Књижевне новине

“Novo u ruskom pozorišnom ŽivotuU

Jedan od najmlađih sovjetskih dramskih pisaca, Aleksandar Volodin, otskora spada među najpoznatije. Volodinov komad „Devojče iz fabrike“, premijemo izveden na Sceni Centralnog pozorišta Sovjetske armije u Moskvi, već je stavljen na repertoar mnogih drugih pozorišta, a usto je pružio povoda za veliki broj napisa u listovima i časopisima, kao i za diskusiju preko časopisa „Teatr“ čiji }e glavni urednik istaknuti dramski pisac Nikolaj Pogođin.

Mišljenja kritičara o delu mladog književnika većinom su veom povoljna. List „Sovjetska kultura“ konstatuje đa je Volođinov komad zlekao priznanje, a u časopisu „Moskva“ kritičar K. Rudnicki naglašava da je Volodin napisao komad pun životne svežine'i izvanredno privlačan, Ovaj kritičar piše: „Devojče iz fabrike" je delo protkano snažnim i nezadrživim patosom negodovanja | protiv formalističkobirokratskih metođa rukovođenja, protiv zamene živog stvaralaštva dosadnom 7RKancelarštinom, protiv lažnog ·prađiranja..." Kroz ceg komad, eko podvlači Rudnicki, prodeva se piščeva ljubav za omladinu, piščeva vera u njene duhovne snage i ipoštenje.

Tema suočenja vedre i časne mlađosti s šablonskim shvatahjima, s gotovim formulama za sve Situ&cije, stanja i odnose, 8 licemerhim nazovi-moralom i dojadelim sitničarstvom obirokraćenog komsomolskog rukovodioca u fabrici razvijena je u Volddinovom delu đuhovito, bez primese didaktičkih rešenja, Zahvaljujući tome, komad „Devojče iz fabrike“ deluje kao isečalk iz stvarnosti, autentično dat i uverljiv, dok bi pod petom drugog pisca ova tema lako mogla postati neka vrsta dramatizovane diškusije o pitanjima pravog i lažnog morala, o dobrim i rđavim komsomnolskim rukovodiocima itd. Uspeh Volođinovog komada objašnjava se upravo time što je mladi pisac oslivario likove kao realna bića sa tijima svojstvenim, veoma konkrethim težnjama, shvatanjima i psiho-

· loškim stanjima, a ne kao ilustracije ovih ili onih istina i postavki. Reljefno je ovaploćem, naprimer, hik Bibičeva, nesposobnog, površnog i formalističkim odlukama sklonog Rkomsomolskog funkcionera. Taj Bib:čev živi na pozornici vilasbitim životom skučenim, sumotrnim,

sitno birokratskim, — nesvesno, ali uporno težeći da „zarobi i uguši svačiju radost i vedrinu u svojoj neposrednoj okolini. Sukobljen s da hovnom svažinom, odlučnošću i vedrom pameću Ženjke Šuljženko —d „devojčeta iz fabrike“, Bibičev se oseča pobuđeh, sasvimi pritodno, da stupi u bitku, čije faze sve vidnije razotkrivaju suštinu njegove sputane i sputavanja željne psihe. Fabula Volodinovog dela zasnovana je prvenstveno na tom sukobi, protkanom peripetijama koje ustva ri nisu bile najbitnije za pisca. Težište dela je na litskom, poetičnom humoru, što je nastojao da istakne u svojoj režiji (na sceni Centralnog pozorišta Sovjetske armilje) mladi rediteli Boris Ljvov. Pišući u časopisu „Teatr“ o vlastitoj rediteljskoj koncepciji, kao i o dosad iskazanim mišljenjima kKritičara, Ljvov je potcrtao da se u komađu Volodina organski prepliće tenani, uzdržljivi lirizam s oštrim, katkad jetkhim humorom. Između ostalog, Ljvov prebacuje Veri Smirnovoj, koju inače smatra ozbiljnim i pronicljivim Kritičarem, Što u svojoj pozitivnoj ocemi komada „Devojka iz fabrike“ ipak neo priznaje ovom delu „mobilizatorskc dejstvo", Ljvov je, po svemu sudeći, uopšte protiv toga da se umetnosti postavljaju zahtevi za neposrednim mobilizatorskim delovanjem, i stoga traži drukčiji odnos prema Volodinovom komadu Koji, prema prediteljevoj oceni, obilujš složenim i ražnolikim Uunutarnjim zvučanjima, nastavljajući umnogome tradiciju Čehovljeva pozorišta. Četrdesetogodišnjica Oktobarske revolucije obeležena je u sovjetskom pozorišnom životu festivalom koji obuhvata ne samo dramska, operska i dečja ·pozotišta, već i ansamble — muzičke i baletske. Ovaj festival trajaće do kraja godine, a biće završen prikazivanjem majboljih ostvarenja u Moskvi. U sadašnjem, prvom diklusu festivala vrši se Ssmotta pozorišne i koncertne delatnosti po fepublikama, odnosn“; po gradovima fiuske Federacije. Sovjetska dtamska pozorišta unela šu u 8VOj repertoar više dela na teme iz Oktobarske revolucije, a među njima — novu dramu poznatog pesnika Ilije Seljvinskog „Veliki Kiril“, kojom se završava njegova trilogija „Rusija“, kao i kofnad Aleksatidra Kaplera „Olujna godina“, ti kome su dati likovi Le-

I_B DL a O o dc aa e ———)

Mihail SVETLOV

To jašuć juri Žaha đ'Ark Opsednutome Orlečanu

Dva pehara zaljubljen zveon Guši muzika menuete, Rođenđan slavi Trijanon Te Marije Antoanete.

RABFAKOVKI |

Od dvaest i pet šveća Svi! Sja sijalica mala, 8iva, Bdiš, prisnije no sestra, ti Nad ispisanom Ssveskom štiva.

Uz huku zvona, truba znak, Počinje sveto delo celo, I ognju daje Žana d'Ark

Nabreklo svoje mlađo telo,

Doboša kruti uđat svak Budi jutarnju maglu sanu, —

Uzdrhtat neće dželat zdrav (Jer ne menja se boja krvi). +

Nož giljotine traži sav

Antoaneti da vrat smrvi.

Noć iza zvezđa iščeze ta,

Al tu ne susta — sred koric: Mirno počiva svlađanih ima Ispitnih spisa i stranica.

Lezi, pokri se, san će doć,

— — – C-—

Rabfakovka teta. — Prim. prev.

Mani mučenje to prožitno. Gle: zvezđe, sišav tu, na noć, Raziđoše se kući mito.

Vetar otvori prozor tvoj, Ne dirmuv drugi đeo zdanja. Htede da shvati bujni roj Tvojih spomena i uzđahja.

Devojke naše snagom svom Stezahu remenjem šinjel jače, IŠle su pod nož s pesmom tom. I qorele su sređ lomače.

Isti zvon plavni i tad bi, Gušen đobošem, zvuka strana... i U svakom opštem qrobu spi

| Pogrebena i naša Žana.

San blagim glasom mami, živ. "Ti se odazva, spiš snom težim. A tvoj haljetak tako siv Preko stolice mirno leži.

i af, — stuđentkinja „Radničkog fakul(Preveo M. M. Pešić)

njina, Krupskaje, Gorkog i Đeržinskog, a prikazana su zbivanja u Moskvi, i dramatičnim, prelomnim letnjim mesecima 1918 godine. Temiatika revolucije obrađena je i u novim delima drafnskih pisaca K. Gubareviča („Vrhovna komanda"), M. Šatrova („U ime revolucije“), P. Borisova („U zoru“) itd. : Iz drugih tematskih područja Čop su sadržaji mnogih drudih komada koji će takođe uskoro doživeti premijere ma sovjetskim pozornicama. List „Sovjetska kultura“ piše da su ova dela posvećeha savremenim društvemim tema -– ma. Pominju se novi komadi po-

znatih književnika — „Zašto su se zvezde osmehivale?“ A. Komejčuka, „Neka je sa srećom" M.

Svjetlova, „U traženju radosti“ M. Rozova, „Drugovi romantičari“ M. Sobolja.

Uglavnom se završila duga i Iznošenjem mmogih nepodudarnih mišljenja obeležena diskusija — ili, tačnije, niz diskusija — o nekolikim režijama naročito zapaženim u toku prošle sezone. U odnosu na komad Aleksandra Štajna „Hotel Astorija“, koji je u moskovskom pozorištu „Majakovski“ režirao Nikolaj OHloplkeov, ra&špravljalo se i o delu, i o režiji. Ovaj komad, čija se radija Fizyija u dahima cpsade Lerijihgtada, postavljen je na način nsucbičajen u sadašnjoj praksi sovjetskih reditelja: iščezao je ne samo „četvrti zid“, već i ostala tri, ličnosti ss» kreću na malom podijuni postavljenom nasred scene, a zhatan deo njenog prostora ispunjava veliki orkestar. Preko partera ptebačeh je miost koji še pruža do podijuma a namenjen je glumcima — Učesnicima pietstave.

Ima kritičara koji smatraju da je Ohlopkov ovakvim rediteljskim rešenjima izneverio karakter i stil Štajnovog komada. Tako, naprimer, KH. Rudnicki kaže da je komad usredsređeno „mueditativan, dok je režija bučna i plakatski upadljiva. Isti kritičar je znatno pomirljiviji u svome osvrtu na drugi Ohlopkovljev poduhvat — na njegovu restauraciju vlastite režije (iz 1954 godine) Pogodđinovog komada „Aristokrati“. i

_I ova pfetstava je režirana u đuHu mamertfnog, dosledno sprovedđenog ROP NJa od ma kakve scenske iluzije. Štaviše, Ohlopkov kao đa teži diskređitovanju svega „verođostojhog“ na nozormici i svalcinmi potezom svoje režije naglašava svoje neslaganje sa &poljašnjimi podražavanjem tealhosti. Zaveša je uklonjena, Jedan deo publike sedi na božornici, dok je gledalište delimičnho bpretvoteno u pozotmicu. Nased dvorafte malaze se dva okwrula, uzanim mostičem Spojena pođijuma — i na njima se prikazuje Pogođinov komad. „Posluga“ pod polumaskama, odevena u kombine= zeme, posluje od početka do kraja pretstave, dođajući (glumcima potrebnm stvari i odmoseći nepotrebne, izazivajući „buku talasa“ uobičajenim sredstvima, ali na očigled publike itd. Drugim rečima, gleđao= cu je pokazano sve što se obično krije od njega, iluzija: je razotkrivena i ismejana.

Dugo se raspravljalo, i o jednom novom ređiteljskom tumačenju dela Lava Tolstoja „Carstvo mraka“ o režiji Borisa Ravenskih u moskovskom. Malom pozorištu. Mišijenja su se kretala od najodlučnije negacije do najoduševljenijih pohvala. Dok je naučni saradnik Instituta za istoriju umetnosti pri Akađemiji nauka SSSR-a M. Čudmovcev tvrdio da je Ravamskih izopačio smisao Tolstojeva. komada, časopis „Teatr“ stao je na gleđište da ovo mišljenje „obelođanjuje neodrživost jedne malko obnovljene vulgarno-sociološke koncepcije“. Na kraju se pokazalo đa znatna voećina kritičara smatra režiju Borisa Ravenskih jednim od najznačajnijih ostvarenja sovjetske pozorišne umetnosti u tolku poslednjih godđina, veoma visokim tumetničkim. dometom. Klasični repertoar sovjetskih pozorišta obogaćem |

Dnevnik sa puta po Sovjoiskom SaVBMU

Čop, 4 jula 1957

Probudili su nas sovjetski carinici, Prilično grubo, kao uostalom i svi catinici na svetu, tekose nam da ustanemo. Dađoše nam formulare 5 pitanjima: . ,

. Kakvu robu nosite i kojim licima? . Imate li oružja? : . Nosite li opijum ili hašiš?

. Nosite li pisma i za koga?

. Inmdte li strane valute?

Svanulo je. Nebo je vedro, jesehje, ledeno. VetaF i ravfica. Prvi sustet sa sovjetskom zemljom deluje obično. Kao i Mađarska. Zemlja nije crvena.

Lokomotive užasno Giče. Njihov pisak prodire do mozga. · .

Stanica Čop je besprekormo čista. Na nriekoliko spratova, sa mermernim stubovima, deluje impozantno. Ukrašeno stepenište. Velika dčekaonica. Biblioteka. Prostorija za razonodu. Restoran. Prodanica slatkiša { druge ođaje. Sve je fnieobično lepo i prijatho. Čudim se ovakvoj čistoći. Da li se Rusija zaista iščupala iz feuđalizma? Sudeći po ovoj železničkoj stanici, otišla je daleko u ptogres i kulturu... Jedino sumfhjam u potrebu ovolikog broja službenika. Ima ih previše. Plave i crvene uniforme. Ima i žema. Na mnogim vratima stoje natpisi: Šef, Zamestitelj, Dežurni, Kontrolor itd.

OH» Ca o

'kuda to? Verovatno je

Mladen OLJAČA

još N\iše je onih koji hodaju, Da li su zaista svi neophodni ? | |

Odjekuje qlasnotyovornik. Muzika. zume se: narodne...

Kiselo mleko je odlično. Salata od krastavaca: 7 rubalja. Praseče pečenje je mnogo jevtinije. Otii pitahju hladmoća. Povtće Ovo su sviškako prvi krastavci dva puta skuplji hego meso. Čekaju nas beskrajni prostofi Moskva je daleko nekoliko hiVozićemo se preko četrdeset

Pesme. Ra»

još nije prispelo. ovoq leta i zato su

Iđemo na istok. Ukrajine i Rusije. ljađa kilometara. časova.

Bela Šuma, 5 jula · Idemo ktoz bBeskrajhu šumu. Ruska šuma: breže. Šuma belih, vitki, božanstveno lepih breza. dad bolje razumieth Ješenjina. Kad je pisaD 5VOJ poslednji roman, možda je Leonid. Leonov bio inspirisani ovom šumorn. Nepregledna bela „šuma. itka stabla: bela. Nežno granje: belo. Samo je

list zelen. I trava, dole, pod krošnjama. Z eno i belo pod nebom, koje se natmutilo i stuštilo, pred

kišu ili 8neg. Hladno ja kao u poznu jesen. Krenuli smo iz Beograda u vrućine. Ovde nam Je poirebha vvunefta tkanina. Neprekidno idemo

istok, uvek kroz šumu.

je tu poslednje ı

Novođevojačito groblje u Moskvi — grob AL. P. Cehova

Dva granitna stuba

Pisati u povodu proslavljanja jednog ptrevtatnog društveno-istoriskog kompleksa događaja, izatkanog iz mhoštva pojedinačnih događaja, bila bi uglavnom stva nadležnih i pozvanih. Ali, Velika oktobatska revolucija iz 1917 godine, u Rusiji, donela je na svet veliku i moćnu državu, u kojoj se razvijaju i neguju sve uobičajene ljudske delatnosti, u kojoj dobijaju svoje osobene pravce i svi vidovi kulturnih ljudskih potteba i zanimanja, u kojoj cveta naučno-istraživački napor ljudski (napor, koji, posle nedavne pojavč precizno sračunatog klikera u vasionskom prostranstvu, upravo triumfuje i vasceli svet zadivljuje), u kojoj (državi) majzad i 8ve umetnosti ljudske imaju svoj posebni hod i, rekao bih, unapred postavljeni cilj. Bilo bi zato sasvim na svom mestu đa i stručnjaci svih postojećih, (veštački ili. prirodno) održavanih umetničkih grana razviju .živu i jasnu sliku tokova i hodova, UuSspona i padova (ako ih je bilo ili irha), zastoja i btzih prodora svih poje= dinih grana umetnosti, u zemlji te velelepne revolucije od pre četiri decenije. Možđa. će neki debeli, obimni, enciklopedijski konstruisa-

ni istorisko-retrospektivni zbornik

jednu takvu sliku, „jednu „takvu kavalkadđu likova, umetničkih pravaca, umetničkih ostvarenja negde i realizovati. Bio bi jedan takav, željeni i kulturno potrebovani zbor nik sovjetske umetnosti SVOJeVT-

vreme nizom „dramatizacija dels | _-

Dostojevskog — „Zločina i kazne“,

„Poniženih i uvređenih“, „Sela Ste- |__

pančikova“, „Kockara“. Štampa isti |

če da je veliko interesovanje za | |

ove dramatizacije potpuno razum~ | jer au sovjetska pozorišta |

ljivo, „posle dugog prekida ponovo u mogućnosti đa rađe ha izvanmredmo

bogatom mnterijalu“, koji pružaju |

đela Dostojevskog (časopis „Teatr“, broj 7 za 1957 g.). Moskovsko Ma-

1o pozorište, koje pretežno gaji kla-.|

sični. repertoar, prikazuje „Selo Stepančikovo“ u dramatizaciji kmj ževnika Nikolaja Erdmana i sa slav

nim glumcem Igorom Jljnskim ui

ulozi Fome Fomiča Opiskina.

Milon Zarić

Bergej Ronjenkov; Autoporiret

sha istorija ljudske mašte, ljudskih misli i osećanja, ljudskih stremljenja i jarkih želja tokom četrdeset godina „postojanja i Svestranog ztačenja jedne ogromne države, koja je zadavala udare, sejala rane Mi okrepljenja, bodrila i ponižavala, milovala i vređala, podržavala i ugrožavala milione ljudi okolo sebe, izbliza i izdaleka. o 20

Mene lično, pozvanog od redakcije kulturnog jugoslovenskog bolumesečnika, da prozborim „povodom proslavljanja tog zbilja veličanstvenog ruskog a posle i svesvetskog Oktobra koju reč o sovjetskoj muzici, intimno i toplo

Pavle STEFANOVIĆ

zovu na tribinu javnog istupanja dva velika i svetla imena, dva srodha i rođački vezana imena Sergej Prokofjev i Dimitrije Šostakovič. Razume se, dobro znam, okolo njih, pre i posle njih, — jednog već mrtvog, drugog, srećom po čovečanstvo, još živog, roji se bogata, raskošna plejada sovjetskih muzičkih stvaralaca visokog i najvišeg ranga, ali oni, ta dvojica, sa svima njihovim prelepim delima koja sam čuo, i sa svima onim

'opusima njihovim o kojima sam

jeđino čitao i jedino Čitati mogao, poziv su na suze, na TrTidamje, na bol i rađost, na patnju i utehu, zbog svega onog mnogog i razno-

| vrsnog životnog ljudskog Sadržaja

i. smisla (ili kobnog, „prolaznog, smoždavajućeg besmisla) koji nas drži i oktepljuje, đa istrajemo, đa ostanemo, da sačekamo svašta, pa najzad i ono što se sačekati ; do-

· čekati ne može.

Evo, dakle, umesto kritičkog, analitičkog, muzičko-istoriskog ili muzičko-estetičkog prigodnog član

ka, — jedme zacenjene, zagrcnute,

životnom lepotom sveta od pamti-

veka pa sve do dana današnjeg

ozarene ispovesti.

Sergej Prokotjev je — kaže verodostojna muzička istorija neoklasicist. To znači, ili treba da znači, da kao poznavalac zanata komponovanja, ta svetska lutalica, koja se najzad u svojoj zemlji skrasila (đa bi u njoj prerano i umrla), nije nešto osobito novo

UENJIŽEMNE NOVINE

izumela, a Ja bih rekao đa je čak i one demonijački lucidne izume muzičko-jezičkog izraza sunarodnika Stravinskog ublažila, ništa novog u pogleđu te tonskojezičke veštine formalnih kombinacija i komplikacija nije pronašla, jer nije ni htela ni želela pronaći, Ali, pre

• •.

Aforizmi Pisati bez srdžbe o onome što je štetno — znači pisati

dosadno. LENJIN

Pesnik se pretvara u književ nika i sa visine genijalnih uopštavanja nezadrživo klizi u plićak životnih sitnica, vrti se u "krugu svakodnevnih događaja i uokviruje ih sa manje ili više spretnosti, tuđom pozajmljenom mišlju, govori o njima rečima , čiji mu je smisao, očigledno tuđ. Što je izrađenija i izoštrenija forma to je sve hladnija reč i sve siromašniji „sadržaj, gasne iskreno osećanje, nema patosa; misao gubi krila i sumorno pađa u prašinu svaki đašnjice, dđrobi se i postaje ncvesela, teška i bolesna.

_——'

MAKSIM GORKI

I—

dvanaest godina, Beogradska filharmonija je izvela kantatu Prokofjeva „Aleksandar Nevski“ „o prvoj godišnjici oslobođenja na59d iskrvavljenog i izmučenog grada), i tada, tako davno tada, u tom delu besprimerne siline, neuporedivo snage stilizovane , ruske „narodno pesme, ja sam mogao čuti, i SVI mi, ovdašnji smo mogli čuti, stra'hotna. sazvučavanja, neustrašivo reske disonance, zlokobno smela razrešenja kretanja akorada u sVIma njihovim kombinacijama, krož jednu jezgrovitu ritmičku snagu, koja se opisati rečima ne može: Od svih sedam delova tie basnoslovne kantate ja sada neću pon." . njati ništa drugo do petu sliki, tonski prikaz bitke na ledu Čudskog Jezera (1242 god.. dakle U XII veku naše ere), gde pršli, 2Ve” keće, čangrlja, klopoće i trošti nakostrešeni . zid „Rkopalja, plehanih