Књижевне новине
PRIČA O TRI GRADA |
GOROM . i
SKICE SA PUTA PO ZAPADNOJ NEMAČKOJ
Motorni voz juri obalom Rajne, prema Koblencu. Dimnjaci fabrika smenjuju pejzaže šuma i vinograda. U kupeu pored mene sede još jedan Nemac i Holanđanin. Razgovaraju o vremenu. Umoran sam pa čujem svaku drugu njihovu reč, Truđim se da ne sklopim očne kapko, jer želim da posmatram slikovite obale Rajne. Možda bih i zaspao da me čuh kako Nemac govori Holanđaninu i pokazuje na fabričkae dimnjake u daljini.
— Vidite, to je velika rafinerija benzina. Za vreme rata ni jedna bomba nije tamo pala. Sve je ostalo nedđirnuto. A na drugoj strani, gleđajte, onaj građ tamo, bio je sravnjen sa zemljom.
— Šta ćete, rat!
— Da. Svi kažemo nećemo rat, a on ipak dođe.
— Dobar deo nemačke industrije uništen je za vreme rata.
— Da. 1 to je, čini mi se, dobro. Sad su izgrađene nove, moderne fabrike i montirane nove maš:ne. To je naša prednost nad ostalim evropskim zemljama.
\
Velika i mala kuča
Dve kuće u Bonu privlače najveći broj turista: jedna je ogromna supermoderna veličanstvena građevina na obali Raine, a druga mala, staromodna kućica u ulic! Bongase broj 20. Prva je novosagrađeni patlament Savezne Republike Zapadne Nemačke, a druga dom mu kome se 17 đecembra 1770 godine rodio Betoven, U parlament je teško ući, botrebna je specijalna dozvola da bi se video vrhunac mođeme unutarnje arhitekture. Zgrada je.tako komponovana da po rasporedu prostorija i njihovoj povezanosti možete da shvati!te čitavu administrativnu i političku upravu jedne moderne države, Nemogućno je obići sve delove ove razgranate građevine čije prostran stvo čovek oseti tek kada u nju uđe. To je jedinstven primer mo~
— Interesantno, zar ne? |
— Da. Veoma, e __— Šteta što su ovu zgradu podigli ovde u Bonu, kada će parlament morati svakako da se preseli u Berlin...
Na sasvim drugom kraju grada, slešnjena među drugim zgradama, nalazi se kuća u kojoj se rodio i kao dečak živeo Ludvig van Betoven. U nju je lako ući: treba platiti jednu marku i vodiči će vam po kazati sobe u kojima se čuvaju uspomene na velikog muzičara: njegovi klaviri i ostali instrumenti, pisma, testament, note, partiture, slike, maske, medalje i druge stvari koje su vezane za život i stvaralaštvo Betovena, U maloj sobici na potkrovlju u koju dopire svetlost kroz uzani prozor, nalazi se samo mramorna. bista: tu je roden genije. Čudno je kako sitne stvari i predmeti mogu da dočaraju intenzivnu atmosferu, „gotovo doživljavanje prisutnosti jednog uzvišenog duha. Kada sam izašao iz Betovenovog doma i pošao prema trgu na kome su blještale šarene reklame, znao sam da ću još,jednom navratiti u Bongase broj 20.
'
Katedrala i pozorište
Na ulazu u veliku Kemsku katedralu stoji napisano: „Ovo nije muzej, već hram našeg Gospoda, pa se stoga zabranjuje: pristup neuljudno odevenim osobama, hodđanje pod ruku, fotografisanje, glasno govorenje, uvođenje pasa...” Pa ipak, kolone turista nehatno šetaju ispod veličanstvenih svodova, mimo ražnobojnih vitraža, sede na klupama i slušaju opojne zvuke orgulja, gleđaju zastakljeni kip majke božje na kome vise bezbrojni kilogrami zlata, dragog kamenja, ogrlica i satova zahvalnih vernika, ili rađoznalo pipaju mermerne figure svetitelja grupisane iza oltara. Kada iziđete iz crkve, odmah ispred samih vra-
ta, dočeka vas prodavac „svete lutrije” od ·čijeg će se prihođa obnoviti Kelnska katedrala, a na kojoj se, pored ostalog, mogu dobiti i dva luksuzna „Forđova” automobila. Čim padne veče, nekoli-
dlerne arhitekture u kojoj je praktično spojeno sa lepim i uprošćenim. Stojim na šetalištu pored Rajne i gledam u bele zidove parlamenta. Prilazi mi Nemac i pita me:
ZVEZDARA
(Ili: Oda Spavaču)
Dogodiće ti se jednom jedna tama gusta slična mnogoj travi gorkoj, slična mravljoj kosti. Ne | gledaj u tom trenu u dan što ovu pustoš prosu, io laku penu ukraj glave ti snene. Ne idi tada tamo gde cvet poročan bludi i, nejak za sve drugo, gde lepotu svoju mirisom tek spasava, Tad prstom malim pokaži na Zvezdaru. Tamo su čari druge, tamo srebro i mir rastu, o, rastu neprestano!
Tad prstom malim pokaži na Zvezdaru gde srce vuče tog nežnog vuka, u tebi što se sklanja, u tebi što
izbu nađe, ko šumsko u šumi drvo. I pođi tamo, Zvezdari podđi lako. Neće te znati hulje, ni drugi
gad za ovo čuti neće: Zvezđara sama stoji i same
sebi prima. Učmi da tad u svemu sve bude tvoje što je Zvezdari dano. Primi srebra njenoga. oči; zelenu kadu uzmi ko njena ruka što čini; samoću sjajnu ne odbi, takođe, ko ni ona. Tu ćete biti znani i bliski mnogom | grobu, alf i nebu nekom plavom, što drugom nije 7 | dano.
Jer sve su zlobe ovde toliko mnogo davne, da više
nemaš prava da kažeš: Ta Zvezdara! 1 više nemaš | nađe, ovđe, u ovoj smešnoj grozi, da se Zvezdari nadaš | I više nemaš ni misli, da, tamom prljavom nošen,
pomisliš ime prosto, večito ime: Zvezdara...
Sad skupi svoje prnje, što te smatrahu bogom, 1 svoju sliku bledu uzmi da ovde nije, i pođi put Zvezdare, gde te čekaju bube, bez mnogo rutinskog dara. I svoju žalost mladu odnesi na to brdo, pa, kao carević Ikar kad krila suncu i moru dade, i ti je u reku prospi. I pusti da voda sve što ti životom mnogo beše u svoje nestvarno meso skrije. 1 oca svoga joj ponudi, i svoje ime ddgo, i godine što bose u život ti se skloniše, i svako drugo čudo običnim što ti beše — daj toj vodi, što večno tako nema ispod Zvezdare hodi. Pa čist, pa lak od ničeg, brđu se tom približi, Zvezdaru za sebe
uzmi. Pa bogat, pa sav od onog što nemaš,
u lišće njeno se zavuci i zaspi, pa spavaj tako
Možda će Vek da prođe, možda tek tama jedna. Al t:
ne miči svoje telo iz lista što te osu, već priđi
još bliže bubama što tuđa kruže. Upoznaj mirise slane
i gorke, mirise blage i oštre, otrovne ko strela
srednjega veka, il slatke ko meso gojene sme, Ne miči
glavu, ni mis'o svoju. Tek pravi mir ostani...
A kađa grubost prestane, doći će tađa drugovi, ·
doći će možda pajaci što neka dobra čine i mnoge
istine znaju, doći će kao anđeli u krilo da li stave
bBledu i malu glavu. Pevaće hor bezumnih što pamet svoju
saznaše. Sviraće stare harfe što rđom popaše, nežne,
i tad ćeš da se budiš u novoj svetlosti jakoj. Videćeš,
sve će se drugim pokazati mirom, sve licem novim
i lepim, a proste i reči nežne u ljubav tvoju 6e sići.
I tad ne pođi tamo gde cvet poročan bluđi i, nejak
za sve drugo, gde lepotu svoju mirisom tek spasava.
Tad prstom malim pokaži na Zvezdaru. Tamo su čari druge, |
tamo srebro i mir rastu, O, rastu neprestano Potae |
Božidar Timotijević | ; |
“
ko reflektora, koji inače osvetljavaju Matedralu, sada bacaju mlazeve Svetlosti na dva automobila izložena ispred levog i desnog krila crkve. \
Moj prijatelj Nemac vodi me prema novim zgrađama muzeja i pozorišta tek medavno otvorenim, Obe su zgrade specijalno projektovane i potpuno odgovaraju savremenim potrebama jedne i druge ustanove. Naročito se ističe nova pozorišna zgrada koja spolja potseća ma bajni'Kubla Kanov dvorac sa čudovišnom unutarnjom arhitekturom i pozomicom tehnički tako opremljenom da se na njoj mogu ostvariti svi vizuelni i zvučni efbkti koje je u stanju da zamisli rediteljeva uobrazilja. Pozorište i muzej privlače isto toliko turista kao i katedrala, U inutrašnjost pozorišta je, međutim, teže ući, jer su ulaznice veoma skupe i, u toku sezone, rasprodate, a za muzej većina čeka medđelju kada su cene minimalne.
— Ko je finansirao izgradnju novog pozorišta i muzeja?
— Opština.
— Zašto opština ne rekonstruiše i katedralu, to je takođe istoriski
· i umetnički spomenik?
" — Nije potrebno. To će učiniti vern'ci. A za izgradnju pozorišta ni lutrija ne bi pomogla!
Hristos bez glave
Diseldorf se izgrađuje neshvatljivom bržinom: beskrajne nove Ulice niču na mestu gde su stajale porušene zqrade. Smatra se da je to jedan od najlepših gradova u Zapadnoj Nemačkoj i da će, uskoro, postati najmoderniji grad Evrope. Diseldorf je već postao turističko središte — ne po istoriskim spomenicima, jer ih nema već po lepoti modernih ulica i građevina. 1 crkve su tu supermoderne: potsećaju na ekscentrične salone ili barove čudnovate arhitekture ukrašene modđernističkim vajarskim delima. U jednoj novoj crkvi, iznad oltara koji je, ustvari, jedna mramorna kocka, visi raspeće ma kome se vide jedino stopala, trnov venac i šake Hristove, bee glave, samo sa kapima krvi koja teče po imaginarnom telu! Zidovi su komponovani od naizmeničnih belih i crnih mermernih prizama,
' klupe i tavanice od jasena, ogra-
da na galeriji od stakla, propovedaonica od kovanog gvožđa!
Šetam se po parku duž bale malog veštačkog jezera po kome plove beli i sivi labudovi, dok po zelenom sagu trčkaraju zečevi, košute i veverice. Oba romamtična slika nije nikakay sentimentalni doživljaj, već stvarnost koja, se može videti u Diselđorfskom parku. Sedam na klupu pored čoveka koji je, verovatno na osnovu naglaska u mom pitanju da li je mesto siobodno, zaključio da sam stranac.
— Sviđa li vam se Diselđorf ?
— Da;
— Kađ biste znali kakav je posle rata izgledao! Ovo je sad skoro novi grad.
— Vidim. Čitavi kvartovi su ponovo sagrađeni.
— Pogrešili su jedino što nisu porušili i ono malo preostalih zgra da koje nisu bombardovane, pa da sagrade potpuno nov velegrad.
— Ali, to bi mnogo koštalo!
|— Imamo mi novaca više nego ikada! .
Iznenađa poče kiša pa smo morali da trčimo'u obližnji restoran, a ja još i prema stanici, jer sam toga dana putovao na jug.
Vladimir Petrić
Stivn Spender
Je mrtav
„HI faut tre absolument moderne“, pisao je Rembo; a to je bila naredba dana, koju' je general izdao armiji pisaca, umetnika i kompozitora možda za pedeset godina. Postojale su Apolinerove pesme o jednom Parizu sirotinjskih četvrti, barova, Ajfelove kule i aviona, kao i putovanja u druge gradove. Francuski uticaj se prenosio. Postojali su Eliotovi „Preludijumi“, sa svojim zimskim večerima koje se, spuštaju „sa mirisom. bifteka u hodnicima“. Postojale su rane priče KErnesta Hemingveja kojima je on završio s torontskom ZVEZDOM, posetivši u Parizu Gertruđu Stejn. Nešto uzbuđenja povodom otkrića Džojsa i Valerija u Parizu bilo je saopšteno „Akselovim zamkom“ Edmunda Vilsona: nikako njegovom najboljom knjigom, već knjigom koja ima magičnu* auru, Što boljim knjigama nedostaje. Jer ovo uzbuđenje bilo je beli oreol mođernističkog pokreta. -
Postojala je izvanredna međusobna povezanost svih umetnosti, kao đa je bilo mogućno skočiti sa Koktoa na Pikasoa, pa na Stravinskog kao sa jedne na drugu papučicu vozila koja sva idu paralelno i u istom smeru ogromnom brzinom. Družina koja je, izgleda, organizovala međusobno opštenje svih umetnosti, bila je družina Ruskog baleta kojim je upravljao Djagiljev. -
Post-impresionizam, kubizam, atonalnost, „revolucija reči“, rani filmovi Ajzenštajna, proizveđeni ubrzo posle ruske Revolucije — sve je to imalo izvesno jedinstvo ciljeva, koje je, činilo se, potpuno napustilo svet. Čudno je đa je ono počelo da mestaje već s uspehom modernizma. Jer, pokret koji je počeo katastrofalnim neuspesima imao ie gotovo univerzalan uspeh. Ipak je on ubrzo ispario. Ljudi moje generacije — i neki malo stariji — osećaju možđa neki neobjašnjivi bol, ne nepomešan s osećanjem izđaje, kađ razmišljaju o ovom pokretu kakav je bio pre, recimo, 1950 godine. Mođernizam ima dva impulsa, od kojih je jedan izgubio snagu, a drugi bio preinačen.
LIKOVNA UMETN
Mođernisti
primećuje da
.ulica i spomenika,
čki pokret |
Prvi je bio Remboova naredba đa se'bude neumoljivo mođeran. Trebalo je da to u umetnostima razvije senzibilitet za savremene pojave, kao što su mašine, inđustriski grad i neurotičko ponašanje, Eliot je modđernist kad u jednom „ranom eseju je buka mašine na petrolejski pogon
izmenila slušni senzibilitet savremenih · pesnika,
.Zađatak modernista bio je da prate uticaj takve
promene i da ga unese u Ono što piše. Postupajući tako, on je prihvatio neizbežnost da se uvek nalazi ispređ čitalaca, koji ga ne mogu stići. Apoliner je, kad se bacio u pokoli Prvog svetskog rata s istim oduševljenjem kao da je — sudeći po njegovim pesmama — otišao urlajući u neku briselsku javnu kuću, bio heroj modernističkog pokreta, koji je grlio industrisku civilizaciju kao da je ona ulična devojka. . - Gluplji aspekti modernizma bile su pesme koje su pokušale da se pretvore u slike, apstraktne slikarske kompozicije oblepljene komađićima novina, i simfonije koje izvođe fabričke sirene. Ali to su bile samo karikature dubljeg mođernističkog cilja koji je bio stvaranje „jedne umetnosti krajnje savremene i, u isti mah, s nestvarnim Kvalitetom, Kad Van Gog piše svom kolegi Van Raparđu da tačno otkriti šta
je očaran kad ljudi ne mogu ta i izvesni predmeti na njegovim _slikama pretstav-/ ljaju, jer on želi da oni zadrže svoj nestvarni
kvalitet, on je bliži onom što je Rembo mislio pod biti „apsolutno moderan“ nego Honeger u svom „Pacifiku 251“. | Raspon između jedne herojski osetljive moderne svesti i surovo mođerne stvarnosti — ma= šine, grada, apsinta ili prostitutke — čini mi se da je osnovni princip modernizma. Prema tome su futurizam, apstrakcija i nadrealizam ogranci koji odvođe od njega jer su suviše teoriski i zas nemaruju spoljne pojave savremene Scene,
Drugi cilj mođernizma — koji je, iako na prvi pogled može izgledati beznačajan, sigurno osnovni. — bio je neprijateljski stav prema društvu i svim njegovim institucijama. Rembo je doveo kult pljuvanja na buržoaziju do jednog stepena na ko» me je on obuhvatio skoro sve savremene pisce. Svet Apolinerovih „Alkohola“ je slika poznatih gde žive zanemareni, prezreni
WiA VATMBE
Povodom izložbe dubrovačkog slikara Jovana Običnog
Francuzi su keramiku duhovito nazvali igrom vatre. Ali je tu pored tajne Vulkanove i tajna umetnikova. Oganj je taj koji indiferentne mrlje boja pretvara u čudesnu lepotu preobražaja; od sive, bezizrazne gline u kojoj Šekspir vidi kraj svakoj ljudskoj 'pameti i gluposti, postaje nova tvar. Čudnom igrom i skrivena vatra u umetniku topi i pretvara viziju. Iz ta dva spoja rađa se umetnička keramika.
U ateljeu dubrovačkog vajara i slikara, u kome nema ničeg što bi izgledalo kao dekoracija ili smišljeni ukras, odmah se oseti da se nešto od te narodske, seljačke umet ničke keramike uvrežilo u slkulptcr sko delo. Glina, gips, platna, četke, ti naizgled primitivni priručni elementi koji će da sastave viziju, razbacani su u vašarskom neredu. Bojama je Jovan Običan poklonio znalačku pažnju, one su Sspecijalizovane, Svrstane, etiketirane — naravno, sve to rađi keramike, jer su Običnom francuski koeramičari preporučili da posveti veću pažnju gla zuri, da• njenu bojenu živopisnost dočara još finijom, sjajnom, kristalno-svetlucavom patinom.
Umetnici i kritičari koji su posetili ovaj atelje i umetnikove izložbe, odmah su uočili originanu koncepciju. Engleski i svetski kritičar Herbert Rid piše, između ostalog, „grnčarska figura je često bila upotrebljavana u prošlosti kao jedno sredstvo za izražavanje humora. Običan je usvojio ovo divno sredstvo da dočara istoriske likove
dovan Obični: Porodica
i karaktere seljaka u Jugoslaviji, dajući ovoj umetnosti snažnu ori-< ginalnost novog života boje i forme koj}oj ne neđostaje'ii psihološki. prodor“. Engleski putopisac Bernard Njumen dobro je uočio da tu „postoji jedna trunka lkarikaturalnog, ali to je dobro ugrađeno i nikad preterano“.
Na neđavnoj izložbi u palati Sponza, ovaj dubrovački umetnik izložio je četrdesetak uljanih slika i isto toliki broj keramičkih skulptura. Svaka figurina imala je svoj pandan na slici. To se može različito tumačiti: da se pokaže kalko je isti izvor inspiracije tekao u dva divergentna pravca; ili, kako prostome i površinske pretstave uslovljavaju dva pojmovna obuhvata; ili, kako dva različita radna međijuma delimično razdvoje i koncopciju. I zaista, nijedna figurina i nien panđan u slici ne deluju kao blizanci, niti kao kopija iedne druge, samo je jasna i upečatljiva humorna, ironična zamisao. Ona je retko prenaglašeno karikaturalna da bi oslabila estetičku vrednost, i obratno, kad je satirička do paradoksa, u hipertrofiji lika, nesklađu i nesrazmeri glave i tela, đelova i celine, pa deluje pejorativno i zasmeje, opet estetičko dejstvo ne gubi snagu. Oba ova smera su data u tako inventivnoj razuđenosti i sklađu boja i oba su dovoljno funkcionalno opravdani da ništa ne oduzimaju jedinstvenom utisku: ove figurine ne smete smanjivati, ali ih povećavati možete do monumentalnih ražme-
.% /
pc |
ra, njihova tajna proporcija ostaje dejstvujuća i neraskidiva. Nema spora, Običan je majstor vešt Vulkamovoj tajni, daroviti i neprekidni tražilac. i
_ Jarko dubrovačko letnje podneblje — u kome viđenje svake boje
postaje hiperestezičko te je i data
boja raskošnija, punija, reklo bi se konjovićevski impresivna — i 9»
samljenički, sivi, kišni dani zime, ·
vezuju umetnikovo traženje izraza i traganje za inspiracijom. Geteove godine učenja i putovanja ovde su naizmenične sezone prikupljanja emergije i emanacije. U dugom zimskom sivilu traže se reprodukcije seljačkih nadgrobnih spomenika, listaju zapisi o motivima i ornamentici stećaka, ponovo pre» gleđa naša stara epika, traži humor u narodnim zagonetkama, a tu se traži inspiracija. : Običan ne pretpostavlja male forme — u skuipturi — velikima, niti pretpostavlja da je mala for-. ma — koju keramika zahteva — stvar predimenzioniranja, što je lakše od kiklopskog radnog procesa savlađivanja kamene, mermerne mase u prostoru. Ali je malu formu keramike našao kao najpogodniju: ona lako malazi mesto u mođernoj arhitekturi stanbenog prostora, da se priklađi svakom dekorativno uređenom „enterijeru i da uvek ili istovremeno deluje Kao zasebni, odvojeni umetnički predmet. _ Spoj seljačke likovne tradicije koja je anonimna i još uvek živa — bilo đa je nazivaju naivnom ili primitivnom — sa epskim likovima narođne poezije, pokazao se o” riginalan i osoben u tretmanu svakog objekta koji je predmet umetnikovog oblikovanja. U slikama je izrazita vedrina i zračna, snažno obojena „idila“ seljaka i pejsaža, u skulpturama. je humorno-ironična sublimacija sličnih ili istih motiva. I u slikama i u skulpturi (keramika) ima ciklusa koji su celina za sebe i koji u sveukupnom O9bilju likovnog izraza Jovana Običnog sveđoče o osnovnom jedinstvu koncepcije. Jeđan je takav ciklus, naprimer, Porodica, Udavača, Tri gracije, Jedno telo—jedna duša, Mlađenci, Starac Vujadin; drugi 56
„Ciklus da naslutiti u bojenoj kera-
mici gde su sve đominamtnije 82Pstraktne forme, ali nikad samo one, ili gde je ugleđanje ma srpske seljačke nadgrobne spomenike (Zlatna Svadba). Osećanje mere i srazmere u oba ciklusa je zavidno. Obrađa ođaje ruku iskusnog mdjstora a kvalitet boje dobrog znalca. Obilje figurina koje su nedaY” mo nastale i tek prošle kroz Vatrenu igru, svedoče o punom Ta7mahu njihovog tvorca. Nama, laicima, ostaje problem našeg ukusa i opređeljenja. M. Mokbksimović
TNMTIŽEVNT MOVINE