Књижевне новине
(»Jugoslovenski besnici«, izdanje »inostrana književnost«,
Pojavu ovog zbornika jugoslovenske poezije na ruskom jeziku treba iskreno i svesrdno pozdraviti, Mi nikada nismo nametljivo i samohvalisavo isticali preimućstva i prednosti jugoslovenske literature kad smo bili sigurni da oni postoje, niti smo pak preterano patili zbog povređene sujete što nas veliki kulturni svet dovoljno ne poznaje i ne ceni. Ima dana za megdana! Cenimo, dakle, trud i napor prevodilaca i inicijativu izdavačkog preduzeća koje je objavilo ovaj zbornik jugoslovenske poezije; cenimo, poštujemo i zahvalni smo, mada nas to ipak neće sprečiti da obavljenom poslu stavimo izvesne neophodne ali dobronamerne kritičke primedbe.
Nije potrebno naglašavati koliko im ovakve knjige kao što su „JUgOslovenski pesnici” važne i korisne u međusobnom zbližavanju naroda i država u oblasti kulture. „Kulturni dodiri sreća su ljudi”, aforistički je zapisala Isidora Sekulić; kulturni MBodiri stvaraju zlatne niti ljudskih odnosa i sporazumevanja. To upoznavanje i uspostavljanje duhovnih Meza i dodira utoliko je značajnije 1 nužnije u nemirnom savremenom svetu oštro suprotstavljenih ideologija, ciljeva i životnih shvatanja. Bavljenje kulturom, poezijom, filoa smiruje i urazumljuje du-
.Rniove, vaspitava ih i oplemenjuje; i Bo pravo, stvaralačko, a ne propagandno bavljenje, pravom, nemistiTikovanom, antiutilitarističkom kulMurom, poezijom, filozofijom. JeMan delić toj nasušnoj akciji do-
' prinosi i knjiga „Jugoslovenski peBnici”, U ovom zborniKku zastupljena su četrđeset i četiri pesnika iz svih naših republika, počevši od Silvija Strahimira Kranjčevića do Miroslava Slavka Mađera, otprilike, dakle, od početka ovog veka do danas. Raspon nesumnjivo đovoljno širok, i namera neosporno ispravna: da se prikaže novija, moderna jugoslowenska poezija. Drugo je pitanje, naravno, kako je ona sprovedena u Melo. Mislim da je osnovna kongepcija ovog zbornika uska i jedMmostrana: u uvodnoj reči izdđawača kaže se da je pri izboru pesama naročita pažnja posvećivana temama herojske borbe jugoslovenskih narođa za slobođu i nezavisnost, zato jer su te teme bliske i drage sovjetskom čitaocu koji poštuje nacionalnu nezavisnost... itd. Moramo da primetimo da se pesnički zbornici ne prave zato da saopšte nešto što vole čitaoci onog jezika ma koji se prevodi, nego đa donesu mešto što je zaista vredno i lepo u
onoj poeziji iz koje se „prevodi. Patnički, tužbalički, borbeni, ratni, ratoborni, herojski, nazdravičarski
elementi preovlađuju u poeziji ovog vbornika; drugih elemenata ljudske Tašsli, osećanja i dejstva nema, ili ma vrlo malo, neznatno. OOU prija, pogotovo najnovija, nije tako oljena, jednostrana i ukalupljena kakvom ju je sastavljač Dovog zbornika ovđe prikazao. A sastavljač je — 1. GoleniščevKutuzov. Ne možemo mu nipošto poreći izvesno poznavanje naše poezije, Smatramo, međutim, đa je prema pojedinim pesnicima bio odviše blagonaklone, lake ruke, do nekritičnosti, đok je neke (namerno, nenamerno?) ispustio, zanemario, zaboravio. Objektivnost, OCH gledno, maje. preterana sastavljače“
| KopjjiBavıN/E – NJOBLHN-E
Moskva — 1957)
Va vrlina. Izbor pesnika i pesame ISao je linijom neskrivenih simpatija i naklonosti: pesnici u čijim se stihovima javljaju, na ovaj ili onaj način, ruski motivi, koji su se istakli kao prevodioci sa ruskog, koji Su bučni i borbeni, koji nisu „modernisti” — ovđe su „glavni”, favoriti, sa najviše preveđenih pesama i najviše zvučnih i laskavih komplimenata. Time su, eto, nagrađeni za pojedine svoje zasluge. Ako, Samo, to se nikako nije smelo uraditi na račun drugih, isto tako značajnih, pa i značajnijih pesnika... Jedan zbornik jugoslovenske poezije nezamisliv je bez stihova Tina Ujevića; a njih ovđe uzalud prevrćemo stranice — nema i nema! Daleko od toga da je ova nepravđa jedina: uzalud ćemo tražiti imena i pesme Dušana Matića, Tanasija Mladenovića, - Dragutina Tadijanovića, Milana Dedinca, Dušana Vasiljeva,. Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, A. BB. Šimića i Stanislava Šimića, M. Panića-Surepa, Desimira Blagojevića, Čedomira Min derovića, Rista Tošovića, Vaska Pope, Miodraga Pavlovića i još nekih...
„Uzalud: njih ovde nema ni za lek,
— iako je njihova poezija sastavni, nerazdvojni deo novije jugoslovenske Književnosti. Zašto ih nema? Ss pravom pitamo. Da li su pri izboru odlučivali izvesni „viši” (vanpoetski i vanliterarni) razlozi; ili je u pitanju nepoznavanje i nedostatak tekstova (u Šta baš ne” bismo mogli da poverujemo); ili fatalni strah od „modernizma” koji sastavljača ovog zbornika progoni kao smrtno priviđenje?
Neke tendencije tu svakako ima, i to moramo sa žaljenjem da ustanovimo. Krajnje je vreme da se književnost i književni poslovi posmatraju i obavljaju po ume tničkim, estetskim zakonima i merilima, a ne prema tekućim dnevnim (i ostalim) idejama i potrebama! To je sasvim nevesela činjenica. A komično je kad među beleškama o pesnicima. u ovom zborniku pratimo sastavljačevo vr-
„danje i nastojanje da pojedine DOO
Ssnike izvuče iz „modernističkog”
kala i prebaci ih u oprobane i bezo=
pasne starmale „realističke” pelene i uniforme. Na stranu krajnje konfuzan redosled pesnika. Ono što 'je o pojedinima napisano — za priču je! Naprimer, o Vladimiru Vidriću: „Raspevani i gipki Vidrićevi stihovi izražavali su protest protiv postojećih poredaka”, To je dvostruko apsurdno: jer je (prvo) gola, banalna fraza, da ne može biti banalnija, i (drugo) jer je sasvim netačna, pošto je taj bledi poklonik lepote kao pesnik bio gotovo izvan svih društvenih zbivanja i lomova. A s druge strane opet, za Dobrišu Cesarića kaže se da je „unekoliko otuđen od savremenosti”! U knjizi Oskara Daviča „Flora”. sastavljač vidi samo „dekađentske eksperimente i mutni psihologizam” — pesničku „pošast” koju su još davno (ali izgleda bezuspešno) ismejavali nenadmašni humoristi Iljf i Petrov. Slobođanu Markoviću i mlađim beogradskim pesnicima pripisane su (kao bogohulno zlo) teme očajanja i samoće. Čudno. Doista, koga je to i kad nečija samoća tako kobno Ugrozila i umorila?!
Ne treba ipak, pokraj svih ovih primedaba, prenebregnuti zamašan i uglavnom uspešan trud nekolicine prevodilaca, među kojima se nalaze istaknuti pesnici kao što su V. Lu govskoj, A. Bezimenski, M. Svetlov, A. Surkov i N. Tihonov, kao i prevode Goleniščeva-Kutuzova i M. Zenkeviča koji je ujedno bio i redaktor tekstova. O kvalitetu prevoda reći će, nađamo se, svoju reč merodavni stručnjaci. A knjige što se tiče, verujemo da će i ovakva kakva je moći da preda ruskom čitaocu bar neke glasove i poruke srca i uma naših pesnika. I tako će (ako smemo u to da poverujemo) i ova mala plava knjiga, ovi „Jugoslovenski pesnici” pomoći da se savladaju razdaljine duhovnog vremena i prostora i učiniti da ljudska srca još življe i bodrije zakucaju UO zajedno, slobodno i ravnopravno../
Miloš IT. Bondić ·
UZ PEŠIĆEVU KNJIGU O JESENJINU
(„Sergej Jesenjin. Život i delo“,
Nova knjiga Miodraga Pešića o Je senjinu dvostruko je značajna. Pre
svega, kao delo koje baca širok mlaz .
dobro upravljene i jarke svetlosti na stvaranje jednog od najvećih liri čara ovog stoleća, na opus preobilan neponovljivim, čarovitim poetskim kazivanjima, na te „stepske zvuke” što trepere. od mnoštva emocija, umutarnjih doživljaja i lirskih viđenja..Sa razvijenom analizom stvaralaštva Sergeja Jesenjina uspešno je udruženo u Pešićevoj knjizi znalačko izlaganje o Životu slavnog pesnika — o tom ·životu opterećenom mnogim bolovi-
ma i nesnalaženjima itako tragično .
završenom. Pred nama e dobro kritičko-biografsko delo, rađeno ne samo temeljito i Uz konzultovanje zamašnog broja izvora, već i u
znaku uvek prisutne ljubavi za'te- ,
Srpska književna zadruga, 1957)
mu, za Jesenjinove pesničke vizije i ostvarenja.
Upravo u toj ljubavi, u toj delat= noj. i trajnoj. preokupaciji temom sadržan je drugi aspekt značaja knjige M. M. .Pešića.. Ona ubedljivo 'svedoči da je autor posle tri dece nije rada: na ·' proučavanju đela i životnog puta Sergeja Jesenjina, kao i'na prevođenju njegovih pesama, sumirao svoje ocene i 'zaključke, težeći da jednu nesumnjivo krupnu i interesantnu temu celovito: obuhvatL Ova knjiga · je ponikla iz stvaralačkog, kreativnog
„odnosa prema Jesenjinovoj velikoj
umetnosti lirske reči. Pešić tumači tu umetnost stisskim sredstvima
kadrim da dočaraju njenu atmo-
' sferu, dah, smisao, krize ·i stran-
putice.. Narasumno, da-je»Pe~
.:
Kolaž Dušana Matića (fm knjige Aleksandra Wuča »Đeđuežzi ružiee sĐeć petlića)
I TAKO S
U DEČACI POŠLI U NOVI ŽIVOT...
;
B zatdčicka inet paiaju Mjori, Kraki, Bulji i · Đođi đa se čudnovati podvizi dešavaju jana
pričama za decu. '
Neka im ne pričaju đa trava samo rosna i zelena. Trava je hrana za krave i za ovce. Travi jedu ponekad i ljudi Taya je ŽOraVa Trava je plamen. Trava je mrak. Ona ne raste samo po livadama. Trava raste po zidovima, po kućama, po snovima, po slikama. Ona je prijava. Ona je puna zmija, I ujeđa. Zmija — santimetar steže rat Seo Mizinag EEG i tajanstveno spava u tašnama. Makaze me
te. One su tajanstvenije mačke. One u. i i NGE POOi:ORMa im ne pričaju da e. zvezde kandila. Zvezde su putokaz za moreplovce. Zvezde su čirevi. One su sandoline, Zvezde igraju šuge.One su šugave. Zvezde kopaju kanal. Zvezde su rutave. Zvezde su šantave, Zvezde padaju u nesvest. Zvezđe padaju u mesec. Babe gutaju zvezde: „Danas i zvezde i šjezdđe, sutra ni zvezđe ni Žljezde“. Neka zvezđe iđu bez traga.
Neka im ne pričaju da je cveće samo bajno i mirisno. Cveće trune i truje po sobama, laže kađ se pokloni. Ja dajem ipak cveće svojoj de vojeL Cveće gnoji njive. Cveće doji muve, obara učenike na ispitima. Ko čuva cveće u knjigama ? Cveće je žalosno i pakosno. Cveće pere
Cveće Cveće noge.
Ć ši na lulu. Cveće golica mrtvaca ispod miške. Ali, cveće je sada čistije. | | aa PRMSKGzG crtaju. Kojige bez slika su dosadne, kaže Alisa iz „Čarobne zemlje“. Knjige sa slikama
mogu bar đa se gledaju. U Rusiji su sve knjige za decu sa slikama. Kad sto put sade vam, pustite makaze neka ih obrste. Makaze su brže od kengura: Otsecite
pregleđate slike i đobrkove i zalepite ih
na furunu. Otsecite devojci možice i prilepite ih na vrata. Zašto' bi vrata uvek bila samo otvorena ili zatvorena, neka pođu. Otsecite gavrane sa snega i prilepite ih ma luftbalonu. Tu bar nisu zloslutni proroci, Izrežite gusku koja leti i strpajte le sestri Ananiji u ruke, Odmah će pokazati svoju tajnu misao,
Tako se dobija lepak-slika. grobniea živa slika, život-slika. Tako se spajaju
vi hoćete: slike-želje.
27 avgusta 1955
A, , Šić išao putem impresionističke kritike sklone da o velikom piscu govori rečnikom njegovih dela, potčinjavajući se potpuno magiji pišče va stvaralaštva i gradeći na taj način za sebe samu (a i za čitaoca) no„ku vratu zatvorenog kruga, na čijem. se prostoru ličnost autora studije ili kritičara potpuno utapa u tuđe delo. Tako je, naprimer, pisao o Puškinovim đelima jeđan kKritičarimpresionist, veoma dobro poznat Pešiću '— autor „Silueta · ruskih književnika” J. Ajhenvald. Pešić, ma koliko da je predođređen samom
| suštinom i smerom svojih intereso-
vanja za rad na upoznavanju čitalaca s opusima velikih predokto-
'barskih i posleoktobarskih ruskih
pesnika — i ma koliko đa voh te
'opuse, — zna da se postavi prema
njima i kao kritičar-proučavalac. 1 da istakne neophodne rezerve kad god je to umesno i opravđano. NMe'đutim, koreni Pešićeva neprihvatanja ovih ili onih stihova nastalih pod perom velikog pesnika nikad nisu u sitničavoj peđanteriji, niti su u nastojanju đa se zamerka kaže ređi same zamerke. Težeći da pesnikovo đelo osmishl, razmotri i pretstavi u svoj njegovoj složenosti, Pešić ništa ne uprošćava, ali i ne sitničari. , n
Još uverljivije i u Još većoj meri nego ranije ove odlike Pešićevih ra đova o proslavljenim ruskim pesnicima dolaze do izražaja na stranicama knjige „Sernaej Jesenjin. Život i delo”. Od početka tridesetih Go dina do danas:više knjiga M. M.
Slika-prilika,
Da bi se za ljuđe i za đecu napravio a eeeaa dB Saw ali o bi hio drvored, kalup, koji ne bi bio mučenje, potrebno je od već posto, ı slika, drvoreda, ei dar-mar i da se te slike, drvoredi, Kalupi, mkamlije i itd. Hudski
Pešića — kritičara, biograefa | prevodiooa prethodilo je ovom delu, Zahvaljujući uglavnom tim knjigama, koje su dočarale lik i poezija Sergeja Jesenjina, jedan veliki pesnik je otkriven za hiljade čitalaca. Novim Pešićevim delom opseg tumačenja se znatno proširuje i dobija konačne linije, zaokruženu formu. Doista ,niko među našim piscima nije bio pozvaniji đa na širem planu priđe proučavanju opusa Sergeja Aleksandroviča Jesenjina, iako taj opus svakako temeljito poznaju Dobriša Cesarić i Slobođan Marković koji su svojim prevođima potvrđili đa tanano osećaju Jesenjinov stih.
Na književnim večerima u Moskvi autor knjige „Sergej Jesenjin” slušao je početkom dvadesetih godina samoga Jesenjina, kao i Bloka. (u poslednjim mesecima njegova · života), kao i Majakovskog. Poznavao je Valerija Brjusova i Anatolija Marienhofa, Jesenjinovog intimnog prijatelja, autora „Romana bez laži”, tog đuhoviteg, mada umnogome spornog đela o „poslednjem. pesniku sela”, Tađašnju atmosferu mo> skovskog Književnog života, obeleženu čestim ukrštanjima i sukobima različitih težnji i traženja, Pešić je upoznao neposredno, na samom izvcru. Slikovito, sočno, dinamično slika Pešić u svojoj knjizi Moskvu ~ onakvu kakva je bila pre tri i po decenije: „...ulica je vrvila, siva, noeispavana, pocepana, prepuna kač-
keta, šinjela i kaljača; uzburkane dk,
slika-osećanje. Tako se dobija iz nepomičnih slika = rastavijene za uvek slike i dobijaju se slike kakve
skamlija,
klupa, skamlija itd. da se na ” Dušcrm Moatić
osetijiva moskovska ulica, navikla na pucanj i borbu... Živela je ona u vako doba dana i noći... Sve, i dobro i rđavo, vekovima taloženo, zapreteno, dotle neviđeno, izbijalo je na površinu i teklo, zapljuskivalo, vuklo za sobom kao bujica, i stihiski nosilo... A. revolucija je bila Sva u velikoj strasti, u huku, potresu, napetosti, u požarima i belom usijanju...” | Jesenjin je pokazan na tom velikom platnu osvetljenom rujnim odblescima. Pokazan je i objašnjen tako da se u punoj meri oseća nerazdvojna povezanost patrijarhalno seoskih korena pesnikove psihe sa složenim i često neveselim peripetijema jednog kratkog života i jedne poezije okrenute skromnom pejzažu zavičajnog sela, izvanredno ins tenzivne u unutarnjem doživljavanju prirode, ali iznad svega predodređene da se ispolji kroz intime protkane zvučanjima i bojama čudne. osobene lepote, kroz potresnu iskrenost lirskog kazivanja. | Pešićev zadatak nije bio ni naj« manje lak: stalno je pretila o = Snost da u izlaganju o Jesenjinu preovlađa ovaj ili onaj vid lično velikog pzzsnika čiji je život objilovao doista izuzetnim obrtima, padđdovima i usponima. Seljak iz Rjazan= ske gubernije postao je slavni pe snik, ali i ,boem, . izgrednik kome „nije svojstveno da se slaže s milicijom” „ušao je u brak s Isiđorom Nastavak na 7 strani ı
Lav Zaharov |
a