Књижевне новине
UMETNIK I NJEGOVO DELO
Nastavak sa 1 strane njemu pretvori se tada u novu, all tamnu „varku o prolaznosti i ništavnosti svega, a iluzija naše svemoći, sveobuhvatnosti i sveprisutnosti u drugu, smrtonosnu, iluziju o nesmislu i nepostojanju.
Srećan je onaj umetnik koji tu krizu, ponajtežu i najsudbonosniju od svih kriza koje prate život stvaraoća, uspe živ i svestan da savlađa i prebrodi. Srećan je, pored svih patnji i lutanja, onaj ko u njoj ne potone nego ispliva na drugu obalu, novu i presudnu etapu svoga rada i traženja. Srećan, i spasen. Jer tu više ne govori umetnikova iluzija, ni ona svetla ni ona tamna, nego njegovo delo, ako ga ima i ukoliko ga ima. A u tom delu odjednom se nađu sva neviđena mesta i sve nečuvene pesme «veta, svi željeni plodovi zemlje, sve ruke i sve oči, sve snage i svi oblici, sve što se nije moglo stići ni imati — postignuto, savlađano i osvojeno sada, potpuno i zauvek.
Tako izgleđa, sumarno Kazan i shematično prikazan, put umetnika od nevidljivo sitne polazne tačke iz mlađih godina do poslednje obale na kojoj on, u povoljnom slučalju, spasava svoje delo i u njemu svoje ime, svoj život, svoj razlog postojanja.
Na toj obali spasa, sa praga starosti, veliki Corot je sa lepim ponosom mogao da kaže prijatelji koji je posetio njegov atelje: đa on i njegova voljena žena doduše stare, ali njegove slike ne. Na toj tački života, ko ima snage i sreće da do nje dopre, sve umetnikove žrtve, sve muke, pa i zablude i porazi sami, postaju stvaralački i blagosloveni, zanimljivi i bliski ljudima. . » ,
Sa te tačke govori nam danas umetničko delo Jovana Bijelića i govoriće isto tako dalekim buduĆćim naraštajima naše zemlje i celog kulturnog sveta.
**s%
Neka ova kratka zabeleška buđe i moj prilog ovoj jesenskoj svečanosti, slabi izraz mog divljenja umetničkom delu Jovana Bijelića, sina tvrđe i srčane Bosanske KraSine, velikog jugoslovenskog slikara,
Ivo Andrić
života
1
U njima kucaju riječi kao stotin u njima buči ko u ulištu kađ se
ko u mrtvu Školjku,
ko o praznu barku,
Ro o pustu, samotnu Katarku. Ničega nema do misao, neuhvatljiva nit.
Taj nevidljivi zrak života buđi njegovu bezizlaznu noć.
Široka platna boja ne postoje, _
i tjeraju mođe nađ plažama raspučenim,
nagim. ~” |
Ne postoji ni to uzavrelo more puno tajnih ambisa između ostrva i brođova što u jutrima prozračnim Ne postoje ni oči žena u kojima gore vatre života, ni oči dječice
vw kojima prve ljubičice niču,
Ničega nema do neuhvatljiva mis · neuhvatiljiva nit,
kao visoka, nedostižna lastavica što zaranja u vedrine ;
ili mrtva pađa iz oblaka
u more sinje.
i ušnoj školjci buči
kao u ogromnoj. luci.
Oči su zaključane i ključ od njih rđa u moru.
: : KASE" · Jednog đana čovjek je progleđao, začuđen stao
U počast slijepca koji je progledao u 26 godini
Ušne školjke su ogromna pristaništa.
u njima pjenuša smijeh —d talasi u školju, a njima brunda plač — jecaji u samrtnom zvonu.
Đđara more ti mrtvu očnu SŠpilju,
ni oblaci što se nad morem svaki čas
koketno plove.
Sirene govore svim jezicima svijeta. Izgubljene su nađe da će se to vidjeti
PREVODNA KNJIŽEVNOST I NAŠI IZDAVAČI
O opštem značaju prevodne; književnosti dovoljno je reći da bez prevođenja ljudska kultura ne bi bila ni univerzalna, ni svestrana, ni trajna, već bi bila lokalna, jednostrana i kratkovečna. Zbog ove velike važnosti prevođenja, u Evropi se, izuzimajući mračno doba Srednjeg veka, sve više prevodi još otkako je dvesta četrdesete godine pre naše ere, prvi prevodilac za koga istorija zna, Livije Andronik, preveo „Odiseju” sa grčkog na latmski jezik. Ali čak i u Srednjem veku, periodu kada se najmanje prevodilo, prevodi Aristotelovih de-
la bili su glavni udžbenici na evropskim univerzitetima bez malo čitavih hiljadu godina. No, ne samo u Evropi, već u celom svetu iz veka u vek sve se više prevodilo, tako da je Dvadeseti vek — vek prevođenja. U svetu se, đanas, svakih 15 minuta štampa po jedno preveđeno delo, U ovom opštem porastu prevođenja i naša zemlja nije izostala. U JugoBilaviji je, kao celini, od prošlog Svetskog rata preveđeno više književnih i naučnih dela nego u celom
ostalom periođu naše istorije.
Jovan Bijelić: Dvorište u Beograđu
ČOVJEK JE PROGLEDAO
i. , zateturao.
molio sunce e riba, pčele roje,
Ljudi sa ga pitali zadivljeno kao da su oni slijepci:
— Kakav je svijet? Kakve su boje? Kakvo je ovo prvo tvoje jutro? Šta je to što mi gledamo svaki dan? ,
— O, jadna braćo moja, |
što ste od mržnje oslijepihi,
od zlobe okorili,
: od bola zamaglili, _
od nepravđe podivljail, ·
vi ne viđite svjetlost Ova?
što potapa oči moje,
vi ne vidite ničim neuporedive boje koje nezejažljivo piju žedne zenice Ove. Sve je ljepše nego u ni sanjati nijesam mogao
presvlače
Molio je cvijeće da ugasi jarke boje, molio more da ne razmotava beskrajna platna sa velikih prekomorskih lađa,
da sa sedamdeset i sedam kopalja na zenice ne juri.
Molio je ponovo svoju noć
da iz nje više ne izroni...
A kad se navikao na &vijet, | „ __ osjetio je svjetlost kako čudesno zvonI.
snovima puste noći,
Čovjek postaje uskličnik na drumu,
ao,
»
svoje ruke,
ni galebovi što krilima zahvataju talase
i GOBASU ::e i : da na svijetu žive takve boje nađ tamnim podrumima mora. o, ti pitomi zalivi 3
Ne postoje ni sunčane rijeke, što otvaraju duh i oči moje! ni glatke, svijetle piste za njima ; ~
sa kojih polijeću eskadrile ptica Život je slap koji se oburđava, i nad ostrvima se vijl, svijet je ljepota
šarajuć ih svojim sjenkama — koja nebo i more spaja.
nađ ponorima,
nad ostrvima ~ na prozoru,
kao nad spasenjem. na šiljatom kamenu.
206,13 On moru i suncu pruža Ničega nem8, slavi život 2 .. : MIND krv tka u dlanovima, , sa dna svoje potopljene fuke.
j itanja. TRR u poplatima izranjanim od skitanj 1 NLOS VL AW statiG
i travka se nija _
i ptica roni u lakat: ai naz OEE i
i more se mreška na đahove vjetra. Mrav ulazi u oko njegovo.
i nosi slamku veliku ko šljeme. More zapljuskuje, .
dubi
obale srca nijeme...
— Mole oči moje vlati na koljena da kleknu
pred posljednju traviku
u stijeni,
pred SV. i
tlosti bujnu rijeku!
' Jemko Đonović
I mi, jugoslovenski prevodioci, zadovoljni smo brojem izdanja prevedenih dela u našoj zemlji. Po stoji izvestan porast kako u pogleđu broja izdanja prevodne književnosti tako i u pogledu njihovog tiraža. U Jugoslaviji je 1955 godine objavljeno 607 prevedenih dela sa tiražom od 2.718.000, a u 1956 godini 616 dela sa tiražom <od 2,850.000 primeraka. Ali nismo šasvim zadovoljni izborom tih dela.
Dva su osnovna problema prevodi lačke delatnosti: kako treba prevoditi i šta treba prevoditi. Prvi
problem spađa u isključivu nadle-
Znost prevodilaca, i taj problem su,u potpunosti rešili svojim delima naši veliki prevodioci u Ljubljani, Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Skoplju. Ali problem šta treba prevoditi zasada nija dobro rešen. Za rešenje ovog problema potrebna je. najšira saradnja. Sami prevodioci ga ne mogu rešiti, a još manje sami izdavači. Izdavačka preduzeća
pokušavaju da ga reše pomoću Ssvo-·
jih izdavačkih saveta. Zato je za. vo đenje pravilne izđavačke politike sastav izđavačkih saveta od najveće važnosti. A pravilna izdavačka politika ima za cilj đa se u oblasti prevodne Književnosti izdaju ona Književna i naučna dela koja su najkorisnija za razvitak naše kulture i civilizacije. Jedan od razloga što ovaj cilj nije dovoljno ostvaren je jednolik sastav današnjih izđavačkih saveta. Kakvi su nam izdavački saveti, takva nam je i izdavačka politika. U izdavačkim savetima pretežan uticaj imaju beletrističari, pa je stoga našom izdavačkom politikom u oblasti prevođa ovlađala prava romanomanija. U našoj prevodnoj književnosti roma ni nadmašuju sve ostalo. Izdaju Se i trećerazredni romani, a zanema~' rene šu ozbiljne studije, biografije, esejistika, sociologija, istorija, filozofija, psihologija, _ peđagogija i sve vrste prirodnih i eksperimen= talnih nauka. U biologiji, naprimer, nismo odmakli dalje ođ Darvina, u psohologiji ne dalje od Projda. Ako i mi,.kao i ostali kulturni narodi, opravđano štampamo pored. prvoklasnih i trečenazredne domaće romane đa bismo potstakli svoje mlađe pisce, to nije razlog da i prevođimo na naše jezike tuđe trećerazredne romansijere. Treba već jednom doneti odluku đa se u
oblasti romana prevođi i izdaje sa-
mo ono što je najbolje, i držati se te odluke. - :
Ako je, iz izvesnih razloga, ne-= moguće izmeniti sadašnji sistem finansiranja izđavačkih preduzeća, onda ostaje ipak još jedna mogućnost đa se dobroj Knjizi osigura prodaja, i time omoguće izdavači đa se pri izboru dela za izdavanje ne rukovođe ekonomskim razlozima, već samo potrebama naše kulture. Ta mogućnost je u tome đa se naše biblioteke osposobe da redovno nabavljaju sva važna izdanja. U našem prosvetnom. sistemu, pored škola i univerziteta, biblioteke su glavni prosvetni organ. Ali su one zanemarene. U Jugoslaviji kao celini, u opštem prometu knjiga biblioteke 'suđeluju sa svega 5 do 5%,
a to je zaista premalo. U, Srbiji,
· konzervativna
POVODOM TREĆEG KONGRESA · PREVODILACA
naprimer, ima oko 3.000 biblioteka, kad bi bar polovina tih biblioteka Sila u mogućnosti da redovno nabavlja knjige, prođa dobre knjige, a time i njen pravilan izbor, bili bi obezbeđeni.
Svako izđavačko preduzeće je mehanizam, i kao i svaki drugi mehanizam teži da mehanizuje i Ujednoliči sve svoje delatnosti. Međutim, prevodna književnost je umetnost i ne da se mehanizovati i ujednoličiti, mađa' izdavači poku'Šavaju da to urade preko svojh redaktora. Otuda česti sukobi između prevodilaca i ređaktora. Naš jezik pri prevođenju čini svoj najveći stvaralački napor i prinuđen je da neprekidno stvara nove reči, nove fraze ” izraze. Dok je večita parola redđaktora: „Mi tako ne kažemo. Kođ nas se tako ne kaže”. Neki redaktori, u svome dogmatizmu, zaboravljaju da nema ređaktora kome i samom nije potreban „redaktor. Ređakcija je često potrebna, ali ona ne sm da prelazi okvir saradnje sa autorom. Česti su slučajevi da redaktor sve pisce jedne strane književnost” stavlja u jedan kalup, u kalup svoga sopstvenog stila. U sukobu između redaktora i prevodioca redaktor obično pobeđuje, jer pretstavlja izdavačko pređuzeće, tžj., ekonomski jačeg faktora. Jedini način da se onemogući težnja da se prevodna književnost mehanizu-– je * ujednoliči jeste: da i redaktori, kao i autori, buđu samo spoljni saradnici izdavačkih „preduzeća, a ne njihovi službenici. Ako, naprimer, neko izdavačko pređuzeće ima tri stalna ređalktora, onđa se U izdatim delima toga pređuzeća viđi jasna tenđencija da svi svetski pisci imaju svega tri stila. Ova mehanizacija ubija kod prevedenih dela ono što je kod svakog umetničkog đela najdragocenije — a to je njegova individualnost.
Želja izdavačkih pređuzeća da mehanizuju prevođenje ispoljava se i u njihovom bezmalo kolektivnom odbijanju da štampaju prevodiočevo ime na naslovnoj strani prevedenog dela. Ovakav postupak može samo da potiče iz pogrešnog
|Z LOG
DALIBOR CVITAM:
stava đa je svejedno ko je prevos dilac. Dok, međutim, oni rado ističu ime svoga nemenljivog i stalnog redđaktora — svoga masovnog mehanizatora prevođa, kao i ime svoga urednika, mada zaista nije jasno žta su ti urednici uređivali u vezi, naprimer, sa prevedenim romanima Lava Tolstoja, Dikensa, Viktora Iga itd. Zbog svega toga prinuđeni smo đa stalno ističemo da i naši i međunarodni zakoni O autorskom pravu priznaju prevodiocu autor= stvo, a đa čak i Odluka o 8ocijal-
nom obezbeđenju prevodilaca pri-'
znaje prevodiocu status umetnika, jer je zakonođavac tu odluku zasnovao na odredbama Uredbe o socijalnom obezbeđenju umetnika.
Na plenumima izdavača često se čuje i mišljenje đa je domaća književnost zanemarena u odnosu ma prevodnu književnost. Statistika pobija to tvrđenje: 1956 godine u Jugoslaviji je objavljeno 4.660 dela domaćih autora i 616 dela stra= nih autora. Ne treba zaboraviti da su i prevedena dela — naša dela, samim tim što su prevedena. Pre= vedena i domaća originalna književnost se dopunjuju i uzajamno se potstiću.
Kao što je i samo Udruženje izđavača konstatovalo: „U planiranju
naših izđavačkih preduzeća ima pri= ·
lično stihijnosti i nekoordđinacije, dosta komercijalnih izdanja i nedovolino kritičkog odnosa kako prema kulturnom nasleđu naše zemlje tako i u primanju izvesnih dela i pisaca iz strane savremene literature”.
U cilju da se stanje u izdavačkoj delatnosti popravi i da se odrede đugogodišnji perspektivni planovi, Udruženje izdavača Jugoslavije ors ganizovalo je tri savetovanja: Wu Skoplju o problemima prevodne lis terature, u Mostaru o problemima izđavačke delatnosti na srpskohrvatskom jezičkom području, u Beograđu o stanju i problematici naučno-popularne literature.
_ Funkcija naših · prevodilaca je dvojaka: da prevode strana Knjis ževna i naučna dela na naše jezikcd i naša književna i naučna dela na strane jezike. 1 u prevođenju naših dela na strane jezike naši prevAdioci su postigli nekoliko značajnih uspeha, i prodđužiće đa to čine; pa i strani prevodioci prevode naša dela. Ali i jedni i drugi činiće.to još bolje i mnogo više ako u skoroj buđućnosti adekvatno naše jezike (srpskohrvatski i slovo: nački) na strane jezike. Došlo ja vreme đa naš jezik zauzme dostoj“ no mesto na kulturnoj tribini čovečanstva. Rečnici su za to moćno propagandno sredstvo. i : i ; Živojin Simić
KNJIGA.
„Posljednji kupač“ (»Likos«, Zagreb —o 1957) rođio onaj drugi pesnik. Pesnik vee
Čitaocima več zamorenim ođ sivila raznih meoizama poezija DĐalibora Cvitana ne donosi neko otkrovenje, več pre jedno osveženje, životnošću svoga sunčanog sveta Mediterana. I to važi samo za jeđan, svakako bolji deo njegove „zbirke, jep »Posljednji Mkupač« nosi u sebi duva različita sveta, dva različita stanja pesnikova i to w tolikoj meri đa se slobodno može govoriti o dvojici pe" snika, Prvi je nzbudljiviji i uverljiviji. Om peva o obalama smokvi i palmi, njega opčinjava »u sjenu Zavaljeno, blistavo, prazno more«, ne same boE lepote, nego jer oseća mjegove đamare w svojoj krvi. Cvifam se wzđiže đo prave poetske vimije kađa žuđi za mesečevim moćima, W kojima senke magih Kkupačica, sa smočenim ođ mora, divlie lepim telim#a čime da čovek biva mlađ »kao obala iza 'osjekec. Qw svome pređavaju žemi on me iđe do kraja, đo isKkijučivosti, đo zaborava, njegova erotika mije prožeta uzaludnim bebom mužjaka to mora jednom da Be pređa ženki, mego je pre prosanmjama žudnja mm nekim Yvaboravomi od mjegovog tiranina-mora. More Je đominantna nota one njegove stvarne poezije, koju om ne može đa za» gui.
Ipak Cvitan nije samo dete mora; jednog dana je mapustio obalu natiopljenu mirisom soli i ribe, i rako račio građskim trotoarima i tada se
ZVONIMIR. BUBICĆ:
„Sel
(»Svjetlost«, Sarajevo — 31957)
Književni opus Zvonimira Šubića sastoji se iz tri romama i tridesetak pripoveđaka. Interesanian je po tome što pruža široku sliku socijalnih i ekonomskih odnosa, što pruža jednu sigurnu, pomalo hroničarski nijansiranu sliku života ljuđi naročito između dva rata, Pripovetke »Seljacle se prva Knjiga izabranih dela koje mamerava đa izdđa sarajevska »Svjetlost« Jeđanaest pripovedaka, koliko sađrži ova knjiga obuhvataju veliki wremenski raspon, Ođ slikanja pređratnog bosanskog sela gdđe se naročito ističe priča »Fazlića potok« pa do slikanja seena iz poslednjeg rata gđe se naročito zanimljivom obrađom i sugestivnim „pričanjem „ističu još nekoliko pripovedaka, Već ova kujiga pruža čitaocu
likog grada. Samo kakav? To je poezija očajne samoće, nekakve. pat“ nje, nije čak više u pitanju ni no staigija za njegovim morem, to.je jedna opšta izgubljenost čoveka. Kada se Cvitan-kupač obreo usamljen m gomili užurbanih prolaznika, on je zaželeo da tu usamljenost i obja* vi svetu. No om nije znao, hteo ili mogao da to urađi na drugi način, nego se priđružio već poznatom nam Boru naših mlađih i „punokrvnih marikača-snagatora nađ „sopstvenom usamljenošću i jađom, Koji bolmo wamišljeni nađ prolaznošću ljudskom pune nam uši svojom sumornom i sitnom poetikom, eto već nekoliko leta, Pesma je monotona, reči ma” nje-više iste, pevano sve u jeđan glas, pa nije ni čuđo đa se publika gzamorila, đa zažamori na svaki no” viji i sveži glas. Zato ! onaj DP! Cvitan-kupač sa svojim snoviđenjem obale i pučine je poezija nesvakiđaŠšnjeg kolorita, Žživopisnosti i životd mosti, stvari koja je postala dragi cena retkost i nalaz u našim zbir kama pesama i u časopisima, A ononi đrugom „cCvitanu-putniku, koji od jađa i samoće želi, stalno želi da ne“ kuđ iđe, nekuđ daleko i visoko (kao i sva ostala horska sabraća), čovek mora ođ sveg srca poželeti da već jednom, zaboga, ođe.
Nikola Preradović
MJ - •· jaci“ o: s. 4 određenu pretstavu o piscu, odredu“
je njegovu književnu fizionomiju i njegov Kvalitet, Živ,nervozan, ustreP tale rađoznalosti, on je više emocio” malan nego racionalan, on u #em0“ ciji nalazi đimenzije svog doživljaja sveta, Analizira selo i ljuđe, odn0sČ među njima, i unosi se u svoju prozi bogatu životnim sokovima, u Pprožu koja se kreće ođ emotivne zapalje“ nosti, satiričnih i humorističkih ak“ cenata do Kkočićevskog revolta protiv nepravde Koja negđe, kao u »„Fazli* ća potoku« prelazi u bunt. mrešk& stvarnost bosanskog sela našla Je svog pisca Koji će je opisati, koji će svojom emocionalnom prirođom osetiti tegobu jeđnoB vremena
transponovati u svež i iskren tekst. y 7. JOV:
KNJIŽEVNE NOVINB
prevedemo