Књижевне новине

Vek socijalizma 3JUEHRIITITTRRINNK

Mastavak sa 1 strane

Rusiji. Prvi od tih događaja odi'grao se na dan 9 aprila 1917 godine (po nqvom računanju vremena), kada je Lenjin s grupom ruskih revolucionara-emigranata, posle četrnaestogođišnje emigracije, krenuo plombiranim vozom preko Nemačke natrag u Rusiju, da bi se stavio neposredno na čelo pobunjenih masa i ličnim učešćem i rukovođenjem dao smor i pravac već zahuktanoj revolućionarnoj bujici. Drugi događaj se vezuje za datum kada su, po njegovom povratku u tadašnji Petrograd, objavljene njegove čuvene Aprilske teze, to moćno oružje revolucioname strategije i taktike, pomoću kojeg su boljševici i izvojevali konačnu pobedu i uspešno iz2 socijalističku revoluciju u Okto, Stefan Cvajg je o prvom od ovih događaja u svoje vreme napisao sledeće rečenice: „,JIspaljeni su u svetskom ratu milioni ubistvenih metaka, inženjeri su izmislili najjače, najmoćnije, najdalekometnije projektile. Ali nema metka koji je bio dalekosežniji i sudđbonosniji u novijoj istoriji no što je bio taj voz, napunjen najopasnijim i najodlučnijim „revolucionarima stoleća..." Ma kako đa ovo što je Cvajg napisao povodom tog događaja pomalo ima i prizvuk senzacionalizma koji se tako često sreta u njegovoj književno-reporterskoj prozi, činjenica je da je on tadašnji povratak Lenjinov u Rusiju i Petrograd stavio u red onih epohalnih događaja u istoriji koje je sam tako divno i ađekvatno nazvao „zvezdanim čapovima čovečanstva".

Taj „zvezdani čas” potpuno je uslovio i omogućio onaj drugi „Zvezđani čas" koji pretstavljaju Aprilske teze, i zato se ta dva istoriska događaja tako skladno dopunjuju i svojim značenjem natkriljuju mnogo štošta Što se ođigralo u tom kratkom vremenskom rasponu kada se rađilo o biti ili ne biti socijalističke revolucije a možda i socijalizma uopšte.

Pobeđa Oktobarske socijalističke revolucije, najavljena. pucnjevima s krstarice „Aurore” na Zimski dvorac 25 oktobra (7 novembra) 1917 godine, toliko puta i zbog tih pucnjeva i zbog samog imena krstarice, a i zbog same činjenice da je počinjala nova era u istoriji, simbolično je okarakterisana od mnogih istoričara i pisaca kao zora čovečanstva. Bez obzira, međutim, na svaku simboliku, nema sumnje đa je ovim revolucionarnim đogađajem i aktom u istoriji sveta najavljena i otvorena nova epoha — epoha socijalizma.

Nije ovde mesto da se, S gleđiŠta marksizma i naučnih marksističkih zaključaka, prave bilo kakva teoretska uopštavanja o nužnom i zakonitom putu čovečanstva u 5Ocijalizam, o nužnom i zakonitom smenjivanju zastarelog eksploatatorskog kapitalističkog stroja progresivnijim socijalističkim društvenim i ekonomskim sistemom. To su stvari koje su odavno već ušle u političku azbuku, a svakodnevna politička praksa ih stalno potvrđuje. 'ljudskog društva.

Socijalizam je postao stvarnost. na ogromnim prostorima zemaljske kugle, i to je jedan od neposrednih rezultata onog snažnog revolucionarnog uticaja koje je godiname vršila, i još uvek vrši, Oktobarska socijalistička revolucija, Šta više, moglo bi se bez ikakvog preterivanja reći da su socijalističke ideje probile i samu ljušturu kapitalističke ekonomike, i to i u zemljama klasičnog kapitalizma, u kojima su danas buržoaske vlade prinuđene da zavode razne -čisto socijalističke i „socijalističke” mere, ne bi li nekako održale klasnu ravnotežu i produžile svoju klasnu vladavinu. 0

Sa socijalizmom, kao što je to odavno dobro uočeno, završava se predistorija čovečanstva. 1I taj marksovski „skok iz carstva nužnosti u carstvo slobođe”, taj prćlazak i ulazak ljudskog društva u istoriju preko socijalizma i socijalističkih odnosa više ništa i niko ne može zaustaviti. Čak ni sopstvene greške, čak ni pokušaji izvesnih dogmatičara ili, kako ih je Lenjin rađo nazivao, talmuđista i birokratskih i zabirokratizovanih umova da stvaralačku marksističku misao Okuju u dogme i šeme ili bilo kakve recepte o ovakvom ili onakvom putu u socijalizam. Svi đosađašnji pokušaji takve vrste već se nalaze u ropotarnici istorije, kao posuti prašinom zaborava dele žalosnu sudbinu svih zastarelih i preživelih ideja.

Ali, time što kažemo da tek sa socijalizmom počinje prava, stvarna istorija ljudskog društva nismo odmakli dalje ođ jedne opšte utvrđene i opštepoznate ištoriske činjenice. Potrebno je, pa čak i nužno, da se naglasi da socijalizam nije nikakva slučajna pojava, da ic njegov đolazak pripremljen celokupnim dosađašnjim razvitkom Sva materijalna i duhovna dobra čovečanštva, celokupni dosađašnji razvitak nauke i tehnike, kulture i uopšte ljudske misli, i materijalno i duhovno su pripremili ovu smenu društvenih sistema. Dalji razvitak nauke nike nezamislivi su bez uspostavljanja socijalističkih odnosa.

TI kao što je nekada pronalazak parne mašine omogućio veliku kapitalističku industrisku revoluciju koja je izmenila lice sveta, više je nego sigurno đa najnovije naučne tekovine — naročito u fizici i hemiji, Ajnštajnova teorija relativiteta i termo-nuklearna naučna istraživanja, za koja se može reći da neće izmeniti samo lice sveta nego i lice svemira -— zahtevaju kao nmužnu pretpostavku za svoi buni razmah i nesmetani napređak socijalističko društvo. —

Zato se, posle svih iskustava koje smo imali i koje imamo, na četrdesetogođišnjicu Oktobarske revolucije s pravom može tvrđiti đa dje dvađeseti vek — vek 5O-

ovaj naš cijalizma. (Napisano ?a „Međunarodna politiku" broj 182) i Temosije Micdenović

Boris PASTERNAK

ri, Poezijo, u te ću se kleti TI svršiću, krkljaću, ko klan: Slatkopevcu nisi stav ka meti, Mesto si — u trećoj klasi, leti, Naselje si — a ne pripev znan.

Ko maj, Jamske — sparna si očajno,, Ševardina noćni šanac, jaz,

Gđe oblaci jauču. I razbiv se svud im leti mlaz.

1 dvojeć se tu,gde skreću šine,

— Predgrađe si, a ne prepev lak Sa stanice, pometeno mine

I bez pesme, svojoj kući svak.

Kišne kapi sred grožđa se Stopćt. ı do zore, dugo, dugo, sve

S krova svojim akrostihom krope, Dajuć nimi mehurove te.

beskrajno

SO RV OC, S OVO Pa ai a CO

Poezija — istina je živa, Ko pod čepom prazan žban, pred slap, Pa i onda mlaz netaknut biva, ~

Stavi svesku —o pa nek curi ep

OL U LO MN O O AA |

(Preveo

M. Pešić)

i teh- ,

Ako pregleđate književne Kyitike u listovima i časopisima širom sveta ·začuđiće vas Što · su mnogi kritičari skeptični. Oni ne veruju u blistav razvoj književno~

sti tokom poslednjih gođina. Jedan kritičar tvrđi da je vreme u kome živimo đaleko od onih snaž nih godina — prekretnica \ isto:riji sveta, te đa je vrlo teško i

\

PISMO A. BLOKA

V. V. MAJAKOVSKOM OD 20 DECEMBRA 1918 GOD.

Nije tako druže,

Zimski dvorac i muzeje mr

im ništa manje nego vi. Ali

"je fušenje staro koliko i građenje i isto toliko trađicionalno kao ono. Dok rušimo ono što nam se ogadilo, mi osećamo istu onu dosadu kakvu smo osećali dok smo gledali njegovu izgrad~

niu. Zub istorije je daleko otrovniji nego što kletstva vremena se još uvek ne mogu izbeći. češće krik bola, a ne radosti. Mi smo, i kad rušimo,

vi mislite, proVaš krik je sve oni isti

robovi staroga sveta; i kršenje tradicija je tradicionalno. Nađ

nama je veliko prokletstvo

— mi se ne možemo lišiti ni sna

ni hrame. Jedni će građiti, a drugi rušiti, jer „sve pod. suncem ima svoje vreme“, ali će svi biti robovi dok se ne pojavi nešto treće što neće ličiti ni na građenje ni na rušenje.

PISMO MAJCI

|

Petrograd, 25 marta 1917

...Nikađa niko od nas nije mogao misliti da će biti oće-

vidac takvih jednostavnih čuda kakva se Ništa nije strašno, ovde se samo bojati „ali ničeg strašnog nema,

čoveku da bi se mogao svega

neobično veličanstvena sloboda, sa crvenim oznakama na rukavima,

zastavama, vojnički šinjeli

zbivaju svakodnevno. kuvarice boje. Gini se

vojni automobili sa crvenim

Zimski dvorac sa crvenom zastavom na krovu. Litavski zamak i okružni sud su izgoreh do temelja,pada u oči lepota njihovih fasada, opaljenih plamenom, izgorela je sva prljavština koja ih

je iznutra ružila. Po gradu ideš snegom, pred njom stoje kočijaši,

kao u snu. Duma je sva zasuta vojnici, automobil kojim.

upravlja vojni šofer provezao je neku staricu sa štakama (čini mi se Virubovu — u tvrđavu). Juče sam lutajući svratio kođ

Mereškovskih koji su me vrlo lepo i se osetio kao čovek (a ne kao osećam na frontu). Ručao sem

toplo primili, tako da sam parij kako sam navikao da se kođ njih i oni su mi mnogo

štošta ispričali tako da sam stekao manje-više jasnu sliku prevrata: nešto natprirodno, uzbudljivo.

ALEKSANDAR BLOK:

*

*

Ne, nije lako hodati usred ljudi

Dok se u biću već nebiće krije, i pričati o žarkoj igri grudi

Pred onim koji živeo još nije;

Dok oko skoro pogledati ne sme U noćni košmar svoj, u grč strahota, Da drugi prema bledom sjaju pesme Naslućuje o požaru života!

—

n

»DJECA PŠU | RIŠIJe

(5Likos"”, Zagreb, 1957)

Ova veoma zanimljiva knjiga koju je izdao »Likose zaslužuje ozbiljnu pažnju svih onih koji se bave pro“ učavanjem dečje psihologije i može poslužiti kao dobar priručnik peđagozima. Raznovrsni materijal izvađen iz dečjih svezaka, iz blokova za crtanje, materijal o deci-bolesnicima, sav taj bogati izbor iz jednog malo poznatog perioda razvitka jedne ličmosti pruža sliku sveta dečjih preekupacija, njihovih emocija, lavirimt mjihove psihe napregnute wu je= đan mapor đoživljavanja i razumevamje stvarnosti koja ih okružuje. Ma terijal dewwoljam za jeđnu ozbiljnu stođiju o tom problemu.

Prozmi i poetski tekstovi ponekad pmapanjuju jakom emoclonalnom Uuwireptalošću, izvesnim skoro nadrealističkim „rešavanjem oblikovanja mentevijala. Jjz raznovrsnih poetskih p posebno treba naglasiti pe“ sme male Sonje Zemljar koja za-

lakoćom Vlađa ts Wow: i rimom. Likovni doživljai realmog je vrlo interesantan, čist u

i iznenađujuće impresi= wam. Interesantno je napomenuti Ma ge 1 u proznim i u poetskim rađovima i W lkovnim prilozima oseća prizvuk rata. To se može viđeti u WHei požara, u koloni partizana ko \Ma Be kreće snežnim poljem, u POetskim varijacijama na teme OTUžJa. Tsihička trauma rata još nije 4zlečema. Interesantno je stuđirati ediomak »Ušla sam u krevet” koji tzmosi dečji doživljai bolnice i bolesti. Tmpresivno, iznenađujuće inteYigemtno, deca iznose svoje impresiše koje. svojim emocionalnim poten” eijatom pogađaju čitaoca skoro do muza. »Uglavnom su moje noći bile 4spunjene tamnim hodnicima«, ka Me jeđno dete. Potresa to' stravično prisustvo smrti u đetetu koje još nije ni đetinjsštvo preživelo. Isto tako je strašan po svojoj tragičnosti jedan đetalj iz porođice »Kad smo đo veče stigli kuđi« koji, kao i svi O» stali, može poslužiti za proučavawje patološkog formiranja đečje ličnosti, za dobru psihoanalitičkoa stu-

Zvezdan Jović

VUK FILIPOVIĆ:

»TRMDOV

Yeđanje »Narođne prosvjete, 1957

Mlađi imaju riječ: Ta misao se može staviti kao etiketa ma naše sađašnje literarne prilike. der sve više je mladih koji zrelošću svojih

(Prevod Irene Grickat)

ZLOG KNJIGA

ostvarenja iznenađuju. To se i ovogš uta može reći uz pojavu Vuka Fili-

Pp povića sa romanom »Tragović mna-

građenim ma prošlogođišnjem „konkursu »Narodne prošvjete«.

Bilo je potrebno đa prođe nekoliko gođina u plodonosnom čutanju, jer se ovaj pisac počeo vrlo vamo javljati sa pripovetkama, bilo Je nužno da se više okrene životu da bi nam se ubjeđiljivije i literarno pretstavio. Yilipoviću je pošlo za rukom da jednim dubokim poniranjem u život ruđara oko ruđnika »HRaskovo« ma Kosmetu, tu do praga njefovog đoma, đa iz okama i ispođ krovova ruđničkih oživi jes zikom, mođerme proze mnogobrojmej Jikove i drame, SVG kompleksne prelomnih tremutaka i ome vefike istme o borbi meprestanoj, čiji 6 dah neminovno osjeća i Wu vjehows nim naslagama lignita.

Roman mahvata vrijeme pred rat i okupaciju.

Ruđari koje slika ovaj mlađi Pes mansijer kopaju lignit i potkopavaje stare temelje života đa bi ih smijes

hom ozarilo ona očekivano 1! želje slutra. A. pisac ovaj kopm po njihovim tragovima đa bi ih što vjernije i reljefnije ofdkvio za drupe, Taj stvaralački mnapor da se sugestivno

transponuje i mahvati sva oma BložesS

nost ljudskih odnosa i prilika, i swi oblici mapora da se izađe iz kože wremena i mametnutih okova, eviđentan je na skoro svakoj stranici

i ovog prvjenca Vuka Filipovića.

.

To sa koliko poznavanja i ljubavič, sa. koliko snage ovaj pisac slika svoj svijet najbolje potvrđuje mjegovu zrelost. Om kao da Je iz jeđnog poetskog nađahmuća ali suzdržanošću romansijera ostvario svoju zamisao. Njegova rečenica često sa drži toliko ritma da se približava intenzitetu stiha, Ona je slikovita, zgusnuta, sasvim moderna po fake turi. Ona Je asocijativna i đinamična 'kad registruje oscilacije misli | na petost drame, Ona otkriva atmosšferw iz koje izrastaju likovi, đobro izvajani, Možđa Kojiput sWmetalu česti opisi eksterijera, i oni zapravo najviše marušavaju sklađ OVOR romana. Mjih se Filipović mora doslobođiti,

Jee Wkhonačno vrijedi wčiniti ustupak

onome što iz đubine čovjeka nadolazi, Tenđencija tog oslobađanja kao i rezultat osjeća se m majboljim pasažima ove proze. Ono čime majviše imenađuje ovaj mladi romansijer jeste sigurno poniranje wu lIkavirinte onog iracionalnog, zatim svježina njegovog jezika, a naročito mnjegov đijaltog, funkcionalan i stilizovan. Sve u svemu, Vuk Filipović je pokazao vrline zrelog pisca i dobrw.

sigurnije ,

rićičauni o imjiževan

snažnim književnim _ izbegnu opštu psihičku depresiju koju stvaraju „svakodnevne brige i razmišljanja o radijacijama i ratu”, da stvore delo jedinstvene snage koje će u sebi sadržati” i opšte i pojedinačno, biti slika sveta u Čoveku.

Zanimljiva je, takođe, „ocena naučno-fantastične literature koja se u poslednjim godinama raZVika đo fantastičnih razmera i pritom izgubila minimum naučne Uverljivosti. Ona se udružila sa* senzacicmalizmom kriminalnih romana i izvitoperava maštu čitaOca pretskazujući mu svet buđućnosti zatvoren u labirint mehanike, čeličnih naprava i nemogučih zračenja. ~

Shvatanje đa je roman potisnuo poeziju i skoro je sasvim odvojio od čitalačke javnosti, preovlađuje, mada su najistaknutiji kKritičari još uvek mišljenja da je poezija „večiti rod”, sposobna za naj veće sinteze, osetljivi prijemnik ljudskih osećanja i središna utoka pravog umovanja. O poeziji, naročito evropskoj, misli se da još oscilira između velikih imspirativnih centara. između Blejka, Rilkea, T. S. Eliota, Prevera, i Bloka — Majakovskog. Tako se izdvajaiu dva glavna uticaja: „metafizički” i „aktivistički”. Ta „aktivistička” struia uticaja Bloka i Majakovskoq jako je izražena u Ipi uopšte, qđe se ujeđinjuje sa nedđovolinim uticajem Berta Brehta. Glavna zamerka upućena ovoj poeziji jeste prekor đa je „masovni kič” i da rana saznanja mlađića nisu vređna životno iskusnih mislilaca koji u toi poeziji vide mneenalažlivost. walimatijas, nevešto podražavanje retkim veTikim pesnicima prošlosti koji su delom" i životom bili istimiti, a ne wmišliene akrobate površno stečenih »namja.

Takođe je primećeno, naročito u francuskoj kritici, da se poezija već vraća jednostavnosti i Okrećući se licem ka drevnoj aziskoj filozofiji, teži ka malim formama i oslobađanju od nerazgovetne metaforičnosti i suvišne retorike. „Mnogo se priča i govori, a malo kazuje i ispoveda”, kaže jeđan francuski kritičar. Zamerka se upućuje izdavačima i urednici-

\

mjeru svoga falemta. I bez pretjerivanja može se reći đa »Tragovi« nijesu samo njegov uspjeli đebi već 1 značajan roman za našu savremenu literaturu.

Ivan Ceković

VUK. KRNJEVIC:

»1ABORAVLJANJE KUĆNOG REDM&

Xedamje »Omlađine«, Beograd, 1957

Wweć na početku, kod samog maslova, počinje ovaj pesnik. Upravo, »Zaboravljanje kućnog ređa« je knjiga otpora, odbrane, bežanja. Krnjevića ovaj svet imteresuje višestruko, i omo Bto je glavna odlika mjegovog pesništva: đa se protivi svemu, svetu, majviše sebi, najviše đrugima te je ovđe, u ovim stihovima, u sva koj pesmi, — uvek preneto u prvi MPlam; W osnovmu misao. Ali i to je važno: da Krnjević od svega toga ije izgrađio i jeđan svoj stav, svoje gledište, svoj put. On je ostao tačno gde Je i bio: na prostranom trgu ji zagušljivom prostoru između zidova, ostao je da se brani od sebe i druEfh, Ga govori protiv jednog wutvre đenog i već stanđardnog ređa, pro fe mekakvih, još uvek prisutnih, građanskih „pobzirz i samođopađme građanske, koje bilo, pomođne i mođne „wuglađenosti ili Kkoketerije, svejeđno. Ova poezija je i kompleksn&, u svojoj nutrini, jer Krnjević, stalno, brani sebe od sebe, i kađ se protivi, i kađ mn se čini da voli, il đa mu svoni glava, ili đa je prona= šao put w MHBijelu wlicu, ili kađ pa» tefično i mutno, & čini se nonšalani= n0, Pproklamuje:

»3a more stojim pređ tvojim širokim mesištem,

Dok ti plavuješ znam đa su ti oči ; mrtve

Xa đa samo ribe i trave Žive a ti si vođurina obična«.

ı (More) Nisam slučajno pomenuo mjegovw pesmu »More« ona + je najbolja u ovoj knjizi. ı nije usamljena, ima ih još dobrih. Ali »More« se posebno odlikuje: u ovoj pesmi Krnjević najsugestivnije pretstavljia sebe, svoj svet. KI ovđe, zar to mije prirodno kod njega: pesnik nije nem i začu“ đem pređ velikom iskonskom snagom mora, pred prostorima Koji užasavaju, pređ vremenom koje je vrhovno. Ne, Krnjević nije začuđen, nije zadivljen — on samo Vviđi jeđnu »VOdurinu- običnu«. Ali, i ta počinje problem, to nije bpesnikov stav, ni

saznanje.

Rađe Vojvodić

ličnostima da .

sda ma listova koji: rađi reklame i sen zacionalizma uzdižu i slave nedou čene početnike pa ih zajedno sa čitaocima brzo predaju zaboravu, što šteti ugledu književnosti.

U tom smislu primećuje se ı da je poplava romana ustvari pogrešno shvaćen odnos prema poslednjim naučnim ispitivanjima ljudske svesti. U feudalno, doba, veli jedan engleski kritičar, fabula je jedina bila vredna pažnje, a izražajna sredstva sva jednoobrazna i amtiliterarna. Danas je nastala potraga za psihološkim tajnama čoveka, fabula je prezrena, a izražajna sredstva „ prosto su žonglerska ispomoć radi sticanja utiska ekstravagancije, odnosno, originalnosti po svaku cenu.

Mišljenja o romanu podeljena su i vrlo složena. Neki kritičari misle da su glomazna dela od nekoliko stotina · stranica osuđena na propast čim stignu u knjižarske izloge, a đa samo ona mogu da iscrpu složenost, psiholoških manifestacija čovekovih. Pa ipak, sas mo knjige manjeg obima, snažni“ je koncepcije i misaonije simbolike ostaju najpođesnije. One su čak vrsta starog pesničkog iskustva jer su to ustvari proširene metafore.

Razvoju savremene drame većina kritičara pridaje ogroman zna čaj jer je dijaloška forma najteža za savlađivanje i najpodesnija kao aktivistička suprotnost knji-“ ževno ijnertnim delima kakve su duge poeme, naprimer. Jedan kritičar kaže da su skeptici vazda bili poraženi, jer se buđućnost ne da i naslutiti. On žali što je Emit Fage bio kratkovid pa je mislio da već sa Devetnaestim vekom književnost postaje manastirska, dostupna malom broju ljudi. Damas, ističe ovaj kritičar, književ“ nost je rasprostranjenija više no ikad: prodrla je prva u sva moO- · derna prenosna sredstva, slušamo je na rađiju, gleđamo i. čujemo na televiziji, osećamo na filmu, čitamo u novinama i magazinima, 4 možda je katkad u dnevnim razgo vorima i uzbuđenjima i sami govorimo. U SSSR-u kritičari zapažaju ve like promene tokom poslednje dve godine. Oni ističu smelost ih ljudi u izboru tema, nagli procvat

'forme i inspirativnu slobodu koja.

nalazi ođuška u svakom Kknjiževnom rođu. Teži se, piše jedan kritičar u moskovskom časopisu, ka ođržavanju kontinuiteta između klasika ruske literature i novatora koji su zablještali tokom i posle Oktobarske revolucije. Iz ta dva žarišta, iz jednog u kome je mi saoni i koncepcioni obuhvat bio gigantski; a iz drugog u kome je revolucionarnost u preobražavanju forme i sadržine trijumfovala, ima dobrih izgleda da u skoroj budućnosti dođe do divmog plođa ovog idealnog ukrštaja.

Američki Writičari „jednoglasno misle da literarni prestiž u sa vremenom svetu pripada Americi i pozivaju se na brojna imena istaknutih pisaca. Oni veličaju iskušenički život koji je u Americi neminovna škola svakog pisca, a” li se žale na velike ideološke us ticaje čijem „se proboju žrtvujd sva sredstva. Čuju se glasovi da su današnji najveći američki pis sci protivni konformističkom dus hu i da je njihovo opozicionar= stvo i stalni Kritički društvi stav glavni uzrok njihove popu larnosti i jedini realan put njiho: ve iskrene umetničke ispove: Veruje se u „stalan prosperitet” književnosti. .

U zemljama Dalekog Istoka krš tičari fiksiraju glavne struje: de: skriptimu i simboličku. Deskkip tima ulazi u prohujalo vreme e? viropskog realizma, a . simboličkbi traži stare istočnjačke 'kratke {ot me i poučna umovanja. Lirici se priđaje veliki značaj jer se misli đa samo ona HMrije u sebi neslud Čćenu snagu estetičkog dejstva.

Jedan japanski kritičar pišeš Gladnom čoveku · morate svašta

dati da jede a sitom je dovoljna jedna fina voćka da zadovolji njegov ukus i razgali ga. Nepismene morate poučavati dugim pričama, a učenima morate dati kristalne sublimisane životne mudrosti. Prvi hoće da čuju priču svačijeg života, a drugi traže od vas ži“ votni stav, mudrost koja vas iz“ dvaja kao indiviđualnost.

U Južnoj Americi primećuju se uticaji iz svih krajeva sveta, 4 najviše španski: Lorka, Neruda, Mačađo, Himenes. Poezija prosto preplavljuje, tako da su izdavači, po ugledu na one u Zapadnoj Ne mačkoj, neumoljivi: štampa li se jedna knjiga pesama mlađeg Pe“ snika to se smatra za pravi iri“ jumf. Duh poslovnosti i komerci“ jalizacije ne smeta procvatu knj ževnosti, ali nisu retki pesnici koji pišu pesme za šlagere i šansone. Kritika je većinom hvalospevna jer se smatra da javno mnenje treba angažovati za književnost, a ne pasivizirati ga i od“ vraćati ga.

Miodrag Motksimović

KNJIŽEVNE NOVINE