU limaumada! : Vraćaju se kući kmijući

da povraćaju, _ povračaju,

| * Dotrčali su, vikali: RESE komunista ne umire. ~

Nije se još dešavalo da čovek ne umre.

Uspomena samo ostaje.

Što više vređi čovek tim je veća za njim bol,

POVRATAK

ı Odjednom će se otvoriti prozor i majka će me pozvati već je vreme da se vratim

ra. raštvoniće se zid i

ući Ću u nebo sa blatnjavim cipelama sešću za sto i mrzovoljno odgovarati na pitanja 2 ništa mi nije pustite me · na miru. Sa. glavom oslonjenom na tuke tako sedim i sedim. Kako da im

ispričam o bome dugom i zametnom putu.

Tu na nebu majke pletu iglama zelene šalove

zuje muhe

otac drema kraj peći posle šest dana rada

Ne — pa ne mogu im valjda reći da čovek čoveku skače u grlo.

(Preveo Petar Vujičić)